Tipican/zakasneli deciji razvoj

Komunikacija

Ljudi su socijalna bića i imaju snažnu potrebu da budu sa drugim ljudima i da sa njima komuniciraju.
Uopšteno, možemo reći da je komunikacija razmena ideja između odašiljaoca i primaoca. To
podrazumeva prenos poruke, i odgovor ili fidbek.

Komuniciramo da bi smo uspostavili kontakt, dosegnuli ili uticali na nekog. Komuniciramo da bi smo
zadovoljili svoje želje, otkrili svoja osećanja, podelili informacije, i ostvarili zacrtan cilj.

Komunikacija je interaktivna, i podrazumeva davanje i primanje.

Na uspešnu ili neuspešnu komunikaciju utiče nikoliko varijabli: kulturološki identitet, okolina, i pre
svega, učesnici sa svim svojim osobinama i sposobnostima.

Uspešna komunikacija zavisi od određenih faktora: sposobnosti komunikatora, pola, socio-ekonomskog

statusa, geografskog porekla, etničke pripadnost i uzrasta.

Jezik

Primarno sredstvo komunikacije je jezik.

Jezik se može definisati kao „zajednički socijalni kod ili konverzacioni sistem za reprezentaciju koncepata
kroz upotrebu arbitriranih simbola i pravila za kombinovanje tih simbola” (Owens, 2001).

Ako razmatramo ovu definiciju, vidimo da učesnici u komunikaciji moraju da imaju isti kod da bi se
komunikacija ostvarila.

 Svaki jezik ima pravila koja diktiraju kako će reči biti uređene u rečenici. Ta pravila se nazivaju
gramatika.

 Svi humani jezici imaju iste osnovne elemente:

formu,

sadržaj i

upotrebu jezika.

 Forma je opažajni aspekt jezika, i sastoji se od:

 fonologije,

morfologije i

sintakse.
Fonologija (glasovni sistem ) se sastoji od određenog broja fonema, unikatnih govornih glasova.
Fonetika, odnosno fonetska pravila određuju kako glasovi moraju biti uređeni u rečima. Kao ni
gramatička, tako ni fonetska pravila nisu univerzalna.

Morfologija se odnosi na strukturu reči. Morfeme su najmanje gramatičke jedinice u jeziku, koje imaju
značenje.

Sintaksa određuje kako će reči biti uređene u rečenici.

U različitim jezicima redosled reči nije uvek isti. Izmenom reda reči najčešće se menja i značenje
rečenice.

Pored fonema, morfema i sintaksičkih jedinica, jezičke forme takođe imaju i suprasegmentne
karakteristike kao što su glasnost, tempo i intonacija.

Semantičke karakteristike su delovi značenja koji zajedno definišu određenu reč. Svaka reč ima više
značenja.

Upotreba ili pragmatika, je pokretačka snaga koja stoji iza svih aspekata jezika. Uvek govorimo sa
razlogom. Ona je svrha naših iskaza, i primarno određuje njihovu formu i sadržaj.

Usvajanje jezika:

Usvajanje jezika počinje kada beba počne da percipira govorni glas.

Jednomesečna beba je sposobna da razlikuje foneme u različitim jezicima (uključujući i one koji nisu iz
glasovnog sistema njenog maternjeg jezika).

Sledeći važan razvojni fenomen jeste tepanje. Oko šestog meseca, deca iz različitih jezičkih sredina
počinju da produkuju besmislenu vokalizaciju u kojoj se mogu detektovati različite vrste konsonanata,
vokala kao i nizovi konsonanata i vokala. Kasnije u periodu tepanja, vokalizacija deteta počinje da se
menja i da liči na glasovni sistem lokalnog jezika.

Oko 12. meseca života, deca ulaze u fazu jezičkog razvoja u kojoj izgovaraju većinom izolovane reči,
jednosložne, i kombinacije suglasnika i vokala.

Izgleda da ove prve reči imaju različite funkcije: traženje, pozdravljanje, označavanje, izražavanje
akcija, potvrđivanje, pripadanje i lokaciju.

U ovoj fazi deca obično razumeju više reči nego što mogu da produkuju.

Između 18 i 24. meseca, deca počinju da kombinuju reči u rečenice na sistematizovan način, što
ukazuje na početak ovladavanja rečenicom u govornoj produkciji.

