Parkinson i Alchajmer: Različita

demencija
Demencija izazvana Parkinsonovom bolešću jasno se razlikuje od one koja se
registruje kod Alchajmerove bolesti, ustanovili su norveški stručnjaci iz
Univerzitetske bolnice u Stavangeru.

Demencija izazvana Parkinsonovom bolešću jasno se razlikuje od one koja se registruje

kod Alchajmerove bolesti, ustanovili su norveški stručnjaci iz Univerzitetske bolnice u
Stavangeru.

Norveški tim je obavio neurološku procenu 488 dementnih pacijenata obolelih od ove
dve bolesti, s ciljem da se ustanovi da li se one mogu uspešno dijagnozirati na bazi
kognitivnog profila pacijenata.

I kod jedne i kod druge grupe ispitanika registreovano je oštečenje memorije, koje
je bilo teže kod onih obolelih od Alchejmera nego kod pacijenata obolelih od
Parkinsonove bolesti.

Pacijenti iz obe grupe pokazivali su znatno gore rezultate prilikom rešavanja testova
verbalne memorije u odnosu na kontrolnu grupu zdravih osoba.

Ono što se u najvećoj meri može uzeti kao signal Alchajmerove bolesti su slabi
rezultati pri testovima orjentacije, dok oboleli od Parkinsona imaju znatno slabije
rezultate prilikom testova pažnje.

Norveški istraživači na čelu sa doktorom Kolbjernom Bronikom ustanovili su da se na

osnovu kognitivnog profila (veoma različtog izmedju dve grupe ispitanika) u 74,7 odsto
slučajeva može postaviti tačna dijagnoza jednog ili drugog neurološkog oboljenja.

Ovaj nalaz snažno potkrepljuje hipotezu da kod Parkinsonove bolesti demencija nastupa
kroz mehanizam sasvim drugačiji nego kod Alchajmerove, odnosno da postoje patološki i
fiziološki mehanizmi specifični za demenciju izazvanu svakim od pomenutih oboljenja.

Demencija
Sta je Demencija?
Demencija predstavlja steceno ili permanetno snizenje dve ili vise intelektualnih funkcija.
Od srednje teskog do teskog oblika  ovog oboljenja pati 5% populacije od 65 godina i
vise, a u grupi od 85-89 godina cak 20-22%. Postoji vise tipova demencije, a najcesce su
Alchajmerovog tipa(AD) I vaskularna demencija (VD). Kod gerijatrijskih bolesnika AD
je mnogo cesca (50-70%) nego VD (15-25%). Za oboljenje su karakteristicni smanjena
sposobnost ucenja novih ili prisecanja starih informacija, kao I jedan od kognitivnih
poremecaja: afazija (poremecaj u govoru), apraksija (umanjena sposobnost obavljanja
motorickih aktivnosti uprkos ocuvanom motorickom sistemu), agnozija (nemogucnost da
se prepoznaju I identifikuju predmeti I pored ouvanih senzornih funkcija) I poremecaj u
“executive” funkcionisanju (planiranje, organizacija, apstrahovanje).

Koji su uzroci pojave demencije?

Uzroci javljanja demencije mogu biti razliciti: tumori (primarni cerebralni I metastaticki),
povreda glave (hematomi I postraumatska demencija), infekcije (sifilis, AIDS),
kardiogene/vaskularne (cerebrovaskularna insuficijencija, infarkt mozga),
kongenitalna/urodjena (Huntingtonovo oboljenje), primarno psihijatrijske
(pseudodemencija kod depresije), fizioloske (epilepsija, hidrocefalus sa normalnim
intrakranijalnim pritiskom), metabolicke (deficit vitamina, endokrini poremecaji),
degenerativne demencije (AD, Farova bolest, Pickova bolest, Wilsonova bolest),
demijelinizirajuce (multipla skleroza), droge ili toksini (alkohol, trovanje teskim
metalima ili ugljen monoksidom).

