Milutin Uskoković – Čedomir Ilić

Roman je napisan u trećem licu.

U subotu 9. jula 1900. godine, Čedomir Ilić, glavno lice ovog romana, koračao je lagano
svojim uobičajenim putem iz Biblioteke na Terazije, pa Krunskom ulicom na Vračar, gde
je davao lekcije jednom gimnazistu. On je bio student filozofije, vrlo visok, gotovo
džigljav, ali mlad, prijatnih, muških crta, buljavih očiju.. obučen nemarno, siguran u sebe
u svoju budućnost, u dobro koje će činiti svojim sugrađanima, Srbiji, možda celom
čovečanstvu.
Časove je držao kod profesora Jovana Matovića, poznatog opozicionara, koji je trenutno
bio u zatvoru jer je osuđen kao veleizdajnik. U kući je ostala njegova supruga, ćerka
Paraskeva koja je hramala na levu nogu i koju su zvali Bela zbog seljačkog imena (ime
profesorove majke), sin Mladen i dve bliznakinje. Živeli su u Krunskoj ulici. Tog dana je u
njihovoj kući saznao za odluku kralja Aleksandra da se oženi Dragom Mašin (10 god.
starija od njega, žena iz susedstva, udovica...).
Bela, kad je razgovarala sa učiteljem, koji je davao časove Mladenu, stavljala je u svoj
glas prirodnu želju za dopadanjem. Danas je gospođa Kleopatra, kršteno ime gospođe
Matovićke, pustila mladića u salon, iako ga do tada nikada nije puštala, smatrajući da
sirotinja treba da bude srećna što uopšte ulazi u jednu ovakvu kuću. Sada je htela da se
pokaže. U jednom trenutku njemu se Bela učini slatka i meka kao kajsija koju mu je
nudila. Videlo se da devojka nije ravnodušna prema Čedomiru.

II

Retrospektiva – Čedomir Ilić rodio se godine 1878. u Valjevu. Škola mu je išla lako. Prva
zabavna knjiga koju je pročitao bio je posrbljeni Robinson. U gimnaziji je pročitao
Odiseju. Na Velikoj školi on svoje prijatelje deli na dva tipa – prvi je onaj koji je već bio
gospodin, ciničan, bez interesa za politiku, naučio je da mu život donosi čist prihod.
Drugi tip – velikoškolac-političar koji ne pazi na spoljašnost, zapušten je. Sloboduman je
bar u teoriji. Ilić se više družio sa drugom grupom jer kako mu je otac umro nije imao
imao novčanih sredstava da se preda ovakvom uživanju, mada je njima bio sličan po
tome što je voleo novo, lako, lepo, pa se u nedostatku materijalnog bacao u svet knjiga.
Drugi su mu ipak bili bliži temperamentom, a i mrzeo je bogatašku klasu.

1
Kad je došao na raspust, majka mu reče da mu sestru prosi Vićentije, sekretar suda, koji
traži 10.000 dinara miraza, tako da su njih dve rešile da prodaju kuću. Čedomir je posle
opiranja preneo sve na svoju sestru i tada prekinuo svaki kontakt sa svojom porodicom
iako je majka posle toga pokušavala da se izmire.

III

Sreo je Kaju rođaku, koja je učila devojačku školu. Ona ga je upoznala sa svojom
drugaricom Višnjom Lazarević. Višnjine oči su se zapalile od zadovoljstva. Imala je 17god
pa je zbog toga u ovome pronalazila izrazito zadovoljstvo. Kaja je obećavala praktičnu
ženu i srećnu majku. Njena drugarica bila je puna, zdrava, i videlo se da njena sudbina ne
zavisi od nje same, već od ljudi koje će sresti. Ona je bila iz Čačka. Kaja je otišla kući, a on
nastavi da isprati Višnju. Pitao je šta misli posle devojačke škole, i rekao kako ona nije
dovoljna jednoj modernoj ženi. Višnja inače nije ni razmišljala o daljem školovanju,
planirala je da se vrati kući kada završi devojačku školu.
Devojka ga je slušala upijajući svaku njegovu reč, duboko verujući da je njen život do
tada bio prazan. Kad je legla da spava čudila se kako je do sada mogla biti slepa. Sada je
budućnost videla kao neku široku reku sa zelenim obalama i nebom punim zvezda.
Sutradan u školi pitala je Višnju šta ona misli kad svrši školu. Ona joj reče što i do sad, da
se vrati kući. Kaja: Čuvaj se Čedomira, Višnjo. On nije rđav čovek, ja to znam. On je sjajna
inteligencija, priroda vrlo simpatična, ali karakter neodređen, nestalan, neodvažan,
slab. .... Sinoć sam čitala u jednoj knjiyi da ima stvorenja koja uđu u naš život jednog
dana, zauzmu ga i pometu; zbog njih promenimo svoje navike, ukuse, ideje, planove,
potpadnemo pod njihov uticaj, on ipostaju naši savetodavci, upravljaju nama i
zapovedaju nam.