Po ovakvoj hronologija se razvijaju govorno-jezičke sposobnosti sve dece sveta, kada govorimo o
tipičnom razvoju. Skoro sva deca nauče da govore lako, ali ipak, ima izuzetaka.
 Danas se intenzivno proučavaju veze između govora, razumevanja i slušanja, tih bliskih delova
komplikovanog jezičkog sistema mozga.

Važno je razumeti šta je to što nedostaje kod dece sa problemima u govorno-jezičkoj komunikaciji.
Jezik zavisi od različitih sistema i struktura u mozgu, i problemi u bilo kom od ovih sistema mogu da
dovedu do zajedničkog problema u govorno-jezičkoj komunikacij.

U toku razvoja učenje je najintenzivnije kada dete usavršava jezik. Postoji hiljade različitih jezika, a bebe
su rođene sa sposobnošću da nauče bilo koji od njih. Sve započinje slušanjem.

Lingvisti kažu da su bebe u početku građani sveta, a da su odrasli slušaoci određenog kulturnog
nasleđa.

Sa 7 meseci situacija je i dalje ista, ali već sa 11 i one su građani određene zemlje, i postaju stručnjaci
za jedan jezik.

Sa 11 meseci bebe se ponašaju kao njihovi roditelji.

Kod skoro svih odraslih osoba, govor nalazi svoj dom u levoj hemisferi mozga.

Bebe stare 13 meseci slušaju i razumeju sa obe hemisfere mozga.

Sa 20 meseci u vreme kada bebe uče desetak reči dnevno i kada se njihov rečnik povećava, centar za
govor u mozgu počinje da se pomera ka levoj hemisferi.

Tipičan nasuprot zakasnelog jezičkog razvoja

Diskusija o konceptu zakasnelog jezičkog razvoja zavisi od jasnoće ideje šta je to normalan jezički razvoj,
šta može biti prihvatljiv opseg, i u kakvim je odnosima jezički razvoj sa drugim aspektima dečijeg razvoja.

Postoje različiti načini na koje se opisuje proces normalnog jezičkog razvoja, ali su dva najčešća ona
koja koriste kao parametre uzrast i sposobnosti.

Metod koji opisuje jezički razvoj sa aspekta uzrasta, zasniva se na tome da dete treba da savlada
određene sposobnosti do određenog uzrasta.

Najznačajniji period za jezički razvoj, do oko pet godina, podeljen je na uzrasne opsege, i razmatra se
progres koji se može očekivati u svakom opsegu.

Najčešće, uzrasni opsezi su bliski na ranom uzrastu, i postepeno postaju širi kako dete postaje starije

• Kada su sposobnosti deteta da razume govor ili da govori, znatno ispod očekivanog nivoa za
njegov umni uzrast, govorimo o kašnjenju u razvoju govora – govorno/jezičkom poremećaju

Kašnjenje se ogleda u:

• Kašnjenju u razumevanju i u govorenju (veće od 6 meseci), različitog stepena

 • Nerazumevanju prostih govornih naloga do nesposobnosti razumevanja složenih gramatičkih
struktura

Pri tome:

• reagovanje na zvučne draži je odgovarajuće

• neverbalna komunikacija je očuvana (ali često postoje udruženi poremećaji u emocijonalnom

razvoju, druženju sa decom i ponašanju)

• Češće kasni samo sposobnost govorenja, dok u razumevanju govora nema većih teškoća
(razumevanje govora normalno ide nekoliko meseci ispred sposobnosti govorenja, kada je
poremećaj u pitanju onda je kašnjenje mnogo veće).

• Neverbalna komunikacija je vrlo razvijena. Deca najčešće imaju ograničen rečnik, nezrele
rečeničke strukture, greške u sintaksi, teškoće u prepričavanju i u izgovaranju glasova.

• Ostale sposobnosti su bez većih odstupanja

• U razvoju govora postoje velike individualne razlike. Dete prvu reč može da izgovori sa 9
meseci ali i sa dve godine, a da kasnije postigne normalan govorno-jezički razvoj.

• Kašnjenje u razvoju govora može biti individualna razvojna karakteristika ali i poremećaj.
Apsolutno razlikovanje ova dva vida kašnjenja nije moguće.

