Филолошки факултет Универзитета у Београду

Катедра за српску књижевност са јужнословенским књижевностима

Проучавање књижевног дела 3: Стара српска књижевност и Библија:

БИБЛИЈСКО У ЦАМБЛАКОВОМ ЖИТИЈУ СТЕФАНА ДЕЧАНСКОГ

Студент: Милица Росић Ментор: Томислав Јовановић

Студијска група: 05
Број индекса: 2015/0125
 УВОД

Постоје два житија Стефана Дечанског, једне од најтрагичнијих фигура нашег средњег
века.О животу овог великомученог владара писали су, најпре Данилов ученик а после и
Григорије Цамблак, чије је дело настало између 1402. и 1406.године. У ова два житија
имамо различите верзије истог догађаја.Видећемо да се животопис Стефана Уроша III
Дечанског умногоме разликује у приказима која су ова два позната, средњовековна писца
изнела у својим делима.
Кључна разлика ова два житија лежи у представи лика Стефана Дечанског. Анонимни
Данилов ученик не одступа од историјских чињеница, и главно место у свом житију
поклања битки на Велбужду, док Цамблак пише светачно житије, и гради Стефаном лик
правећи паралеле са многим библијским личностима, које ћу у свом раду истаћи.
Одступање од историјских чињеница се код Цамблака види и у решавању проблема
кривца Стефановог ослепљења, које код Цамблака налази упориште у Библији, на шта ћу
такође обратити пажњу у овом раду.
 1. О СТЕФАНОВОМ ОСЛЕПЉЕЊУ

Почетна општа места, као што су рођење, образовање и одрастање главнога јунака
су редукована и не добијамо много података о његовом детињству и психолошком развоју
до времена где Цамблак започиње ову повест. Већ на самом почетку Цамблак назива
Стефана стубом побожности и венцем царства, истиче да је милостив према
страдалницима, да се гнуша гордости, да је служитељ Вишњега и да га може заволети
свако.

Цамблак креће своје житије од историјски добро познатог догађаја, од ослепљења

Стефана , али битно мења историјску чињеницу. Као јединог кривца за несрећну
судбину Стефана Дечанског, Цамблак истиче жену, младу Милутинову жену Симониду,
чиме је подвучена паралела са страдањем због жене првог библијског човека Адама. Жена
је та која је , предумишљеним покоравањем и послушношћу, заличивши таквим
понашањем на старозаветног Исака, подигла Милутина на ослепљење сина. Цамблак се
ограђује од бешчаствовања Стефановог оца, и изриче Милутину тек „мали укор“ што
опет није довољан исказ пишчев да се било каква кривица припише Милутину. Цамбак не
криви ни Стефана за ослепљење, нити наводи разлоге због ког је Стефан осуђен на
ослопљење, а у историју такви разлози постоје, Стефан је ослепљен јер се побунио против
оца. Сва кривица припада жени, што се да закључити из даљег пишчевог ангажовања за
то да оправда Милутина , речима да је и „ Велики Константин и први хришћански цар,
толики и такав, ма колико да је био у побожности и природној премудрости , верујући
лажним речима лукаве жене“1 убио свог сина.

Код Цамблака се уочава јака мизогинија, која је у основи у тесној вези с представом прве
библијске жене Еве. Женино лукаство је толико јако да вара и оне најмудрије и
најпобожније, након помињања страдања Константиновог , Цамблак говори да „ тако
пострада и Адам“ , чиме је јасно показао да његово виђење жене наслања на приказ прве
библијске жене Еве.

1
Григорије Цамблак, Књижевни рад у Србији, Београд, Просвета, 1989, стр. 52.
Женина превара код Цамблака није никад резултат слабости мушкараца, они су побожни
и мудри, као такви узрок преваре женине не лежи у њиховом духовном недостатку, већ
се правда женином сплетеношћу са Ђаволом.

