ROMANSA O LUNI

Luna je, obla poput nara.

ula u kovanicu.
Dete je glada, gleda.
Dete je neprestano gleda.
Luna u zraku ustreptalom
iri ruke,
otkrivajui raspusna i ista
nedra od tvrdog lima.
''Bei, oh! luno, luno, luno!
Ako Cigani dou,
napravie od tvog srca
erdane i prstenje belo!''
''Pusti me, dete, da zaigram!
Kad Cigani dou, nai e te
na nakovnju, oiju zatvorenih!''
''Bei, oh, luno, luno, luno!
Ve ujem bliski topot konja!''
''Pusti me, dete, i ne gazi
utirkanu belinu moju!''
Sve blie bubnja topot konja
po zategnutom dobou ravnice.
U kovanici lealo je dete
na nakovnju, oiju zatvorenih.
Iz maslinjaka stigoe Cigani
nosei san i bronzu.
Visoko uzdignute glave
i oiju snom obrvanih.
Aj, kako alobno uzdie sova
na crnom stablu noi!
Nebom odlazi luna, luna
i dete odvodi za ruku.
U kovanici leleu Cigani
i plau gorko.
A nad njom lahor veo svija,
veo crnine lahor nad njom svija.

TAMARA I AMNON
Luna klizi preko neba
iznad bezvodnih zemalja
dok posvuda leto seje
umove tigra i plama.
Iznad kua i krovova
zvone nervi od metala.
Povetarac kudrav stie
prepun vunenih blejanja.
A zemlja se razotkriva
s mnogo zaleenih rana,
il od paljevina belih
oporih sva uzdrhtala.
A Tamara sanjala je
u svom grlu ptija jata,
uz daira zvuke svee
i meseast zvuk kitara.
Njena nagost na terasi,
uspravljena kruta palma,
pahulje za stomak trai
i grad za ramena skladna.
Tamara je pevuila
na terasi svojoj naga.
Pet sleenih golubica
vije joj se do stopala.
Amnon, vitak i odluan,
gledae je s kule tada,
prepone mu pune pene
i drhtaja snana brada.
Na terasi oprua se
njegova nagota sjajna,
a strele tek zabodene
umor mu je me usnama.
Amnon gledae gde plovi
luna okrugla i jasna,
i na luni tvrda prsa
svoje sestre on razabra.
Amnon u tri i po lee
pruivi se du leaja.

Od oiju mu punih krila

patila je sva odaja.
Svetlost, teka, sahranjuje
sela ispod peska mrana,
ili otkriva kratkovek
koral dalija i lala.
Bunarska stegnuta voda
smiruje se sred kraga.
Iz kroanja s mahovinom
pruena se kobra glasa.
Amnon jaue u svili
najsveijoj, vrh leaja.
Brljan drhtavice jake
plameno mu telo hvata.
Tamara je ula mirna
u lonicu koja spava,
boje vena i Dunava,
daljnim tragovima gnana.
- Tamaro, oi mi promi
odlunou svog svitanja.
Moje rujne niti tkaju
vrpce oko tvoga pasa.
- Pusti me na miru, brate!
utim vihre sa pelama
u svirala dvojnom roju
dok me ljubi oko vrata.
- Tamaro, sa prsa tvojih
dve me ribe mame sada,
a s vrhova tvojih prsta
umi rua nerascvala.
Iz dvorita zaulo se
rzanje sto carskih hata.
Sunce u kockama osta
nad suvou vinograda.
Ve je dohvata za kosu,
ve koulju njenu para.
Plavetnu araju mapu
potoci mlakih korala.
O, kako se uju silni
bolni krici nad kuama!
Kakva rulja od noeva

i razdrtih ogrtaa!
Niza stepenite tuno
roblje penje se i pada.
Klipovi i bedra trepte
ispod zastalih oblaka.
Kraj Tamare suze roni
skup ciganskih devojaka,
dok ostale kupe kapi
njenog cveta malaksala.
U sobama zatvorenim
krv se lije vrh arava.
umor mlake zore menja
okote i riblja jata.
Oskvrnitelj pobesneli,
Amnon, tera svoga hata.
Strelama ga crnci gone
sa zidova i straara.
I kopite kad etiri
behu etiri jeka daljina,
David zvonke ice harfe
presee tad makazama.