Karakteristike kašnjenja kao individualne osobine u razvoju govora:

• Kašnjenje nije značajno

• Zadržan je normalni razvojni red

• Ne postoje drugi poremećaji

• U porodici mogu postojati osobe koje su imale sličan govorni razvoj

• Dete ne pripada grupi dece rizične za govorno-jezički razvoj

• Sluh je normalan

Patološko kašnjenje u razvoju govora (govorni poremećaj) :

• Kašnjenje je većeg stepena

• Poremećen je razvojni red

• Postoje i drugi udruženi poremećaji

• U porodici mogu postojati osobe sa govornim poremećajima

 • Dete ima neku od bolesti koja može da ugrozi govorno-jezički razvoj

Poremećaji komunikacije kod dece tipičnog

i
dece atipičnog razvoja
Poremećaji komunikacije uključuju:

- decu sa usporenim razvitkom sposobnosti OVK razvojne prirode (hereditarno ili akvirirano)

- decu sa usporenim ili ograničenim razvitkom sposobnosti čitanja i pisanja genetske ili razvojne
prirode ili sa socio-kulturnom patologijom

- decu sa nerazvijenom sposobnošću VK, odnosno sa patologijom VK usled mentalne retardacije

- osobe sa nezadovoljavajućom razvijenošću sposobnosti i kulturom VK sa socio-kulturnom

etiologijom

- osobe sa patologijom organizma i sistema sredstava verbalne komunikacije u domenu jezika

- osobe sa patologijom organizma i sistema sredstava verbalne komunikacije u domenu usmenog

izražavanja - govora

- osobe sa patologijom organizma i sistema sredstava verbalne komunikacije u domenu fonacije

tj. glasa

- osobe sa patologijom VK usled oštećenja, poremećaja ili ograničenja sluha

- osobe sa patologijom organizma i sistema sredstava verbalne komunikacije u domenu čitanja i

pisanja

- osobe sa patologijom VK usled patologije u domenu većeg broja delova organizma i sistema
sredstava VK

- fizički i duševno bolesne osobe kod kojih se patologija VK javlja kao sekundarna, propratna
manifestacija ili kao posledično stanje privremenog ili trajnog karaktera

Govorno-jezički poremećaji
Utvrđuje se zaostajanje u razvoju govora ili prisustvo govorno-jezičkih poremećaja.

Govorna razvijenost se procenjuje u zavisnosti od: uzrasta, rečnika deteta, razumevanja govora,
fonemskog sluha, čula sluha, artikulacije, menjanja promenljivih reči, logičke sadržine i povezanosti
govora, govornog tempa, intonacije, gestikulacije, mimike, motorike govornih organa, komunikativnosti
uopšte, sposobnosti čitanja, pisanja, crtanja i postojanja govorno-jezičkih poremećaja.

Govorna razvijenost može biti: ispodprosečna, prosečna i nadprosečna. Nerazvijen govor je

govor deteta koji ne odgovara njegovom uzrastu.

Dete sa nerazvijenim govorom:

- ne diskriminiše veći broj glasova

- ne artikuliše pravilno glasove za svoj uzrast

- ima mali fonemski kapacitet

- nepravilno akcentuje

- ima kvalitet glasa koji ne odgovara uzrastu

- govori monotono

- nema dobru dikciju i govor mu je nerazumljiv

- plašljivo je i ćutljivo

- ima siromašan rečnik i nepravilno upotrebljava reči

- pretežno koristi nepotpune i proste rečenice

- ređe koristi složene i to uglavnom nezavisne rečenice

- ima govor koji nije kreativan niti osmišljen

- ne ume da sluša

- ima razliku između sposobnosti razumevanja i sposobnosti izražavanja

ALALIJA

Alalija (alalia) je stanje potpune nerazvijenosti govora i jezika kod dece normalnih intelektualnih
sposobnosti i očuvanog sluha.

Postoje dva osnovna tipa alalije:

- senzorna (impresivna, aferentna)

- motorna (ekspresivna, eferentna)

U kliničkoj praksi najčešće postoje kombinovana oštećenja s pretežno izraženom jednom ili
drugom formom
Senzorna alalija:

- deca ne govore ili nedovoljno govore za svoj uzrast

- neka deca su ćutljiva, povučena u sebe i nedruželjubiva

- neka deca su plašljiva, plačljiva sa povremenim napadima vriska i drugim oblicima neadekvatnog
ponašanja

- imaju kratkotrajnu pažnju i nezainteresovana su

- ne razumeju govornu poruku i ne komuniciraju

- neka deca izgrade potpuno nerazumljiv govor za okolinu

- govor koji čuju oko sebe liči im na šum iz kojeg ona nisu u stanju da izdvoje pojedine glasove i
reči, niti da shvate smisao verbalne poruke

njihova frustracija i ponašanje proizilaze iz nemogućnosti komunikacije.