IV

Čedomir i Višnja šetali su na Čuburi, obalom Save, koja se nalazila na putu za Višnjicu.
Dan je bio veoma lep, ali oni zaneseni u svoju lepotu nisu primetili da je taj dan nestao.
Na zagrejanu ruku ili čelo padala im je po koja kišna kap. Odjednom osu kiša. To je bila
njihova prva šetnja.
Višnja je ispred Čedomira odobravala svako njegovo mišljenje. Međutim, imala je
polovinu duše koja je vukla njenom kraju i kad bi ostajala sama ona je sebe ubeđivala da

2
će braniti devojačku školu i prokritikovati njegove ideje. Ali nikada ne povede razgovor o
svojim sumnjama.
Pripremala se da putuje u Čačak. Čedomir je govorio kako se ona sada nikad neće vratiti,
a ona ga je ubeđivala da će se svakako vratiti. Pri rastanku ga je poljubila u rumeni
obraz.

Višnja je stigla u Čačak. Bila je ćerka Mitra bakalina. On je veoma poštovao školu. Dobila
je poklone za svršenu školu – časovnik, lanac, haljinu, kolače... Nekada se ovome
radovala svim srcem, sad je sve to primala hladno i prigovarala sebi zbog toga. Družila se
sa Milevom, ćerkom zlatara i sa njenim bratom Radojem.
Retrospektiva Radojevog života – isterali su ga iz gimnazije zato što je dokazivao da
prirodne nauke pobijaju nauku hrišćansku. Ocu je rekao da bi voleo da izuči za zlatara
kod njega. Ako ne bude tako, otići će za vodeničara, i otac pristade. Proširio je posao na
časovnike, učio nemački u slobodnom vremenu. Pušio je lulu i brijao brkove, imao
kačketu, potkovane cipele. Da ga neko ne poznaje mislio bi da je stranac. Višnji se on
dopadao. Radoje je najviše cenio prostog čoveka, izgladnelog građanina i odrpanog
seljaka.
Pitao je Višnju jel joj žao Beograda, a ona mu tada reče da planira skoro da se vrati, da je
obrazovanoj ženi potrebno još škole. Radoje se nije slagao sa tim. Smatrao je da žena
treba da utiče na to da naraštaj bude bolji nego prethodni, da čoveku više omili kuću od
kafane, da drži sve čisto i sl. Seljaka treba naučiti čitati i pisati.

VI

Šetali su po obali Morave. Radoje je izneo svoje razmišljanje o hidroelektrani – samo

treba rečnu snagu pretvoriti u elektricitet. Mladić se vidljivo zanosio, Višnja ga je
upoređivala sa Čedomirom. On joj reče da njemu za to treba podrška, a ustvari je mislio
na nju, na vernog druga koji će ga sve godine podržavati. To je bilo uonom trenutku kad
je Čedomir izlazio iz kuće Matovića (preklapanje radnji).
Čedomir je razmišljao o Beli, o Višnji, o tome kako te večeri niko ne vlada Srbijom jer su
svi dali ostavke, a kralj nije uspeo da sastavi vladu.
Jedan plamen zagreja mu obraze. Pred njim se pojavi Belina glava, sa osmehom
razmaženog deteta i šiškama po čelu, koje su senčile njeno lice preterano bledo, gotovo

3
slabačko. U taj isti mah pojavi se i vizija Višnje, tako isto u magli, nejasno, nepotpuno,
samo glavom. Bila je prava protivrečnost Beli. Bio je sklon maštanju, tražio je samoću,
uživao u lenjom gubljenju vremena. Tada pokuša da od ove dve devojke napravi jednu.
Od Bele je uzimao njene sitne prefinjene crte, nestašnu veselost, umiljavanje, a od
Višnje zdravo rumenilo i njene oči. A onda se seti da je siromašan, društvena nula. To ga
je zabolelo.

