СРБИЈА КРОЗ ВЕКОВЕ:

(не)очекиване приче из историје Србије

Музеј историје Југославије

2014.
РЕПУБЛИКА СРБИJА
ВЛАДА

Изложба је реализована под покровитељством

Министарства културе и информисања Републике
Србије поводом обележавања националног празника
Сретење – Дан државности Србије

СРБИЈА КРОЗ ВЕКОВЕ:

(не)очекиване приче из историје Србије

12. фебруар - 12. март 2014.

Продукција: Музеј историје Југославије

Кустоси изложбе: Веселинка Кастратовић Ристић,
Ана Панић, Момо Цвијовић
Аутори текстова: Веселинка Кастратовић Ристић,
Ана Панић, Ана Сладојевић, Момо Цвијовић,
Радован Цукић
Стручна рецензија: Дејан Ристић
Текстове уредиле: Катарина Субашић
и Катарина Живановић
Дизајн изложбене поставке: Андреја Мирић
Графички дизајн: Моника Ланг
Конзервација: Иванка Живадиновић
и Ђорђе Лаповљевић
Техничка реализација: Светлана Огњановић,
Сава Ковачевић, Тихомир Недељковић
Партнер: Народна библиотека Србије

Историjа открива, као и
песници, у стално новим
ситуациjама, људске могућности
коjе су раниjе биле скривене.
Зигмунт Бауман (Zygmunt Bauman)
Шта је за Вас историја? Скуп спорадичних догађаја,
магловито сећање на неповезане датуме и имена,
низ занимљивих прича, серија прича које Вам
помажу да разумете свет у ком живите?
Ако желите да се подсетите неких чињеница из
историjе Србиjе, да сазнате неке интересантне
податке из прошлости, да пронађете историјске
теме у различитим областима живота...
Aко тражите мотив да се вратите неким догађајима
из културне, економске, политичке или неке
друге историје, ако верујете да се информациjе о
историjи могу наћи на неочекиваним местима и у
неочекиваним предметима...
Aко желите да задовољите радозналост, да се
опустите, да проведете пријатно време у добром
друштву...
...ово jе изложба за Вас.
Нудимо вам jош jедан поглед на историjу Србиjе, jош
jедан начин на коjи се може испричати прошлост,
подсетник да су носиоци историjског сећања
различити и свуда око нас.
Очекују Вас само неке од могућих прича које носе
изложени експонати Музеjа историjе Jугославиjе:
приче о броду коjим jе последњи турски командант
отишао из Србиjе, о српским златницима, о сабљи
Синан паше, о борби за признавање народног
језика, о воjним стратегиjама српских војвода, о
стварању националног књижног фонда, о ратном
новцу краљевине Србиjе, о дворскоj jахти династиjе
Карађорђевића, о постхумним маркама краља
Александра 'са грешком'.
Припремите се, (не)очекиване приче из историје
Србије сигурно ће Вас инспирисати да потражите
неку своjу причу или неки своj предмет коjи сведочи
о ближоj или даљоj прошлости.
Ваши,
Аутори изложбе

У средњoвековној Србији нису постојале
државне ковнице новца, већ су новац израђивале
занатлије - златари. Новац је кован на више
локација и због тога што се престоница
средњoвековнe Србије често селила: налазила се
на оном месту где би владар успоставио суд (Рас,
Призрен, Скопље, Крушевац...).
НОВАЦ СРПСКИХ
ВЛАДАРА
Српски средњoвековни новац,
друга половина XIII - првa деценијa XIV века
Сребро, 19,85 – 21,35 мм
Новац је пронађен у месту Постење код Новог
Пазара, јуна 1956. године, у глиненом суду у коме је
било 744 новчића (српских динара и венецијанских
матапана)
„Српски динар” се први пут помиње 1214. године
у време Стефана Првовенчаног. Његов син, краљ
Стефан Радослав (1228-1234) ковао је сопствени
новац од бакра. Новац су потом ковали сви српски
владари све до пада Деспотовине 1459. године.
Сребрни новац се у Србији први пут кује у време
краља Стефана Уроша I (1243-1276), захваљујући
обнови рада рудника који су постојали још у
римском периоду. На основу ковничких ознака
утврђено је да је употреба новца била највише
развијена за време владавине краља Милутина
(1282-1321) и цара Душана (1331-1355).
Ковнице новца су се налазиле у близини рудника
сребра. Пре краља Милутина је постојала само
ковница у Брскову, а ковнице Рудник и Ново Брдо
почеле су да раде у време његове владавине. За
време владавине цара Душана ковнице су радиле
и у Плани, Призрену, Трепчи, Скопљу и Охриду.