ROMANSA CRNE TUGE

Trnokopima pijetlovi
Traili su gdje je zora,
Kada je niz mrano brdo
Sisla Soledad Montoja.
Njena put bakreno zlatna
Na konja i sjenu vonja.
Pjesmu jee njene grudi
Usijana dva nakovnja.
_ Soledad za kime traga
bez pratnje u ove sate?
_ Za kim tragam ja da tragam
reci: ta je vano za te?
Dooh trait to to traim ,
Svoju radost, sebe samu.
_ O Soledad mojih tuga,
konj koji se razuzdao

I dospio sve do mora

Potonut e sred valova.
_ Ne podsjeaj me na more
jer se crna tuga ova
raa usred maslinjaka
ispod rumora listova.
_ O Soledad kako patis!
Duboka je tuga tvoja!
Plae sok limuna gorak
Od usana i ekanja.
_ Prevelika moja tuga!
Trim kuom kao luda.
Po tlu vuem pletenice
Od kuhinje do lonice.
Kakva tuga! Crn prah pade
Po mom tijelu i odjeci.
Aj, kosulje moje bijele!
Aj, bedra od divljeg maka!
Soledad okupaj tijelo
Vodom eva i eboja
Pusti srce da utone
U mir Soledad Montoja.
U dolini pjeva rijeka
Trak od neba i listova.
Nadola se svjetlost kruni
Bundevinim cvjetovima.
O ciganska tugo crna!
Tugo cista usamljena.
Tugo skrivenog kanjona
I dalekog prosvitanja.

LEPOTICA I VETAR

Lepotica stie biju

svoj mesec od pergamenta,
uskom stazom vodozemnom
od kristala i lorbera.
Beei od dobovanja,

nona tiina bez zvezda

pada tu, gde more hui
i no punu riba peva.
Karabinjeri spavaju
na vrh visokoga brega,

10

uvajui bele kule

gde su stanovi Enleza.
A Cigani na obali
diu, iz svog veselja,
kuice od morskih koljki
i grana bora zelena.

Lepotica stie biju

svoj mesec od pergamenta.

15

Videvi je podie se
vetar to nikad ne drema.

20

Gorostas San Kristobal, go,

prepun nebeskih jezika,
motri devojku to svira
slatke gajde kojih nema.
Devoje, daj da zadignem

25

halje tvoje, da te gledam.

Za prste mi stare prui
plavu ruu tvojih bedra.
Baca daire i bei
lepotica preplaena.

30

Vetar pastuv progoni je

isukana maa vrela.
Hui more sve to jae.
Maslina je prebledela.
Pevaju flaute senke

35

i uglaani gong snega.

Devojko, bei devojko
od progona zelen-vetra!
Devojko, bei devojko!
Eno, vidi ga gde vreba!

40

Satir bledunjavih zvezda

i palacavih jezika.

Lepotica, prestravljena,
tamo gore povrh jela
ulazi u belu kuu

45

gde ivi konzul Engleza.

Uzbueni povicima
evo tri karabinjera,
crnih stegnutih platova,
kapa nabitih na ela.

50

Ciganici Englez prua

olju punu mlakog mleka
i aicu nudi dina,
ali ona i ne gleda.
I dok kroz pla tim ljudima
svoj doivljaj ispoveda,
ploe crepa kamenoga
razdraeni grize vetar.