VII

Ilić je iznajmljivao stan, tj. krevet u nekim sokacima. Verovao je u bolja vremena.
Prehranjivao se od tih časova što je držao. Sa Zarijom Ristić se družio u kafanici koja je
bila neka vrsta narodne kuhinje, gostionica „Kod Strike“. Zarija je pisao izreke i prodavao
sveščice Gromomisli. Čedomir je smatrao da su slični. On je hteo prosto da bude
mudrac.
Iliću stiže prvo pismo od Višnje, bilo je uzdržano, a i on njoj odgovori isto tako. Ona se za
njega sada pretvorila u viziju nemoguće žene koju mi svi celoga života priželjkujemo.

VIII

Zarija i Čedomir razgovarali su o slobodi. Zarija: Mnogo je manje ljudi, nego što se misli
obično, koji stvaraju svoj život po svojoj volji. Ali, kaži mi... molim te, koliko je tek malo
takvih žena! Žene primaju nauku koja im se predaje, veru koja im se propoveda, muža
koji im se daje, sreću ako je sretnu, nesreću mnogo češće, i sudbinu koja im se odredi.
Reč sloboda za njih je smisao zla. One inače ne znaju za nju. A one koje je nazru, one su
kao ove muve što se lepe uz prozorsko okno... Pogledaj ih! – i Ristić pruži prst na prozor.
– Ko će znati šta one vide svojim mrežastim očima! Ipak, one osećaju topao vazduh,
svetlost, ogroman prostor, slobodu. Njihov sitan mozak ne može da pojmi kako ta
nevidljiva materija, to staklo, sprečava njihov let. Takve su i žene koje primai sunce
slobode. One mu polete, bez razmišljanja, ali hiljade nevidljivih prepreka sprečava njihov
let i one će propasti tako, ostati matore devojke, umreti kao te muve ako im ne otvoriš
prozor. Ilić ništa nije odgovorio, već ga pozva da idu u biblioteku, a Zarija mu reče da je
dan lep i da je knjiga prirode širom otvorena. Čedomir, kao dobar Sloven, primi rado
ovaj izgovor da ne radi ništa, i prista.
Video je Višnju, vratila se. Zadrhtao je. Šta su tada pričali i kako su se ponašali niko nije
mogao reći jer i oni sami se toga ne sećaju. Rekla mu je da se jedva vratila, majka je

4
najviše bila protiv. On je jedva čekao da joj kaže koliko je voli, ali sad nije imao reči. A
ona je pravu ljubav videla ipak u braku, a ne u ovim prolaznim ljubakanjima.
Velika škola joj je prijala, imala je svoju slobodu. Tada je još više ušla u socijalističke ideje
– svakom po sposobnosti, svakoj sposobnosti po njenoj zasluzi.

IX

Jovan Mtaović se vratio sa robije. Kralj mu je na dan venčanja oprostio polovinu kazne.
On je urgirao da se Čedomiru poveća plata. Na posletku dadoše mu i sobu i hranu tu kod
njih. Bela je bila srećna. Smatrala je da su jednaki jer je ona hroma a on siromašan, a
siromaštvo je smatrala nedostatkom.
Polako su kod njega popuštala načela socijalističkog društva. Osećao je potrebu da se
negde krene a ne samo da se iščekuje. Bio je sada u društvu koje je osnovalo radikalni
klub. Višnja mu se čudila, ona je bila sada vatreni socijalista pod njegovim ranijim
uticajem. Govorila je da će i nju tako jednom ostaviti. On nije želeo brak, nije ga
pominjao, više je voleo slobodu.

Kod Matovića se za ručkom povede rasprava o braku. Gospođa Matovićka je mislila da

su stara dobra vremena bila drugačija, danas je brak više sporazum, vešt ortakluk.
Čedomir reče da je on protivnik braka jer je to neprirodno i nemoralno. Neprirodan jer
se u organskom svetu ne zna za takvu vezu, a nemoralan jer se obavezujemo za nešto
što nije u našoj vlasti.
Za Belu je novac bio sredstvo za šaranje života, a Čedomir ga je nekako mrzeo, kao da
zavidi jer ga nema.

XI

Lazarevićeva je namerno ignorisala Čedomira. Počeše njegova tajna milovanja sa Belom.

XII

Nije ljubav prema Beli bila ljubav, ili ne bar ona koju je osećao prema Višnji. Bela nije
mnogo razmišljala, volela je opasnosti. Zvala ga je da dođe kod nje kad padne mrak.