Неосуђивање Цамблаково за оно што је Милутин урадио сину, налази јако упориште у
Библији, из које је проистекло веровање да је владар божији изабраник и реализатор
његове воље на земљи. Тако Цамблаково ограђивање од бешчаствовања Милутиновог, и
неизрицање критике за одлуку да ослепи сина, налази оправдање у Библији.

Иако Стефан зна да му предстоји ослепљење , он не покуша да то спречи, нити то сазнање

код њега изазива бес, већ прихвата своју судбину као Божију промисао.
За изградњу Стефановог лика, по моделу свеца-мученика, значајна је чињеница да он не
бежи иако зна да се против њега спрема сплетка. Остајање у родитељском дому, у својој
земљи, и поред упозорења, њему и даље оданих и разумних пријатеља кнезова и велможа,
да је близу неправедног суда, показује чињеницу да Стефан свој живот препушта Богу и
његовој вољи. Он свесно преузима жртву, па није случајно што га Цамблак пореди са
библијским Јовом, кога страдање прати током читавог живота.

2. СТЕФАНОВО ПРОГОНСТВО У ЦАРИГРАД

Након што ће га отац ослепепети, и послати га у Цариград , у заточеништво код таста,

Симонидиног оца, Андроника II Палеолога, као компензацију за губитак телесног вида,
Стефан ће добити духовни вид, и показаће се као мудар. Цамблак опет отступа од тога да
Стефана слика као владара, и у сцени у ком Стефан саветује цара, гради Стефана као
пророка, оног који је изабран од стране Бога, да преноси његову поруку. Он јавља оно што
је речено у Светом писмо, и на тај начин посредно, речима, а на ратовањем, ослобађа
народ од варвара:

"Јављено је у Светом писму, о царе, када пастир превиђа улаз вучји у стадо, и не одгони
овога, такав је звер и он, макар и да пастира носи име (…) Није праведно ни подробно,
онај светлији међу царевима, да ти, који си одликован царским престолом и који си
постављен од Христа да будеш пастир толиком стаду, да држиш његове непријатеље у
граду, но треба да их одгониш као вукове који упропашћују душе, идa појеш са Давидом:
‘Омрзнух, Господе,оне који те мрзе. ‘ "2

За његов лик се везује и мотив милосрђа јер он све благо које добија из отачаства свога
даје игуману да га раздели сиромашнима, он по узору на Исуса вишак раздаје онима који
немају.

У заточеништу Стефана ће затећи још једна несрећа , умреће му син. Стефан је у тој
сцени приказан као библијски Јов. Након смрти сина, он не хули на Бога, мирно прихвата
то као божију вољу. Сажета сцена смрти сина обилује неисказаним и отвара суштинске
проблеме вере. Стефан по човековој природи не може да заустави сузе због жаљења, али
свог умрлог сина без икакве љутње предаје Господу и ово је најтананије задирање у
психологију Стефановог лика. Писац Стефана поставља као истинског и богобојажљивог
хришћанина и пореди га са библијским Јовом, симболом непобедивости и несаломивости
вере без обзира на недаће. Да је подражавалац Христа види се и у ономе што следи након
срмти сина, када га отац моли за опрост за своје дело, а Стефан се опет рехабилитује као
Јов који је увек неправедно осуђен. Стефан опрашта оцу и све што се десило опет схвата
као божију вољу.

3. СТЕФАНОВА ВЛАДАВИНА

Након Милутинове смрти, писац нам казује о потпуној хармонији која је наступила за
време Стефанове владавине: војска од које се страховало, обиље плодова, добро
управљање црквом и земљом, а све пратећи Христов пут. За Стефанову земљу се каже да
као „хришћански рог расте“, што је симбол преузет из Библије, а представља снагу и
моћ.
Стефану, новом Јову, ког прате недаће, прете узурпатори, бугарски цар и полу-брат
Константин који је сликан по узору на библијског Каина, који је у Старом завету, из
љубоморе убио свог брата Авеља. Цамблак је и у овој епизоди одступио од историјских

2
Григорије Цамблак, Књижевни рад у Србији, Београд, Просвета, 1989, стр. 55.
факата , по којима је Стефан Дечански агресивно одговорио брату – узурпатору
Константину. Узурпатори покушавају да преузму престо који припада Стефану. Обе ове
епизоде нису толико развијене, али имају важно место у стилизацији Стефановог лика.
Стефан позива Бугарског цара на мир, оног тренутка кад треба да крене у рат с Бугарима,
најпре покушава да смири новонасталу ситуацију и шаље посланицу у којој осуђује напад
овога цара и захтева да га обустави.