Sta je to pseudodemencija?
Pseudodemencija predstavlja kognitivni deficit koji se moze javiti kod idiopatskih
psihijatrijskih poremecaja, narocito velikog depresivnog poremecaja. Deficiti uglavnom
podrazumevaju snizenje paznje, brzine mentalnih procesa, verbalne fluentnosti I
elaboracije. Pacijenti mogu registrovati novi materijal ali imaju poteskoce u spontanom
prisecanju koje se tipicno poboljsava ako im se daje materijal koji je u vezi sa zadatkom
(potsecanje). Naravno terapija ove “demencije” podrazumeva primenu antidepresiva.

Kakvi su tok I prognoza demencije?

Tok I prognoza demencije je uglavnom zavisna od etiologije. Demencija sama po sebi ne
podrazumeva progresivno pogorsanje. Brzina progresije je individualna I porodicna
karakteristika.. U nekim slucajevima progresija moze biti usporena kod vaskularne
demencija ukoliko se mogu redukovati faktori rizika koji dovode do buducih vaskularnih
akcidenata (kontrola hipertenzije, povisenog “loseg” holesterola). Neke demencije kao
sto su one uzrokovane endokrinim ili metabolickim faktorima, mogu se potpuno povuci 
sa terapijom ili uklanjanjem osnovnog oboljenja. Slicno se javlja I kod demencija koje su
posledica tumora ili infekcije.
Starosna dob pocetka demencije je vazna karakteristika svakog oboljenja. Alzheimerova
demencija je najcesca forma demencije u SAD-u. Pocetak je obicno sa 60 godina I
prevalencija se znacajno povecava sa staroscu iako su prijavljani I slucajevi pacijenata sa
30 godina. Familijarni oblici AD  cini se da se javljaju u ranijem zivotnom dobu.
Vaskularna demencija, druga najcesca etioloska forma demencije, se obicno ranije javlja
nego AD. Demencije se mogu razlikovati po svom toku narocito u pocetnoj fazi bolesti. I
pored klinickog pravila o konstantno progresivnom toku AD pojedine osobe mogu dostici
“plato” u funkcionalnom deficitu u periodu od nekoliko godina, pre nego sto se progresija
nastavi I dovede do smrti.

Vaskularne demencije mogu imati skokovit pocetak, u kojima se novi deficiti javljaju
naglo i udruzeni su sa novim vaskulanim dogadjajima, ali VD cesto imaju I postepen
(pritajeni) pocetak I spor ali permanentan progresivan tok. Demencije izazvane
infekcijom obicno su akutne, nagle po pocetku, iako sifilis I kriptokokalni meningitis
mogu imati indolentan pocetak. One prouzrokovane toksinima ili deficijencijama
vitamina mogu se poboljsati ukoliko je ovaj spoljni faktor iskljucen, osim u slucaju
radijacije.

Sta su ponasajni I psiholoski simptomi demencije?

Posebnu grupu simptoma koji se mogu javiti I biti upecatljivi I pre kognitivnih su
bihejvioralni (ponasajni) I psiholoski simptomi demencije (BPSD). Oni se javljaju kod
50-60% obolele populacije I manifestuju kao perceptualni poremecaji (sumanute ideje,
halucinacije, afektivni simptomi kao sto su manija i depresija) I poremecaji licnosti za
koje su karakteristicne promene karaktera, ponasanja, agresivnost I hostilnost. U terapiji
se primenjuju atipicni antipsihotici tj. antipsihotici druge generacije koji ne izazivaju
motornu usporenost I ukocenost odnosno EPS (ekstrapiramidalne simptome), a takodje
deluju I na afektivne simptome za razliku od klasicnih antipsihotika. Najveci broj
kontrolisanih studija uradjen je sa risperidonom Rezultati su pokazali da ovaj lek
primenjen u fleksibilnim dozama od 0.5-4mg/dan dovodi do znacajnog ublazavanja
simptoma, a narocito agresivnosti (fizicke, verbalne), paranoidnih I drugih ideacija,
halucinacija (vizuelnih I auditivnih), kao I placljivosti, uznemirenosti I straha od samoce,
zatim ponasanja poput besciljog tumaranja I neadekvatne aktivnosti (uriniranje I
defekacija na neodgovarajucim mestima, skidanje odece pred drugima). Takodje se
pokazalo da kod dementnih osoba koji su uzimali risperidon bilo manje padova I
povreda, tako da je znacajno poboljsan kvalitet zivota a takodje su I snizeni troskovi
lecenja.

