Византологија

Корени византологије сежу у Италију 14. века. У Италији се јавља тежња да се добро
упозна антика, да се врати античким коренима. У то време у Византији траје Ренесанса
Палеолог, последњи успон византијске цивилизације (знаачајнији умови: Нићифор Хумн,
Метохит, Григора, Кидон). Италијанима је постало доступније латинско наслеђе. Петрарка
и Бокачо су били заинтересовани за грчки језик, али га нису баш савладали. Петрарка је
тражио рукописе Хомерових епова, донели су му их са Крита, и дао је да се преводе. У
исто време почиње да се размишља о катедри за грчки језик, а прва катедра се отвара
1361. у Фиренци.

Пошто је Византија држала Јужну Италију до 1071., одатле је дошао први предавач Пилат,
али није био најбољи предавач. Велику улогу је одиграо Димитрије Кидон, који је
одлично знао латински, преводио неке латинске писце и одржавао везу са
интелектуалцима у Италији. Тада се велики број рукописа из Византије сели у Италију, а
заједно са њима и неки интелектуалци. Средином 14. века велику улогу је одиграо
Манојло Хрисдоларос, велики познавалац грчког, 1396. се појавио у Венецији, предавао у
Фиренци, окупио ке неколико интелектуалаца. Крајем 14. века у Италији се појавио цар
Манојло II. Он саветује Хрисдолароса да предаје и на другим местима. Гварино из Вероне,
Леонардо Бруни и Паоло Строци су слушали његова предавања и научили грчки. 1436. је
дошла велика византијска делегација да преговара о унији, а са њима је дошао Георгије
Гемист Плитон. Он је држао предавања о Платону. У тој делегацији је био и Висарион,
који је отишао у Рим и постао кардинал (код њега су Византинци налазили азил после
пада Цариграда). Он је цркви Св. Марка у Венецији завештао 900 рукописа. Научник
Роберто Роси је преводио Аристотела, а Леонардо Бруни преводи део Прокопијеве
Историје ратова. Падом Цариграда је уништено око 100 000 рукописа, али су неки касније
наљени (папа је слао изасланике на Исток да купују рукописе, а неки су касније наљени на
млетачким острвима).

Занимање за антику се шири Европом (Луј XI је покушао да учи грчки). Интелектуалци

путују по Италији и скупљају рукописе. Еразмо указује на значај знања грчког. 1502. Анри
Етјен је основао прву штампарију грчког у Паризу. Ту ће се штампати важне књиге
византијских извора. Показује се интересовање за Византију као преносиоца античке
културе. У 16. веку почиње занимање за Византију. Први византолог је Јероним Волф,
који је био класични филолог. Разлог овог занимања је то што се Европа плашила
османске моћи, па се јавља занимање како се Византија супротстављала Турцима. И
протестанти и католици се занимали за Византију. Протестанти се интересовали како се
Цариград бранио, а католици су ишли у корак са ученошћу. На таласу тих догађаја се
јавња Волф. Научио је класичне језике и хтео је да проучава грчки. Запослио се у
библиотеци банкарске куће Фугера. Једно време проучава Демостена и Исократа. Онда је
дошао на идеју да представи византијску историју. Решио је да да преглед византијске
историје. Нашао је рукопис Јована Зонаре (до 1118.). Издао је грчки текст и латински
превод, који је више парафраза него прави превод. Нашао је Хонијатов рукопис (до 1206.),
и тиме покрио 12. век. За 13. и 14. век је издао Григору (1204-1341), остатак није имао.
Нашао је и латински превод Халкокондилове хронике и тиме покрио целу историју
Византије. Он је први употребио термин Византија.

У то време Хабзбурзи шаљу своје интелектуалце на Исток. Појављује се читав низ

спорадичних издања, који се резултат напора појединаца. Више центара у Европи је
учествовало, неки из политичких, неки из верских разлога. Лајден је издавао из научних.

