DECA SA OŠTEĆENIM

SLUHOM
Fatima Kurtović
• Uvod

• Slušna oštećenja različitog stepena i kvaliteta, predstavljaju jedan od

najtežih psihofizičkih nedostataka, iako gluha i teško nagluha osoba
po svim spoljašnim telesnim obeležjima najčešće ne upućuje na
kategoriju lica sa izrazitim somatopsihičkim varijacijama.

• Auditivna percepcija omogućava da se prenesu akustičke

manifestacije do centra u kori mozga.

• Uzroci oštećenja mogu biti različiti. Među najčešćim faktorima

dominiraju genetski faktor, bolesti majke u toku trudnoće, uticaj
štetnih noksi
• Stepen oštećenja sluha

• Osobe sa lakim oštećenjem sluha

• Osobe sa srednje teškim oštećenjem sluha
• Osobe sa teškim oštećenjem sluha
• Posledice oštećenja sluha

• Činjenica da slušno oštećeno dete najčešće ima problem u verbalnoj

komunikaciji, ima za posledicu lošu socijalnu integraciju deteta. U
prilog činjenici da je socijalna integracija deteta sa oštećenim sluhom
neadekvatna, govori podatak da upravo takvo dete ima problem da
uspostavi adekavatan kontakt sa svojom socijalnom sredinom usled
nedovoljno razvijenog govora i jezika.
• Kod dece sa oštećenim sluhom primećena je i rigidnost u mišljenju.Sa
povećanjem stepena oštećenja sluha povećava se i broj onih koji imaju
neke kognitivne teškoće.
• Komunikacija dece sa oštećenim sluhom

• Komunikacija je dinamičan proces u kome se informacije prenose

putem simbola, dok se komunikativna kompetencija može definisati
kao kompetencija koja omogućava govorniku da deluje
upotrebljavajući lingvistička sredstva.

• Proces komunikacije uključuje interakciju u kojoj ljudi učestvuju kao

govornici ili slušaoci, dele ideje, misli, iskustva i osećanja. Efikasnost
ovog procesa zavisiće od svakog učesnika ponaosob.
• Usmeni govor

• Usmeni i pisani govor se razlikuju po svojoj strukturi i složenosti.

Usmeni govor se izražava jezičkim zvučnim sredstvima, ali koriste se i
različita nejezička sredstva kao što su razni gestovi, pokreti ruku,
mimika, pokazivanje predmeta, intonacija i sl.

• Svi ovi elementi olakšavaju usmeno izražavanje i razumevanje ljudi,

povećavaju živost, dinamiku i zanimljivost usmenog izražavanja.
Usmeni govor je dijaloški govor, razgovor se vodi sa sagovornikom.
Toga svega nema u pisanom govoru.
• Pisani govor

• Napisana ekspresija je jedna od najviših formi komuniciranja. Da bi

neka osoba postala vešta u pisanoj ekspresiji mora da poseduje
iskustva i sposobnosti u svim drugim oblastima koje obuhvata jezik:
kvalitetan govor, čitanje, pisanje, upotreba velikog i malog slova,
interpunkcija, upotreba reči i gramatika. Pisani govor je dosta
apstraktan. Izražavanje se vrši pomoću jezičkih simbola. Da bi dete
naučilo da čita i piše potrebno je da izvrši analizu reči na glasove, pa
da te glasove veže za odgovarajuće znake (slova), a njih u
odgovarajuće reči i rečenice.
• Obrazovanje dece sa oštećenim sluhom

• Obrazovanje gluve i nagluve dece sprovodi se kroz sledeće modele:

(Petković, 2009)
• a) redovne škole, odnosno škole za tipičnu populaciju;
• b) škole za gluve i nagluve;
• c) specijalna odeljenja pri redovnim školama.
• U školama za decu oštećenog sluha, nastavni proces je
organizovan i realizovan u skladu sa svim opštim pedagoškim
zakonitostima i načelima, principima, metodima i oblicima rada
• Znakovi kod dece sa oštećenim sluhom

• Znakovni jezici su gestovni sistemi, mada gestovni sistemi ne moraju

biti znakovni jezici. Gestovni sistem može predstavljati jednostavan
par gestova sa značenjem. Međutim, ukoliko gestovni sistem uključuje
sistem za formiranje svih vrsta rečenica, onda je to znakovni jezik (da
bi se formirale rečenice sistem zahteva određen redosled reči). Prvi su
znakovni jezici korišćeni od strane određenih socijalnih grupa, a drugi
su jezici koje koriste osobe koje imaju govorni jezik, ali ga ne koriste
ili ga ne mogu koristiti iz nekog razloga. Tipični korisnici primarnih
znakovnih jezika su gluve osobe.
• Govorni i znakovni jezici se produkuju i percipiraju na potpuno
drugačiji način. Govor proizvodimo vokalnim aparatom i percipiramo
čulom sluha, dok znakovni jezik produkujemo pokretima ruku, zatim
glave, lica i čitavog tela, a percipiramo ga putem čula vida.

• Omogućiti detetu oštećenog sluha da u što ranijem periodu započne

komunikaciju sa svojom okolinom, jeste primarni zadatak stručnjaka
koji se ovom problematikom bave. Učenje govornog jezika se
pokazuje efikasnijim ako postoji prethodno jezičko iskustvo sa
znakovnim jezikom i stoga ovim jezicima treba pristupiti sa
podjednakom ozbiljnošću.
• Zaključak

• Dete sa oštećenim sluhom može sa uspehom da se uključi u rad

redovne škole. Međutim, njegov uspeh će biti uslovljen stepenom
razvoja verbalnog govora, sposobnošću da govorom uspostavlja
komunikaciju sa nastavnikom i ostalim učenicima, inetektualnim
statusom, emocionalnom zrelošću, sposobnošću adaptacije na sredinu,
stavom sredine prema njegovim problemima i stepenom podrške
nastavnika. Nagluvi učenik može sa uspehom da odgovori na zahteve
redovnog školovanja ukoliko mu se omogući i dodatna stručna pomoć
u korekciji izgovora,razvijanju leksike i slušnom opažanju. Ista pravila
važe i za gluvog učenika uključenog u sistem redovnog školovanja.