Filozofski fakultet u Novom Sadu

Odsek za pedagogiju

Seminarski rad iz Socijalno-pedagoškog rada

TEMA: Agresivnost u školi

Profesor: Olivera Gajić Student: Jelena Babić 783/06

Novi Sad, 2011.

Agresija, najnegativnija emocija, deo je ljudske prirode, posledica frustracije, deo genetskog
nasleđa... Stručnjaci tvrde da se ona kod dece ispoljava jako rano, već u uzrastu od 12 meseci.
Deca ispoljavaju agresiju na različite načine - neka ujedaju, druga udaraju, treća nekontrolisano
viču.

U kasnijim periodima razvoja, naročito u adolescenciji, agresivnost se može uočiti i po

zanemarivanju školskih obaveza, buntovnom ponašanju, čudnom odevanju, itd...
Bes je često izazvan emocijama kao što su usamljenost, strah, povređenost ili bespomoćnost.
Takođe, nedostatak granica i jasnih pravila dete može podstaći na agresiju. Ako mališan odrasta
u porodici gde je svako ponašanje dozvoljeno, često je razdražljivo i agresivno čim se sretne i sa
najmanjom zabranom.

Agresija je, ponekad, i samo način da se dođe do pažnje ili reakcija na fizičko kažnjavanje. Zato
nemojte tući decu, jer će taj model ponašanja usvojiti kao “normalan”. Naučite dete da izrazi
ljutnju, jer je potpuno u redu da je nekada besno i neraspoloženo. Podstičite ga da priča o tome i
da negativne emocije “izbaci” napolje - trčanjem, crtanjem, igranjem, sportom... Pomozite mu da
formira drugarske odnose sa vršnjacima i objasnite da će se druga deca sa njim radije družiti
ukoliko nije agresivan.
Važno je i da detetu uvek pružite objašnjenje za kaznu, jer ukoliko ne razume zabrane, to će ga
frustrirati. Zato, sve ono što mu zabranjujete - obrazložite. Razvijajte kod deteta pozitivan stav
prema drugima, učite ga da deli igračke i uvažava osećanja drugih. Kada dete uspe da usvoji
osećaj empatije, agresija će biti manje izražena.

Dečaci i devojčice različito izražavaju bes. Neki teoretičari tvrde da su dečaci agresivniji
“zahvaljujući” hormonima. Međutim, i stereotipi u vaspitanju tu igraju veliku ulogu. Dečacima
je “zabranjeno” da plaču, od njih se očekuje da “pokažu zube” i prikriju slabosti. Pobegnite od
takvog vaspitanja i objasnite im da i dečaci imaju pravo da tugu izraze suzama. Nikada ne
zahtevajte od deteta bezuslovnu poslušnost, jer mu to daje osećaj da ne sme da izrazi svoje
mišljenje. Kada se osećaju sputanima, često je nasilno ponašanje jedina reakcija.
I najvažnije, svaki put pohvalite dete kada, umesto agresije, iskoristi drugačiju reakciju ili vas u
nešto ubedi argumentima. Agresivci su, u stvari, osobe koje nemaju samopouzdanja, pa nasilnim
ponašanjem stvaraju prostor u kojem se osećaju superiornijim. Zbog toga podstičite dečje
samopouzdanje, grlite ga i ljubite, jer je nežnost efikasan način borbe protiv besa.