Сабља има дамасцирано сечиво турског типа
са златним натписом и биљним мотивима.
Дамасцирање jе посебан тип израде: челик од
кога jе урађено сечиво се греjе и у врео челик се
убацуjе други метал коjи служи за украшавање.
Дршка и корице украшени су коралима,
тиркизом и смарагдима.
Сабља Синан паше
Сабља „килич”
Османско царство, друга половина XVI века
Челик тауширан златом и корални украси
Дужина сечива 67,3 цм; дужина дршке 17,5 цм;
дужина корица 77,5 цм
Сабља је израђена за Јусуф Синан пашу Џигала-
заде (1545-1605), турског државника и војсковођу
пореклом из Ђенове
Током Дугог рата између Аустрије и Турске (1593-
1606) Срби су, на више места, неповезано,
подизали устанке против Турака. Највећи устанак
је био у Банату 1594. године током кога су, под
заставама са ликом Светог Саве, ослобођени
градови Темишвар, Липова, Бечкерек и Бечеј.
Устаници су очекивали помоћ Аустриjе коjа није
стигла и устанак је угушен. Део одмазде победника
било је преношење моштију светог Саве из
манастира Милешева у Београд.
Иако историографија није потврдила, у српској
традицији jе прихваћено да сy мошти светог Саве
јавно спаљене на Врачару. Oвај чин повезује се
са великим везиром Синан-пашом Арбанасом
(звали су га и Топојани по месту порекла), који je
командовао османском војском у рату са Аустријом
и зиму 1594-95. године провео у Београду.
Савременик ових догађаја био је четврти везир
Порте - турскe владe коју су чинили Велики везир и
четири везира нижег ранга (четврти као најнижи) -
Јусуф Синан паша Џигала-заде.

Стеван jе презиме добио по маjчином имену.
Његов отац је умро млад па се Стеванова
мајка, Синђелија, преудала. Зато су га по мајци
прозвали Синђелић. Његово презиме постало
је, у српској (војној) традицији, синоним за
војника који се не повлачи из битке и спреман
је да у борби погине.
Портрет Стевана
Синђелића
Александар Шакић, Портрет Стевана Синђелића,
1954. година
Патиниран гипс, димензије 29,5 x 19 x 26 цм
Сигнирано доле десно АШ54 (Александар Шакић
1954. год.)
Војсковођа у Првом српском устанку, Стеван
Синђелић (1770–1809) у боjу на Чегру, код
Ниша, успешно jе бранио наjистурениje положаје
од напада османских снага. Када jе преостало
стотинак устаника, војвода Синђелић jе, како би
избегao заробљавање, испалио хитац у складиште
са барутом. Са преосталим Србима погинули су и
османски војници. Нишки паша наредио је да се
главе свих погинулих Срба одсеку, однесу у Ниш и
од њих сазида Ћеле-кула, која је и данас спомен-
обележје палим чегарским браниоцима.
И поред сачуваног записа који Синђелића
описује као „стаситог и кошчатог, широких плећа,
плавушкастог, кудраве косе и жућкастих бркова”, на
портретима је приказиван као изразито црн човек,
вероватно да би се изразила његова одлучност и
чврстина.
Споменик војводи Синђелићу налази се у Свилајнцу,
а биста у комплексу спомен-парка на Чегру. Кућа
Стевана Синђелића, која се налази на имању цркве
у селу Грабовцу (код Свилаjнца), је под заштитом
Завода за заштиту споменика културе.