Јоханес Меузијус је издао Порфирогенита. Велики значај је имао Никола Алеманус. Он

је био покатоличени Грк са Андроса. Био је библиотекар у Ватикану. Издао је Тајну
историју. Сличан њему је Лав Алацијус, који је објавио неке важне изворе.

У 17. веку Француска преузима примат. Луј XIII је знао значај Византије и финансирао је
издавање, а придружили му се и Мазарен, Сегије... У 17. веку се јавља идеја о колекцији
наративних извора (иако је још Волф сањао о томе). Скупило се неколико учених
класичара (Филип Лаб, Жак Гоар, Франсоа Комбефис, Шарл Анибал Фабро), који су
изразили идеју о изради речника средњовековног грчког, и покренули се Париски корпус.
Прва свеска је изашла 1647., и објавили су манифест у ком су позвали научнике да им се
придруже. Објављивана се дела појединачних писаца. То је било врло луксузно издање.

Највећи научник је био Шарл Диканж, који је уједно и највећи византолог икад (1610-
1688). Био је син француског племића који је имао посед Канж. Као дете је научио грчки,
школовао се у Орлеану, на Правном факултету. Накратко је био у Паризу, па се вратио у
Амијен, где вредно ради. 1657. је објавио историју Латинског царства. Он је био први
византолог који је писао научне радове. Написао је Трактат о глави Јована Крститеља,
написао је Историју Светог Луја, и дело О византијским породицама (које је и даље
актуелно). У делу Хришћански Цариград је реконструисао изглед града. Прочитао је све
до тада познате византијске изворе. Сам је написао речник средњовековног латинског
(1678) и средњовековног грчког (1688). Објавио је студију о развоју грчког језика.
Диканж је био најважнији сарадник Париског корпуса.

У 18. веку долази до опадања византологије. У француској су духовну климу одређивали

просветитељи, који су били рационалисти, и усмерени против Цркве. Валтер, Русо,
Монтескје и други су били против монархије и негативно су оценили Византију. Гледали
су негативно уопште на цео Средњи век. Монтескје је разматрао узроке величине и
пропасти Рима, што је уједно била и једна од првих историја Византије. Он је сматрао да
је Константин Велики због сујете граду дао своје име, за њега је то почетак византијске
историје. Кудио је Јустинијана због Тајне историје. Пребацивао је Византији верску
заслепљеност. Хвалио је њену трговину и грчку ватру.
Под њиховим утицајем пише Едвард Гибон, највећи историчар 18. века. Школовао се у
Вестминстеру и колеџу Св. Магдалене. После је отишао у Лозану да се види са Волтером.
1764. је путовао по Италији и добио идеју да напише историју Рима. На крају је написао
Историју опадања и пропасти Римског царства, коју је завршио 1787. То је изванредно
написана историја, уочио је извесне феномене. Негативно је гледао на Византију, сматрао
је да је то време религије и варварства. Његово дело је покривало период од Августа до
пада Цариграда. За њега је Република доба велике славе Рима. Гибон није најбоље
познавао грчки, није имао све византијске изворе, а није имао ни дипломатичку грађу. Не
помиње иконоборство, не уочава пропаст ситног поседа. Упоређиван је са Тукидидом и
Тацитом.

У 18. и првим деценијама 19. века византологија стагнира, док касније значајно напредује.
У 18. веку је изашла тек понека свеска Париског корпуса (последња је изашла 1819).
Млетачки корпус је излазио 1729-1733., и то је прештампан Париски корпус.

1820-их у неким круговима у Немачкој сматрају да треба проучавати Византију. Карл

Георг Нибур је решио да покуша да обезбеди средства и покрене нову едицију извора.
1828. је објавио прву свеску Бонског корпуса. Бонски корпус је збирка наративних
извора, излазио је у периоду 1828-1879, у 50 томова. Великим делом се ослањао на
Париски, али је био далеко приступачнији. И данас се неки писци читају из Бонског
корпуса. После Другог светског рата је покренута нова едиција, али она није још
завршена. Бонски корпус доноси грчки текст и латински превод.