Koje su terapijske mogucnosti za demenciju?

Terapija podrazumeva inhibitore enzima acetilholin-esteraze, NMDA antagoniste I
ekstrakt ginka bilobe EGb 761.
Inhibitori holinesteraze su se pojavili 1997. godine I deluju tako sprečavaju razlaganje
acetil-holina neurotransmitera  koji je odgovoran za pamćenje, time što inhibiraju enzim
acetiholin esterazu,
Donepezil je inhibitor holinesteraze koji je registrovan u terapiji blage I umerene teške
Alzheimerove demencije (AD), ao od oktobra 2006. Američka Agencija za Hranu I
Lekove (FDA) je odobrila njegovo korišćenje I kod teške demencije. Time je ovo prvi
proizvod koji je odobren za lečenje svih oblika AD. has been approved by the FDA for
treating severe dementia in patients with Alzheimer's disease. treatment of all degrees of
severity of the disease. Ovom studijom su pokazana poboljšanja na poljima kognitivnog
funkcionisanja kao što su memorija, jezik, orijentacija, I pažnja, kao I funkcionisanje u
svakodnevnim životnim aktivnostima.
Donepezil se pokazao I kao efikasan lek za terapiju vaskularne demencije koja je drugi
najčešći uzročnik demencije. Rezultati  studiji na 1219 bolesnika sa blagim do umereno
teškim kognitivnim deficitom  uzrokovanim vaskularnom demencijom.  Terapeutska
doza donepezili kod ove demencije iznosi 10mg/dan. Poboljšanje se javilo nakon  6
meseci redovnog uzimanja leka.

Da li se nastanak ili progresija demencije mogu spreciti?

Preventivne mere su od izuzetnog znacaja narocito kod vaskularne demencije. Ono mogu
podrazumevati uvodjenje dijetetskog rezima, fizicku aktivnost, kontrolu diabetesa I
hipertenzije. Lekovi koji se koriste mogu ukljucivati antihipertenzive I antitromboticne
agense. Kontrola krvnog pritiska treba da tezi gornjoj granici normalnog pritiska jer se to
pokazalo da popravlja kognitivno funkcionisanje kod ove grupe pacijenata. Uglavnom se
ne preporucuju beta-blokatori vec se prednost daje ACE inhibitorima kao
antihipertenzivima.
Za degenerativne demencije, nijedna terapija nije pokazala sa sigirunoscu da moze da
ublazi ili preokrene tok patofizioloskih procesa
Inhibitori enzima acetilholinesteraze se koriste kao “suplementarna” terapija s obzirom da
je utvrdjen deficit neurotransmitera acetil-holina u blagim do sredenje teskim AD.
Takodje edukacija porodice koji pruzaju pomoc obolelom od AD je od izuzetne vaznosti.

Da li je svaka zaboravnost demencija?

Mnoge osobe sa normalnim (odnosno onom normativno definisanom) starosti-zavisnim
padom intelektualnih sposobnosti, traze da se pregledaju, narocito iz straha da nemaju
Alzheimerovu bolest. Njihove primedbe najcesce ukljucuju nesposobnost da se prisete
reci I imena spontano, “odsutnost”, potrebu za podsetnicima, ili blage probleme sa
koncentracijom. Pazljivi lekarski intervju otkriva blagu anksioznost u vezi minornih
intelektualnih poteskoca, koriscenje efikasnih kompenzatornih mentalnih strategija I
netaknuto licno I socijalno funkcionisanje, sa malo dokaza da ove kognitivne
neadekvanosti uticu na njihov svakodneni zivot. Odsustvo znacajnog funkcionalnog
“pada”, zajedno sa normativnim neuropsiholoskim testiranjima (u odnosu na standarde za
njihovu zivotnu dob) ukazuju najcesce na sa staroscu udruzene kognitivne promene.