Motorna alalija:

- imaju teškoće u ekspresivnom govoru

- razumeju govor sredine u kojoj žive

- imaju delimično izgrađen unutrašnji govor

- komuniciraju gestovima ili sa nekoliko dvosložnih reči

- raspolažu vokalima koji nisu diferencirani, pojedinim plozivima ili nazalima

- neka od ove dece ispoljavaju stalni nemir, dekoncentraciju i slabo interesovanje za reč.

Poremecaji artikulacije
 Artikulacija je način izgovaranja i obrazovanja glasova. Predstavlja zajedničku delatnost govornih
organa prilikom proizvođenja glasova govora. Pravilna govorna artikulacija je usko povezana sa
razvojem fonemskog sluha kod dece koji omogućava diferenciranje glasova reči.

 Procenjuje se: kvalitet izgovorenog glasa, položaj govornih organa prilikom izgovora određenog
glasa ili grupe glasova i prisustvo patološkog glasa.

Dyslalia (poremećaj artikulacije) – nemogućnost ili nepravilnost u izgovoru pojedinih glasova.

Može se javiti u vidu:

1. omisija – nedostatak/neizgovaranje nekih glasova, kada je njihov razvojni period prošao,

2. supstitucija – zamene nerazvijenog glasa glasom koji već postoji,

3. distorzija – oštećenje, nepravilan izgovor pojedinih glasova; artikulaciono-akustičko odstupanje

prilikom izgovora nekog glasa ili većeg broja glasova od standardnih izgovornih normi

 Dodavanje glasova ili slogova u reči, kao i njihova inverzija ne spadaju u dislalije.

Poremecaji glasa
• Fonacija je kompleksna funkcija, u čijem ostvarivanju neposredno ili posredno učestvuju brojni
organi i sistemi. Ti organi su pluća, grkljan, ždrelo, usna i nosna duplja i oni stvaraju glas
određene jačine, visine i boje.

• Do poremećaja fonacije može doći usled oštećenja bilo kog dela vokalnog aparata. Često
se događa da je patološkim promenama zahvaćeno više struktura koje pripadaju fonacijskom
aparatu.

• Uzroci poremećaja glasa mogu biti organske, funkcionalne i socijalno-profesionalne

prirode.

• Neke od metoda fonopedske rehabilitacije su: vežbe disanja, vežbe fonacije, stvaranje
glasovnog modela, uspostavljanje pravilne visine glasa, optimalne boje i jačine glasa, digitalna
manipulacija i dr.

Razvojna disfazija

 Razvojna disfazija je specifični razvojni poremećaj u kome je sposobnost deteta da koristi

ekspresivni i/ili receptivni govor ispod očekivanog za njegov mentalni uzrast.

 Isključuje se postojanje oštećenje sluha, mentalne retardacije, autizma i drugih

poremećaja kao uzroka nastanka.

Razvojna disfazija se deli na:

- razvojnu disfaziju ekspresivnog tipa i

- razvojnu disfaziju receptivnog tipa

Simptomi:

1. Poremećaj auditivne percepcije:

- Teškoće percepcije fonema

- Teškoće praćenja brzog govora odraslih

- Teškoće sekvence (redosleda)

- Otežano verbalno pamćenje

2. Jezički deficiti:

- Fonološke i artikulacione teškoće

- Teškoće u strukturi reči

- Morfološke i gramatičke teškoće

- Teškoće u strukturi rečenice

- Usporen leksički i semantički razvoj

Narušen pragmatički aspekt govora

Karakteristike su:

• neodazivanje na ime do prvog rođendana, nesposobnost da se do 18 meseci identifikuje bar

nekoliko prostih predmeta, ili nemogućnost da se do 2. godine starosti izvrše prosti nalozi

• odsustvo pojedinih reči do uzrasta od dve godine uz nesposobnost formiranja prostih rečenica
od dve reči do 3. godine, ograničen razvoj rečnika, greške u sintaksi, naročito izostavljanje
krajeva reči ili prefiksa, pogrešna upotreba ili nekorišćenje gramatičkih oblika kao što su
predlozi, zamenice, članovi, padeži i vremena itd.