Из те сцене, види се да Цамблак не слика Стефана као владара, онако како су Дечанског
сликали пре њега, већ доноси новине у представљању Стефана Дечанског, тако да уместо
описа битке на Велбужду, која је заузимала највећи део житија које је пре Цамблака писао
Данилов ученик, имамо слику Дечанског који је негативно одређен према ратовању, који
не размишља онако како размишља владар и војсковођа, већ размишља као добри пастир
народа. Он ће у посланици Бугарском цару рећи:

“А ако си толико ратоборан, оружај се против варвара, а не на Христов народ, чији сам ја
по његовој благости пастир.”
3

Када Дечански даље пише бугарском цару: “ Помисли колико крви има да се излије,
колико матера ће остати без деце, колико ће се телеса са обе стране изложити птицама и
зверовима на храну?”4 из тих речи се потврђује да Дечански нема одлучност и
хладнокрвност једног владара који увек мора да буде помало суров.

Битка на Велбужду је историјски важан догађај, ми знамо да се она одиграла 28ог јула
1330 .године. Одбијањем да она буде кључно место житија, Цамблак је у грађењу
Стефановог лика одступио од историјске истине, која доминира житијем Даниловог
Ученика, и градио своје житије о Стефану Дечанском по моделу светачког житија.

3
Цамблак,“Књижевни рад у Србији“,Београд,Просвета,СК3 1989.стр. 68
4
Цамблак,“Књижевни рад у Србији“,Београд,Просвета,СК3 1989.стр. 68
Својом молитвом , Стефан ће успети да победи гордог бугарског цара. Након што
бугарски цар одбије примирје Стефан се моли целу ноћ. Он није грађен као владан –
војсковођа, он дела молитвом. Цамблак слика тип владара-мученика, који је то од
младости до смрти, не као мученик бојног поља, кнез Лазар, већ као трпељив и невин
страдалник, као жртва људске злобе и зависти.

Цамблак га пореди са Исусом Навином, најпознатијим старозаветним јеврејским

војсковођом који је освојио Ханан, обећану земљу. Том паралелом, као и паралелама са
другим старозаветним личностима, од којих је упечатљиво поређење са Мојсијем, Стефан
се приказује као богоизабрани владар. Он своју војску индиректно пореди са браниоцима
Јерусалима, а у бој их шаље са речима:

"Идите, децо, у име Христово , да се изврши његов праведни суд. Будите храбри, јер
пише: Једни на колима, а други на коњима, а ми ћемо призвати у име Господа Бога
нашега. Нека се не устраши срце ваше, гледајући на множину оних. "5

Цамблак истиче да је бугарски цар био побеђен „као некада Амалик“, што указује на још
једну паралелу с Библијом. “По библији, Мојсије је своме војсковођи Исусу наредио да се
бори против Амалика обећавши да ће Исусу и његовим борцима помоћи у борби
користећи божији штап, што је и чинио. Када је Мојсије од замора спуштао руку с
подигнутим божијим штапом, побеђивали су Амалићани, а када је поново подизао руку,
ратна срећа је прелазила на јеврејску страну.”6

5
Цамблак,“Књижевни рад у Србији“,Београд,Просвета,СК3 1989.стр.68.
6
Цамблак,“Књижевни рад у Србији“,Београд,Просвета,СК3 1989.стр.148.
4. СТЕФАНОВА СМРТ

