УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

СТУДИЈСКИ ПРОГРАМ

ИСТОРИЈА

Суад Х. Хаџибилић

ИЗВОЗ РУДАРСКИХ ПРОИЗВОДА ИЗ БОСНЕ У ВЕНЕЦИЈУ

СЕМИНАРСКИ РАД

Професор: Студент:

Проф.др Радмило Пекић Суад Хаџибулић

 САДРЖАЈ

УВОД…………………………………………………………………………………………..3

1. СРЕДЊОВЕКОВНО РУДАРСТВО У СРБИЈИ………………………………………….5

1.1. Прекретница средњовековног рударства……………………………………………5

1.2. Рударство за време турске владавине…………………………………………...…..6

2. РУДАРСКА ПОСТРОЈЕЊА……………………………………………………….…….8

3. ТРГОВИНА ПРОИЗВОДИМА РУДНИКА……………………………………………11

3.1. Трговина сребром……………………………………………………………………11

3.2. Трговина другим рудама……………………………………………………………13

4. ИЗВОЗ РУДАРСКИХ ПРОИЗВОДА ИЗ БОСНЕ У ВЕНЕЦИЈУ……………………15

ЗАКЉУЧАК…………………………………………………………………………………17

ЛИТЕРАТУРА……………………………………………………………………………….18

2
 УВОД

Рударска производња била је катализатор економског напретка средњовековне

српске државе. Ипак, улога и значај ове привредне гране још увек нису у потпуности
објашњени у српској историографској грађи , тако да још увек постоји потреба да се
ово питање истражи . Рад је синтеза релевантне и досад објављене литературе. На овај
начин покушао се створити свеобухватна слика рударске производње и њеног значаја
за развој државе. Годишња производња сребра и злата из рудника Србије у односу на
европске разматрана је у посебном одељку .

Одвајање племенитих метала од руде била је посебна делатност. После дугог и

сложеног процеса, на огњишту је остајало сребро које се називало плико. Међутим,
сребро из овог првог топљења није било још потпуно чисто, те се даље пречишћавало
новим топљењем. Овај завршни поступак, тј. пречишћавање пликог, непречишћеног
сребра у латинским изворима се називао „affi natio“, иначе у старом рударском праву,
фињање, жежење сребра. 1 Тек тако добијено сребро, под називом фино сребро (argento
fi no), постаје важан предмет трговине, знатно вреднији од непречишћеног сребра.

Дуго се претпостављало да су се метали из Србије извозили, а затим

пречишћавали једино у Венецији. Међутим, у јесен 1320. године у Котору је, према
уговору, годину дана радио Млечанин Лука Балдарија (Luca Baldaria), afi nator, и то за
плату од девет либара венецијанских гроша. Његов посао је свакако био везан за
пречишћавање неког метала. У Дубровнику је до 1421. године било слободно да свако
пречишћава своје сребро. Међутим, у јуну те године, Велико веће је одлучило да се у
ковници удеси нарочито место за чишћење сребра. Златарима је посебно дозвољено да
за своје потребе чисте до десет литара сребра. 2

Познато је да се у ковнице новца примало само пречишћено сребро (argento fi

no), једино употребљиво за новчану масу. Тако, на пример, Компанија браће Кабужић
купила је 4. јула 1428. године за ковницу четири литра финог сребра по цени од 22
перпера по једном литру. Поступак пречишћавања пликог у фино сребро почео је рано
да се примењује и у самим рудницима и рударским градовима у Србији. На то указује и
појава сребрног новца из Брскова 1276. године, где се 1280. први пут спомиње и

1
В. Скарић, Старо рударско право и техника у Србији и Босни, Београд, 1939, 87–88
2
Р. Ћук, Србија и Венеција у XIII и XIV веку, Београд, 1986, 136.

3
ковница новца. Временом се Приштина, важан трговачки центар у близини главних
рудника, често наводи као једно од места где се куповало и рафинисало сребро. У
Приштини се, 1418. године, јављају браћа Милиновићи из Дубровника као власници
неке справе која пречишћава сребро (affi natioargenti). У Сребреници се такође вршила
рафинација сребра.