Kako lečiti tešku demenciju

Izvesni proteini u spinalnoj tečnosti prilično tačno otkrivaju ranu fazu Alchajmerove
bolesti i ukazuju na nove puteve iznalaženja lekova. koji bi mogli da deluju u ranoj fazi
bolesti, pre nego što ona napravi veću štetu, zaključak je istraživanja više timova
stručnjaka u 12 centara Evrope i SAD.

Tim istraživanjima bilo je obuhvaćeno 750 osoba sa blagim kognitivnim poremećajem,

koji prethodi Alchajmerovoj bolesti , 529 obolelih od te bolesti i 304 zdrave osobe.
Ispitanici sa blagim kognitivnim poremećajem praćeni su tokom dve godine ili dok im se
simptomi nisu pogoršali. Neke ranije manje studije već su ukazivale da određeni
proteinski biomarkeri mogu da ukažu na ranu fazu Alchajmera, a ovo veliko
međunarodno istraživanje je to potvrdilo, ističe švedski stručnjak dr Niklas Matson sa
Geteborškog univerziteta . Na budući razvoj Alchajmera ukazuju dva proteina koji
obrazuju toksična čvorišta u mozgu i treći (neka vrsta amiloida), koji je odgovoran za
stvaranje lepljivog moždanog plaka. Mada negativno deluju na mozak, delići tih proteina
utvrđeni su i u cerebrospinalnoj tečnosti, koja okružuje kako mozak, tako i kičmenu
moždinu.

Uprkos višedecenijskim istraživanjima, lekari još raspolažu sa vrlo malo lekova koji iole
deluju protiv Alchajmera, najtežeg oblikom demencije, od kojeg trenutno u svetu boluje
više od 26 miliona ljudi, a predviđa se da će se do 2050. taj broj povećati na 100 miliona.
Analizom biomarkera u cerebrospinalnoj tečnosti će se i mnogo efikasnije utvrđivati i
dejstvo novih lekova protiv Alchajmera nego uz pomoć sadašnjih neuroloških i
memorijskih testova, koji nisu tako pouzdani.

To ne samo da će ubrzati rad na razvoju efikasnih lekova, nego će farmaceutskim kućama

uštedeti miliona dolara, ističe dr Matson. U ovom međunarodnom istraživanju je
utvrđeno da se uz pomoć tri navedena biomarkera u 62 odsto slučajeva tačno detektuju
osobe kod kojih će se razviti Alchajmer, a sa 88 odsto tačnosti one kod kojih se budući
razvoj te bolesti isključuje. Ti rezultati su nešto slabiji nego u ranijim, malim studijama,
ali bi možda mogli da se poprave ukoliko bi bile primenjivane standardizovane tehnike
testiranja, smatraju međunarodni stručnjaci..

Komentarišući ove nalaze, dr Ronald Petersen sa klinike Mejo u Ročesteru, Minesota, i

DŽon Trojanovski s Medicinskog fakulteta Univerziteta Pensilvanije, ističu da su oni
dovoljni da se primene u praćenju pacijenata, ali ne i da se koriste kao dijagnostički test.
Budući da za Alchajmera još ne postoji pravi tretman i prevencija, davanje takve
prognoze moglo da predstavlja isuviše bolnu vest kako za pacijenta, tako i za njegovu
porodicu, smatraju ovi američki stručnjaci.

SAVETI ZA NEGOVATELJE
Deset brzih odgovora na različita ponašanja:
  1.Budite fleksibilni, strpljivi i smireni
  2.Odgovorite uvek na emocije ne na ponašanje
  3.Ne svađajte se niti pokušavajte da razuveravate obolelog
  4.Koristite podsetnike
  5.Prihvatite sve zahteve i odgovorite na njih
  6.Potražite razlog koji se nalazi iza svakog ponašanja
7.Konsultujte se sa lekarom ukoliko mislite da neki lek ili bolest imaju uticaja na
 
ponašanje
  8.Istražite više rešenja
  9.Ne uzimajte ponašanje lično
  10.Podelite svoje iskustvo sa drugima

 MADRIDSKA DEKLARACIJA (jun 2005) Štampaj E-pošta

IZMENE MADRIDSKE DEKLARACIJE

I DODATNA UPUTSTVA

U SPECIFIČNIM ETIČKIM SITUACIJAMA*

MADRIDSKA DEKLARACIJA (jun 2005.)