• dete kompenzuje nedostatak govora gestovima, mimikom ili neverbalnom vokalizacijom

• na školskom uzrastu se mogu javiti udružene smetnje u odnosima sa vršnjacima, emocionalni

poremećaji, problemi ponašanja i/ili hiperaktivnost uz slabu pažnju.

Afazija

 Afazija je stečeni poremećaj simboličke komunikacije uzrokovan oštećenjem mozga, koji se

manifestuje poremećajem lingvističkih, paralingvističkih i kognitivnih procesa koji se nalaze u
osnovi jezika.

• Poremećaj lingvističkih procesa: fonološki, leksički, gramatički, semantički i pragmatski deficiti,

kako u procesu produkcije, tako i u razumevanju jezika.

• Poremećaji paralingvističkih procesa: oštećenje prozodijskih elemenata govora (melodija,

intonacija, pauza, akcenat i dr.)

• Poremećaji kognitivnih procesa: deficiti pažnje, pamćenja i mišljenja.

• Afazija obično zahvata više modaliteta jezičke funkcije: usmeni govor, razumevanje, pisanje,
čitanje i gestovni govor.
 Pod dečjom afazijom podrazumeva se poremećaj u razvoju govora i jezika ili gubitak već
stečenih jezičkih sposobnosti, uzrokovan oštećenjem mozga u detinjstvu.

Dva osnovna oblika dečje afazije su:

• kongenitalna (urođena) - specifičan, primarni poremećaj u razvoju jezika koji je uzrokovan

lezijom mozga u prenatalnom, perinatalnom ili u ranom postnatalnom periodu (pre nego što je
govor počeo da se razvija)

• stečena - gubitak ili poremećaj već stečenih jezičkih sposobnosti, uzrokovan cerebralnom
lezijom (oštećenjem mozga u detinjstvu). Javlja se u slučajevima kod kojih je do oštećenja mozga
došlo izmedju druge i desete godine života (poremećaj jezika se javlja posle određenog zdravog
perioda razvoja jezika).

Poremecaji fluentnosti
 Poremećaji verbalne fluentnosti predstavljaju kvantitativne i kvalitativne promene u jezičkoj
fluentnosti. Mogu biti funkcionalne i organske etiologije.

 Osnovna podela poremećaja fluentnosti govora uključuje:

• mucanje (disartria spastica)

• tahifemiju (tachyphemia, clattering)

• bradilalija (bradyiphemia)

 Mucanje je poremećaj fluentnosti govora koji se ispoljava u isprekidanosti i nepravilnosti

govornog procesa usled grčeva organa za artikulaciju, fonaciju i disanje. Predstavlja poremećaj
ritma i tempa govora pri čemu osoba tačno zna šta želi da kaže, ali je u isto vreme nesposobna
da to kaže.

 Mucanje se ispoljava na različite načine: ponavljanjem ili produžavanjem glasova, slogova ili reči,
zastojem u govoru, neadekvatnim pauzama, ubacivanjem različitih glasova ili uzrečica, praćeno
strahom od govora, pojačanim znojenjem, crvenilom lica, ubrzanim radom srca, izbegavanjem
gledanja sagovornika u oči.

 Obično se javlja između druge i treće godine života, oko pete godine života, pred polazak
u školu ili u pubertetu.

 Mucanje može biti: fiziološko, primarno, sekundarno, akutno ili naglo i ,,bezglasno,,.

 Tahifemiju (brzopletost) karakterišu: preterana brzina govora, ponavljanje prvih slogova i kratkih
reči, produžavanje vokala na kraju ili na početku reči, ubacivanje reči ,,ovaj, onaj‚‚,zastajkivanje,
kratko i isprekidano disanje, monoton glas, nedostatak ritma i muzičke sposobnosti, kratkotrajna
 pažnja, slaba koncentracija, poremećaj čitanja, poremećaj pisanja, poremećaj izgovora glasova,
mucanje i nedostatak uviđanja sopstvenog poremećaja.

 Bradilalija je patološki spor govor koji može nastati kao posledica oboljenja CNSa,
endokrinog oboljenja, intelektualne ometenosti i u toku puberteta. Prisutna je hipotonija mišića
i usporena funkcija efektornog sistema. Postoji i opšta usporenost pokreta celog tela. Oštećeni
su svi elementi suprasegmentne strukture govora.