Из старословенске азбуке која је имала 43
слова, Вук је задржао следећих 24: а, б, в, г,
д, е, ж, з, и, к, л, м, н, о, п, р, с, т, у, ф, х, ц, ч, ш.
Слова љ и њ добио је спајањем л, односно н са
танким полугласом ь, ђ је преузео од Лукијана
Мушицког, џ из старих румунских рукописа,
а ћ из српских рукописа. Слово ј узео је из
латинице.
први речник српског
НАРОДНОГ jезика
Српски рјечник, истолкован њемачким и
латинским ријечма, скупио га и на свијет издао Вук
Стефановић, у Бечу, издавач P. P. Armeniern,
1818. године
23 х 15 цм, 927 страна, 26.270 речи
Друго, проширено издање, објављено је 1852.
године
Вук Стефановић Караџић (1787-1864) jе, на
подстицај Jернеjа Копитара, почео да прикупља
речи српског народног jезика (у то време jе
у Србиjи књижевни jезик био славеносрпски
- нестандардизован, тешко разумљив jезик
малоброjног образованог грађанства). Иако
завршен 1816. речник ниjе могао бити обjављен до
1818. године због недостатка новца и чињенице да
Србиjа ниjе имала штампариjе, а да jе за штампање
у Аустриjи била потребна дозвола карловачког
митрополита Стефана Стратимировића - великог
противника Караџићевих реформи.
Рjечник jе био jедан од наjважниjих корака у Вуковоj
борби за фонетски правопис и увођење народног
језика у књижевност. Рjечник су критиковали
противници jезичких реформи, наводећи као главне
замерке избацивање старих ћириличних слова,
преузимање латиничног слова - ј (што се сматрало
напуштањем православља) али и велики броj псовки
у речнику. Вуков правопис је званично прихваћен у
Србији тек 1868. године.

Библиотека je мењала локације у Београду
неколико пута. Oд 1920. године налазила
се на Косанчићевом венцу, у бившој згради
Картонаже, купљеној од индустријалца
Милана Вапе која је, приликом немачког
бомбардовања Београда, изгорела до темеља.
Постојећа зграда Народне библиотеке
изграђена је 1973. године по проjекту
архитекте Иве Куртовића.
наjстариjа установа
културе у Србиjи
Фрагмент са фасаде Народне библиотеке страдале
у бомбардовању 6. априла 1941. године
Глава лава, керамика, 16 x 14 цм 
Народна библиотека Србије основана је 1832.
године у књижари Глигорија Возаровића. Његови
и поклони других српских културних посленика
чинили су иницијални фонд Библиотеке. Књижни
фонд je увећаван спајањем више библиотека
јавних и државних надлештава, oткупом приватних
библиотека, поклонима и легатима истакнутих
научних и културних радника (Милана Ракића,
Милоша Црњанског, Милоша Ђурића, Михајла
Динића и др.).
Обавезни примерак - по jедан примерак сваке
штампане публикациjе даjе се Народној библиотеци
- у Србији постоји од наредбе Милошa Обреновићa
из 1832, а 1870. године ово је установљено
Законом о штампи, и постоjи до данас. Одлуком
Народне скупштине Републике Србиjе од 14. jула
2011. године обавеза достављања овог примерка
пренета jе са штампара на издавача.
Правила библиотеке из 1858. године налажу
Библиотеци да набавља „сваку српску књигу, сваку
књигу коjа се тиче српског народа било на ком
jезику, из сваког раздела књижевности наjврстниjе
књиге, било на ком jезику”.

Једносекло повијено сечиво са траговима
украшавања златним и сребрним жицама.
Дршка је од слоноваче, турског типa: изглед
дршке подсећа на дршке jатагана (благо
закривљена дршка дводелног завршетка -
jабуке) са отвором који је оивичен оковом од
сребра.
САБЉА СТЕВАНА
КНИЋАНИНА
Сабља „килич”, Русиjа, прва половина XIX века
Дужина сечива 87 цм, дужина дршке 12,5 цм,
дужина корица 91,5 цм
На једној страни се налази натпис: Народни генерал
Ст. П. Книћанин, 1852. године.
Током 1848. и 1849. године Срби на територији
данашње Воjводинe (тада под управом Мађара,
а у саставу Хабзбуршке монархиjе) боре се за
проглашење аутономиjе територије на којој живе и
право да бираjу свог воjводу и патриjаха. Мађари
нису хтели да признају оваква права Србима, па
долази до оружаних сукоба. У јулу 1848. године из
Србиjе сународницима у Војводини стиже помоћ
у новцу и оружју, добровољци се пребацуjу преко
Саве и Дунава.
Српске добровољце предводио је Стеван Петровић
Книћанин (1807-1855) који се, иако без претходног
ратног искуства, истакао у биткама код Томашевца,
Панчева, Вршца, у Шајкашкој. Книћанин је био
уважаван у народу и војсци, а патријарх Jосиф
Рајачић, први представник Српске Војводине,
произвео га је у чин народног генерал мајора.
За заслуге у борбама током буне Срба у Војводини
кнез Александар га, 1852. године, поставља за
војводу и сенатора. Приликом постављења од кнеза
је добио сабљу „килич”.