5
XIII

Višnja je za to vreme sazrevala, čitala knjige. Jednog dana vide Ilića kako se vozi sa
Belom u državnom fijakeru. To je bio fijaker njenog oca koji je sada postao ministar. I Ilić
je nju opazio, hteo je da skrene glavu, ali nije mogao. Ona je bila skrhana, videla ih je
zaljubljene, već pred olatrom. Ah taj oltar!... Pored vega socijalizma, on je postojao, on
je bioprimamljiv, veliki, sa svojim zlatnim vratima, mramornim stubovima, mirisom od
tamjana i voštanih sveća. On je postojao ovde, u Beogradu, kao tamo, u Čačku... kad je
bila malo dete i akd se molila svesrdno bogu za svoje lutke i bolesnu mačku.
Osećala je da ga voli, da ga je ona odbila svojim gordim ponašanjem.

XIV

Bila je nedelja kad je Višnja prišla Čedomiru. Na njegovoj toaleti videla se velika razlika.
Osećao se licemerno, ali u njegovoj prirodi beše jako razvijena čežnja za onim što nema,
što je različno od njega, što stvara kontraste i nadu na potpunost.
Pričali su, poljubili se. Višnja mu reče da bi oni bili mnogo srećni. Ali Ilić, kao i svi ljudi
koji traže od svoje sudbine više nego što ona može dati, bežao je od svoje sreće, misleći
da trči za njom. Nije prošlo ni nekoliko minuta, a on je već bio na ulici, sam.

XV

Idealni egoist koji traži celokupnost svoje sreće, Ilić je osećao da će ta sreća bilo jednim,
bilo drugim izborom izgubiti jedan deo svoje potpunosti. I Zarija Ristić mu je u razgovoru
govorio da mora da se odluči šta hoće u životu, a ako hoće da bude zadovoljan onda
mora ići iz ljudskog društva, mora se približiti životinjama.

XVI

Radoje Ostojić pristupio je radovima na otvaranju hidroelektrane Rad i svetlost.

Višnjina majka se razbolela. Višnja je morala kući. U njoj se kada je primila pismo, lomila
patrijarhalna devojka iz provincije i moderna devojka.
Majka se oporavljala.

6
XVII

Višnja je napisala Čedomiru pismo, ali on nije odgovarao. Primio je pismo, ali nije znao
šta da joj piše. Hteo je da bude iskren prema njoj, ali nije znao kako da je ne povredi. U
međuvremenu se desilo to da je gospođa Kleopatra videla njega i Belu zajedno i već
planirala svadbu. Više nego ikada bio je svestan da je ne voli. Ali to je nekako sve išlo
samo od sebe.

XVIII

Nikad Ilić nije jasnije osetio dva čoveka koji su živeli u njemu: jedan miran student iz
unutrašnjosti koji se trudi da odgovori svim dužnostima, a drugi nemiran duh, zaljubljen
u beskrajnost, fantast, usamljeno biće, idealista. Ovaj drugi posmatrao je pripreme za
svadbu kao da su se ticale nekog drugog.
Posle venčanja otputovali su u Pariz. U vozu, Ilić je čitao vest iz novina, kako je neki
radnik – nadničar na građevini pokušao da se ubije perorezom jer mu se dosadio život.
Inače je bio mrtav pijan. Ilić je skrenuo Beli pažnju kako svako ima svoje dostojanstvo, a
ona je samo zgužvala novine.

XIX

Opis sela, Višnja u Čačku, šetaju pored Morave, društvo. Pevaju se pesme. Sela je u
vilino kolo da isplete venac, jer joj se kolo učini divno. Mileva se uplašila kad je videla, a
druga devojka reče da se nikada neće udati. Radoje u šali kao reče kako su to nagađanja
i kako će Višnja poći za njega.
Višnja se u trenutku seti Beograda i Čedomira. Ujede je nešto za srce. Radoje je upita da
li voli drugoga, na šta ona potvrdno odogovori. A Radoje joj reče da sreće neće imati
onaj ko je odbio.

XX

Rekli su joj da okači venčić na kapiju, ako ga neko uzme, onda će se udati. Lazarevićeva
nije volela sujeverice, ali opet je pogledala čim je ustala. Venac je stajao na istom mestu,
nedirnut.