U studijama koje su se bavile pojavom agresivnog ponašanja ( Olweus, 1998, prema

Sinobad,2005) uočene su pravilnosti u vezi sa karakteristikama i osobinama ličnosti dece koja su
bila uključena u nasilje, bilo kao nasilnici bilo kao žrtve. Tipične žrtve nasilja su procenjene kao
pasivne i one su plašljive i nesigurne, osetljive i imaju manjak samopoštovanja, dok su
provokativne žrtve hiperaktivne i svojim ponašanjem izazivaju negativne reakcije svojih
vršanjaka. Osobina tipičnih nasilnika je naglost, siromašna emocionalna inteligencija,
nezadovoljstvo prema okolini i visoka socijalna inteligencija ( Kaukiainen, 1999, prema Smith &
Brain,2000), dok su pasivni nasilnici često plašljivi i nesigurni i iz straha da i sami ne postanu
meta nasilja oni se ponašaju agresivno prema drugima.
 Olweus je ustanovio da se 7% norveških učenika agresivno ponaša prema svojim
vršnjacima, a da je 9% učenika bilo u statusu „ žrtve“ agresivnog ponašanja. Do sličnih podataka
došlo se i u nekim američkim istraživanjima: 10% učenika bili su žrtve agresivnog ponašanja.
Podaci do kojih su došli brutanski istraživači pokazuju da je agresivno ponašanje takođe veliki
problem. Stephenson i Smith su ustanovili da je 23 % učenika uključeno u ovaj problem, bilo
kao izvršioci ili kao žrtve agresivnog ponašanja. O'Moore i Hillery su ustanovili da je 10% irskih
učenika bilo uključeno u agresivne anterakcije, bilo kao siledžije ili kao žrtve. Razlike u
navedenim podacima citiranih istraživanja zavise u velikoj mjeri od toga kako je konstrukt
»agresivno ponašanje« definisan, kao i od korišćenih instrumenata. Istraživanja se razlikuju u
ovom pogledu i to u velikoj mjeri onemogućava komparativni pristup dobijenim nalazima.

Praktične pedagoške implikacije zahtjevaju izvjesne informacije o tome zašto se neka

djeca agresivno ponašaju, kakva osjećanja doživljavaju u takvim situacijama. Istraživanja su
pokazala da agresivna deca najčešće opravdavaju svoje ponašanje izjavama da su provocirani, a
rijeđe izjavama da su viktimizirana djeca fizički slabija i da ne pružaju otpor. Ovi nalazi
pokazuju da agresivna deca ne doživljavaju sebe kao neisprovocirane napadače, i svoje
ponašanje opravavaju neprijateljskim ponašanjem vršnjaka, interpretirajući »socijalne signale«
svojih vršnjaka kao znake neprijateljstva.

Uzrasne razlike. Saglasno nalazima većine drugih istraživanja, Boulton i Underwood

1992 (prema Krnjiajić, 2002)su ustanovili značajne uzrasne razlike. Verbalna i fizička agresija
češće se javlja kod učenika osnovnoškolskog uzrasta nego kod učenika srednjoškolskog uzrasta.
Najmlađi učenici u osnovnoj školi predstavljaju najruzičniju grupu nad kojom se vrši nasilje,
verovatno zato što su djeca na ovom uzrastu fizički najslabija. Interesantan je nalaz da agresivna
deca na ovom uzrastu neće prekinuti agresivni napad čak i kada njihova žrtva pokazuje znake
snažnog bola ( Sharon & Joseph, 1996, prema Krnjajić,2002 ).

Agresivna deca češće se udružuju u veće grupe ( klike) nego ostala deca i provode više
vremena zajedno nego u druženju sa ostalom djecom ( Boulton, 1995, prema Krnjajić,2002).
Agresivna deca na mlađem osonvoškolskom uzrastu ne dobijaju toliko socijalnu podršku kao što
je to slučaj na starijim uzrastima ( Bukowski, 1990, prema Krnjajić,2002). Ukoliko je ovaj
podatak reprezentativan, to predstavlja ohrabrujući podatak koji nastavnom osoblju pruža nadu
da mogu lakše da savladaju ili umanje problem školskog nasilja prije nego što se grupe agresivne
dece čvrsto konstituišu.