Motorni govorni poremecaji

 Anartrija predstavlja težak gubitak motorne funkcije govorne muskulature. Nevoljni pokreti
respiratornih mišića, faringsa, laringsa, artikulatornih organa i facijalne muskulature blokiraju
govor, stvaraju grimase, dovode do naglog prekida respiracije i fonacije, nejednakog intenziteta.

 Dizartrija je sindrom poremećaja respiracije, fonacije, artikulacije, rezonancije i

prozodije. To je neurogeni poremećaj govora koji se karakteriše usporenim, slabim, nepreciznim
i nekoordinisanim pokretima govorne muskulature. U osnovi dizartrije se nalaze smetnje u
mišićnoj kontroli nastale zbog oštećenja CNSa.

 Apraksija govora je artikulacioni poremećaj koji se manifestuje oštećenjem sposobnosti

programiranja položaja govorne muskulature i sekvenci mišićnih pokreta neophodnih za voljnu
produkciju fonema u odsustvu paralize, slabosti ili inkoordinacije govorne muskulature.

 Razvojna govorna apraksija se javlja u detinjstvu i slična je govornoj apraksiji kod

odraslih. Najčešće se opisuje kao neurogeno zasnovan nedostatak sposobnosti da se izvedu
koordinisani pokreti respiratornih, laringealnih i oralnih mišića za arikulaciju u odsustvu
poremećaja neuromuskularne funkcije.

Poremecaji citanja, pisanja I racunanja

 Aleksija (alexia) je stečeni poremećaj čitanja izazvan oštećenjem mozga.

 Disleksija (dyslexia) je poremećaj u učenju čitanja i pored normalne inteligencije, dobrog

vida i sluha, sistematske obuke, adekvatne motivacije i ostalih povoljnih edukativnih, psiholoških
i socijalnih uslova.

 Disleksija se sve češće definiše i kao razvojni jezički poremećaj koji se manifestuje
nedostacima u govornom i pisanom jezičkom razvoju. Ona predstavlja značajno neslaganje
izmedju stvarnog i očekivanog nivoa čitanja u odnosu na mentalni uzrast.

 Razvojna disleksija je otežano učenje čitanja, nedograđenost sposobnosti čitanja u vreme kada
su deca istog uzrasta, istog nivoa inteligencije i istog obima i metodologije obuke već ovladala
sposobnošću čitanja.
 Razvojnu disleksiju prati usporen psihomotorni i govorno-jezički razvoj deteta, kao i
prenatalne, perinatalne i postnatalne moždane povrede

 Agrafija (agraphia) predstavlja poremećaj ili gubitak sposobnosti pisanja uzrokovan oštećenjem
mozga.

 Disgrafija (dysgraphia) je poremećaj u učenju pisanja ili sticanju sposobnosti pisanja i

pored postojanja normalne inteligencije, dobrog vida i sluha, odgovarajuće edukacije i socijalnih
uslova.

 Razvojna disgrafija podrazumeva kliničku sliku koja zahvata celokupnu ličnost i ukazuje,
kako na problem organizovanja psihomotorike tako i na problem razvijenosti praksije,
koncepcije prostora i dozrelosti u oblasti osećanja, kao i na specifičnosti saznajne
organizovanosti ove dece.

Razvojnu disgrafiju čine loši oblici slova i grafomotornog niza uopšte , koji prate dete od
samog početka učenja pisanja

 Akalkulija (acalculia) je gubitak ili poremećaj sposobnosti računanja prourokovan oštećenjem

mozga.

 Razvojna diskalkulija (dyscalculia) je usporeno i otežano usvajanje matematičkih znanja,

što znači da su sposobnosti računanja znatno ispod očekivanog nivoa u odnosu na uzrast deteta,
opšte intelektualne sposobnosti i školovanje.

Ovaj poremećaj karakteriše specifično oštećenje sposobnosti računanja, koje se ne može

objasniti mentalnom retardacijom ili neadekvatnim školovanjem. Deficit je uglavnom u oblasti
računskih radnji sabiranja, oduzimanja, množenja i deljenja, a manje u oblasti apstraktnih
matematičkih sposobnosti koje se primenjuju u algebri, trigonometriji i geometriji