Српски владари и феудалци су настојали да овај поступак одрже под контролом.

Тако је и Ђурађ Вуковић, син Вука Бранковића, наредио је да се све сребро мора
пречишћавати у његовој царинарници.

4
 1. СРЕДЊОВЕКОВНО РУДАРСТВО У СРБИЈИ

Поред тога, знање о рударству и његовим археолошким истраживањима у

великој мери омета сам рударски посао. Наиме, нова рударска активност уништава
трагове претходне, остављајући на тај начин врло мало извора да археолози и
историчари представе детаљну слику овог древног заната. Додатни проблем
представља врло мали број археолошких ископавања српског рударства. Тек средином
осамдесетих година прошлог века извршена су прва значајна теренска истраживања
средњовековног рударства.3

Још за време римске владавине, Мезија, која је територијално обухватала део

средњовековне и данашње Србије, сматрана је важним извором руде. Римски правник
Сатурнинус је Мезију окарактерисао као рударску провинцију, баш као што је и
Африка имала епитет житне земље.2 Међутим, с краја антике, развијено је рударство
изумрло , које ће се у Србији обновити тек након неколико векова.4

Мало се може рећи о раносредњовековном рударству Србије. Познато је да су

Славени, укључујући Србе, након насељавања на територији Источног царства
користили металне алате обрада тла. Поред многобројних алата за обраду земље, као
што су секире, мотике, српи итд., Као доказ обраде метала пронађене су и једноставне
пећи за топљење и веће количине шљаке. Међутим, на основу ових налаза није могуће
сазнати одакле су Срби снабдевали металима. Свакако су Славени са собом понели
искуство једноставне обраде метала и користили га у областима богатим рудама,
експлоатирајући лежишта у близини земље.5

1.1. Прекретница средњовековног рударства

Преломница српског средњовековног рударства био је долазак немачких

саксонских рудара у XIII. век. Они се први пут помињу у недатираном повељу краља
Уроша И (1243-1276), а место на коме су деловали је Брсково, један од најпознатијих
рударских центара српске државе. Претпоставља се да су дошли пре 1254. године. када
се први пут спомињу у датираном документу у вези с рудником Брсково. Разлози

3
Д. Богосављевић, „Српско средњовековно рударство - истраживање и врсте археологије инклузије“,
Гласник Српског археолошког друштва бр. 6., Српско археолошко друштво, Београд 1990,. 39
4
Група аутора, Старо српско рударство, Вукова задужбина, Београд; Прометеј, Нови Сад, 2002, 12.
5
Исто: 32.

5
њиховог доласка и одакле потичу још увек нису у потпуности разјашњени. Постоји
могућност да у време татарске инвазије 1241.-1224. побегли су из Ердеља у далеко
сигурнија планинска подручја Србије. Друга могућност је да су они стигли на позив
српског краља Уроша И.6

Ипак, Јиречек верује да су Саксони вероватно дошли из Ципса, у северној

Мађарској, а не из Трансилваније. Није реткост да се у српској историографији нађе
како су немачки саксонски рудари били један од главних фактора у јачању
средњовековне Србије. До њиховог доласка, минерално богатство средњовековне
државе било је веома мало коришћено. Саксони су донели знање, тј. Технику
рударства , која је свакако била напреднија од оне у пресаксанској Србији. Увели су
новине у вези са отварањем рудника, копањем и вађењем руде и њеном прерадом.7

1.2.Рударство за време турске владавине

У наредна два века рударство средњовековне Србије је у сталном ширењу и

достићи ће свој врхунац у XV. век. У истом веку, а у неким областима и раније, због
турских освајања и сталних ратова, дошло је до пада рударске производње. Међутим,
пад српске средњовековне државе под турску власт није се догодио ни у једном
тренутку, већ је трајао више година. Такође, мине на територији српске државе нису
истовремено пале у турске руке.8