Svetsko udruženje psihijatara usvojilo je 1977. godine Havajsku deklaraciju u kojoj su

data etička uputstva za psihijatrijsku praksu. Deklaracija je dopunjena u Beču 1983.
godine. Da bi odrazilo uticaj promene društvenih stavova i novih medicinskih dostignuća
na psihijatriju, Svetsko udruženje psihijatara je još jednom izvršilo reviziju etičkih
standarda kojih bi trebalo da se pridržavaju svi njegovi članovi i sve osobe koje se
praktično bave psihijatrijom.

Medicina je istovremeno i isceliteljska veština i nauka. Dinamika ove kombinacije

najbolje se ogleda u psihijatriji, grani medicine koja je specijalizovana za negu i zaštitu
onih koji su bolesni ili nemoćni usled mentalnog poremećaja ili oboljenja. Iako postoje
kulturne, društvene i nacionalne razlike, potreba za moralnim ponašanjem i neprestanim
preispitivanjem etičkih standarda je univerzalna.

Kao lekari, psihijatri moraju biti svesni etičkih implikacija svog poziva, kao i specifičnih
etičkih zahteva vezanih za psihijatriju. Kao članovi društva, psihijatri se moraju zalagati
za pravedno i ravnopravno postupanje prema mentalno obolelima, za socijalnu pravdu i
ravnopravnost.

Etičnost se zasniva na individualnom osećanju odgovornosti psihijatra prema pacijentu i

na njegovoj proceni pravilnog i odgovarajućeg ponašanja. Spoljašnji standardi i uticaji,
kao što su kodeksi profesionalnog ponašanja, nauka o moralu ili zakonodavstvo, ne mogu
sami po sebi biti garancija etičnosti u medicini. Psihijatri uvek moraju imati na umu
granice koje postoje u odnosu između psihijatra i pacijenta, i da se, pre svega, rukovode
poštovanjem pacijenata i brigom za njihovu dobrobit i integritet.

Upravo u ovom duhu, Generalna skupština Svetskog udruženja psihijatara usvojila je 25.
avgusta 1996. a dopunila 8. avgusta 1999. i 26. avgusta 2002. godine, sledeće etičke
standarde, kojima bi trebalo da se rukovode psihijatri širom sveta.

1. Psihijatrija je medicinska disciplina koja se bavi prevencijom mentalnih

poremećaja stanovništva, obezbeđivanjem najboljeg mogućeg lečenja mentalnih
poremećaja, rehabilitacijom osoba koje pate od mentalnih oboljenja i unapređenjem
mentalnog zdravlja. Dužnost psihijatra je da pruži pacijentu najbolju terapiju koja postoji,
u skladu sa prihvaćenim naučnim saznanjima i etičkim principima. Psihijatri bi trebalo da
primenjuju terapijske intervencije koje u najmanjoj meri ograničavaju slobodu pacijenta,
i da potraže savet u onim oblastima rada koje ne spadaju u njihovu osnovnu struku. Pri
tome bi trebalo da vode računa o ravnopravnoj raspodeli sredstava u zdravstvu.

2. Dužnost psihijatra je da ide u korak sa naučnim dostignućima u svojoj oblasti i da

nova saznanja prenosi i drugima. Psihijatri edukovani za istraživački rad treba da streme
proširivanju naučnih granica u psihijatriji.

3. Pacijent ima pravo da bude prihvaćen kao partner u terapijskom procesu. Odnos
između psihijatra i pacijenta mora biti zasnovan na uzajamnom poverenju i poštovanju,
kako bi pacijent mogao, na osnovu dobijenih informacija, slobodno da donese odluku.
Dužnost psihijatara je da pacijentu pruže sve relevantne informacije, kako bi bio u stanju
da donese racionalnu odluku, u skladu sa ličnim vrednostima i sklonostima.