Делиград jе име добио по jедноj од
наjважниjих битака из Првог српског устанка.
Био је први српски брод на парни погон, који
је у служби остао преко пола века. У време
Српско-Турског рата 1876. године на једном
његовом шлепу формирана је прва резервна
војна болница.
Први српски
пароброд
Макета речног брода Делиград,
рађена у размери 1:50
Дрвo и метал, 1962. година
Дужина 122 цм, ширина 30 цм, висина 41 цм
Први српски пароброд, Делиград, купљен је од
Русије 1862. године указом кнеза Михајла. Србија
је већ имала неколико бродова али су они на главни
јарбол морали да истакну турску заставу. Делиград
је био први брод коjи jе пловио под заставом
Србије. Овај тегљач, дугачак 58 м, широк 14,20
м, могао је да прими 700 путника, развије брзину
од 20 км/сат, имао је осам пратећих шлепова и
носивост од 275 тона. Његовим упловљавањем у
српски део Дунава, августа 1862 године, започело
је савремено речно бродарство у Србији.
Делиградом је последњи турски командант
(Али-Риза-паша) 1867. године отишао из Београда
(Србиjа jе и формално постала независна после
Берлинског конгреса 1878. године).
У Линцу је 1895. године преуређен у модеран
путнички пароброд и пловио је Савом и Дунавом
до 1914. када је потопљен код Оршаве (Румунија).
Извађен je после рата и одвучен у Пешту. Био jе
у непоправљивом стању па је претворен у старо
гвожђе.

Прве новчанице у Кнежевини Србиjи,
штампане 1876. године - за коjе jе, веруjе
се, цртеже радио Ђура Jакшић - никада нису
пуштене у оптицаj. Новчаница од 100 динара
емитована је 1884. године, али, навикнут на
метални новац, народ jе ту новчаницу махом
мењао за злато. Широко jе прихваћена тек
банкнота од 10 динара, издата 1885. године.
ЗЛАТНИЦИ КРАЉА
МИЛАНА
20 златних динара са ликом Милана I Обреновића,
Краљевина Србиjа, 1882. година
Злато, пречник 21 мм
Аверс: Милан I, Краљ Србије
Реверс: 20 динара 1882.
Први златни новац у Србиjи, у номиналноj вредности
од 20 динара, искован jе 1879. године. Поводом
проглашења кнеза Милана за краља Србиjе 6. марта
1882. године, поjавио се златни новац од 10 и 20
динара, популарно назван „миландор”.
Србиjа jе своjу националну монету дефинисала
усвоjивши стандарде Латинске новчане униjе, чиjе
су строге одредбе прописивале степен финоће
метала за израду кованог новца, као и ковничке
стопе. Златници краља Милана су ковани у
Аустрији, у емисији од 300.000 комада, на основу
Закона о српским новцима објављеног децембрa
1878. године. Новац ове серије био је у оптицају и
после Првог светског рата. Касниjе jе емитовано jош
неколико врста кованог новца. Последња емисиjа
са ликом владара из династиjе Обреновића потиче
из 1897. године, када jе у сребру искован новац
од 1 и 2 динара са ликом краља Александра I
Обреновића.
Прва следећа серија златног новца издата је
1925. године у Краљевини СХС, са ликом краља
Александра I Карађорђевића и вредношћу од 20
динара.

У Цвиjићевим „Упутствима...” су биле следеће
групе питања: положаj села; тип села; кућа
двор и окућница, поjате или станови, колибе,
пивнице и друге зграде у планини и у пољу;
приче и тумачења о именима села; оснивање
села, раниjа насеља и њихови трагови;
занимање становништва.
Атлас српских
земаља
Насеља српских земаља, књ. II и III, уредио др
Јован Цвијић, Српски етнографски зборник, Српска
краљевска академија (СКА), Државна штампарија
Краљевине Србије, Београд 1903. и 1905. године
Сериjа издања Српског етнографског зборника,
Српске краљевске академиjе, под називом
„Насеља српских земаља” почела jе да излази
1902. године. Сериjу jе покренуо наш чувени
географ Jован Цвиjић (1865 - 1927) обjављуjући
своjе антропогеографске радове и радове своjих
сарадника и ученика окупљених око „Географског
завода” Велике школе. До 1913. године издато jе
девет томова. Након Првог светског рата ова сериjа
издања jе обновљена 1921. године, под називом
„Насеља и порекло становништва”.
У прикупљању и сређивању грађе учествовали
су слушаоци географског семинара и сарадници
„Географског завода” и многоброjни поjединци
у локалним срединама, посебно учитељи и
свештеници. Грађа jе прикупљана на основу
Цвиjићевих „Упустава за проучавање села у Србиjи
и осталим српским земљама”, састављених 1896.
године. Jедна од главних активности Географског
завода била jе и израда карата при чему су
коришћени детаљни цртежи сарадника на коjима се
бележила свака кућа, као и фотографиjе.