Прва од рудника која је пала под турску власт била је Кратово, већ 1395, али
највећа опасност за српске мине била је тек током офанзиве турског султана Мурата
1438-1439. године, односно у време првог пада Деспотата. Турско освајање наишло је
на отпор рударских центара, међу којима се истиче Ново Брдо. Народ Ново Брдо
супротставио се освајачима у августу 1439. године и Макрешу следеће године, али су
поражени у обе сукобе. Упркос томе, Ново Брдо је освојено тек у јулу 1441. Године ,
после двогодишње опсаде. Три године касније, 1444., Ново Брдо је враћено Деспоту
Ђурађу, да би га трајно изгубио 1455. Разумљиво је да су турска освајања морала имати
за последицу смањење производње у рудницима. Путујући кроз Србију 1433. године,
бургундски принц Бертрандон де ла Брокуиере каже да Ново Брдо доноси српском
деспоту 200.000 дуката годишње. Двадесет година касније, Иван Капистран,

6
Д. Мркобрад, Средњовековно копање источне Србије, Археологија источне Србије, Центар за
археолошка истраживања Филозофског факултета 18, Београд 1997, 153.,
7
Н. Радојчић, Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића, Научни рад, Београд 1962,  25.
8
Исто: 27.

6
фрањевачки проповједник, обавјештава папу да Ново Брдо има годишњи приход од 120
000 дуката. Иако су приходи у оба случаја велики, између њих постоји значајна
разлика.9

Пад у производњи морају бити због опасних услова које су снашле Ново Брдо. О
другим рударским центрима има далеко мање информација. Сребреница, једна од
најважнијих балканских рудника тога времена, не зна се када је коначно пала на Турке.
О првом пад града има неке податке из српских хроника, док су догађаји око коначног
пада непознати. Коначни пад Деспотата 1459. године означио је не само нестанак
српске средњовековне државе, већ и друштвено-културни и политички поредак који је
у тој држави постојао . Низ врло нестабилних и ратних година и нови политички
систем који су довели Турци такође је утицало на рударство. Слободна трговина
рудама, која је углавном важила за време српске средњовековне државе, аутономија у
пословању и норме рударског права, били су привлачни трговцима и они су улагали у
рударство. Међутим, Турци се нису залагали за такву слободу трговине, већ су је
строго контролисали и забранили сваки извоз сребра и злата.

9
Д. Богосављевић, „Српско средњовековно рударство - истраживање и врсте археологије инклузије“,
Гласник Српског археолошког друштва бр. 6., Српско археолошко друштво, Београд 1990,. 58.

7
 2. РУДАРСКА ПОСТРОЈЕЊА

Рударство у средњем веку састојало се од две фазе. Прва фаза се односила на

вађење руде, док се друга фаза односила на основну прераду те руде. У већини
случајева поменуте фазе су се одвијале на различитим местима. Прва се одвијала на
лежиштима руде, док је друга фаза, тј. Топљење и прочишћавање руде, захтијевало
потоке и водотоке због употребе водене енергије. Било је веома ретко да су обе фазе
постојале на истом месту. Пјер Белон 1547. године приметио је да рудари у
Сидероцапси, наследници балканске рударске традиције, нису користили кадуцеус,
штап лешника који се користио за испитивање клатном. земља. Претпоставља се да су
остаци древног рударства показали рударима за проналажење руда у средњовековној
Србији. Ову тврдњу поткрепљује и план рударских базена, јер у готово сваком
рударском комплексу постоје остаци античког рударства.10

„Депозит је обележен и резервисан за оне који су га пронашли, али започети

посао сматран је привременим.“ 11
Новоотворена јама, која још није стигла до рудног
лежишта, названа је јама, која је захтевала мање или више улагања са неизвесним
исходом. Јама је могла да остане необрађена само три дана, док ће јаму са цигансом (од
латинског знака) шест недеља, а онда би их друге особе могле преузети . У случају да
се истражна јама покаже као драгоцена мера, одређује се рудно поље, односно подручје
на које се може проширити под земљом. Процес додјеле рудног поља јами звао се
свадбом, а на улаз у јаму је постављен вијенац као симбол. Рудно поље или, у
рударском жаргону, осам, било је поље у облику круга од око 100 м², чији је центар био
улаз у јаму.12

