edicija

džepni
a
na
gr
a
m

urednik
Alen Bešić
 PETAR
MATOVIĆ
iz srećne
republike

KULTURNI CENTAR NOVOG SADA, 2017.

NE HLEB, VEĆ MORFIJUM
ISIJAVANJE

Jutro, dizanje magle, boje zrače

nestvarno, tišina zuji u pogašenoj
elektrici, a leto je i breskve pucaju
kao ljudski živci, kao ratnici
predugo u rovovima, ta preterana
zrelost čist je PTSP, sećanje: dani
balkanski su krvavi, ruši se krov
u plamenu, police s knjigama i
porodične fotografije, povremeno
eksplodiraju dezodoransi,
šta govore šminke?!, te maskare
pre no što se istope, predmeti
proganjaju gore nego meso,
danas su stihovi potrebni da bi se
razaznalo šta je iza reči, iza svega,
poezija ne znači kao hleb ili novac,
već morfijum, ali zašto u ovo leto
kada sve prska od punoće, zrelosti,
gde je letu pedalj do zenita, unutra
čisto rasulo – nasilje, samo nasilje,
razulareni bes: drugih poređenja
nema.

7
GODINA JE 1996...

neki sjaj zrači iz tmine ne možeš

pretpostaviti formu samo zenice
negde iza svega kao da se dešava
zlatna jesen suvo jutro vedrina
koja ledi zvuk ptice insekti bube
živahne ne postoje i to je u redu
ponekad prevodiš nizove
stambenih blokova u reči
prizore zagušenih saobraćajnica
u podrhtavanja u slike napokon
u sneg na televizoru godine 1996.
kada vejavica ne održava slobodne
frekvencije smetovi narastaju
na kosinama ući ćeš u san posle
ponoći vikenda sa restrikcijama
sklapajući kapke u plamen sveće
u svetlost sa šumom u blesak
topline koji kaže božeblagi!
ushićeno sa naših prozora

8
KAKO NEŠTO NESTAJE?

neki jutarnji psydub na božić

da nije hroničnog sivila bilo bi
nalik bajci ovako veje sneg
poput sentimenta lepo to je
obična varošica ulice i trotoari
uski zaprečeni smetovima voda
ulazi u obuću kao provincija
u politički život u ekonomiju
sudstvo u ugalj u pregrejane
sobe na policama kič sitnice i
bučni satovi to su te raskvašene
topline razvaline udobnosti tako
nešto nestaje tako nešto nestaje
tako nešto nestaje lako neosetno

9
NA PERIMETRU

Još udaraju talasi pokrenuti tim brodom

o hridi s rakovima i zelenom bistrinom
mora pod njima. Tako se i senke borova
uzburkaju – razarač HMS Difender
spušta sidro nadomak Lore; naravno,
reč je o plovidbi u ime mira i saradnje.
A okolo brodice iz trošnih osamdesetih,
među njima graja kupača i tranzistora.

Četrdeset sedam hiljada nautičkih milja,

devetnaest luka, jedanaest zemalja i
spremne topovske cevi okusilo je ovo
sivilo, nalik severnim morima, postojbini.
To metalno bledilo, farba koja upija i
reflektuje ništa, silueta smanjenog odraza
u nameri neprimetnosti – lako ometaju
krajolik.

Radoznalost posmatrača otkriva odblesak

sa sočiva durbina. Eho radara na ekranu
ne pokazuje u pitomoj hladovini čitače
knjiga ili bronzana tela na stenovitom

10
iskoraku, niti drugačija disanja u čistim
solima, već moguće konture opasnosti.

U luci more nije podivljalo, ne šamara

barke. Daleko je južina koja donosi suicid.
Na visove okolne izmestiš se u povečerje
i pustiš beline jedrilica, u povratku s mora,
silovito da grunu kraj HMS Difendera,
i usidre se u tebe kao mir: sloboda i mir.

Split, 22. jun

11
NIKAD OVDE

Poslušaj kišu, u njoj možemo postojati

intenzivno kao neočekivani susreti.
Bujice vozila guše glasove, ostaju nam
reči koje teku reklamnim panoima.
Ove imigrantske bede nostalgije su
za levicom u našim domovima.

U anonimnosti radi egzila, prinuđeni

konačno na otvorenost jedno prema
drugom – knjiga, težom mesnatih
bokova zaboravljena u travi, pod
vetrom: slika koja se probija nasilno
a suptilno, iz podsvesti. Tek je ovde

svetlost uzbuđujuća, jam-session

nepredvidljivi. I manje kosmička,
istorijska, a više politička, više
voljena. Sećajući se TV prenosa
iz detinjstva, kapnice prevodimo
u šum, a crno-beli kadar traje bez

prekida, sužavajući se na horizontu:

automobili streme sutonskom rezu
12
neba; odatle širiće se jedino crveno,
kontrast ostavljenim prostorima –
zbog njih nikada u potpunosti ovde
ne dešava se. Mirimo se, stalno, s tim.

13
MUKE PO SUMNJI

Ioanu Es. Popu

To su trenuci kada se
beskrajno rasanjujem
u snovima. Tek pev
čvorka, izmeštenog
pod smrču, pod jelu?,
za koji misliš da je
ridanje Bogorodice.

Naravno, to je mòra,
nema ničeg drugog, tek
škripa šarki: promaja,

i zajapureni obrazi
fresko-likova. Pokrov se
lagano šulja oko
tela. A angeli sada
levitiraju u ovim
međuprostorima,
i šapuću neoprezno:

14
Kada god se probudiš,
uvek pomalo umreš –
pa šta?!, pa šta?!, pa šta?!

Iznerviran, zgužvam se
u plaštanici, Pa znate vi
šta!, ne znam da li šapnem.

15
 KAPITALIZAM

Suštinski greh demokratije je ta veza sa kapitalizmom.

(A. Šmeman)
KAO GANG

Potrebno je malo dosade

kako bi osetio stvari. Recimo:
avgust, sediš na obodu kreveta
u kamenoj mediteranskoj kući,
u prijatnom frižideru. Memla se
širi iz lepe uspomene. Zuji sve
oko makija i grlića mastike. Ne
znaš šta ćeš sa leđima pognutim,
rukama na kolenima, sa bradom
– divljinom koja niče, i ne staje.

Stala je jedino kiša, još u aprilu,

i zmije se lome poput krtih
stena. To je izvan, a suvi vazduh
(pusti san bronhija) ne prodire bez
pustinjskog peska. Radijske vesti
baritoni čitaju pogrebno da bi znao
šta je neizlaz, melanholija srasla
poput tumora. Kad zatvoriš oči,
ukloniš se odavde i vidiš teče
kredit, kao Gang. A kako?!, kad
nema više nikakvih snegova
da se otope.
19
NEPREKIDNA OŠTRICA

Čeka te auto-put, blešteće jutro

u septembru, krmeljava kolona
vozila i besprekorni, tihi ofisi.
Ma koliko na kravati popustio
čvor, znaš da je to omča koja
ne popušta, pouzdano opominje
na hijerarhije, norme i otplate.

Pod mostom prestoničke reke

labud i kišni oktobar, turistička
brodica zaboravljena na vetru,
valovitom, i kapetan kojeg nema
– to je prizor bekstva, što sada
iskrsava iz savesti.

Munje iz sna probijaju se

kroz istanjene zastore sobe
u treperenje neonskih reklama.
Noću, u predgrađima tišina je
upozoravajuća. Ništa posebno,
to su samo misli s kojima živiš
uobičajeno, kao sa računima.
Neprekidna oštrica ojačava te
na ivici.
20
SNOVILIŠTE

Noći su ozvezdane jedino

elektroinstalacijama. Iz
spavaćih kaveza staklenih

kula osluškuje se kruženje

dronova: potmuli huk elisa,
poput zenica crvene se senzori

nadzora: blagoslovi ili kletve?

Beskrajni nizovi solitera.
Asfaltna vrelina, polusan, trola

trošna; otežani udisaji. Kakvi

mirisi su u snu? Letnjih trava?!
Vulkanizerskih deponija?!

U odmorištu uzgoji mišićnih

masa. Informacije /kajroni pod
kapcima/ sa rubova svetova

za poverenje, bezbednosti,
utehe: kao bulave, ras-
prskavaju se demokratije.
21
POVRATAK SA TRŽNICE

Ova jutra osvestiće nešto važno:

suicidne pomisli lepe se neprimetno
za tebe, kao vlažno lišće za đonove.

A dan je miran, sneg se topi i osećaš

prohladnu vlagu u južnoj struji vetra.
Sunce krvari bolje zbog zasićenosti
vazduha, čuješ pticu i kažeš lepo je.
Ali nisi siguran da li su to incidenti,
ili snovi.