Polne razlike. Istraživanja pokazuju da su forme agresivnog ponašanja, naročito fizička

agresivnost, rasprostranjenije među dečacima nego među devojčicama ( Feshbach, 1970; Tieger
1980, prema Krnjajić, 2002). Najčešće, dečaci se agresivno ponašaju prema dečacima, a
devojčice prema devojčicama ( Boulton & Underwood, 1992, prema Krnjajić, 2002). Međutim,
neka druga istraživanja (Malone & Perry, 1997, prema Krnjajić, 2002) pokazuju da su devojčice
u probližno istom broju akteri agresivnih inerakcija kao i dječaci. Izgleda da razlike između
dečaka i devojčica nisu u jačini agresivih nagona, već u načinima ispoljavanja agresivnog
ponašanja ( Feshbach, 1970, prema Krnjajić, 2002). Ove razlike se pripisuju razlikama u ranoj
socijalizaciji dečaka i devojčica ( Smith & Green, 1975, prema Krnjajić, 2002). U procesu
usvajanja uloge vezane za pol, ženska deca uče da svoju agresivnost ispoljavaju na društveno
prihvatljiv način, odnosno da je skrivaju ili » maskiraju« dobrim ponašanjem ( npr. kajanjem)
nakon ispoljene agresije. I tipovi ponašanja agresivne i viktimizirane djece razlikuju se za
dječake i djevojčice ( Perry, Kusel & Perry, 1989), na osnovu čega Boulton (prema Krnjajić,
2002) zaključuje da se razvijanje prilično različite »polom uslovljene kulture« u muškim i
ženskim vršnjačkim grupama.

Razlikujemo fizičku agresivnost ( udaranje, čupanje, premlaćivanje) i verbalnu agresivnost

( vikanje, vrijeđanje,psovanje)

Agresivnost može biti namjerna. Često se naziva i neprijateljskom, npr. otimanje

školskog pribora, tuđih stvari, tužakanja. Riječ je o otvorenom neprijateljskom ponašanju
kojima učenik želi ostvariti neku dobit za sebe na štetu druge osobe.

Nenamjerna agresija uzrokovana je unutrašnjom napetošću. Rijeć je o nesvjesnom

destruktivnom onašanju koje odražava djetetove neugodne osjećaje ( strah, tugu).

Autoagresija ili samopovređivanje se događa kada učenik ne može da savlada svoje

postupke. Tada može sebi nanijeti povredu ( lupa glavom o zid ili klupu).

Potisnuta agresija okreće unutar umjesto da se očituje vanjskim načinom ponašanja.

Potisnuta agresivnost često ima za posljedicu različite psihosomatske bolesti: osip po tijelu,
grčeve crijeva, bronhijalnu astmu ( Z. Barović, 1999.,124).

Faktori rizika za pojavu agresivnog ponašanja

Faktori rizika su uslovi koji predisponiraju djecu i mlade na probleme ponašanja. Poznavanje
faktora rizika pomaže u identifikovanju djece i mladih pod rizikom prije nego su problemi u
ponašanju uopšte jave i nudi smernice za intervenciju zarad sa agresivnom djecom, kao i sa
porodicama i grupama.

Veliki broj faktora za koje je utvrđeno da predstavljaju potencijalni izvor agresivnog

ponašanja možemo podijeliti u dvije velike grupe faktora:

1. unutrašnja
2. spoljašnje

Pod unutrašnjim faktorima podrazumjevaju se uticaji neurotransmitera i određenih hormona, kao

i temperament i socijalna kognicija.
U spoljašnje faktore spadaju:

a) uži društveni uticaji tj., uticaji porodice i vršnjačkih grupa

b) širi društveni/socioekonomski uticaji, odnosno socioekonomski status, uticaj masovnih
medija i kulture.

Rad nastavnika s agresivnom decom

Pored rada na obrazovanju nastavnik takođe ima vaspitnu ulogu u radu s decom. Osnovni je
zadatak nastavnika da kod dece podstiče pozitivne oblike ponašanja i radi na suzbijanju
negativnih, a u interesu deteta. Kako bi to postigao, treba uočavati činioce koji doprinose
poremećajima u ponašanju kao i one koji utiču pozitivno na učenika.