4. Kada je usled mentalnog poremećaja pacijent teško hendikepiran, onesposobljen

i/ili nesposoban da pravilno rasuđuje, psihijatri bi trebalo da se konsultuju sa porodicom
i, ako je potrebno, potraže pravni savet radi zaštite ljudskog dostojanstva i zakonskih
prava pacijenta. Nijedno lečenje ne bi trebalo da se sprovodi protiv volje pacijenta, osim
kada bi njegovo nesprovođenje ugrozilo život pacijenta i/ili drugih osoba. Lečenje uvek
mora biti u najboljem interesu pacijenta.

5. Kada se od psihijatara traži da izvrše procenu neke osobe, njihova je dužnost da joj
prvo daju informacije i savet u vezi sa ciljem intervencije, načinom na koji će rezultati
biti iskorišćeni, i mogućim posledicama izvršene procene. Ovo je naročito važno kada su
psihijatri uključeni kao treća strana.

6. Informacije dobijene u terapijskom odnosu su poverljive, spadaju u privatnost

pacijenta i trebalo bi ih koristiti samo i isključivo u cilju poboljšanja mentalnog zdravlja
pacijenta. Psihijatrima se zabranjuje upotreba ovih informacija iz ličnih razloga ili radi
lične koristi. Kršenje principa o poverljivosti informacija dozvoljeno je jedino u slučaju
kada to zakon zahteva (npr. obavezno prijavljivanje zlostavljanja dece) ili kada bi zbog
poštovanja poverljivosti informacija telesno ili duševno zdravlje pacijenta ili treće osobe
moglo biti ozbilj-no ugroženo; psihijatri bi, kad god je to moguće, trebalo prvo da
obaveste pacijenta o postupcima koji će se preduzeti.
7. Istraživanja koja se ne sprovode u skladu sa naučnim standardima i koja nisu
validna sa naučne tačke gledišta, nisu moralna. Istraživač-ke aktivnosti treba da odobri
odgovarajući etički komitet. Psihijatri bi trebalo da slede međunarodna i nacionalna
pravila za sprovođenje istraživanja. Istraživanja treba da sprovode ili da njima rukovode
jedino osobe koje za to imaju odgovarajuću edukaciju. Pošto psihijatrijski pacijenti
predstavljaju posebno ranjivu populaciju ispitanika, mora se pokloniti posebna pažnja
proceni njihove sposobnosti da učestvuju u istraživanju, i zaštiti njihove slobodne volje i
duševnog i telesnog integriteta. Etičke standarde bi, takođe, trebalo primenjivati prilikom
odabira populacionih grupa u svim vrstama istraživanja, uključujući epidemiološka i
sociološka istraživanja, kao i kolaborativna istraživanja koja uključuju druge discipline ili
više istraživačkih centara.

NOVA POSEBNA UPUTSTVA – DODATAK MADRIDSKOJ

DEKLARACIJI

Zaštita prava psihijatara (30. jun 2005.)

1. Psihijatri moraju da štite svoje pravo da, prema zahtevima struke i očekivanjima
javnosti, leče svoje pacijente i da se zalažu za njihovu dobrobit.

2. Psihijatri treba da imaju pravo da se bave svojom strukom na najvišem nivou,

pružajući nezavisne procene mentalnog stanja osobe i uspostavljajući efikasne protokole
lečenja i praćenja u skladu sa najboljom praksom i medicinom zasnovanom na dokazima.

3. Postoje neki aspekti u istoriji psihijatrije, ali i uslovi rada u nekim današnjim
totalitarnim političkim režimima i ekonomskim sistemima vođenim profitom, koji
pojačavaju opasnost od zloupotrebe psihijatrije, u smislu da su psihijatri primorani da
pristanu na neprik-ladne zahteve i daju netačne psihijatrijske izveštaje koji idu na ruku
sistemu, ali štete interesima osobe čije se stanje procenjuje.

4. Psihijatri su takođe stigmatizovani kao i njihovi pacijenti i, slično njima, mogu

postati žrtve diskriminacije. Psihijatri treba da imaju pravo i obavezu da se bave svojom
strukom i da se zalažu za medicinske potrebe i društvena i politička prava svojih
pacijenata, a da zbog toga ne trpe odbacivanje kolega, ismevanje u medijima i progon.

SAOPŠTAVANJE DIJAGNOZE ALCHAJMEROVE BOLESTI

I DRUGIH DEMENCIJA (30. jun 2005.)