Ti si samo meso gojeno za susrete

sa šalterima, sa mašinama. Zvuci
bar-kod čitača, fiskalnih kasa,
POS terminala prate u repetitivnom
ritmu rutine: eho svakodnevice.

Po navici snalazeći se u kolonama

vozila kraj neprekidnih saobraćajnica,
naftna isparenja greju alveole. O,
to su tako izdajnički zagrljaji toplina!

22
Njima se vraćaš sebi: nežnosti
i intime, koje u povratku uneseš u dom,
tek radi iskupljenja, drugačije radosti.

23
SUMNJA U KVALITET

Isključiće se napajanja
prizori razlistaće se u slike
u reči koje se zaustavljaju
u zaprepašćene pauze spori
frame rate svedočiće pokrete
nevidljive za ljudsko oko
prekidi govore u neverici
o mogućnostima

Za početak pamtićemo
u HD rezoluciji živećemo
u strahu od pikselizacije
meteonajave prognoziraće
šumove u prenosu signala
kako održati sliku iz nevidljivih
tačaka u pasivnim krajevima
molićemo za frekvenciju
u kojoj se neće razmazati
lica fudbalera brojevi
na dresovima u trku

24
Neće nas boleti ovaj svet
toga neće biti osim strepnje
nalik na večnu sumnju
u kvalitet i nesigurnost

25
IZ DNEVNIKA OCA A. ŠMEMANA

Dažd prispjeva u taj dan: ko kupuje

neka ne likuje, i ko prodaje neka ne tuguje,
jer će bijes sagorjeti sva imanja čovječija
(Jezekilj, 7:12)

Lakše prihvatam breze koje šušte

iza oltara, u jesen, kroz polupani
prozor crkve nego reči što izviru

tako propovednički, po prirodi

posla. Pusti da budem hrapava
bela kora, polen ovog stabla.

Noć se voli zbog diodnoplave,

umekšalih granica stvari, aluzija
na dubine kosmosa. Svet se

dešava staklenim soliterima,

obučen u svetlost kao u haljine,
u širokim, bulevarskim blescima.

Znak ribe postoji još samo na

konzervama. Slomi te tišina
u hipermarketu da bi osvestio
26
krv i meso, hleb i vino. Radost
stiže od šaltera kad na odložena
plaćanja pristane: neka tako bude!

To je još jedino od evharistije.

Amin.

27
ODRAZI

Repetitivni ritmovi kvartova, izmaglice

skrivaju pogone prljavih tehnologija i
radničke barake, sledi varka: grad postoji

samo kao odrazi zdanja na staklenim

soliterima. Od njih bivaju klanci,
na dnu tokovi svetlosti, sa tih vrhova

prihvataš noć ozvezdanu crvenim

signalima repetitora: osluškujući struju
kroz prenosnike, nastaje kontemplacija

sada: dijalog naseobina i organizama.

To nisu iznenađenja. To su borbe
za topline i prilagođavanja. Trajanja.

28
NOVA TRŽIŠTA
UKUS ALUMINIJUMA

Rastku Petroviću

Vetar je poremetio okove stolarije i sumnja

u radove procurila je kao menzis. Znaš tu reč
od kasne osnovne, koristila ju je razredna
obraćajući se drugaricama, ovako: A, imaš
menzis?! I uvek pomišljao sam na menzu,
radničku, to je bila klasna stvarnost, evo:
prolaze trakom u plavim kombinezonima!
Odozdo belasaju borosane kuvarica, zvecka
posuđe. Kada dvadeset godina kasnije vidim
krv uz tu reč, setim se ukusa aluminijuma,
pa besno kliknem: Tako zaspi, meseče,
nad toplom supom detinjstva!

31
KUNSTDRUK

Razmišljam, intravenozno, o lingvo-

relaksantu. Čaršav naboran poput
brda i zvuk se utelovljuje: nabori,

nabori, odjekuje u šupljinama kostiju,

mada tu reč vizuelno opažam ovako:
habermas! Konzervativno belo postelje

i kreča na zidovima postaju zaustavljeni

kadar: tako danas bivaju spomenici.
(Njima se mirim, ali s kim?) Strahovi

uzmiču pred galopirajućim nasiljem

emancipacije: kad se koncentrišeš,
opazićeš te beline kao listanje hartije.

32
U SELU NORENSKA

J. Brodskom

Drozdovi se ne rasanjuju ovde

na severu zimi ako zaplamti kroz
rez neba to već bude martirologija
koje se usneženo sećaš razabirući
po vetru nijanse mraka udaraju
u vatru kroz dimnjak kako pucketa
suvo javorov smisao kada kažeš
Moj posao je da pišem to je kran
koji te održi na nogama krov i
vrata vežu te šupljinama za svet
iza tvojih kapaka odvija se scena
u selu Norenska gde imaš
redovnost fiskulture i čitanja
disciplinu posvećivanja motor
na ovakvom mrazu nikad se ne
gasi zato kao da samo kroz dim
dopiru glasovi sa neokrenutih
stranica suvi čičak dodirnućeš
u njemu stižu reči koje ti sve kažu
koje ti bude sve koje ti budu sve

33
ČITAČ

Vetar suši veš i okreće

stranice knjige ostavljene
na stočiću. Praznina promiče
kroz stolicu bez sećanja
na telo: bašta, ptice napadaju

neprisustva, blešti belina

sa žica u širokom formatu
– prenos slike, bez tona, iza
kapaka. A pod oknom sudar
struga i debla. U prepunim

aortama puca oktobar, suvo

lišće hrupi krvavo. Na dno
strane sunce se povlači,
sa senkom krošnje, u otisak
prsta.

34
METEŽ

Kada vidim sale pune ljudi,

one koji stoje dok čekaju
da otpočne književno veče,
pomislim kako nešto nije
u redu. Poeziji ne treba
ta buka, osim pesniku ako
može da živi od toga, poeziji
treba čitalac u tramvaju,
u vozu, na velikom odmoru
đak da čita stihove, poeziji
treba slučajan susret dva
zagrižena čitaoca da se bučno
posvađaju oko stiha, i ritam
koji nas istovetno prati niz
ulice, niz mračna stubišta
istorije i politike, kada noću
dolazimo prazni iz grada,
poeziji treba vera da je moguća
s povratkom u metež porodice,
pola i uloge – katkad hrabrim se
poluglasno: Ti si muško, i
poezija ti je – preko potrebna!

35
NA SPLAVU BRODIĆ

Toliko sam tražio ravnotežu, krike

galebova podjednake sa svake strane
široke reke. I vetar koji se raspoluti,
ostavljajući nam lica u tesnacu bez
vremena i izazova. Kraj je oktobra,

sedeo sam na splavu ispod Paulaner

limene reklame (kao pod Lovcima
u snegu), uz penzionisanu furunu.
Prsten žestine mreškao se, mestimice
prepljuskivao iskričavu obalu stakla.

Priobaljem vejalo dobovanje prstiju

i peteljke sa lišća /kadar kroz daske
zidova, rasušene/. Svetlucalo je srce
purpurno iznad šanka. Galama i dim
tiskali se s prazninom.

Grafiti sa vodokotlića micali su

usne: Ako imam falus, treba li da
pišem? I: Muškost, to je samoća
bez osamljenosti. Krunice keramičke
raspoznavao sam, loše nameštene
36
vrebale kroz smehove raspomamljene.
Nisam osećao spremnost da pripadam
bilo čemu, ni ravnoteži /kakvoj?/, a
trebalo je, zaista trebalo. /Sve mi je
govorilo!/

37
SVEŽINA

bez topline je više ova osama

izaziva glavobolju i nesanicu
svežu kao dim a svuda bismo se
razbuktali širili kao kapilari
kao susreti sa susedima sa
generacijom sa privrednicima
samo nam ljubavi nedostaje
kao što Kini i Americi nova
nedostaju tržišta

38
PRE PLAMENA
IZ SREĆNE REPUBLIKE

Budiš se kao prestonica

srećne republike to što se
rasani u tebi hleb je i vino
mirisi kruže poput toplih
morskih struja

prethodne noći postelju smo

delili sa Crnjanskim (Malo smo se
sreli, šapnula si, u listanju
stranica): tako iznesemo
oblačnost iz ove provincije

njenu nasilnu vegetaciju tako

poremetimo svakodnevice kada
nam se kože prepuste znamo šta
znače radosti socijalne pravde
bolje države blagostanja levice

41
WEBCAM

Promeni pozadinu na webcam-u,

postaje opasno dodirivati jednoličnu površ,
kad bi ovaj ekran izvajao tvoj reljef,
kad ovaj ekran ne bi bio ekran,
već ti,

– onda!:
ovaj beogradski splin oličen u užarenom vazduhu
nad auto-putem ne bi bio toliko strašan, izašla bi
na balkon bez straha da ću restartovati taj svet
u kome traješ, posmatrao bih te iskusnim sočivom
kamere, riblje oko obuhvatilo bi sve oko tebe,
dalo sliku prave stvarnosti – ispupčene, zaobljene
kao tvoje grudi.