Простор изван броја осам назива се слободно поље. За разлику од јама, рудно
поље, ако се плати државна царина, могло би остати необрађено током годину и шест
недеља, након чега је било бесплатно за остале. Цео систем јама би се развио из
почетне јаме. Ове јаме, односно ископине, нису се разликовале само по облику и
правцу, већ и по функцији. Израз " рупа " коришћен је за вертикалне бушотине , што је
и назив сваког ископаног објекта. Посебни назив који се користи за вертикалне осовине
10
В. Симић, Плана средњевековно насеље рударске привреде, Гласник Етнографског института Српске
академије наука, бр. 4-6, Етнографски институт САНУ, Београд 1955-1957,. 112
11
Група аутора, Старо српско рударство, 50
12
Исто: 52.

8
је подлошка или правац. Такви шахтови су коришћени за вађење руде или за
вентилацију. Хоризонталне галерије, које обично почињу на падини брда, називале су
се столама или штандовима. Галерије су коришћене за дренажу, вентилацију и
транспорт. Превоз руде, јаловине и другог материјала водоравним ходницима одвијао
се уз помоћ колица која се називају хунат или лов.13

Ходници су били поплочена даскама, као претходница данашњих шина у

модерним рудницима, како би се олакшало кретање колица. За вађење руде коришћен
је витло звано хасхпула или рог. Понекад су витло користили рудари, уместо
уобичајених мердевина. Пролаз који се одвојио од осовине и повезао га са другим
назвао је пробој. Осовине које су биле намијењене за приступ и улазак рудара означене
су изразом лаж.14

Читав систем рударских објеката, шахтова, ходника, галерија, био је обележен

појмом цех. Међутим, исти термин се користио за означавање јаме која је добила рудно
поље и била је у власништву групе власника. Друга фаза рударских операција,
топљење, односила се на воду, како за изворе енергије, тако и за воду као детерџент и
дробљење руде. После великог котача који је коришћен за покретање мехања,
топионице су назване котач. Наравно, уложени су напори да се пронађе најближе место
руднику који је испуњавао услове топионице како се не би непотребно повећавали
транспортни трошкови. Руда је испрана на местима која се зову потоци и млинови за
оплакивање. Преступно уређена удубљења или једноставне дрвене конструкције
испуштале би воду да однесу растворљиве материје са којима је руда помешана.
Такође, вода је била потребна за дробљење руде. Наиме, велики чекићи дизани
точковима попут оних за покретање млинова коришћени су за дробљење руде . На
местима печења или печења извршен је поступак пржења одређене врсте руде, који је
претходио топљењу и рафинирању. Процес пржења одвијао се на отвореном, где су
наизменично наслагани слојеви руде и дрвеног угља сагоревани и тако изгарани
данима. Тај је процес знатно загађивао околиш, због чега су Дубровчани захтијевали да
деспот Ђурађ Бранковић нареди измјештање роштиља на већу удаљеност од
Сребренице. Током прераде руде најважније мјесто заузеле су топионице. Један од
главних делова сваке топионице био је точак, покретан водом. У даљњем преношењу

13
Исто, 55.
14
Д. Богосављевић, „Српско средњовековно рударство - истраживање и врсте археологије инклузије“,
Гласник Српског археолошког друштва бр. 6., Српско археолошко друштво, Београд 1990,. 52.