Цамблак нам наглаша да ће и смрт овога изврсног јунака бити мученичка као и велики део
његовог живота. Свети Никола донеће Стефану вест о блиској смрти јер жели да
припреми јунака за исту. Стефанова реакција на ово сновиђење је у функцији изградње
његовог лика.Он ову вест дочекује са радошћу, јер коначно може да се споји са Христом.
Стефан има прилику да превентивним нападом избегне злу судбину и мученички
свршетак живота, али одбија да то учини и препушта се Божијој вољи.
Након Стефанове смрти, за заокруживање светитељског лика неопходна су чуда, а њих
има неколико.Прво чудо је уследило после Стефановог упорног јављања еликсијарху, а
потом и игуману од којих Стефан тражи да изваде његово тело из земље, јер оно не
припада земљи, јер се са њом није стопило.Приликом отварања гробног камена осетио се
миомирис и видело нетруљење његовог тела што је био знак да се Стефан придружио
најславнијима и да сада живи са Христом. На ово чудо се надовезује и чудо са
прогледањем просјака, некада имућног човека који је своје богатство разделио лекарима
како би се излечио.

Нестанак Стефанов, Цамбак пореди с нестанком Еноха, једног од библијских патријарха,

Адамовог унука. После 365 година богоугодног живота, нестаде га, јер га узе Бог, као и
Христом речима:

„Зар није онај цар Египта, а овај цар Србаља? Само је онај био у старом завету пре закона
благодати, и изабраном народу, народу свештеном, стаду Христову, који је много више
изнад онога.“7

Писац на крају још једном употребљава библијске паралеле којима, на неки начин, прави
резиме Стефанове личности, његове судбине и његових врлина, поредећи га са Јосифом,

7
Цамблак,“Књижевни рад у Србији“,Београд,Просвета,СК3 1989.стр. 75.
Јовом, Исусом Навином, Давидом и Соломоном. Као и Јосиф, који је од браће продан и у
ров бачен, и Стефан је доживео заточење и био лишен светлости својих очију.
Баш као и Јосиф и Стефан је слика Христова и Стефан је био цар, само не пре закона
благодати и владар безбожном народу као Јосиф у Старом завету него владар изабраном,
Христовом народу.Као и Јов, претрпео је муке и истрајао у својој вери, само што је
Стефан бачен неправедном суду и већи је од Јовапо мученичкој смрти. Стефан је виши и
од Исуса Навина, јер он је чувар народа и штити га, али уздајући се у Бога, дејством
молитве, каоМојсије. Као и Давид, био је кротак и смеран владар и не речима, него делима
показан од Бога народу. Као и Соломон био је велик у својој премудрости и лепоти, али
Стефан није пао на женске страсти и пороке, није постао њихов роб јер жељу душе
Стефан је управио ка надземаљском.
 Закључак

У овом раду доказали смо да је Цамблаково житије мученичко житије по начину на који је
Цамблак стилизовао лик Стефана Дечанског. Градећи његов лик, одступио је од
историјске истине, и Стефана приказао као узорног хришћанина чврсте воље, који се не да
искушати. Као што смо показали у раду; Цамблак је Стефана довео у везу с многим
библијским личностима.
Цамблак је питање кривца за Стефаново ослепљење решио тако што је за Стефанову
Судбину осудио жену, младу Симониду.Показали смо да је тај поступак у двострукој вези
с Библијом, прво због везе Симониде са првом библијском женом Евом , због чијег греха
су она и Адам протерани из раја, друго због веровања да је владар Бог на земљи, и да ту
извржава божију наредбу, што је идеја проистекла из Библије.
Литература

1.Григорије Цамблак, књижевни рад у Србији. Приредио Дамњан Петровић, На савремени

језик превели Лазар Мирковић, Димитрије Богдановић, Ђорђе Трифуновић, Дамњан
Петровић. Београд,“Просвета“,Српска књижевна задруга,1989. Библиотека Стара српска
књижевност у 24 књиге,књига 12.