Ali telom navlačiš senku, svetlost prestaje

u ukrupnjavanju tvog lika, i pre no što se slika
zatvori, dođu usne i probiju granice kadra,
u diskonekciji zamrzne se eho poljupca.

42
ISPARAVANJE SOLI

U tebi sam zavoleo more

što netremice zapljuskuje hridi
vlastitosti, zeleno i prozirno dolazi
pod borove Dalmacije, pušta soli
na isparenja četinarskih smola,
talase koji ne znaju šta će sa sobom
dok si ti na severu, na kontinentu.

Video sam ga kad se na steni

zaustavilo i postalo so: krhka i
bela, tanka pokorica presijavala se
na suncu. Hteo sam da te odvedem
u pustinju svetlosti, gde ne bismo se
razaznavali od bleštavila. Ali to
more-ubica izvilo se i u sebe vratilo
ono najviše što smo ikad imali.

43
ŽENA NA OSTRVU

Stoji na kraju kopna sama predana

raslojavanju plaveti: more i nebo bez
bokova na fotografiji. Slani su vetrovi
pod kosama i haljinama. Čujem tela
belih zmija kako lome suve travke,
kako sikću na vrelom kamenjaru.

Posmatram je s leđa, i to nikad neće

saznati jer sada je daleko od košmara,
od nepomenica: mamim ih na sebe
kao na nju. Blagosloven je taj vazduh
što je odvaja od stvarnosti. U ime snova:
običnih, neoznačavajućih i lekovitih.

44
I PUT A SPELL ON YOU

za Ninu Simone

331/3 mitskih obrtaja, longplejka

odašilje čini tog vokala, hašiš
uvlači me u fotelju, noć, sebe.

Vidim taj glas kao koru nara,

semenke je cepaju nabubrelu,
prezrelost u kontrastu tmini.

Predmeti cvetaju u animirane

konture, svetlost je meka i teška,
bol oporo-sladunjav, i može se

iskreno zavoleti. Ti si stigmata

sobe: rubovi se pikselizuju i krune,
remix prostora: ta praznina pokazaće

na kraju punoću. Isus je najviše voleo

pamuk. Slušajući ti glas, mogao bih se
samo ljubavlju ubiti, Nina.

45
KROZ DIM

Gde naftna isparenja gutaju jaru, tu

drum udara u horizont. U dimu duvan
beše sivoplavkast: Nedostaje h, da bi
malo vazduha prostrujalo!, opažala si.
Slabometalan, takav je meni! A gušio
nas je poput ljubavnog stezanja vrata:

svet je bivao topliji dok smo iznalazili

boje. Sa svakim udahom prepuštajući se
elektronici, duboko i usporeno, puls je
odugovlačio s nestajanjem, poput fejda.
Postajemo tišina, sa strahopoštovanjem
osećali smo tu sigurnost.

Povlačila su se nestvarno naša tela.

Sa sutonom u retrovizoru razlivala se
u parajućim cirusima. Postoji negde
ta svetlost u noći, što traje duže od nje,
ubeđivao sam se poluglasno, motor je
besomučno dizao obrtaje, odvajao me,

A koliko sam želeo odredište! Sve nas je

sustiglo, potpuno prekrilo kao
46
prozirni slojevi: drum, i spokojstvo
u puštanju poverenja, horizont i zraci
po haubi, blesne trenutak zajedničke
svetlosti (milosti puna, određujem,

u mekoći njenog lica), pa rotacija

potisnutih sećanja, patinirana crvena
gotika sa severa... cvetaju dúge, kratke,
iz goriva po asfaltu... sve u fejdu,
neprekidnom; i jari, naftnoj, pre
plamena.

47
OSIPANJA
UPORNA KRETANJA

Nemam ništa što bi me pokrenulo.

Zidni sat propušta pesak između
mojih prstiju. Dani se ne pomiču.

Svetlost razvučena u liniju na podu.

Kao usporeni solo. Huk beline
zidova, pod kapcima. Mahinalno

segnem za pepeljarom kraj kreveta,

paklicom, upaljačem, prsti hvataju
izlizano runo tepiha, prazninu.

Zazirem od žudnje. Sedam godina

kako se ne predajem nikotinu.
Navlačim zavese na prozore, samo

kiša, i krivi gusti dimovi fabričkih

dimnjaka nedostaju.

51
STREPEĆI OD CELINE

Nikud ne bih mogao večeras da odem

van belih slapova. Avgust, a kiša je
izazvala jesenjsku misao o suicidu. Sutra
razgrejaće se biljne smole, vreo miris
doneće još letnjeg predaha. Trgne me
odnekud miris kafe pomešan s memlom

napuštene seoske kuće, gde su granice

ljubavi i siromaštva?!, prozor kadrira
graju dece koja trče uzbrdo, vetar
jako šamara zeleno lišće: njih dvoje
u zanosu, reči haotično silaze sa usana
poput putnika iz autobusa u špicu.

A kako, u ovom letu, pod bleštavilom

električnih pražnjenja u klimatskoj
nestabilnosti, do trajanja, potpunosti?

Krive se tek kaplje iza kapaka okana

i očiju. Sklonjen od oluje i mnoštva
u privatnost, zadovoljan kao u ritualu
prazničnog obedovanja ili ispijanja čaja
nedeljom, da bih se primicao sigurnije
52
punoći, ne strepeći od celine: od ivica
njenih oštrih, od krvi na usnama kad
kapilari zidova popucaju.

53
PRAH PRAHU

za S. Renar

Kao suvi sneg sa alpskih grebena

osipao se prah crte, čiju dužinu
ne smem preći. Sijalica je kucala
mesto srca, ispumpavala svetlost
u dom, dah parao uši, u ehu:
Iz tela dolaziti, iz grobnice.

Uz ivice parketa u sobi nicalo je

inje. Vlaga mirisala iz zidova.
Točkovi su škripali u bljuzgavici,
bio je taj zvuk, pa ukrasi na žicama
u nepouzdanom naponu, spolja.

Obuhvatala me belina, što se

pali i gasi poput pauza između
kadrova, stezala na ivici dužine
koje ne smem preći.

Osipao sam se. Kao suvi sneg

sa alpskih grebena. Kao prah crte.

54
TATOO ROSE /monochrome!/

Popodne, i talozi žestine u čašama.

Žar se rasprši prazninom kafea
u dim, dugi duvanski. Ulicom
sporo prolazi dobovanje prstiju
po šanku. Maši te i osećanje
promašenosti, na koje si navikao.
I sve je kroz ovo staklo neutralno,
u kolor profilima nema promena:
monochrome, sepia, vivid –
u pozadini slučajnih zvukova
opažaš ih. A ovde, sve je mlečno-belo,
i prizori se razmrljaju kao
brisačima... Ništa ne umire, baš
ništa, jedino se izmešta van pogleda...
Scene koje traju dešavaju se
drugima, jer ovo nije provincija,
ovo je praznik nedođija, beda i
čamotinja, tetovirana ruža bez boje
na nadlaktici kelnera, touch me!
stiže iz repeticije elektro hitova:
prolaznici se smeštaju u mimoilazak
farova, svakodnevica hrli iz masne
hartije obroka. Negde me ima
napokon neizbrisivog.
55
BUDEĆI SE U OKTOBRU

Mogao bih se posvetiti ovoj tišini,

silasku do obale, galebovima što se
odupiru snažnim naletima vetra. Ovoj
jeseni u kojoj se razlivaju boje, a ne
poznooktobarska depresija. Mirisu soli
prepustiti se u udobnosti ravničarske
matice, miljama uređenog šetališta.
Iznad svega: belini jedra na pustom

Baltiku. Na ivici neba tiska se brodska

sirena, samo tako protiče vreme. Znaš
kako sunce u sumraku udari suicidno
horizont, i centima raspe se po površini,
ipak ne odumirući? Struje pamte pljusak
smola. Najveći ćilibari najdublje su,
jasne refleksije u čistijim prazninama.

A unutar sebe drhtim sećanjima

iscrpljujućim poput parazita za organe.
Da umuknem, talas što se povlači
prepoznao bi me, i pesak, i okrunjen
lukobran (kao pripadanje, biće potpuno,

56
a ne ovako: od kosti i kože posuda za
groznicu, pristojni spomenik odsustva).

Boje nastaju jedino od svetlosti, tako se

ubeđujem i prepuštam onom čega
nema ovde: trgovačkim brodovima
koji crvenim trupovima zrače nadaleko
na okeanima. Doći ćeolujni vetar,
što maltretira krošnje, krivi krovove, mesečinu.
Vredan za dramu i bol da nastanu unutra,
makar za to, tvoja čula hoće li biti tu?