Жан Пол Мињ објављује Латинску и Грчку патрологију. Patrologia Graeca је излазила
1857-1866, у 166 свезака и 160 томова. Неки извори су поновљени, многи су нови.

Устанак Грка 25. 3. 1821. је дао велики подстицај развоју византологије. Џорџ Финлеј
(1779-1875), из угледне племићке породице, бавио се новинарством и 1823. је дошао у
Грчку. Остао је ту да живи и извештавао је из Атине. Написао је Историју од 146. п. н. е.
до 1844. Пробао је да осавремени Грке. Својим делом је покренуо читав низ студија.

Карл Хопф, Немац, протестант из Вестфалије, студирао у неколико центара,

заинтересовао се за Средњи век. Путовао је у Напуљ, Рим, Ђенову, Крф, Палермо, где
ради по архивима. Објавио је Историју Грка од најстаријих времена до тада. Објавио је
читав низ нових извора.

Истакнута фигура је Јакоб Филип Фалмерајер. Студирао је у Салцбургу, учесник је

Наполеонових ратова. Уз помоћ руског грофа је обишао читав Исток. На позив Данског
научног друштва је написао Историју Трапезунтског царства. Много већи утицај је имала
његова Историја Мореје. Поставио је тезу да модерни Грци немају везе са Перикловим
Грцима. У грчки елемент је ушао велики словенски део. У 14. и 15. веку Албанци су
преплавили Тесалију и Пелопонез. Истина је негде између.
Карл Захарија фон Лингентал је био велики стручњак за византијско право. Био је син
Карла Салома фон Лингентала, професора права у Хајделбергу. Лингентал је неко време
предавао у Хајделбергу, па се повукао. Обишао је све веће центре. 1892. је издао Историју
византијског права. Објавио је и збирку Ius Graeco-Romanorum.

Византологија се полако придиже. После 1870. је приметан нагли развој византологије у

неколико држава: Немачкој, Русији, Енглеској и Француској.

Карл Крумбахер је отац немачке византологије. Разбио је предрасуде о Византији. Рођен

је 1856. у Минхену, завршио класичне студије, био професор гимназије. Баварска влада
одлучује да отвори Катедру за Византију (1892., која је била позната као Катедра за
средњовековни и новогрчки језик, прва у свету), и додељује је Крумбахеру. Он је својим
радовима рехабилитовао Византију. Написао је Историју византијске књижевности, 1891.,
која је била незамењива до 1978., када је Херберт Хунгер издао нову. 1892. је покренуо
Византијски часопис (најстарији и најугледнији, излази и данас), у коме објављује и
библиографију. Имао је велики број ученика из целе Европе (из Србије су били Драгутин
Анастасијевић и Филарет Гранић).

Шарл Дил (1859-1944), школовао се у Стразбуруи Нансију, радио је у археолошким

школама у Риму, Атини и Паризу. Предавао је у Нансију, 1899. прелази у Париз и на
Сорбони је основао другу катедру за византологију. Почео је са проучавањем Равенског
егзархата. Написао је Византијску Африку, дело о цивилизацији у време Јустинијана I.
Написао је сажету књигу о Венецији. Написао је и кратку Историју Византије. Објавио је
Византијске слике (есеји из византијске историје), без научног апарата. Острогорски је
слушао Дилова предавања. Дил је умро у време немачке окупације.

Почеци руске византологије 19. века су везани за два странца: Ернста Хуника (Немац) и
Едуарда фон Муралта (Швајцарац). После 1870. руска византологија се развија.

Василије Грегорович Васиљевски је отац руске византологије. Имао је огромна знања из

историје, био је ученик Теодора Момзена. Био је широког и проницљивог духа. Прво је
објављивао у Журналу Министарства народне просвете. 1894. је покренуо Византијски
временик (други часопис те врсте у свету). Објавио је читав низ радова: Византија и
Печенези, говорио је о варјаго-руској дружини која је спасла Василија II, објавио је читав
низ извора (Кекавмен). Дао је печат руској византологији, први је почео да се бави
аграрним питањима.

