БЕЛИНА

Слово је цртеж дуге патње изговора,

знак радости на челу мутавих пећина;
празнина је бела: стара као мисао,
тачна као окно свечера у даљини,

колено што плеше око ватре и хумке.

ИЗЛАЗАК
Суботњи човек креће као народ —
с два бела рукава, два голуба пред собом —
да орезује првобитно дрво.
Са црвеног на зелено, четвороточке,
носи га тако потиснута сета
целокупном радном снагом у прајединство,
продева га кроз иглене ушице
поред шећеране и картонаже, кудгод
пут оне земље где лимуни цвату.
И још кривину даље, где његов виноград
благом падином силази у вече
с понеком светлицом, кад гточиње да води
лунарна крава с небеснином биком;
и где му изгледа збиља невероватно
да се умакло пажњи астронома,
под истом капом са свим оним што је икад
дамарало из помрчине.