Gotland, oktobar 2015.

57
SIVILO I TOPLINA

Da bi osetio toplinu, treba da je novembar, pozni,

vlažno lišće da se zatetura pred pragom. Kiša da
lije sa mantila kao plač. Na ugalj da mirišu veš
i magla. Dah da bude na oknu autobusa, rasveta
u krupnim kapljama da se razlije. Te refleksije,

konture zasenčene nikad neće napustiti tvoj lik.

I stan što se zagreva tek. Druga lica pustio si niz
bezdan stepeništa, tupo kotrljanje gubi se u navali
doma. Škripa šarki prigušeno rasporedi svetlost.
bol Iz želuca posustane pred pastelnim bojama

predsoblja. Ali vetar ljušti farbu, potuljeno huči

kroz rasušenu stolariju, spušta temperaturu. I
one krošnje su u relativnom zamahu. Nedostaje
prašina za intimnost i nesavršenstva. Night in
Piano rasprostire se aerosolno. Sa vinila ako

zapucketa, to je poput male vatre koja razgori

sve ono dobro unutra. I da se prepustiš mekoj
boji pokrivača. Pogled sa predmeta da se vrati
na obraze u nežnosti satena. Da bi osetio toplinu,
budi sam novembar.
58
DOBRO LETO

Rastao sam se s prijateljima

u smehu i radosti u letnjoj noći.
Lak vetar pokrenuo je šum lipa,
koji me odano prati u matici
mirnih svetiljki. Nema insekata i
lutalačkih laveža. Vidim taj dah
svežine kao prijatnost stambenih
zgrada, narušene fasade opažam
da su prirodne i drage. To su ona
strujanja koja donesu mirise suve
vegetacije i mah učine letom.

Rastali smo se u raspoloženju i

zato ne nosim nijednu tešku misao,
ništa što me izopštava iz toka ulice;
ta lakoća me pomalo nespretno
veseli. Nikad više života nego
kada ovde i sada jesi, potpuno.
A to je veština koju ne posedujem,
tek incident. Poput vetra u ovim
krošnjama, to osećanje slabi,
neprimetan prestanak kretanja,
smiraj koji vrati ustajalost, težinu.
Sklon navikama, neću ih primetiti.
59
ZELENI TALAS

Sada prolaziš kroz grad,

bez usporavanja, i to je trenutak
kada počinješ da razmišljaš ni o čemu
dok promičeš ujednačeno sporo, ne
dodirujući kvačilo i menjač,
gas i kočnicu, samo
sinhrono
sa semaforima kroz
neboderske klance, kroz
odraze iskrivljene u širokim staklima
i aluminijumu; ovde su trotoari
bez stabala, plamte simboli
brendova: lica lutki iz
izloga prevodiš u
mimiku umornih pešaka,
prelaze u zebre, u njihov trk
po savani, crvene i plave rotacije
kruže preko zenica, volana
i ruku, ali odvijaš se
bez zastoja,
delivery boy
napušta kolonu, na
prsluku fluorescentne trake,
60
i kod putara što su ogradili šaht,
larme taksista imigranata i
bušilica, i odvajanje se
nastavlja slikom
iskusnog
pomorca što od
otvorenog mora više ne
preza, bez kopna mesecima:
negde na katarci postojiš tek u jednom
trenutku kao u večnosti: nalaziš
nešto nalik na smiraj u dimu
nafte, zvuci u fejdu,
krupni kadrovi,
iza ostaje
sutonski smog;
ovo je tvoj ekosistem:
prepusti se disanju, hlorofilu,
samo sinhrono sa mašinama, grozdovi
svetlosti sviću u retrovizoru
mesto solitera, ponavljaš
poluglasno sinhrono
samo, sinhrono!

61
PODELJENOST
PEŠČANA OLUJA

Nemoj zaboraviti kako se kreću drumovi.

Polja sunčanih kolektora i tišina u kojoj
čuješ samo prenos struje kroz dalekovode.
Ali koža privlači zrnca peska kao nevažne
mudrosti. Čestice zatvaraju pore, to vidiš

pod kapcima dok opažaš nadolazeću

oluju, munje kraj crnih panela. Pamtićeš
jedino odraze na njima, odbleske čiste
energije, nebesa u niskom naletu; i da je
sudbinu moguće izmeniti. Brišu se

tragovi otrovnica i asfalta. Više ne osećaš

impulse, napajanja zaćutala su. Ovo je
vetar koji ti predaje čekanja i rastrojstva.
Pustinja naleže na automobilska stakla,
brisači nose težinu dina i bekstva. Nemoj

zaboraviti kako se kreću van tehnologija

subjekti. Pažljivo koristi sistem ogledala.
Iza tebe nekad u vrelini nastajaće jezera
kvarca: krive refleksije pratiće te stalno,
zaslepljujući život iz retrovizora.
65
POLJSKA

Znam ja šta je Poljska, predeo močvara i blata.

(Č. Miloš)

Ima nešto u tom sivilu,

stratusima što se danima ne
povlače, usamljenosti čije reči
ćute kao dosadna kiša; vranama
nepreglednim po crnim krovovima
Galicije. Samo su ovde tornjevi
gotike crveni i zrače toplo u
ciktavom vrtlogu lastavica.

Stambena naselja izviru uz

ograde koncentracionih logora,
roba široke potrošnje na rafovima
u sinagogama; menore plamte u
kafeima, na čipkanim miljeima.
Samo ovde Jevreji umeju da
traju dok ih nema.

Smirenje dolazi iz zidova,

podlupljenih, plinskih instalacija,
dotrajalih, koncizne unutrašnjosti,
66
čamovne; lica bez mimike, uporna.
Samo se Marije Djeve osmehuju
sa kipova na raskrsnicama,
blaženo.

Kao pregršt zrnevlja odjekuju

konsonanti, nagomilani. I sada
prati te taj vetar koji se poput češlja,
gustog, u polja raži, zrele, zavukao
do niskih brišućih oblaka Baltika,
nepregledno. Samo u Poljskoj
sivilo ima toplinu. I bol, koji
treba zavoleti.

67
O HRABROSTI

Nemati hrabrosti za mene bilo je lišiti se poezije:

to je odricanje za uživanjem u urušavanju belina.
Tamne kontemplacije u osami, depresije što kule
stražare ojačavaju, odbrambeni rov sa psima
gladnim moguće je oprostiti jer ne postoji ljutnja,
jedino tuga prema svetu koji se divi a uzmiče.

Dobro je, kažeš, što sada postoji pripadanje koje

narasta kada u refleksiji na površini kafe ne osetiš
dramu ili weltschmerz, a vidiš opredmećene emocije,
oštre poput mesečina zimi, bezopasne i lekovite.
Škilje istorije i sudbine iz tog mehura od pare, i bez
žala i prirodno prominu. Toplinu ćeš pamtiti pre no

sam miris, kao bezbednost. Sve kreće pobunom želuca

kakvu stvarnost da ne prihvati. U koštac uhvatiti se sa
odbačenim zalogajima, to je hrabrost. A onda s njima
porušiti zloćudne naše odbrane, razarajuće zidove.
Dovoljno je da sa vatre idioma primam tu hostiju
od otpadaka svakodnevice.

68
ČISTINE

Sa stola nisam uzeo ništa. Prašina se

taloži i ako nešto podignem, ostaće
mala čistina – biće ružno, bojim se.
Znam da između tastera živi milion
nevidljivih organizama koji ovim
prstima budu maltretirani. Nemam
ženu ni ljubimca, nag sam, samo
monitor i kablove. Svet u kojem
ne učestvujem beležim kretanjem
reči na ekranu; dovoljno za svetlost
i sumnju. I za uporne zidove, čija
dugotrajna belina pritiska: brinem
o krajevima. Pazim na skladištenje
elektroklica. Povremeno sanjam
azotnoplavu, i memorije kao tela
u kriogenu: potpuni svemir. Strepim
od sidrišta uz koja ćemo, nestvarni,
pristati. Čestice prekriće čistine,
bez tragova. Tišina postaje naš
okean, naš potop.

69
SUVENIR

Neprozirna belina upija zvuk,

i tišinu. Jutro bez ptica. Nemost
pritiska bubne opne. Ogoljene
krošnje, relativno. U produžetku
kapilari mraza na oknu, iza: para
iz šolje kafe. Navalom boja osetiš
intimnost nalik pucketanju vatre,
neznatnom: oker sto, stolica
u crvenom plišu, zeleni abažur.
Od topline omekšali zidovi,
slapovi umirujući.