Фјодор Успенски је био из сиромашне породице. Кренуо је у Москву на студије, завршио

у Петрограду, где је слушао Васиљевског. Био је професор у Одеси, а 1895. је постао
директор Руског археолошког института у Цариграду. Тај институт је имао своје гласило,
Извешћа Руског археолошког института у Цариграду, који доноси читав низ нових извора
и археолошких података. Успенски је један од најплоднијих византолога. Писао је о
Михаилу Хонијату, о историји ситних поседа.
Постоји још читав низ значајних руских византолога: Бенешевич, који је добијао позиве из
целог света, а страдао је у чистки 1937.

Џон Багнел Бјури (1861-1927), школовао се у Оксфорду, научио је грчки и латински,

проучавао је источне језике. Писао је синтезе о раним столећима Византије. Касније је
стизао до 9. века. Бавио се администрацијом Византије (Енглези се углавном тиме
бавили). Био је уредник кембричке Историје Византије.

Константин Папаригопулос је написао Историју грчког народа, али уноси романтичне

елементе.

Спиридон Ламброс је био озбиљнији научник. Пореклом са Крфа, живео је у Атини,

оставио је пуно радова, објављивао је часопис са својим радовима, зван Неос Елимонион.
Од 1904. до 1919. је објавио прво издање Кратких хроника.

Јован Рајић је користио византијске изворе. У другој половини 19. века се преводе неки
извори на српски. Стојан Новаковић је доста користио византијске изворе. Станоје
Станојевић је хтеода приреди корпус извора у 10 свезака, а изашле су прве две (1904. и
1906). Никола Радојчић је написао дело о два последња Комнина на византијском
престолу.

Драгутин Анастасијевић је био први српски византолог, рођен 1877., у Крагујевцу. Знао
је грчки. Школовао се у Београду, докторирао је код Крумбахера. 1906. је основана
Катедра за византологију (трећа у свету). Било је предвиђено да предаје Божидар Прокић,
који је одбио, а на његово место је дошао Анастасијевић. Бавио се разним питањима:
Самуилово царство, српском историјом Немањине епохе и 15. веком (написао је књигу о
Јелени Драгаш). Радио је пуно на хиландарским документима. 1921. је напустио
Филозофски факултет, а предавао је и на Богословском. Имао је беспрекоран стил.

Бранко Гранић је из Кикинде, 1883-1948. Докторирао је код Крумбахера, замонашио се и

добио име Филарет. Бавио се раним монаштвом и организацијом цркве. Своју библиотеку
је завештао Византолошком институту.

Владимир Мошин (1894-1987) је био из Русије, а држао је предавања по Србији.

Александар Соловјев се бавио византијским правом, док су Теодор Тарановки и Сергеј

Троицки такође били стручњаци за право.

Георгије Острогорски (1902-1976) је родом из Петрограда, завршио је класичну

гимназију, а 1919. прелази у Финску, а одатле у Шведску. Отишао је у Хајделберг да
заврши студије, а четврту годину је одслушао код Дила. У Немачкој је одбранио
дисертацију о сеоској општини. Учествовао је на Другом конгресу византолога у
Београду, 1927. (први је одржан у Букурешту, коју годину раније). Острогорски је држао
реферат и импресионирао је присутне византологе. Исте године посећује велики број
манастира. Потом прихвата доцентуру у Бреславу (Вроцлаву). 1933. прелази у Краљевину
Југославију. Ту је радио до пензионисања 1973. 1940. је објавио Историју Византије на
немачком, која је 1947. преведена на српски, а 1959. је додат научни апарат. Преведена је
на све језике, и даље је најбоља Историја Византије. Знао је да се сажето изражава. 1946.
постао је дописни, а 1948. редовни члан САНУ, када је и основао Византолошки институт.
1967. је организовао Дванаести конгрес византолога у Охриду. Васа Чубриловић му је био
кум. Бавио се разним питањима. Био је почасни доктор десетак универзитета, и почасни
члан десетак академија наука. Био је ожењен Фанулом Папазоглу.