Najčešće korištena klasifikacija poremećaja u ponašanju dece i adolescenata je ona iz

Dijagnostičkog i statističkog priručnika za duševne poremećaje (DSM-IV, 1998). Ta klasifikacija
poremećaje svrstava u sledeće kategorije: poremećaji učenja, poremećaji motoričkih veština,
pervarzivni razvojni poremećaji, deficit pažnje i poremećaji s nasilničkim ponašanjem,
poremećaji uzimanja hrane i hranjenja u ranom detinjstvu, tikovi, poremećaji komuniciranja,
poremećaji eliminacije, te drugi poremećaji.

Kod sve su dece prisutni određeni oblici poremećaja u ponašanju – razlika nije u vrsti nego u
stupnju u kojem je problematično ponašanje prisutno.

Agresivni oblici ponašanja sve su češći problem u školama. Učenici koje uočavamo kao
problematične jesu oni koji manifestiraju previše agresivnog ponašanja te društveno manje
prihvatljive oblike agresivnosti.

Agresivnost je fizičko ili verbalno ponašanje koje se ogleda u neprijateljstvu prema osobama ili
predmetima u nameri da im se nanese šteta (Petz, 2005). U školskom okruženju primećujemo
različite oblike agresivnog ponašanja: kršenje školskih pravila (npr. ponašanje na nastavi),
psovanje, maltretiranje vršnjaka, seksualno uznemiravanje, nesaradnja (npr. ignorisnje
nastavnikovih zahteva), pretnje, krađe, uništavanje imovine (školske, drugih učenika ili
nastavnika), fizički napadi, grupno agresivno ponašanje (bande), nošenje ili upotreba oružja (npr.
noževi, bokseri, palice) i dr.

Agresivno ponašanje povezano je i s drugim oblicima problema u ponašanju: npr. neopravdano

izostajanje iz škole, školski neuspeh, problemi s disciplinom, sukobi s nastavnicima, sukobi s
vršnjacima, maloletnička delinkvencija. I samo jedno dete s problemima u ponašanju može
znatno otežati normalan rad u razredu. Deca koja pokazuju više vrsta agresivnog i antisocijalnog
ponašanja, koja su antisocijalna u različitim okruženjima (kuća, škola, prijatelji) nisu samo u
opasnosti da ostanu agresivna, nego imaju i veće šanse za negativan ishod, npr. kriminalitet,
poremećaj ličnosti ili da postanu ovisnici.
 Agresivnost kod dece

Često su djeca koja imaju probleme u ponašanju niskog samopoštovanja, osećaju ljutnju, žele
pažnju. Pažnja je najjači socijalni potkrepljivač. Potreba za pažnjom je toliko jaka da je deci (i
odraslima) draže privući negativnu pažnju, poput kritike ili drugih oblika kazne, nego ostati bez
ikakve pažnje, odnosno biti ignoriran. To objašnjava činjenicu da deca ustraju u negativnim
oblicima ponašanja čak i ako ih nakon toga redovito kritikujemo.

Ukoliko od deteta želimo promenu ponašanja, potrebno je dati do znanja kakvo ponašanje
očekujemo, ignorisati negativna ponašanja, te nagrađivati ponašanje koje se približava željenom.
Međutim, ta su deca često vrlo otporna na poticaje okoline da promene vlastito ponašanje.
Razlog za to može biti ili u nedostatku motivacije za promenu takvog ponašanja ili u neznanju
kako razviti poželjne oblike ponašanja. Stoga je u rešavanju ovog problema detetu potrebna
pomoć odraslih, bilo roditelja bilo nastavnika, pri čemu je potrebna upornost i strpljenje, uz
obazrivost.

Važno je usmeriti se na detetovo ponašanje, a ne pripisivati detetu agresivnost kao trajnu

osobinu. Dete može menjati svoje ponašanje, ali crte ličnosti ne. Važno je imati na umu da
ponašanje uvijek ima određenu svrhu. Čak i najnepoželjniji oblici ponašanja za dete mogu
osigurati neku dobit. Dečak koji se fizički obračunava s vršnjacima može brže od drugih dobiti
ono što od njih traži jer mu vršnjaci iz straha mogu popuštati. Osim toga agresivna reakcija
dovodi do emocionalnog rasterećenja kada dete osjeća jaku ljutnju.