Mogao bih nestati iz prostorije,

i ne bi se promenilo ništa. Zrače
predmeti nepomičnošću, i u sebe
ne primaju te. Tako traje soba, kao
otežala prašina što se ne odiže
nakon treska vratima, suvenir
pomeren u pozadinu, potrošeni
topos, kao nepotrebno sećanje
na topline, o kojima ne misliš,
niti više osećaš njihovo
nedostajanje.
70
SOMOT I DIM

Trebalo bi se umiriti.
Opustiti se kao duvanski dim
koji sporo i nepredvidljivo
putuje. Možeš se protegnuti
u neznatnom dodiru po naslonu
fotelje, pogladiti taj somot i
nastaviti kretanje u sećanju
na ljudsku toplinu.

Ti nisi soba, ti si više od

zagrljaja. Nisi ni dim, već
njegovo rasplinjavanje. Uvek
silaziš u reči, a ništa se neće
izmeniti. Svet će ostati da leži
između nas i ove hartije,
nepodeljeno.

71
So­nja Ve­se­li­no­vić

SIN­HRO­NI­ZA­CI­JA I/ILI APA­TI­JA

Ve­dro opru­žen na le­đi­ma

ču­vam stva­ri.
Ve­dro i ska­čem
na sva­ki opa­san šum.
Stva­ri!
Ne boj­te se...
V. De­spo­tov

Šta nam/nas sti­že „iz sreć­ne re­pu­bli­ke”? Ovo ex uvo­di

do­ži­vljaj sa­vre­me­nog utam­ni­če­nja, u ko­jem se Pon­to ne
raz­li­ku­je od bi­lo ko­jeg dru­gog me­sta, jer je bi­ti kod ku­će (ili
chez soi) ne­do­sti­žna mi­si­ja. Kao i u pret­hod­ne dve pe­snič­ke
zbi­r­ke, Pe­tar Ma­to­vić i ov­de već na­slo­vom – do­sled­no upa­
dlji­vim – upu­ću­je na svo­je­vr­sni tran­zi­ci­o­ni am­bi­jent, pre­la­
že­nje iz ak­tu­el­nog u že­lje­no sta­nje, pre­nos, od­nos pre­ma
po­re­klu i, na­po­slet­ku, sve ne­u­hva­tlji­vi­ju mo­guć­nost ori­jen­
ta­ci­je u tom sa­da-ov­de. Ovo pu­to­va­nje po­e­zi­je zna­či i nje­no
upor­no pri­la­go­đa­va­nje i pre­i­spi­ti­va­nje u okvi­ru no­vih pej­
za­ža i dru­ga­či­jeg rit­ma, a otud i po­la­zna tvrd­nja da su „sti­
ho­vi po­treb­ni da bi se / ra­za­zna­lo šta je iza re­či, iza sve­ga,
/ po­e­zi­ja ne zna­či kao hleb ili no­vac, / već mor­fi­jum” („Isi­ja­
va­nje”). No, ni ta po­me­re­na, opoj­na sli­ka sve­ta ko­ju ona mo­že
da us­po­sta­vi, ni­je to­tal­no – pa ma ka­ko tre­nu­tač­no – bek­stvo,
ni­ti do­zvo­lja­va bi­lo ka­kvu ilu­zi­ju o to­me, ali te­ži da kao po­
sla­ni­ca us­po­sta­vi jed­nu al­ter­na­tiv­nu nar­ko­zu, kon­ku­rent­nu
73
onoj zva­nič­noj. Neš­to obim­ni­ji pe­snič­ki ru­ko­pis raz­vi­ja se
kroz šest ci­klu­sa, či­jim se na­slo­vi­ma („Ne hleb, već mor­fi­jum”,
„Ka­pi­ta­li­zam”, „No­va tr­žiš­ta”, „Pre pla­me­na”, „Osi­pa­nja”, „Po­
de­lje­nost”) su­ge­ri­še ne­pre­kid­na, na­pe­ta igra tro­še­nja – te­la,
nov­ca, ži­va­ca, lju­ba­vi, po­e­zi­je.
Troš­ni (bal­kan­ski) lir­ski su­bjekt ko­ji na sce­nu iz­vo­di pr­va
pe­sma „Isi­ja­va­nje”, isti je onaj či­je su for­ma­tiv­ne go­di­ne obe­
le­ži­li na­si­lje, pa­lje­vi­na, ru­še­nje i de­mon­stra­ci­je, tra­u­ma ako
ne ne­po­sred­no do­ži­vlje­na, on­da se­kun­dar­na, po­sre­do­va­na
te­le­vi­zij­skim pre­no­si­ma, fo­to­gra­fi­ja­ma, rat­nim re­por­ta­ža­ma,
pri­ča­ma bli­žnjih. Tu se­kun­dar­nu tra­u­mu i per­ma­nent­no od­
ga­đa­nje ži­vo­ta, ne­po­kla­pa­nje sa tre­nut­kom i me­stom bi­ti­sa­nja,
Ma­to­vić te­ma­ti­zu­je kroz raz­li­či­te ži­vot­ne i stva­ra­lač­ke kri­ze,
a ne­spo­koj­nu, na­pe­tu at­mos­fe­ru uno­si u svo­je pre­po­zna­tlji­
ve pe­snič­ke sli­ke, po­ti­sku­ju­ći u nji­ma bo­je, čul­nost i igri­vost
za­rad si­vo-be­le pa­le­te u pr­vom pla­nu, pro­ša­ra­ne lu­mi­ni­scen­
ci­jom i di­od­no­pla­vom tu i ta­mo. Pri­ro­da je i da­lje pri­sut­na,
mor­ski pa se­ver­njač­ki pej­zaž, kao re­dov­no uto­čiš­te lir­skog
su­bjek­ta, ali ne­sum­nji­vo do­mi­ni­ra ur­ba­ni pro­se­de, sa pri­ti­skom
teh­no­lo­gi­je, op­te­re­ći­va­njem ču­la, ank­si­o­znim okru­že­njem
i bez­lič­noš­ću. Čo­vek je, kao i grad, kao i sva­ko­dne­vi­ca, re­pe­
ti­ti­van, a sa in­di­vi­du­al­nim do­ži­vlja­jem i ose­ća­njem ne­ma ku­da
i ko­me, za­rad po­tvr­de au­ten­tič­no­sti. „Ka­kvi / mi­ri­si su u snu?
Let­njih tra­va?! / Vul­ka­ni­zer­skih de­po­ni­ja?! // U od­mo­riš­tu uz­
go­ji mi­šić­nih / ma­sa. In­for­ma­ci­je /ka­jr­o­ni pod / kap­ci­ma/ sa
ru­bo­va sve­to­va / za po­ve­re­nje, bez­bed­no­sti, / ute­he: kao
bu­la­ve, ras- / pr­ska­va­ju se de­mo­kra­ti­je“, sti­ho­vi su pe­sme
„Sno­vi­liš­te“, u ko­joj je lir­ski su­bjekt pri­su­tan sa­mo da or­ga­
ni­zu­je is­kaz, a ne da ga obe­le­ži, omek­ša ili vred­nu­je.
U knji­gu ula­zi­mo kao u pro­ces ra­sa­nji­va­nja, „u sneg na
te­le­vi­zo­ru go­di­ne 1996”, još za­glu­še­nih uši­ju i mut­nih oči­ju:

74
ta bla­ga dez­o­ri­jen­ti­sa­nost lir­skog su­bjek­ta za­ra­zna je i pre­
la­zi na či­ta­o­ca. I na­iz­me­nič­ne sli­ke proš­log i sa­daš­njeg do­
pri­no­se uti­sku ne­sna­la­že­nja ko­je po­sta­je na­čin ži­vo­ta, je­di­ni
pre­po­znat i do­stu­pan, a ko­ji ma­nje ili vi­še ma­ski­ra ri­tam sva­
ko­dne­vi­ce, da bi se sve ras­pa­lo u sti­hu. U nje­mu de­struk­ci­ja
raz­ot­kri­va svo­je za­vo­dlji­vo li­ce, dok čo­vek ma­zo­hi­stič­ki pra­ti
tra­go­ve ko­ro­zi­je, raz­va­li­na, to­plje­nja, re­zo­va. „Vo­da / ula­zi u
obu­ću kao pro­vin­ci­ja / u po­li­tič­ki ži­vot u eko­no­mi­ju / sud­stvo
u ugalj u pre­gre­ja­ne / so­be na po­li­ca­ma kič sit­ni­ce i / buč­ni
sa­to­vi to su te ras­k va­še­ne / to­pli­ne raz­va­li­ne udob­no­sti
ta­ko / neš­to ne­sta­je ta­ko neš­to ne­sta­je / ta­ko neš­to ne­sta­je
la­ko neo­set­no” („Ka­ko neš­to ne­sta­je?”). To ni­su pri­ka­zi pre­lom­
nih do­ga­đa­ja, zna­čaj­nih isto­rij­skih po­te­za, re­či­tih ge­sto­va,
ve­li­kih gu­bi­ta­ka – ra­za­ra­nje je per­ma­nent­no pri­sut­no i sa­
mo­ra­zu­mlji­vo, kao op­se­siv­na sli­ka vra­ća se su­bjek­tu da bu­de
po­tvr­đe­na u sva­kom tre­nut­ku i na sva­kom me­stu. Sve va­žno
se već do­go­di­lo, ali efe­kat kao da ni­ka­da ne pre­sta­je, osta­
je u vi­du ne­pri­jat­ne, one­spo­ko­ja­va­ju­će fre­kven­ci­je u me­
mo­ri­ji, ali ipak ne ne­pod­noš­lji­ve. Jed­na od naj­bo­ljih pe­sa­ma
knji­ge, „Na pe­ri­me­tru”, u pot­pu­no­sti je iz­gra­đe­na na efek­tu
na­pe­to­sti neo­bič­nih juk­sta­po­zi­ci­ja, svo­je­vr­sne hlad­no­ra­tov­
ske at­mos­fe­re, ko­ja se ipak na kra­ju raz­re­ša­va olak­ša­njem,
pra­žnje­njem.
Ta­ko se i sen­ke bo­ro­va
uz­bur­ka­ju – ra­za­rač HMS Di­fen­der
spuš­ta si­dro na­do­mak Lo­re; na­rav­no,
reč je o plo­vid­bi u ime mi­ra i sa­rad­nje.
A oko­lo bro­di­ce iz troš­nih osam­de­se­tih,
me­đu nji­ma gra­ja ku­pa­ča i tran­zi­sto­ra.
Ma­to­vić oš­tro i ne­u­mit­no uvo­di ra­za­rač u sli­ku ta­la­sa, hri­di
s ra­ko­vi­ma i ze­le­nu bi­stri­nu, i po­ten­ci­ra nje­go­vo lo­ci­ra­nje
75
u split­skoj voj­noj lu­ci Lo­ra vr­lo jed­no­stav­no, a to­li­ko su­ge­
stiv­no. Aso­ci­ja­tiv­nost pri­zo­ra i bre­me­ni­tost sa­me lo­ka­ci­je
raz­re­ša­va­ju se po­lu­i­ro­nič­nim ob­jaš­nje­njem o plo­vid­bi u ime
mi­ra i sa­rad­nje, a za­vrš­na sli­ka stro­fe kon­tra­sni je okvir pret­
hod­nom, ali i no­stal­gič­ni fleš­bek iz vre­me­na pre. Či­ta­va pe­
sma po­či­va na tom su­sed­stvu idi­lič­nog i zlo­kob­nog, bron­
za­nih si­lu­e­ta i me­tal­nog ble­di­la, pa se i svo­di u do­ži­vlja­ju
slo­bo­de i mi­ra ko­ji se u okri­lju bla­go­na­klo­ne pri­ro­de ipak
po­ma­lja­ju ne­ka­ko na­sil­no: „Na vi­so­ve okol­ne iz­me­stiš se u
po­ve­čer­je / i pu­stiš be­li­ne je­dri­li­ca, u po­vrat­ku s mo­ra / si­
lo­vi­to da gru­nu kraj HMS Di­fen­de­ra, / i usi­dre se u te­be kao
mir: slo­bo­da i mir.”
Ci­klus „Ka­pi­ta­li­zam” uvo­di se ci­ta­tom uti­caj­nog pra­vo­
slav­nog sveš­te­ni­ka, pro­fe­so­ra i pi­sca, pro­to­pre­zvi­te­ra Alek­
san­dra Šme­ma­na (1921–1983), o ve­zi sa ka­pi­ta­li­zmom kao
suš­tin­skim gre­hom de­mo­kra­ti­je, dok je pr­va pe­sma in­spi­
ri­sa­na nje­go­vim dnev­ni­kom, pro­na­đe­nim i ob­ja­vlje­nim na­
kon smr­ti. Lir­sko ja pe­sme „Iz dnev­ni­ka oca A. Šme­ma­na”,
na tra­gu Šme­ma­no­vih na­sto­ja­nja da ver­ni­ci­ma pre­do­či bo­
go­slu­že­nje kao istin­sku te­o­lo­gi­ju, sa­bor­no sve­do­če­nje, te
neo­p­hod­nost nje­go­vog raz­u­me­va­nja, a ne sa­mo po­zna­va­
nja, pre­i­spi­tu­je dej­stva re­či i sim­bo­la u bu­ci sa­vre­me­nih
ogla­ši­va­ča. „Svet se / de­ša­va sta­kle­nim so­li­te­ri­ma, / ob­u­čen
u sve­tlost kao u ha­lji­ne, / u ši­ro­kim, bu­le­var­skim ble­sci­ma. //
Znak ri­be po­sto­ji sa­mo na / kon­zer­va­ma. Slo­mi te ti­ši­na / u
hi­per­mar­ke­tu da bi osve­stio // krv i me­so, hleb i vi­no.” Obez­
li­če­nje se na­me­će kao lajt­mo­tiv či­ta­ve zbir­ke, ali na­ro­či­to
ovog ci­klu­sa. U sve­tu sa­či­nje­nom od od­ra­za – ogle­da­la,
iz­lo­ga, ekra­na – sa­mo­svest je na­če­ta, okr­nje­na i stal­no če­ka
ka­kvu-ta­kvu po­tvr­du sa stra­ne. Či­nje­ni­ca da mi je odo­bren
kre­dit ne odva­ja se vi­še od mog iden­ti­te­ta. Au­ten­tič­nost