9
енергије, точак је помицао мехове, који су у пећ доводили довољне количине ваздуха.
Наиме, без довољног износа ваздух не би могао достићи одговарајућу температуру да
доведе руду у течно стање. Пећи у средњовековним топионицама биле су углавном
стална и стална постројења, док је мањи део пећи надограђен на почетку и срушен на
крају процеса. Основа пећи била је ложиште, направљено од опеке, камена или глине,
које су имале отворе, које су се по потреби могле отварати и затварати. За довод
ваздуха био је повезан са мехом. Горња страна пећи била би залепљена након пуњења
рудом.15

Поред главних топионица у њиховој близини, понекад су постојала чистачи или

пречишћивачи, тј . Пећи за пречишћавање. Али чистачи би такође могли бити на доста
удаљености од рударских постројења, јер јесте прерађена руда је била мања и лакше се
је транспортовала.16

15
Група аутора, Старо српско рударство, 57.
16
Исто, 59.

10
 3. ТРГОВИНА ПРОИЗВОДИМА РУДНИКА

Становници Котора и Дубровника, као и Млечани и Фирентинци, а понекад и

становници Бара , играли су велику улогу у трговини рударским производима
средњовековне Србије . Као поданици српских владара (1185-1371.), Которичани су
били привилеговани до 1960-их. века били су доминантни у трговини рударских
производа. Међутим, у то су вријеме, због политичких проблема, Которичани били
присиљени да оставе доминантан положај у трговини Дубровчанима.17

И Которичани и Дубровчани били су посредници у трговини, јер су даље

куповали робу у Венецији и на другим медитеранским тржиштима. Иако су Дубровник
и Котор били главна извозна лука за производе српских рудника, они нису били једини.
Такође је извожен кроз лук на ушћу Дрима, Бојана и Неретва. Поред морског пута до
Венеције, кориштен је копнени пут дугачак скоро 1000 км , што је Тадић изјавио да је
за трговце било исплативије у односу на морску руту. Иако је извоз преко приморја био
доминантан, део рударства производња се извозила на север, чак у Мађарску, која је и
сама имала велику рударску производњу, и на истоку. Поред поменутих трговаца, има
и других из приморских градова. У Приштини су били и Турци, док су Грци трговали и
на Новом Брду. Сребреница је имала једну од најразноликијих трговачких популација .
Од приморских градова најбројнији трговци били су из Бара, Котора, Корчуле, Улцињ.
Поред њих, у Сребреници су боравили и трговци из Прата, Фераре, Милана, Албаније,
као и Турци, Грци, Роми, па чак и Чех.86 Наравно, одређени број трговаца је био и
мештанин. Упркос чињеници да је средњовековна Србија била богата рудама, неке су
морале да се увозе. Како се коситар није добијао у локалним рудницима, увози се.18

3.1. Трговина сребром

Након открића рудног богатства Србије и повећаног искориштавања српских

рудника, Дубровчани, а вероватно и остали трговци, већину своје трговине усмерили су
у трговину рударским производима. Деспот Стефан Лазаревић приметио је тачно, како
се наводи у писму из 1417. године, да Дубровчани нису прво изаслали воском, кожом и
сиром до прве господаре , а затим су своју трговину претворили у сребро и злато.

17
Б. Бојовић, Од тржишне економије до државног монопола - Племенити метали Србије и Босне између
Венеције и Османског царства (15.-16. век), Друштво за економску историју, Земун 2014, 17.
18
М. Динић, Из српске историје средњег века, 709.

11
 Трговина сребром била је био је најпрофитабилнији, а самим тим и
најатрактивнији за трговце, што је посебно видљиво након турске забране трговине
сребром , која је довела до повлачења обалних трговаца из рударства. Дубровчани су
били главни носиоци трговине сребром. Да је сребро постала главно занимање
Дубровника свједочи чињеница да је од почетка XV. века, водећа трговина препуштена
је локалним трговцима у Босни. "Од свих метала, сребро је имало највећу специфичну
вредност, што је са већом зарадом олакшало превоз по тада лошим путевима."19