55

KOMENTAR.
1-4. Staza vodi od mora do brda (odatle je 'vodozemna'). Sam Lorka je za ovu romansu
rekao da obrauje 'mit plae Tartesosa' (Tartesos je antika fenianska kultura u oblasti
dananje Andlauzije). Devojka igra uz daire.
13-14. U toku je neka proslava. Zeleni bor, a odatle i zelena boja, u narodnom folkloru
Andaluzije simbolie sreu.
16. Zelena boja je ovde simbol radosti. Demofilo belei sledeu peteneru: Naslonih se
na zelen bor/Da vidim hoe li me uteiti/I bor zelen zaplaka/Uplakana me videvi.
20. Nagonsko je uvek prisutno i ono predstavlja vitalan element Lorkinog shvatanja
stvaralatva.
21. San Kristobal, ili San Kristobalon, odnosno sveti Hristifor, u panskim katedralama
esta je freska, obino velikih dimenzija, na kojoj se prikazuje kako prenosi dete Hrista preko reke. Ali ovde Lorka nema na umu njegov hagiografski lik, ve njegovu
renesansnu figuru - miiavog, kao od brda odvaljenog gorostasa koji u pesmi
simbolizuje neobuzdanu erotsku, stvaralaku energiju. U andaluzijskoj tradiciji takoe
je postojalo verovanje u oplodnu mo vetra i oluje.
23-24. Bludne fantazije.
28. enski polni organ.
32. Erekcija vetra mujaka podsea na falusne simbole prastarih religija.
35. Aluzija na boga Pana (Griselle Garin, ibid.)
37. Glas treeg lica, pesnika, ima funkciju iskazivanja aktivne uloge posmatraa,
gledaoca, odnosno
u Romanseru.

hora

starogrkim

dramama.

Jo

jedan

dramski

element

38. Ovde je zelena boja u funkciji simbola plodnosti. Ali i zelena, kao i bela boja, na
drugim mestima nosi razliito znaenje. Up. Romansu mesearku.
50. Kape su nabijene nisko, skoro preko oiju, dakle nita ne vide, ne razumeju
devojku.

58. Metafora nezadovoljenog polnog nagona.

SIE. Lepu devicu presree neobuzdani vetar-mujak i trai od nje da mu se poda.

Prestraena, ona odbija i bei. Vetar je progoni a devojka se sklanja u kuu u kojoj ive
Englezi.

TUMAENJE. Celim tokom romanse javlja se snana dihotomija imeu polnosti, erosa,
nagona sa jedne strane (more, ribe, dobovanje, jezici, golo telo u erekciji, ujedanje), i
hladnoe, bespolnosti, racionalizma, sa druge strane (Englezi i njihovo nerazumevanje
devojinog stanja, karabinjeri koji spavaju, kua na vrhu). Ovaj konflikt, meutim,
ostaje nerazreen do kraja. Ovde se radi o pesnikoj viziji neuspeno obavljenog obreda
enske polne inicijacije, odnosno o defloraciji (u Romansi lune, lune radilo se o mukoj
inicijaciji, takoe neuspenoj). Viktorijanski Englezi simboliu erotsku hladnou, polnu
neosloboenost, racio, i devojka se pred neobuzdanim naletom erotskog, nagonskog,
skriva u sigurnu kuu racionalizma. Dubina je tipian simbol podsvesnog, nagonskog.
Lepotica stoga bei u kuu ''na vrhu brda'', dakle pod zatitu svesti, racionalnog. Cela
romansa je u tonu snane erotizacije i plodnosti, polnog buenja. Ona je pesnika slika
bajke Lepotica i zver. Ali lepotica ovde nije uspela da pretvori zver vetra u pitomog
mladia. Inicijacija je dakle, kao i kod deaka u prvoj romansi zbirke, neuspela, to
indirektno govori o izvesnoj frustraciji Lorkinoj u ovoj sferi, o emu svedoi i poslednji
stih ove romanse. Zanimljivo je, poreenja radi, ovde navesti tumaenje Botielijeve
slike Alegorija prolea: 'Zefir, ugrizajui martovski vetar, otima i obljubljuje nimfu
Hloris, kojom se zatim eni i pretvara je u boginju prolea, venu obnoviteljku ivota
koja razbacuje rue po zemlji' (Capretti, Elena (2002). Botticelli. Giunti Editore Firenze
Italy). Ovo tumaenje zasnovano je na petoj knjizi Ovidijevog speva Fasti (Praznici),
gde se opisuje kako je umska nimfa Hloris gola etala umom i privukla prvi proleni
vetar Zefir. Zefir ju je pojurio i, nakon to ju je silovao, ona se pretvorila u boginju
cvea Floru. Ovidijev spev navodi da je 'do tada ceo svet bio u jednoj boji'. Jasno je da
je re o zelenoj boji (od Hlora je izvedena re hlorofil). Stoga je Zefir na Botielijevoj
slici upravo zelenkaste boje - ba kao i Lorkin zeleni vetar San Kristobalon.