ОБНОЋИЦА

I
Наша су тела на одмору. И ствари, по собама.
Дувански дим се развлачи међу прстима; и
водено растиње се размиче, трска се њише
таваницом. Иза брежуљака дословне шљаке отима
се мочвара: лица нам израњају из магле, оловна,
каква рибари и цариници задржавају у памћењу.
По чаршаву, по узглављима — да ли то споља
мрмгари барски живот? — и из млаких удубљења
где су до малочас биле главе или леђа,свуда се
осећа на кртичњак;свуда посредност језика.
А она што у патњи спава моћно и спокојно,
капака надувених од плача, чистог напора, усана
помодрелих као иза молитве, невесела коначарка,
сад лежи окренута мушкој страни, без горчине.

II
Са светиљке напољу време раскошно капље
и удаљује се тачно за једно доба све.
Зар је колико синоћ, у очима две чапље,
мочвара палуцала с прагова наших соба?
Започињу у бритком »октобру ствари вода
које нисмо видели или мислимо тако.
Стиже нам лавеж пса и други гласови стари:
то се рашчињен свет у речник сели полако.
 III
Каква је то хладна киша наложница у нашој постељи? Које су то
ноћи, у кишној ноћи? И кишовито небо у нашим мутним очима?
Добоши кише нас дочекују, са дуго одлаганом одлуком, од окна до
окна; призивају зоре пред губилиштем, кратка, ћутљива опраштања.
Увећазају славље под прозорима.
Славље; а могло се рећи светновање, могло се рећи празновање или
празник. Од јуче киша увећава весеље лрерушавања, играјући улицом,
као неке године, под прозорима.
Киша, што целе ноћи пролази испред лица, ромиња на изгажене
образине и цвеће, на шарене траке и гиздаве славолуке. Од јуче, само
сипи та киша, поткожница.

IV

Наше шрозне куће походи права киша,

шкропи јутро и цури нагтољу са светиљке,
а у раздање изнад честитих нам се глава комешају с дуванским
димом водене биљке.
Али каква то сад препирка однекуд стиже, какав то припев има
свадбени крај? Записана, па прецртпна реч. Под таваницом, мрља
потклобучена влагом.
Укосо, преко зида, помера се све ниже, ка откривеном женском
рамену сјај. На ободу се подљуштио креч. И танка жица светла разапела
се прагом.
Гле како се кочањи лавља глава на столу, како разроко свићу ситне
тучане очи . ..

V
 Гле како нам лица израњају из магле, како освићу ласкајући киши!
Као златан зуб засветлуца им улагивање у осмесима:
У загрљају кише само нас виде очи
које не знамо више, на измаку свих доба
за кишним прагом, сами с кишом што вазда иде
и ромором нас мами сред закључаних соба.
(Ако уопште мами ту нас, пре којих увек — мз неких сличних соба,
с тим призвуком у гласу — ка зује неко други исто што и ми сами, у
истом оном часу...
Ко то говори с нама углас? Ко се то руга? „Ми"? — Присуство у
које уводимо сва друга...)
Дан почиње налик прсичи у којој ће ово бити увек чудан завршетак,
с повлачењем чаршава; узбудљива историја срамежљивости, у чијем
стварању се претварамо да учествујемо. Од наших најлуђих покрета
прскају опне простора; уста нам колутају, једна према другима, савете
најбољих огледала.
VI
Каква нам оно киша опра од таме лица,
чија нога од јутрос ветровит обија праг?
(А требало је да се иза капака палме
ооове, врло старс, у облик разуму драг.)
Ветар продува раме и чело кад ушста,
и чиста глава зјапи с првим прохладним даном.
По влажном зиду, плесан, где светиљка од лета
пристаје само као реч избрисаном лицу.
Али каква је то пометња банула међу птице у цик суботе, узбуна
крештаве масти? Смешна, покисла граја. Први глаоови преклињу,
грцави од молбе; на онима другима је да одлуче.
Светиљка се гаси; и у полумраку изнајмљене собице хартије није
више оно што је била до малочас.
У њеном одсудном беласању, у освит дуваиа и танушне
иридијумске шкрипе, оштрог мириса пг шарки и веверичјих жлезда,
чили сећање и назире се нека нова песма.