Тако се посебно спомињу сребро (аргенто) пореклом из Србије, сребреничко

сребро (аргенто де Сребреница) и плико из Босне (плицхо де Босна). На основу
података једне пошиљке сребра у Венецију 1426. године, може се закључити да је
сребро из Србије најбољег квалитета, а једна литра тог сребра имала је вредност од око
7,5 дуката. Литра сребреничког сребра вриједила је око 6,64 дуката, док је босанско
сребро коштало око 6,52 дуката. У периоду између 1429. и 1454. године, цена сребра у
Дубровнику кретала се између 7,5 и 8 дуката по литри. Наравно, цена у Дубровнику
била је виша од самих рударских налазишта, барем што се тиче цена превоза.20

Трговина и куповина сребра углавном су били бесплатни, а владари нису

ометали све до деспота Стефана Лазаревића. Године 1417. деспот је протјерао
Дубровчане са Новог Брда и обавезао своје поданике да размјењују сребро у мошти за
новац и продају га искључиво царинским станарима. Наравно, ово је био напор да се
ограничи слобода трговине у корист владара мошта или цариника, што у претходном
периоду није био случај. Босански краљ Твртко II покушао је то учинити . који је увео
систем болести, односно жиговање сребра ради контроле трговине трговином њиме.
Таквој мери је подвргнуто и сребро из рудника Србије, ако се превози преко територије
босанског краља. Међутим, слободна трговина сребром значајно је угрожена тек
доласком Турака. Прво, све док нису постали господари рударских подручја спречили
су извоз, а након увођења своје администрације потпуно су забранили извоз. Главни
извозни пут сребра прошао је кроз Дубровник, док је Котор био мање заступљен , као и
луке Зета и мјеста на ушћу Бојане, Дриме или Неретве. Дубровчани су и даље
настављали извозити сребро по Средоземљу. Међутим, већина сребра извезена је у

19
Исто, 711.
20
В. Симић, Златни рудници у средњовековној Србији према савременим сазнањима о нашим
рудама,.Београд, 334

12
Италију, пре свега у Венецију. Наиме, Венеција је тада била највеће тржиште сребра, не
само на Балкану, већ и у Мађарској и Немачкој.21

3.2. Трговина другим рудама

Постоји врло мало информација о трговини чистим златом или златом уопште.
Злато се много чешће спомиње у општим документима, тј. У повластицама трговаца
или царинским доприносима, међутим у пословним документима, а то је прилично
ретко, најчешће када је опљачкано или предмет спора. Изузетак су трговачке књиге
браће Кабужић, где се злато посебно бележи, а не као додатак сребра. Фино злато (оро
фино) је такође забележено одвојено. Разлика у квалитету огледала се и у разлици у
цени, тако да је обично злато коштало 6 дуката по унци, а фино 6 и 1/3 дуката по унци.
„Дакле, у српској држави није примењен само поступак раздвајањем злата и сребра, али
даљњим рафинирањем добијен је најбољи квалитет. “22 Чисто злато се извозило у
шипкама (верге, цханело) .100 Чињеница да је сребро из многих рудника везано за
злато углавном је било познато тек пре 1332. Међутим, они који су били упознати с тим
информацијама много раније, свакако су били прерађивачи сребра у Дубровнику или
Венецији. Готово пола века глам сребро се куповало по цени обичног, због чега су
дубровачки трговци дошли до невјероватне добити од 250%.23

Производња олова у Србији развијена је у Новом Брду, Трепчи, Руднику. Такође

је пронађена у Зајачи, Крупњу и Сребреници, где је помешана са антимоном и сребром.
Поред Дубровчана, оловну трговину обављали су и локални људи, у Србији трговци из
Трговишта. Донијели су га у Котор или Нови, гдје ће водство преузети Дубровчани и
пласирати на страна тржишта. Свакако, производња олова, првенствено из рудника
Босне и Србије, била је велика, али није могуће утврдити приближни обим годишње
производње. Само 1405. Из Дубровника и Св. Срђа на Бојани послао је две пошиљке у
Венецију са укупно 297 тона олова. Поред тога, требало би узети у обзир да је одређени
део олова задржан за домаће потребе, тј. конструкција. Још је мање података о
производњи и трговини бакром у првој половини 15. века. Века мање него у ранијем
периоду. Томе је допринијела и чињеница да је бакар био чак 200 пута јефтинији од
сребра, а самим тим и мање интересантан трговцима.