7
Tog dana je razmišljala kako Radoje nije zaslužio onu uvredu, a onda vide u novinama za
svadbu Ilićevu i Belinu. Udarac je bio prejak.

XXI

Višnja je ostavila univerzitet i otišla za učiteljicu. Radila je u jednom bogatijem selu u

Mlavi. Dobila je i kolegenicu Anicu, lepo su se složile. Majka joj umrla onog leta kada se
Čedomir oženio. Čačak nije dobio elektriku. Počela je izgradnja i sve je bilo dobro, ali
jedne noći u doba kišnih dana reka razvali branu. Svi su osuđivali Radoja. Primetiše da
reka nosi jedan mrtvački sanduk. To su doživeli kao nešto natprirodno. Radoje nije
mogao ništa da pomogne. Kao da nije bio među živima. Nije se osećao ni jedan njegov
pokret.
U čaršiji počeše da ga mrze, kao i njegov projekat. Strpaše ga u haps. Morao je da proda
kuću da bi isplatio dug jer je on bio glavni akcionar. Višnja ga je izbegavala kad god je
mogla jer je smatrala da je ona kriva za nejgovu nesreću. Kasnije joj se Mileva žalila kako
Radoje pije.
Ni Višnji ništa nije išlo od ruke. Kad god uzme nešto da zakrpi loše je ispadalo, jela su joj
bila loša, varali je trgovci i sl. Otac joj reče da se vrati u školu.
Kad se vratila na Veliku školu ču da otac reši da se ženi i to njenom drugaricom Milevom.
Poručila mu je neka mu je bogom prosto i zatražila je da je postave za učiteljicu. Više se
nije vraćala u Beograd. Godine su prolazile. Prošle su tri godine kad Višnja pristade sa
Anicom da ide na skupštinu u Beograd. Rane su polako zarastale.

XXII

Na skupštini je srela i Kaju. Ona je imala troje dece, tri sina. Višnja se seti Kajinih
proročkih reči sa početka knjige. (Ima osoba koje uđu u naš život...).
Kad je kretala u Beograd s jedne strane je bila srećna, a sa druge, neki unutrašnji glas joj
je šaputao da je odavde pobegla sa iščupanim srcem i da tu ne treba da se vraća. Šetala
je po gradu, videla je grad, ali ne i svet. Udari neka plaha kiša. Videla ga je. Nije mu
videla lice, ali bi ga poznala u hiljadu drugih. Kiša je padala, a on je jurio za njom. Podelio
je kišobran sa njom. On ju je još jednom takvu video: u početku njihovog poznanstva, za
vreme jedne šetnje kad ih je kiša uhvatila van varoši. On je onda gledao u nju kroz
budućnost koja obećava sve, a sad je posmatra kroz prošlost koja se izmiče, otima se

8
našim pruženim rukama. On je insistirao da idu zajedno, a ona da je bolje da se nikad
nisu ni upoznali. Dogovoriše se da se sutra nađu da popričaju.

XXIII

On ju je gotovo bio zaboravio. Retrospektiva njegovog života nakon svadbe – otputovali

su u Pariz, bili do Beča i Minhena. Upisao se na Sorbonu. Izabrao je temu: O vrednosti
života. Učinilo mu se da se ostvario njegov veliki san. Međutim, Bela nije mogla da se
navikne na taj grad, na puno ljudi, teško joj je bilo bez majke. Svoga muža smatrala je za
novu igračku. Svađe su bile sve učestalije. Stari Matović se razbole i umre, i tada se
vratiše u Beograd. Bela više nije htela da se vrati u Pariz. On je hteo da se vrati, ali mu
oduzeše stipendiju jer se navodno nije vratio kući sa odobrenjem vlade. Dobio je mesto
u jednoj beogradskoj gimnaziji. Predavao je latinski jezik i istoriju Srba. Planovi da se
vrati na studije postali su mu nemoćni. Osećao je da je promašio svoj život, svoj poziv.
Bio je nezadovoljan u službi i nezadovoljan u kući. Ostao mu je za razgovor samo još
Zarija Ristić, večiti đak. Avet ludila se pomaljao kroz Zarićeve pesme. Na kraju jednog
njihovog razgovora on se reši da se razvede.

Anica Višnji reče da zna gde je bila – da je lutala po Beogradu tražeći svoje doba i da se
vratila nesrećnija nego što je bila. Opasno je dugo maštati, toliko misliti, toliko tražiti;
bolje je pristati na život, pustiti se u njega. Jer, kakav da je, život postoji, on se ne može
menjati u svojoj suštini, mi smo prinuđeni primiti ga. Da, vreme prolazi, i jedanput dođe
trenutak kad se mora imati hrabrosti i prekinuti nakratko sa svim maštarijama.
Savetovala je da se uda.