Da bi se kod deteta smanjilo agresivno ponašanje potrebno je dete motivirati da to ponašanje

zameni drugim prihvatljivijim oblicima ponašanja. Djeca koja su sklona vređanju ili udaranju
vršnjaka često veruju da je to jedini način da ostvare svoje ciljeve i pridobiju uvažavanje
vršnjaka. Stoga nastavnik i ostali stručnjaci koji rade s detetom trebaju potaknuti dete da
preispita ta svoja uverenja. Učenici trebaju spoznati prednosti nenasilne komunikacije u
stvaranju povoljnijih uveta za razvoj svojih sposobnosti, pri čemu se povećava broj saradnika i
prijatelja, a smanjuje broj neprijatelja i odbačenih (Plummer, 2001).

Uloga nastavnika

S obzirom da dete puno vremena provodi u školi, nastavnik je osoba koja ima prilike videti kako
se dete ponaša u školskom okruženju. Pored rada na obrazovanju nastavnik također ima odgojnu
ulogu u radu s decom. Osnovni je zadatak nastavnika da kod dece podstiče pozitivne oblike
ponašanja i radi na suzbijanju negativnih, a u interesu deteta. Kako bi to postigao, treba uočavati
činioce koji doprinose poremećajima u ponašanju kao i one koji utiču pozitivno na učenika.

Nastavnikova je uloga:

prepoznati kod deteta odstupanja u ponašanju od normalnog ili prethodnog tipičnog ponašanja
za to dete (npr. pričljivo dete naglo postane šutljivo) prikupiti dodatne informacije od
roditelja/skrbnika/relevantnih osoba uputiti dete stručnom suradniku u školi ili izvan škole
ukoliko je to potrebno pratiti ponašanje deteta i po potrebi sudelovati kao ko-terapeut.

Za rad u razredu važno je da nastavnik poseduje određene veštine te da ima podršku od strane
stručnih suradnika ili specijaliziranih ustanova te kolega u školi. Veštine moraju biti primenjene
uz obzirnost i uvažavanje interesa svakog pojedinog učenika (Goldstein i Conoley, 1997).
Učitelji trebaju steći i nastaviti razvijati veštine kao što su efikasno poučavanje, komunikacija s
decom, učinkovito vođenje razreda, veštine rešavanja problema. Važno je i da je nastavnik
educiran o razvoju dece i onome što je uobičajeno za pojedinu dob, kako bi znao prepoznati
eventualna odstupanja.

U radu s decom s problemima u ponašanju važno je biti vrlo obazriv. Ukoliko svoja pitanje ili
kritiku sročite pažljivo, često možete izbeći verbalno agresivne ili nasilne odgovore. Nastavnici
koji su podržavajući, potiču svoje učenike i poštuju njihove ideje mogu iznijeti kritike svojim
učenicima bez da ih obeshrabruju. Na taj način lakše će dopreti do učenika i lakše će prikupiti
informacije koje razjašnjavaju uočeni problem. Razgovor o osetljivim pitanjima treba uvek
voditi na samo s detetom ili pred osobom za koju je dete dopustilo da bude prisutna. Važno je
uspostaviti odnos poverenja.

Rad s detetom obuhvata:

objašnjenje potrebe za tretmanom motivisanje (u terminima detetovih motiva, a ne motiva

odraslih) izbor najprimenjenijih strategija praćenje efikasnosti odabranih strategija.

Često se nastavnici ne znaju nositi s decom koja imaju probleme u ponašanju, ili za to nisu
dovoljno educirani. Ukoliko je edukovan i ukoliko se oseća kompetentnim, nastavnik može
osmišljavati i provoditi manje intervencije, ali su u načelu za formiranje terapijskih intervencija
zaduženi stručni suradnici u školi. Nastavnikova suradnja može uvelike doprineti smanjenju
problematičnog ponašanja kod dece, od čega će i on sam imati koristi.