21
Исто: 65.
22
В. Симић, Златни рудници у средњовековној Србији према савременим сазнањима о нашим
рудама,.334.
23
Б. Храбак, Дубровачко сребро у Италији и Каталонији, 91-92.

13
 Наиме, милијарда бакра (1000 литара) 1322. коштала је 41 перпер. Међутим,
Дубровчани, осим Нијемаца , били главни добављачи ове руде у Венецији. Главни
рудник бакра у Србији био је Рудник, а копан је и у Кучеву и Кратову. Годишња
производња Брскова 1333. године процењена је на између 65 и 70 тона бакра. 1Рудници
гвожђа били су смештени на подручју Новог Брда, Копаоника, Подриња и друго
Крајеви. Због ниске профитабилности трговине гвожђем, историјске грађе је мало, тако
да су рудници гвожђа средњовековне Србије прилично непознати. Свакако, чињеница
да се производња гвожђа морала развијати у најмању руку указује на развој ковача и
трговине оружјем.24

24
Исто: 100-101.

14
 4. ИЗВОЗ РУДАРСКИХ ПРОИЗВОДА ИЗ БОСНЕ У ВЕНЕЦИЈУ

Браћа Кабужић су трговали и сребром из рудника Средње Босне. Оно је

исказано у Трговачким књигама браће Кабужић искључиво као плико (plicho). Наиме,
на рачунима у Главној књизи заведено је под називом Plichо di Bosna, argento di Bosna,
Viago di Souisochi. Рачуни Viago di Souisochi и Plichо di Bosna садрже и податке о
ценама приликом куповине пликог сребра. У просеку, оне износе око 6 дуката. То је
управо цена пликог сребра, коју су браћа Кабужић иначе плаћали за ову врсту сребра.
Чињеница да браћа Кабужић извозе само плико сребро наводи на закључак да се у
Средњој Босни није примењивао процес рафинације, па према томе ни металуршка
техника није била развијена као у осталим рударским базенима. 25

Одвајање злата од сребра обављано је у прво време у Венецији. Међутим, у

документу насталом средином октобра 1335. године забележено је да се проценат злата
у сребру може испитати у Дубровнику, Србији или Венецији. Исте године, у Котору се
помиње мајстор Раден, који се бавио овим послом (Raden, magister divisionis auri
argenti). Злато је одвајано и хемијским путем, при чему се знало за материје које су при
топљењу служиле за везивање појединих хемијских елемената. Марин Адамовић,
которски златар у Дубровнику, узео је у априлу 1424. године неког Бартола да му за
плату мокрим путем одваја злато од сребра, тј. да направи воду и све ствари које су за
то потребне (partire oro d’argento zoe di fare aqua et tote cose che bisogna per detto).26

У вези са рафинацијом гламског сребра у Дубровнику посебно су занимљива

запажања дубровачких хроничара. Тако је анонимни дубровачки писац забележио 1279.
године да је од велике количине гламског сребра пристиглог у Дубровик знатан део
тајно превезен у Венецију, тако да су млетачки трговци зарађивали 200% на уложени
новац. Знатно касније дубровачки хроничар из XVII века изричито наводи да су
дубровачки трговци долазили до необичних добити од 250% у односу на цене гламског
сребра у Србији, а затим пречишћено продавали у Венецији. Без обзира на
претеривања, казивања дубровачких хроничара указују на појаву која сигурно није
била ретка.27
25
Б. Храбак, Дубровачко сребро у Италији и Каталонији, 68–76
26
Н. Радојчић, Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића, Научни рад, Београд 1962, 254.

27
Исто: 45.

