AUGUST STRINDBERG

August Strindber se zajedno sa svojim savremenicima Henrikom Ibzenom I

ehovom smatra zaetnikom moderne drame. veanin koji stvara u drugoj polovini
19. veka, bio je plodan pisac i nastojao je da promeni zateeno stanje u drmaskoj
knjievnosti, pa i kod njega prepoznajemo sindrom autora koji nezadovoljan
pozoritem koje zatie, to pozorite svojim novinama nastoji da menja. Strindberg u
tome i uspeva. Karakteristine su tri faze njegovog stvaralatva romantiarska,
naturalistika sa elementima ekspresionizma i poslednja ekspresionistika faza u
kojoj Strindberg stvara novi teatar.
U svom predgovoru za Gospoicu Juliju koja izlazi 1888.godine autor iznosi
svoja stanovita i namere. Jedna od prvih stvari o kojoj govori jeste da su njegovi
likovi beskaratkterni. Za razliku od tradicionalnih dramskih likova, Strindbergovi
likovi nisu gotove linosti, oni se manjaju, kolebaju, trae se. Gospoica Julija na
scenu stupa kao jedna, a naputa je odlazi u smrt kao promenjen lik, lik koji je
izgubio ast u onom smislu u kom ona ast shvata- Dalje Strindberg insitira na
novinama u dijalogu, protivi se ustaljenim dijalozima u kojima likovi neprirodno
postavljaju pitanja i odgovaraju, ne bi li publika dobila svoje odgovore. Njegov
dijalog nazivan je i kontrapunktnim, to je dijalog ili monolog koji slii realnom, junaci
poinju da govore, ali ih misao odvede na drugu temu i ne poentiraju uvek sa onim
sa im su nameravali, jer se to ne deava ni u ivotu. Tako motivacija likova poinje
da biva vana za njegovu dramu i uslonjava se. Likovi su motivisani i psiholoki
filzioloki, a sam govori da je postupke gospoice motivisao viestruko majinim
nasleem i oevim vaspitanjem, atmosferom Ivandanjske noi, igrom, odsustvom
oca, sutonom, afrodizijakom moi cvea i sluajom, odnosno situacijom u kojoj se
zatekla da je sama u suton sa mukarcem.
Takoe je nastojao da prebrie podelu na inove i pravio je kratke pauze.
eleo je da omogui publici i da navikne publiku da pogleda celoveernji komad.
Predstavljajui lik gospoice, strindberg nam predstavlja propadanje celog jednog
roda i zato se pazi humora i zabave, jer nieg zbavanog u neijem umiranju nema.
Sukob koji postoji izmeu ana i Julije, opet je viestruk i svakako je i u pripadanju
razliitim klasama. Zajedniko matanje da odu zajendo i sagrade hotel, na kraju
drame za ana nije nemogue, jer an nema ast. Nakon cele situacije, on nita od
sebe ne gubi i iz sukoba oizlazi kao pobednik. Julija je ta u kojoj se meaju razliito
vaspitanje i geni, ona je ta koja je u potpuno novoj situaciji, koja se preputa
atmosferi i koja gubei kontrolu nad tim odnosom, gubio deo svog identiteta. Fiziko
odsustvo oca, svakako ne znai odsustvo svesti o njemu, njegove izme koje su deo
dekora i koje materijalizuju oev duh koji je sve vreme nad njima, predstavalju detalj
koji je vaan za Juliju koliko i za ana.
Gospoica Julija je naturaistia drama sa elementima simbolizma koja
pripada drugoj fazi Strindbergovog stvaranja. Julijini monolozi otkrivaju njenu
istoriju, njenu muku i rascepljenost. Dogaaj iz detinjstva u kom majka podmee
poar svom muu, majin izraziti feminizam, poreklo porodice i oevo vaspitanja,

otvaraju Juliji pregr pitanja na koja nema odgovor. U tom smisluje ona
beskarakterna, jer i jedno i drugo, i muko i ensko, eli beg i ne eli i eli ana i
eli. Rasplet koji nam otkriva svu njenu patnju i stanje u kom se ona zalazi, tragian
je.
Sporedni lik ove drame je slukinja Kristina, a Strindberg za sporedne likove
veli da su apstraktni. To nisu likovi koje treba produbljivati, jer sporedni likovi naeg
ivota nisu linosti koje promiljamo i analiziramo. Ona je neko ko ima svoju dogmu,
ko je u svojoj svedenosti donekle mistian, pa otud i re apstraktno, gotovo
nematerijalno koju autor upotrebljava. Ona nije linost, vie je funkcija, vie je
reakcija koja produava dijalog, radnju, pa na kraju i sukob dva glavna lika.
Strindberg govori o kreativnosti glumca, o nnjegovoj slobodi i svojoj elji da
glumac igra za publiku, a ne sa njom. Zato daje nagovetaje monologa, zato
ubacuje pantomimu. Na kraju drame Julija govori da je poluena i polumukarac, da
nema nijedne misli i nijedne strasti koja je njena, sve je oevo ili majino. Pita se ko
je kriv, pita se gde je izlaz. Pita ana pantomimom brijaa da li je izlaz smrt, on
govori da jeste. Trai od njega nareenje da to uradi, trai da i ta misao i odluka ne
bude njena. Tako i biva. Dajui joj brija an izgovara Evo metle! Aludirajui na
maioniara i medijuma koji ga slua. Julija shvata da je poslednja, da je izgubila
ast i na kraju posle anovog nareenja izlazi vrstim korakom, da se odmori. U tom
smislu se smrt doivljava kao odmor o nemanja nieg svog, od svih rastrzanosti i
podeljenosti koje ine njeno bie.