Stručni saradnici u školama

Iako bi svaka škola trebala imati tim stručnih suradnika (psiholozi, defektolozi, pedagozi,
socijalni radnici, logopedi), od kojih je svatko edukovan za određenu problematiku, to na žalost
u većini škola nije slučaj. U školama u kojima i ima stručnih suradnika, često je prevelik broj
dece za kvalitetan individualni rad s njima. Zbog toga velik dio posla otpada na same nastavnike,
koji su zbog toga još više opterećeni. Kako bi se kvalitetno radilo s decom, nastavnici trebaju
surađivati sa stručnim suradnicima i dugoročno se na taj način učinkovitije rešava problem nego
da s detetom radi sam nastavnik. Ukoliko problemi deteta prelaze okvire rada nastavnika i rada
stručnih suradnika u školi, dete je potrebno uputiti u specijaliziranu ustanovu.
Saradnja s roditeljima

Roditelje treba smatrati odgovornima za ponašanje njihove dece, te se na njih često gleda kao na
deo problema. Roditeljski odgojni postupci mogu biti čimbenici koji doprinose problematičnom
ponašanju učenika, ali također mogu biti i ključ za učinkovito rešavanje problema. Nastavnici
trebaju shvatiti da nema koristi od optuživanja roditelja za probleme dece, već ih trebaju uključiti
u rešavanje problema i smatrati ih partnerima u brizi za dobrobit dece. Većina roditelja je
dobronamerna, ali im manjka određenih znanja i veština za nošenje s problemima vlastite dece.
Roditelji mogu biti bogat izvor informacija o svojoj deci što nastavnici trebaju iskoristiti kako bi
bolje sagledali dete kojem nastoje pomoći. Važno je razvijati odnos poverenja između roditelja,
nastavnika i dece jer je to temelj suradnje i otvorene komunikacije.

Prema Lebedina Manzoni (2007) rad s roditeljima obuhvata :

objašnjenje uzroka ponašanja deteta i načina na koje se ono može menjati dogovaranje
modifikovanja roditeljskog ponašanja praćenje i kontrola dogovorenih roditeljskih postupaka.

Na ponašanje deteta utiču okolnosti u kojima ono živi. Npr. dete koje se počinje agresivno
ponašati može tako iskazivati ljutnju i tugu zbog razvoda roditelja. Razumevanje okolnosti može
olakšati pristup tom detetu. Zbog toga je važna saradnja nastavnika i roditelja i međusobna
razmena informacija.

Uticaj školskog okruženja

Škole su dužne osigurati sigurne uvete za rad kako deci tako i nastavnicima. Stoga je nužno
razvijati sistem pravila i program rada kako bi se suzbijalo agresivno ponašanje kod dece, ali i
kod nastavnika. Većini nastavnika bi bilo lakše kada bi se prevenirali problemi u ponašanju i
problemi s disciplinom na nivou škole, na način da se uvedu pravila kojih bi se deca morala
pridržavati. Na taj način moguće je sprečiti ponašanja kao što su kašnjenje u školu, prepisivanje
na ispitima, nedisciplina u razredu, uništavanje školske imovine i sl.
Važno je da škole funkcionišu na način da omogućavaju zadovoljavanje potreba dece i mladih. U
nekim slučajevima škola je odgovorna za nastanak i održavanje problema u ponašanju kod dece,
odnosno mladih. Razlog tome mogu biti neodgovarajuća očekivanja prema učeniku, izostanak
individualizovanog pristupa, nekonzistentnost u pridržavanju školskim pravilima, pogrešna
primena sistema nagrada i kazni, izostanak sankcioniranja neprihvatljivih oblika ponašanja.
Zadnji propust je vrlo čest kada se radi o raznim oblicima agresivnog ponašanja među
učenicima, a zanemaruje se i agresivno ponašanje od strane učenika prema nastavniku ili
obratno.