76
is­ku­stva, s dru­ge stra­ne, pra­zno je me­sto, pre­ćut­ni na­log
mod­ne ili ka­kve dru­ge in­du­stri­je, fa­ce-in­-ho­le. Lir­ski su­bjekt
se u do­ko­li­ci ko­ja bi mo­gla pret­ho­di­ti ne­po­no­vlji­vom tre­nut­
ku u pe­smi „Kao Gang”, do­se­ća opštih me­sta te po­vlaš­će­no­
sti: sa­mo­ća, Me­di­te­ran, zvu­ci pri­ro­de. Ali tra­že­ni ose­ćaj oči­
gled­no iz­mi­če dok ga ju­ri op­se­siv­ni hi­brid aso­ci­ja­ci­ja:
Ra­dij­ske ve­sti
ba­ri­to­ni či­ta­ju po­greb­no da bi znao
šta je ne­iz­laz, me­lan­ho­li­ja sra­sla
po­put tu­mo­ra. Kad za­tvo­riš oči,
uklo­niš se odav­de i vi­diš te­če
kre­dit, kao Gang. A ka­ko?!, kad
ne­ma vi­še ni­ka­kvih sne­go­va
da se oto­pe.
Ima još pe­sa­ma u zbir­ci Iz sreć­ne re­pu­bli­ke u ko­ji­ma u do­
mi­nant­ni dis­kurs pro­di­re taj do­pun­ski, na mo­men­te ne­u­ro­
ti­čan glas, ko­ji pod­ri­va veš­to na­vo­đe­nu kom­po­zi­ci­ju pe­sme
i pod­vla­či ute­me­lje­nje u svo­je­vr­snom post­hu­ma­ni­stič­kom
am­bi­jen­tu. Upra­vo za­vrš­na pe­sma ci­klu­sa „Ka­pi­ta­li­zam”, pod
na­slo­vom „Od­ra­zi”, pre­i­spi­tu­je čo­ve­ko­vo sta­nje i uslo­vlje­nost
nje­go­vih te­le­snih i du­hov­nih re­ak­ci­ja i re­flek­sa u do­mi­na­ci­ji
teh­no-sci­jen­ti­zma. Ovaj čo­vek, od ko­jeg je pe­sma pot­pu­no
is­pra­žnje­na, ili ba­rem od nje­go­ve hu­ma­ni­stič­ke pred­sta­ve,
po­sta­je tek funk­ci­ja, pa­siv­ni re­ci­pi­jent i ko­ri­snik: „Sa tih vr­ho­
va // pri­hva­taš noć ozve­zda­nu cr­ve­nim / sig­na­li­ma re­pe­ti­to­
ra: osluš­ku­ju­ći stru­ju / kroz pre­no­sni­ke, na­sta­je kon­tem­pla­ci­ja
// sa­da: di­ja­log na­se­o­bi­na i or­ga­ni­za­ma. / To ni­su iz­ne­na­đe­
nja. To su bor­be / za to­pli­ne i pri­la­go­đa­va­nja. Tra­ja­nja.”
Ta­kve bor­be is­pu­nja­va­ju ci­klus „No­va tr­žiš­ta”, ko­ji tra­ga
za no­vim-sta­rim pro­sto­ri­ma-tr­žiš­ti­ma po­e­zi­je. U ne­kim pe­
sma­ma, kao što је „Me­tež”, to je sa­svim eks­pli­cit­no raz­ma­
77
tra­nje od­no­sa pe­sni­ka, pu­bli­ke i po­e­zi­je. Ali u pe­sma­ma kao
što je „Kunstdruk”, di­rekt­no se na­do­ve­zu­je­mo na ključ­na
raz­ma­tra­nja iz pret­hod­nog ci­klu­sa. Pi­sa­nje kao na­čin bi­va­nja
u sve­tu, sva­ko­dnev­na po­tre­ba, pa i kom­pul­ziv­ni čin u od­no­
su pre­ma objek­tu i nje­go­voj kri­tič­koj re­flek­si­ji, uka­zu­je se kao
pre­va­zi­đen, ne­do­sta­tan me­tod (up. pe­smu „Kao Gang”), uko­
re­njen u hu­ma­ni­stič­koj pred­sta­vi sop­stva. Au­to­re­flek­siv­nost
na­vo­di pe­sni­ka/pi­sca da se odvo­ji od pred­me­ta, me­sta, lju­di
i svih dru­go­sti od ko­jih on za­vi­si i ko­je za­vi­se od nje­ga. Sve
je već po­sre­do­va­no i po­ve­za­no, ta­ko da se ovaj pe­sni­ku bli­
zak, lo­gi­čan i na­sle­đen po­stu­pak, na­la­žu­ći dis­ko­nek­ci­ju, uka­
zu­je kao de­struk­ti­van i ne­pro­duk­ti­van. Stva­ra­lač­ki pro­ces
do­ži­vlja­va se kao niz po­sre­do­va­nih su­sre­ta: „Raz­miš­ljam,
in­tra­ve­no­zno, o lin­gvo- / re­lak­san­tu. Čar­šav na­bo­ran po­put
/ br­da i zvuk se ute­lo­vlju­je: na­bo­ri, // na­bo­ri, od­je­ku­je u šu­
plji­na­ma ko­sti­ju, / ma­da tu reč vi­zu­el­no opa­žam ova­ko: /
ha­ber­mas! Kon­zer­va­tiv­no be­lo po­ste­lje // i kre­ča na zi­do­vi­ma
osta­ju za­u­sta­vlje­ni / ka­dar: ta­ko da­nas bi­va­ju spo­me­ni­ci. /
(Nji­ma se mi­rim, ali s kim?) Stra­ho­vi // uz­mi­ču pred ga­lo­pi­ra­
ju­ćim na­si­ljem / eman­ci­pa­ci­je: kad se kon­cen­tri­šeš, / opa­zi­ćeš
te be­li­ne kao li­sta­nje har­ti­je” („Kunst­druk”).
U pe­sma­ma „Me­tež” i „Na spla­vu Bro­dić” po­zi­ci­ja pe­sni­ka
kao muš­kar­ca u sa­vre­me­nom sve­tu pro­miš­lja se pak pre­ko
po­me­nu­tog udva­ja­nja gla­so­va, či­me se pre­po­zna­tlji­va iro­
nič­na od­stup­ni­ca za­me­nju­je ne­ka­k vim sa­mo­di­stan­ci­ra­
njem. Ako su po­e­zi­ji po­treb­na no­va tr­žiš­ta, a ona je pre­ko
po­treb­na pe­sni­ku za­to što je muš­ka­rac ili muš­kar­cu za­to što
je pe­snik, da li je to za­to što su mu sva dru­ga osva­ja­nja osu­
je­će­na (jed­no tu­žno je bi­ti muš­ko dva­de­set pr­vog ve­ka...)?
„U se­lu No­ren­ska”, po­sve­će­na Jo­si­fu Brod­skom, je­ste pe­sma
ko­ja po­ve­zu­je mno­go­stru­kost per­spek­ti­va ovog au­to­po­e­

78
tič­kog ci­klu­sa, a u njoj sli­ka ko­ja ma­lo pod­se­ća na Ma­ja­kov­
skog i nje­go­vo fu­tu­ri­stič­ko si­ro­vo-ne­žno:
Moj po­sao je da pi­šem to je kran
ko­ji te odr­ži na no­ga­ma krov i
vra­ta ve­žu te šu­plji­na­ma za svet
iza tvo­jih ka­pa­ka od­vi­ja se sce­na
u se­lu No­ren­ska ka­da imaš
re­dov­nost fi­skul­tu­re i či­ta­nja
di­sci­pli­nu po­sve­ći­va­nja mo­tor
na ovom mra­zu ni­kad se ne
ga­si (...)
Umeš­no kom­bi­nu­ju­ći no­stal­gič­ne pred­sta­ve i vi­zi­ju me­ha­
ni­za­ci­je, Ma­to­vić do­ča­ra­va pe­sni­ka-ki­bor­ga ko­ji sva­ko­dnev­
nu po­sve­će­nost či­ta­nju/pi­sa­nju kao osno­vu hu­ma­ni­stič­kog
obra­zo­va­nja po­sta­vlja na­po­re­do sa bri­gom o te­lu, odr­ža­
va­njem tog po­bolj­ša­nog te­la. U ovom kru­gu uslo­vlje­no­sti
na­puš­ta se du­a­li­zam du­ha i te­la, a nji­ho­ve uo­bi­ča­je­ne re­pre­
zen­ta­ci­je kao da se za­me­nju­ju. Ta­ko po­e­zi­ja mo­žda ne do­
no­si ne­ku po­seb­nu spo­zna­ju ni­ti uz­di­že duh, ali po­ve­zu­je
su­bje­kat sa sve­tom, ma ka­kav taj svet bio.
U lju­bav­nom ci­klu­su „Pre pla­me­na” po­ma­lja se na­red­ni
pro­blem sa ko­jim se sa­vre­me­na in­di­vi­du­al­nost mo­ra su­o­či­ti,
a to je re­la­ci­ja sa po­vlaš­će­nim dru­gim u sve­opštoj me­đu­po­
ve­za­no­sti – lju­bav­ni od­nos. On je upra­vo ta­ko i pred­sta­vljen,
kroz mre­žu re­la­ci­ja i pre­te­žni­ju od­sut­nost ne­go pri­sut­nost,
kroz ka­me­ru, fo­to­gra­fi­ju, dim, od­raz u re­tro­vi­zo­ru i pom­nu
bri­gu lir­skog ja da bu­de taj ko­ji po­sma­tra – a ne po­sma­tran
– i kon­tro­li­še sce­nu, sli­ku, dis­kurs. Ili čak re­ži­ra, kao u pe­smi
„Kroz dim”, u ko­joj ma­la pri­ča, di­ja­log, am­bi­jent, pa­žlji­vo
ura­đen ula­zak i iz­la­zak iz pe­sme, kao i spe­ci­fič­na di­na­mi­ka
pod­se­ća­ju na vi­deo-spot („Drum, i spo­koj­stvo / u puš­ta­nju
79
po­ve­re­nja, ho­ri­zont i zra­ci / po ha­u­bi, ble­sne tre­nu­tak za­jed­
nič­ke / sve­tlo­sti (mi­lo­sti pu­na, od­re­đu­jem, // u me­ko­ći nje­nog
li­ca), pa ro­ta­ci­ja / po­ti­snu­tih se­ća­nja, pa­ti­ni­ra­na cr­ve­na / go­
ti­ka sa se­ve­ra...). I da uti­sak bu­de na­gla­še­ni­ji, od­mah za­tim
uvo­di nas Ma­to­vić u pe­smu-mu­zič­ku po­sve­tu „I Put a Spell
on You”, do­du­še, u pot­pu­no dru­ga­či­jem re­gi­stru. Ni­na Si­mon
ote­lo­vlju­je ov­de no­stal­gič­nu pred­sta­vu stra­sti, bo­ja, opi­je­
no­sti i pre­puš­ta­nja, što je i sve ono če­ga se lir­ski su­bjekt od­
ri­če. Kao što pri­sil­na mi­sao ra­za­ra po­u­zda­nu pred­sta­vu, ta­ko
se pre­o­bli­ku­je i ovo po­la­ziš­te: „Ti si stig­ma­ta / so­be: ru­bo­vi se
pik­se­li­zu­ju i kru­ne, / re­miks pro­sto­ra: ta pra­zni­na po­ka­za­će
// na kra­ju pu­no­ću.”
Ta­kav ra­sap i one te­melj­ne sli­ke, sli­ke o se­bi, pod­ra­zu­me­
va gu­blje­nje pred­sta­ve o onim ne­ka­daš­njim, re­la­tiv­no po­
u­zda­nim gra­ni­ca­ma iz­me­đu sop­stva i dru­gog i sve ve­ći po­riv
za is­ku­ša­va­njem vla­sti­tog ja, za na­me­ta­njem ar­bi­trar­nih, ali
sve vi­še fru­stri­ra­ju­ćih ogra­ni­če­nja, ivi­ca. U pe­smi „Prah pra­hu”
iz pret­po­sled­njeg ci­klu­sa „Osi­pa­nja” pik­se­li­zo­va­ni au­to­por­
tret pod­ra­zu­me­va naj­pre od­su­stvo bo­ja, sa­mo sve­tlo­sne
efek­te, i hlad­no­ću. „Kao su­vi sneg sa alp­skih gre­be­na / osi­pao
se prah cr­te, či­ju du­ži­nu / ne smem pre­ći. Si­ja­li­ca je ku­ca­la
/ me­sto sr­ca, is­pum­pa­va­la sve­tlost / u dom, dah pa­rao uši,
u ehu: / Iz te­la do­la­zi­ti, iz grob­ni­ce.” Sa ovog ni­voa otu­đe­nja
ne vra­ća se zbog le­po­te pri­ro­de, zbog si­li­ne pre­puš­ta­nja,
zbog na­pi­pa­va­nja sti­ha, mo­žda tek zbog šu­pljeg je­ča­nja i
oš­tri­ne re­či su­i­cid. Ako se ži­vot stuš­tio u za­da­te frej­mo­ve i
ni­jed­na sce­na ne mo­že vi­še da se oslo­bo­di okvi­ra kroz ko­ji
je per­ci­pi­ra­mo, osta­je i pa­ra­dok­sal­na ute­ha da niš­ta ne umi­re,
„je­di­no se iz­meš­ta van po­gle­da”, i da ia­ko ne­ma­mo niš­ta
od to­ga („tvo­ja ču­la ho­će li bi­ti tu?”), ne­gde nas ima, na­po­kon
ne­iz­bri­si­vih.