Pacijent ima pravo da zna da boluje od Alchajmerove bolesti, i to pravo je sada

postavljeno kao prioritet koji zdravstveni radnici priznaju i prihvataju. Većina pacijenata
želi da dobije sve raspoložive informacije i da bude aktivno uključena u donošenje
odluka u vezi sa lečenjem. U isto vreme, pacijenti imaju pravo i da ne znaju, ako je to
njihova želja. Svima se mora pružiti mogućnost da saznaju ili ne saznaju onoliko koliko
žele.

Promene u kogniciji pacijenta ugrožavaju njegovu sposobnost rasuđivanja i shvatanja.

Takođe, pacijenti sa demencijom često dolaze u pratnji članova porodice, što u odnos
između lekara i pacijenta uvodi i treću stranu.

Svi doktori, pacijenti i porodice, koji godinama međusobno dele odgovornost za borbu
protiv Alchajmerove bolesti, moraju imati pristup informacijama o ovoj bolesti,
uključujući i dijagnozu.

Osim što je to njegovo pravo, informisanost pacijenta može biti od višestruke koristi.
Pacijentima i/ili porodicama trebalo bi saopštiti dijagnozu u što ranijoj fazi bolesti.
Veoma je korisno ako su članovi porodice (ili nezvanični pružaoci nege) uključeni u
razgovor prilikom saopštavanja dijagnoze.

Lekar treba da pruži precizne i pouzdane informacije, koristeći jednostavne izraze.

Takođe bi trebalo da proceni u kojoj meri pacijent i porodica razumeju situaciju. Kao i
obično, posle loše vesti trebalo bi pružiti informacije o daljim planovima za lečenje.
Treba pružiti obaveštenja o fizikalnoj terapiji ili terapiji govora, o grupama za podršku,
centrima za dnevni boravak i drugim intervencijama. Takođe bi trebalo naglasiti da
reorganizovana porodična mreža može znatno olakšati teret pružaoca nege i održati
kvalitet života koliko god je to moguće.

Postoje neki izuzeci, od kojih su neki privremeni, kada je reč o saopštavanju dijagnoze
pacijentu sa demencijom: 1) teška demencija, kada pacijent najverovatnije ne bi razumeo
dijagnozu, 2) kada je verovatno da bi se javila fobija od tog stanja, ili 3) kada je pacijent
u stanju teške depresije.

Dvostruka odgovornost psihijatara (30. jun 2005.)

Ovakve situacije se mogu javiti tokom zakonskog postupka (npr. spo-sobnost pacijenta
da bude podvrgnut sudskom procesu, krivična odgovornost, opasnost, sposobnost
svedočenja na sudu) ili drugih postupaka vezanih za potrebu da se utvrdi sposobnost, kao
npr. za potrebe osiguranja, radi procene zahteva za olakšice, ili za potrebe zaposlenja,
kada se procenjuje radna sposobnost ili podobnost za obavljanje određenog posla ili
posebnog radnog zadatka.

U toku terapijskih interakcija može doći do konfliktnih situacija ako informacije koje
psihijatar ima o pacijentovom stanju ne mogu ostati poverljive, ili kada su kliničke
beleške ili medicinska dokumentacija deo većeg dosijea radnika, pa prema tome nisu
namenjene samo kliničkom osoblju zaduženom za slučaj (npr. u vojsci, zatvorskim
sistemima, medicinskim službama za zaposlene u većim korporacijama u protokolima
lečenja koje plaća treća osoba).

Kada se prilikom procene stanja neke osobe psihijatar suočava sa dvostrukim obavezama
i odgovornostima, dužan je da tu osobu obavesti o prirodi ovakvog triangularnog odnosa i
odsustva terapijskog odnosa između lekara i pacijenta, pored obaveze da podnese izveštaj
trećoj strani, čak i kada su rezultati negativni i mogli bi da štete interesima osobe nad
kojom se vrši procena. Pod ovakvim okolnostima, osoba može odlučiti da ne nastavi sa
procenom.