XXIV

Sastali su se da bi pričali o njegovoj svadbi, da joj se on izjada, a onda on poče o

političkom stanju. Sišli su do česme gde je pisalo Vilina voda 1848. Pitala ga je da li često
dolazi ovde i dolazi li još ko. Čedomir: Neke Švabe love po ritu. Ja ne volim lov. Onomad
me je jedan primer dirnuo. Lete dve bele tice jedna za drugom, kao dva dobra druga;
puče puška; jedna od njih opusti krila i pada u rit; ona druga prnu uvis, pa se vrati, načini
dva tri kruga iznad mesta gde je pao leš kao da ga traži; puče druga puška; tica se izvi
nad Dunav, odlete u vazduh i više se ne vrati. Višnja: Žao joj bilo svog života. – aluzija na
njih dvoje i predviđanje smrti koja će ih zadesiti.

9
Pitao je da se uda za njega. Ona se pitala šta je ovo njoj, tamo vilinsko kolo, ovde vilinska
voda, sve neke mađije.Volela ga je svim srcem, ali ga odgurnu i reče da je dockan, da on
još uvek ima ženu. Nije je zanimalo što je brakorazvodna parnica povedena. Smatrala je
da život nije drama, da oni nisu deca i da tako ne može. Vratila se u selo da radi,
drugarici dala dozvolu da joj nađe muža.

XXV

Vratio se u stan i nastavio da radi rad. Izabrani pisac bio mu je Darvin. I on ga je nervirao.
Ispred prozora video je Arapa, konja koji se tako zvao. Nekada je bio gospodski konj, a
sada se pretvorio u obično kljuse. Spustio se na opšti nivo!!! U njemu je video sebe.
Gazdarica uđe i zatraži malo papira za potpalu. On joj izvadi svoj rad, u celosti joj dade,
sve dok mu ruka ne napipa revolver koji je pokazivao Zariji Ristiću ranije. Kroz glavu mu
je prolazilo sve. Prvo se setio oca kako ga je učio strane sveta, zatim kako mu je
gazdarica stana ušla u sobu samo u košulji, da mu ostavi nekakvu listu. Zatim se setio
svog rodnog mesta kako je lepo kad je vašar. Obuze ga odvratnost prema svetu i prema
samom sebi. Razmišljao je kako nije razgovarao sa porodicom, oženio je devojku koju
nije voleo, unesrećio je ženu koju je voleo, ništa dobro nije uradio.
Čulo se napolju kako rabadžija grdi konja i dere se na njega. I čuo se pucanj...

XXVI

Da li je to bio slučaj? Ili zaista neka viša sila upravlja našim mislima? Te iste noći Višnja je
sanjala da se udaje za Čedomira. Zalud je pokušavala da se odupre. Raskopča haljinu do
dna. Stajala je pred ogledalom u noćnoj košulji, bosa. Kao van sebe gledala je svoju sliku,
sliku ne nje, nego druge žene, ne žene, nego nečije nagote. Njene oči su dobijale čudan
sjaj i upijale su čipkanu košulju, u divna okrugla ramena, urumenu kožu bosih nogu. Evo
me, uzmi me... promuca njen glas. Čedomire, uzmi me! Pala je, nepomično je ležala na
podu. Anica je ustala da vidi šta je. Pred njom je ležalo nago, mlado telo, zabačenih ruku,
nabreklih grudi, ustreptalih slabina i očiju staklastih kao da duša sanja neki vanzemaljski
san, telo gano, božanstveno u svojoj nevinosti, satansko u svojoj lepoti.
Anica je zvala da se probudi, govorila da joj našla momka. Višnja je zvala Čedomira.
Zaman je višnja zvala svog dragana. Njega nije bilo više među živim. Ostalo je samo
njegovo telo, koje je u tom trenutku, nago i pokriveno platnom, kao i Višnjino, počivalo

10
na mermernom stolu u hirurškoj dvorani beogradske bolnice. Jedna mlada, hroma žena
usprotivila se izlišnoj sekciji koju je zakon određivao i tražila odlučno da joj se mrtvac
preda na sahranu.
Beograd avgust 1911- mart 1913.

11