Za lakši rad s decom koja manifestuju poremećaje u ponašanju važno je:

podsticati kod nastavnika interes za dobrobit svakog pojedinog deteta osigurati bolje uslove rada
u razredu (npr. manji broj učenika u razredu i u školi) osigurati dovoljan broj stručnih suradnika
– psihologa, defektologa, pedagoga, socijalnih radnika, logopeda povećati komunikaciju između
nastavnika i roditelja kontinuirano edukovati nastavnike i stručne suradnike za rad s decom škola
bi trebala imati program rada s učenicima s poremećajima u ponašanju uspostaviti dobru
saradnju s drugim ustanovama kao što su centri za socijalni rad, savetovališta, specijalizovane
klinike i sl.

Nasilje u školi

Nasilništvo ili viktimizacija određuje se na sledeći način: učenik je zlostavljan ili

viktimiziran kada je ponovljeno i trajno izložen nagativnim podstupcima od strane jednog ili više
učenika ( Olweus,1998).

Namjerno zlostavlajnje jednog djeteta od strane drugog ili grupe može uključivati različita
ponašanja:

 Verbalno: dobacivanje, izrugivanje, omalovažavanje, pretnja

 Socijalno: izbjegavanje, ignorisanje, isključivanje iz aktivnosti, ogovaranje i širenje
zlobnih tračeva
 Psihološko: oštećivanje imovine, krađa i bacanje stvari, preteći pogledi, praćenje
 Fizičko: guranje, rušenje, udarci i sl.

Nasilje u školi se obično događa u i oko škole, u samoj zgradi ili u blizini škole, iako češće
na časovima fizičkog vaspitanja, toaletima, školskim hodnocima, školskom autobusu, na putu do
kuće ili grupnim aktivnostima nakon škole. U svakom slučaju tamo gdje ne postoji nadzor ili nije
adekvatan.

Iako nasilje moć izgledati kao haotičan proces, ono uvek u sebi sadrži četiri osnovna
elementa (Coloroso, , prema Prpić, 2006):

 Nesrazmer moći- nasilnik može biti stariji, jači, popularniji, bogatiji...I sam broj djece
koja združeno zlostavljaju može prouzrokovati ovaj nesrazmer moći. Iz ovoga
proizilazi da nasilništvo ne uključuje konflikt dva deteta podjednakog stepena moći.
 Namera povređivanja- nasilnik želi nanjeti emocionalnu ili fizičku bol, očekuje da će
njegovi podstupci boleti i uživa u posmatranju patnje. Nasilje podrazumeva želju za
povređivanjem druge osobe.
 Pretnja daljom agresijom- i nasilnik i žrtva znaju da će nasilničko ponašanje
vjerovatno ponoviti. Nasilništvo nije jednokratan odgovor.
 Predstravljenost- javlja se kao rezultat sistematskog nasilja koje se koristi da bi se
zastrašili drugi i održala dominacija. Strava koja se javlja kod dece koja su meta
nasilja nije samo sredstvo za postizanje cilja; ona je sama cilj. Nakon što se stvori
prestravljenost, nasilnik se može ponašati slobodno, bez straha od okrivljavanja ili
osvjete. Žrtva postaje toliko bespomoćna de je vrlo malo verovatno da će uzvratiti ili
reći nekome za nasilništvo.

1. Karakteristike dece koja vrše nasilje

 Deca ne postaju nasilnici rođenjem. Naravno, temperament kao faktor postoji ali postoje i
mnogi drugi faktori, uticaji okoline. Mete nasilja u školama su obično đaci koji se na neki
način smatraju drugačijima ili čudnima. Prva asocijacija kada pomislimo na dete-žrtvu nasilja
je malo,bucmasto, bespomoćno dete. Međitim, nerijetko se dešava da su to i popularna i
socijalno dobro prilagođena deca. U svakom slučaju kada se nasilnik osjeća supriorno u
odnosu na žrtvu,nije mu teško da pronađe razlog.