Pored toga, psihijatri bi trebalo da se zalažu za razdvajanje podataka i za ograničenja pri

saopštavanju informacija, kako bi samo elementi koji su neop-hodni za svrhe organizacije
mogli da budu otkriveni.

 Izmene prihvaćene na Generalnoj skupštini Svetskog udruženja psihijatara,

održanoj u Kairu 12. septembra 2005. godine

U susret 21. septembru, Danu borbe protiv Alchajmerove bolesti, Udruženje građana
"Alchajmer" iz Sremske Kamenice (Vladimira Nazora 17) pokrenulo je niz aktivnosti
radi upoznavanja javnosti s problematikom vezanom za tu bolest, te radi pomoći
obolelim i njihovim porodicama.

Kako kaže predsednica udruženja Nada Bašić, u skladu s osnovnim ciljem udruženja koji
je sadržan u borbi protiv zanemarivanja i zapostavljanja obolelih, delovanje udruženja je
usmereno na podizanje kvaliteta života obolelih i kvaliteta međusobnih odnosa obolelih i
njihovih porodica.

– Udruženje se nalazi u završnim pripremama pred otvaranje radionica za obolele i

negovatelje – dodala je Nada Bašić.

Bolest je dobila ime po nemačkom naučniku i lekaru Alojzu Alchajmeru, koji je 1906.
godine prvi opisao simptome te bolesti.

Alchajmerova bolest počinje postepeno. Većina ljudi primeti usporeno razmišljanje, što
može biti alarm za nastanak Alchajmerove bolesti, ali isto tako mogu biti i posledice
normalnog starenja. Gubitak memorije koji narušava svakodnevni život nije normalan
deo starosti. U početnoj fazi bolesti pacijent ima relativno male probleme, tako da se bez
dijagnostičke obrade od strane neurologa ne može sa sigurnošču reći da li je reč o
Alchajmerovoj bolesti ili o promenama shodnim fiziološkom starenju. Zaboravljanje,
dezorijentacija u vremenu i prostoru, loše rasuđivanje, gubitak stvari – samo su neki od
simptoma. Alchajmerova bolest menja život bolesnika i njemu bliskih osoba, pogotovo
ako bolesnik ostaje u kući za vreme bolesti. Nemogućnost samostalnog življenja dovodi
obolelog u zavisnost o osobi koja ga neguje.

Kako kod nas još uvek ne postoje uslovi za duži adekvatan smeštaj obolelih, porodica je
prinuđena da se brine o obolelom i da prilagođava uslove života potrebama obolelog
člana. U većini slučajeva, porodice nisu stručno osposobljene za pravilan tretman i negu
obolelog pa se javljaju mnogobrojni problemi, u kojima im je potrebna podrška.

Posebna podrška potrebna je osobi koja direktno brine o obolelom. Često je to bračni
drug koji je u poodmaklim godinama, opterećen svojim bolestima i smanjenim fizičkim
sposobnostima. Loša ekonomska situacija je dodatno opterećenje. Skupo ali neefikasno
lečenje je velik problem miliona ljudi u svetu suočenih s bolešću svojih najmilijih. Iako
farmaceutske kompanije troše ogromne sume novca za nove razvojne projekte, još nije
pronađen lek koji bi zaustavio tekuće umiranje ćelija mozga, ali pojedini lekovi prepisani
od strane neurologa i pravilan tretman mogu pomoći da se uspori progresija bolesti i
ublaže tegobe obolelog.

Danas se na tržištu nudi velik broj biljnih preparata, međutim, tvrdnje o efikasnosti tih
proizvoda nemaju naučnu podlogu te se pribegavanje alternativnom lečenju preporučuje
samo uz prethodnu konsultaciju s lekarom.

Boluje 20 miliona ljudi

Alchajmerova bolest je vodeća bolest današnjice koja pogađa stariju populaciju (čini oko
50 odsto svih demencija). Broj obolelih od te bolesti postaje zastrašujuć – stručnjaci
procenjuju da od nje u svetu boluje oko 20 miliona ljudi, a kod nas oko 200.000.

Kako je danas ljudski vek produžen, očekuje se da će u budućnosti naglo porasti broj
obolelih, pogotovo u zemljama u razvoju.