15
 Према истраживањима геолога, металуршка техника је у Србији била врло
развијена. И поред тога постоје велика размимоилажења између историчара и геолога,
с тим што геолози увелико умањују квалитет и обим производа српских рудника. То
нарочито долази до изражаја у случају Новог Брда, највећег српског рудника познатог
по производњи сребра и златоносног сребра. Иако о интензивној рударској делатности
Новог Брда сведоче бројна шљакишта у непосредној и даљој околини града, поједини
геолози доводе у питање и тачност свих писаних података, те, према томе, тврде да је
рударска вредност Новог Брда увелико преувеличавана.28

ЗАКЉУЧАК

28
В. Симић, Рудници злата у средњевековној Србији према савременом познавању наших
рудишта, Весник. Завод за геолошка и геофизичка истраживања 19 (1961) 337. О олову на основу
испитивања у Новом Брду М. Савић, Шљакишта на Новом Брду и Качиколу, Старинар 5–6
(1954–1955) 1–292

16
 За разлику од наведених гледишта, узимајући у обзир податке из дубровачке
грађе о високом проценту злата у новобрдском сребру (чак до 25%), Дакле, изузев
Трговачких књига браће Кабужић, остали писани извори и досадашња геолошка
истраживања не дају никакве наговештаје о присуству бакра у рудницима са гламским
сребром.

Одличан показатељ минске производње је извоз рудних производа, због врло

јасне корелације која постоји између производње и извоза. Како се већина производа
који се купују у Дубровнику још увек извози, управо дубровачке књиге омогућују
приближно утврђивање обима производње рудника.Из Траде Боокс браћа Кабужић
показује да је у периоду од 1426. до 1433. Године купио 10.613 литара или 3.480
килограма сребро из рудника Србије и Босне, а свега око 200 килограма повезано је са
рудницима у Босни. На основу тога Десанка Ковачевић Којић закључује да је просечни
годишњи извоз сребра из трговачке куће Кабужић био 580 килограма.

Према Јорју Тадићу било је четрдесетак таквих кућа. , као што је било с овом
браћом Кабужић на основу чега се претпоставља да се из Србије и Босне сваке године
извози око 25 тона сребра . Ако се трговинске књиге браће Кабужић узму као
репрезентативни примерак за тих четрдесетак трговачких кућа, показало би се да чак
95% извезеног сребра годишње, односно преко 23 тоне, потиче из Србије. Разумљиво је
да се трговачка кућа горе споменуте браће не може сматрати репрезентативним
примером целокупне дубровачке трговине, посебно јер нема података о другим кућама.

БИБЛИОГРАФИЈА

Извори:

17
Василије Симић, Плана средњевековно насеље рударске привреде, Гласник Етнографског
института Српске академије наука, бр. 4-6, Етнографски институт САНУ, Београд 1955-1957

Литература

1. Богумил Храбак, Дубровачко сребро у Италији и Каталонији

2. Бошко Бојовић, Од тржишне економије до државног монопола - Племенити
метали Србије и Босне између Венеције и Османског царства (15.-16. век),
Друштво за економску историју, Земун 2014
3. Василије Симић, Златни рудници у средњовековној Србији према савременим
сазнањима о нашим рудама
4. Василије Скарић, Старо рударско право и техника у Србији и Босни, Београд
1939
5. Група аутора, Старо српско рударство, Вукова задужбина, Београд; Прометеј,
Нови Сад, 2002
6. Душан Мркобрад, Средњовековно копање источне Србије, Археологија источне
Србије, Центар за археолошка истраживања Филозофског факултета 18, Београд
1997, стр. 153., Д. Богосављевић, Српско средњовековно рударство -
истраживање и врсте укључености археологије
7. Драган Богосављевић, Српско средњовековно рударство - истраживање и
врсте археологије инклузије, Гласник Српског археолошког друштва бр. 6.,
Српско археолошко друштво, Београд 1990
8. Михаило Динић, Из српске историје средњег века
9. Никола Радојчић, Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића, Научни
рад, Београд 1962
10. Ружа Ћук, Србија и Венеција у XIII и XIV веку, Београд 1986

18