80
 O is­ho­diš­ti­ma ove knji­ge mo­že se raz­miš­lja­ti na dva na­
či­na, vi­zi­ja­ma dve pe­sme, „Ze­le­ni ta­las” i „Či­sti­ne”. Go­to­vo
ero­tič­na sli­ka glat­kog i ujed­na­če­nog pro­la­ska kroz grad ko­
li­ma, uz re­fren­sko, su­ge­stiv­no sa­mo sin­hro­no, da­je jed­nu
pri­jem­či­vi­ju sli­ku čo­ve­ko­vog sta­pa­nja sa okru­že­njem, kao i
per­ma­nent­nog ula­že­nja-iz­la­že­nja iz vla­sti­tog ka­dra. Alu­mi­
ni­jum, sta­klo, lut­ka iz iz­lo­ga, ze­bra, de­li­very boy, flu­o­re­scent­na
tra­ka, bu­ši­li­ca, bren­do­vi, ne mo­gu mu bi­ti ma­nje bli­ski od
sa­va­ne, od pra­šu­me, od pu­sti­nje. I šta s tim?
ovo je tvoj eko­si­stem:
pre­pu­sti se di­sa­nju, hlo­ro­fi­lu,
sa­mo sin­hro­no sa ma­ši­na­ma, gro­zdo­vi
sve­tlo­sti svi­ću u re­tro­vi­zo­ru
me­sto so­li­te­ra, po­na­vljaš
po­lu­gla­sno sin­hro­no
sa­mo, sin­hro­no!
Vr­lo si­ne­ste­zi­čan do­ži­vljaj, na­iz­me­nič­no ši­re­nje i su­ža­va­
nje sti­ha oda­je se kao ri­tam pre­puš­ta­nja, sek­su­al­nog, emo­
tiv­nog, opi­jat­skog ili ma kog dru­gog, gde se umre­že­nost
su­bjek­ta ne ose­ća kao te­sko­ba, pri­ti­sak ili ogra­ni­če­nje, već
kao čul­na, te­le­sna na­do­grad­nja, pro­du­že­tak. Ipak, ni­je sva­ki
dan sin­hro­no...
U „Či­sti­na­ma” taj je svet pro­puš­ten kroz fil­te­re. Ima­mo
ga u ver­zi­ji mi­kr­o­sko­pa i u ver­zi­ji te­le­sko­pa, ni par­če, ipak,
baš ka­ko tre­ba, kom­pa­ti­bil­no, sra­zmer­no. Ze­mlja ču­da tu
je da osta­ne, a pri­la­go­di­li smo joj se dav­no pre no što smo
po­če­li da pi­še­mo o to­me. „Pa­zim na skla­diš­te­nje / elek­tro­
kli­ca. Po­vre­me­no sa­njam / azot­no­pla­vu, i me­mo­ri­je kao te­la
/ u kri­o­ge­nu: pot­pu­ni sve­mir. / Stre­pim od si­driš­ta uz ko­ja
će­mo, ne­stvar­ni, / pri­sta­ti. Če­sti­ce pre­kri­će či­sti­ne, / bez tra­
go­va. Ti­ši­na po­sta­je naš / okean, naš po­top.” Ta­kvoj ti­ši­ni
81
kon­ku­ri­še ova po­e­zi­ja, ko­ju ne ome­ta ni zu­ja­nje fri­ži­de­ra ni
za­vi­ja­nje si­re­ne va­tro­ga­snih ko­la, a toj ot­por­no­sti i pri­la­go­
dlji­vo­sti da­la je u za­log svo­je ras­koš­ne sli­ke, po­tre­sna i le­pa
na je­dan sve­de­ni­ji na­čin. Mo­žda će se po či­ta­nju adre­sa­tu
či­ni­ti da ne­ma šta da od­go­vo­ri na neo­bič­no pi­smo, mo­žda će
ga na­mer­no utu­li­ti u se­bi, za­mra­či­ti ekran, za­klo­ni­ti dru­gim
do­ku­men­ti­ma, a ipak će do­ći tre­nu­tak ka­da će, ne­na­da­no
i na­pre­čac, da mu pro­ša­pu­ta ne­gde iza uha: pa šta?!, pa šta?!,
pa šta?! Mo­žda će od­go­vo­ri­ti Pa zna­te vi šta! Mo­žda će ose­
ti­ti to­pli­nu. Mo­žda će po­di­ći pe­sni­ce. Mo­žda...

82
SADRŽAJ

NE HLEB, VEĆ MORFIJUM

Isijavanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7
Godina je 1996... . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8
Kako nešto nestaje? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9
Na perimetru . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10
Nikad ovde . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12
Muke po sumnji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14

KAPITALIZAM
Kao Gang . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19
Neprekidna oštrica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20
Snovilište . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21
Povratak sa tržnice . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 22
Sumnja u kvalitet . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 24
Iz dnevnika oca A. Šmemana . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 26
Odrazi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28

NOVA TRŽIŠTA
Ukus aluminijuma . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31
Kunstdruk . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32

83
U selu Norenska . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33
Čitač . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34
Metež . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35
Na splavu Brodić . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36
Svežina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38

PRE PLAMENA
Iz srećne republike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41
Webcam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 42
Isparavanje soli . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43
Žena na ostrvu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 44
I Put a Spell on You . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 45
Kroz dim . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 46

OSIPANJA
Uporna kretanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51
Strepeći od celina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 52
Prah prahu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 54
Tatoo Rose /monochrome!/ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 55
Budeći se u oktobru . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 56
Sivilo i topline . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 58
Dobro leto . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59
Zeleni talas . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 60

PODELJENOST
Peščana oluja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65
Poljska . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 66

84
O hrabrosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68
Čistine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69
Suvenir . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 70
Somot i dim . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 71

Sinhronizacija i/ili apatija (So­nja Ve­se­li­no­vić) . . . . . . . . . . . 73

85
Petar Matović
IZ SREĆNE REPUBLIKE
izdavač
Kulturni centar Novog Sada
Katolička porta 5, Novi Sad
tel: 021 528 972 • faks: 021 525 168
e-mail: info@kcns.org.rs
www.kcns.org.rs
za izdavača
Bojan Panaotović
likovni urednik
Maja Erdeljanin
lektura
Sanja Vuletić
priprema
Vladimir Vatić
štampa
Sajnos, Novi Sad
tiraž
400 primeraka

CIP – Каталогизација у публикацији

Библиотека Матице српске, Нови Сад
821.163.41-14
821.163.41.09 Matović P.
МАТОВИЋ, Петар, 1978-
Iz srećne republike / Petar Matović. – Novi Sad : Kulturni centar Novog Sada,
2017 (Novi Sad : Sajnos). – 86 str. ; 19 cm. – (Edicija Džepni anagram)
Tiraž 400. – Str. 73–82: Sinhronizacija i/ili apatija / Sonja Veselinović.
ISBN 978-86-7931-592-2
a) Матовић, Петар (1978-)
COBISS.SR-ID 314535943