Školski nasilnici svoje karakteristično ponašanje mogu manifestovati na različita načine,

ali se mogu izdvojiti neki najčešći oblici:

 Vole dominirati nad drugima

 Vole iskorištavati druge kako bi dobili ono što žele
 Teško im je sagledati situaciju iz perspektive druge osobe
 Zaokupljeni su isključivo svojim željama i zadovoljstvima te ne mare za potrebe,
prava i osjećaje drugih
 Skloni su ozlijeđivanju druge dece kad roditelji ili druge odraslče osobe nisu u
blizini
 Projektuju svoje vlastite neadekvatnosti na svoje mete kroz okrivljavanje, kritiku i
lažne optužbe
 Odbijaju preuzeti odgovornost za svoje ponašanje
 Nedostaje im uvid, tj. sposobnost predviđanja i shvaćanja kratkoročnih,
dugoročnih i mogućih nenamjernih posljedica njihovog trenutnog ponašanja
 Gladni su pažnje.

Djuar ( Gwen Dewar,2008) navodi jednu podjelu nasilnika:

1) „Čisti nasilnici“ koje opisuje kao samouvjeren agresore. Oni nisu uznemiravani od strane
drugih nasilnika. Oni uvjek zauzimaju dominantnu ulogui. Oni su na vrhu tog tzv.lanca
ishrane. Oni uglavnom imaju beneficije od svog položaja.ž
2) „Nasilnici-žrtve“ su za razliku od prvog tipa, istovremeno i nasilnici i žrtve nasilja. Njih
često odlikuje set karakteristika, kao što su naprimer aksioznost, depresivni simptomi,
usamljenost i skloniji su da kasnije razviju ozbiljne emocionalne probleme. Neke studije
u Americi su pokazale da su oni potencijlano opasniji za okolinu i skloniji da nose oružje
u školu dok su druge, npr. u Finskoj pokazale da su čisti nasilnici potencijalno opasniji.

Dake (2003) nalazi da deca nasilnici znatno češće pate od depresivnih simptoma, suicidnih
ideja, imaju dijagnostikovane psihijatrijske poremećaje i odnosi na decu koja nisu uključena u
nasilje.

Vulić-Prtorić (2004)( prema Prpić, 2006) takođe navodi kako brojna istraživanja pokazuju da
su problemi u ponašanju karakteristični za dijagnozu poremećaja u ponašanju sastavni deo
kliničkih manifestacija depresibnosti kod mladih. Preklapanje između depresivnosti i poremećaja
najčešće se događa na planu emocija ljutnje i razdražljivosti, u manjku socijalnih veština i
problemima u porodičnim odnosima. U ponašanju su prisutna odstupanja u obliku kršenja
zakona, upadanja u tuče, krađe, vandalizam, ali i autodestruktivna ponašanja kao
npr.alkoholizam, narkomanija. Često neopravdano izostajenju iz škole, krše školska
pravila,varaju na ispitima, imaju loš uspjehu školi, slabiju motivaciju za učenjem.

Agresivnu decu vršnjaci izbegavaju pa je u sociometrijskim istraživanjima nađeno je da su

ona neomiljena i odbačena deca često nadprosečno agresivna i imaju deficit kognitivnih i
socijalnih vještina u ophođenju sa drugima. Odbačena deca često postupaju
antisocijalno,neprikladno situaciji i remete grupne aktivnosti. ( Buljan Flander, 2005).

Siledžijstvo obuhvata pretnje, fizičke ilimoralne pritiske, na osnovu nadmoći u pogledu

snaga. Takve osobe koriste snagu ili moć da primoraju druge da nešto urade, izazivajući kod njih
strah. Često su ovakvi nasilnici koji su nesigurni u sebe i imaju potrebu da definišu svoj
identitet, nažalost maltretirajući druge ili je njihovo ponašanje odraz sopstevnog iskustva.

LITERATURA:

http://www.skole.hr
Knežević-Florić, O.(2007), “Osnove socijalne pedagogije”