Србија је у Првом балканском рату водила
велике победничке битке: код Куманова,
Прилепа и Битоља. Српска воjска jе после пет
векова ушла на Косово и окончала османску
власт над Македониjом. У Другом балканском
рату Бугарска jе ратовала против Србиjе,
Црне Горе, Румуниjе и Турске, пре свега
незадовољна поделом Македониjе.
ХРОНИКА БАЛКАНСКИХ
РАТОВА
Илустрована ратна кроника
(1389-1912/1913.), свеске 1-50
Средио др Каменко Суботић, Издавачка
књижарница Свет. Ф. Огњановића, штампа
Деоничарско друштво „Браник”, Нови Сад,
1912/13. године
Свеске су посебно издаване
и 1912/13. године укоричене заједно.
Балкански ратови 1912 - 13. године окончали су
владавину Османског царства над балканским
народима али и довели до сукоба савезника око
ослобођених териториjа. У Првом балканском
рату (октобар 1912 - маj 1913) Србиjа, Црна Гора,
Бугарска и Грчка су ратовале против Турске, коjа
jе изгубила готово све териториjе на Балкану.
Мир коjи jе постигнут посредством великих
сила (Аустроугарска, Немачка, Француска,
Велика Британиjа, Русија и Италиjа) ниjе потпуно
задовољио савезнике: Србиjа jе морала да се
повуче са Jадрана, на инсистирањe Аустроугарске
створена jе нова држава, Албаниjа, на териториjи
на коjу су претендовале Црна Гора, Србиjа и Грчка,
већи део Македониjе припао jе Србиjи на велико
незадовољство Бугарске.
Из Балканских ратова Србиjа jе изашла са
двоструко већом териториjом, као регионална сила
и наjмоћниjа држава на Балкану, постаjући тако
озбиљна сметња аустроугарским интересима, па се
Балкански ратови могу сматрати и уводом у Први
светски рат.

Прва високошколска воjна установа у Србиjи
- Артиљериjска школа - основана jе 1850.
године. „Закон о устроjству Воjне академиjе”,
1880. године, означио jе почетак рада Воjне
академиjе. Академиjа jе радила до Балканских
ратова (1912. године), а рад су jоj прекинули и
Први и Други светски рат.
СТРАТЕГИЈА ЖИВОЈИНА
МИШИЋА
Живојин Р. Мишић, Стратегија - вештина
ратовања: предавања на Вишој школи Војне
академије од 1898. до 1904. године Живојина
Р. Мишића, ђенерал-штабног пуковника, Нова
штампарија - Давидовић, Београд, 1907. година
У току 1914. године српска воjска jе у два наврата
одбила аустро-угарске нападе и остварила победе
на Церу и Колубари. Првом српском армијом у
Колубарској бици командовао је Живојин Мишић
(1855-1921), који је за ту победу награђен чином
војводе.
Мишић jе учествовао у пет ратова од 1876. до 1918.
године. Из политичких разлога пензионисан је па
реактивиран 1904. и 1913/14. године (реактивиран
на почетку Првог светског рата). Од јуна 1918. је
као начелник Врховног штаба командовао пробојем
Солунског фронта и борбама за ослобођење земље.
Сматран је великим војсковођом и војним стратегом,
а његово командовање Првом српском армијом
на Колубари и данас се изучава на многим војним
школама у земљи и иностранству.
Воjвода Мишић написао jе више радова из области
вештине ратовања, предавао jе Стратегију на Војној
академији у Београду (од 1898. до 1902. године,
са прекидима). Предавања jе објединио у књизи
Стратегија, која је одмах увршћена у обавезну
лектиру војних академија, а њему омогућила
финансијски опстанак у годинама принудног
пензионисања.
 РАТНИ НОВАЦ
КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ
20 пара, Краљевина Србиjа, 1917. година
Злато, пречник 22 мм
Аверс: Грб
Реверс: Краљевинa Србијa, 20 пара
Ковано у Француској (Калуп израдила The Gorham
company, Провиденс, САД)

Први светски рат jе онемогућио даље ковање

За време аустроугарске окупациjе Народна
српског новца у Бечу. Како би покривала ратне
банка обезбеђује резерве новчаница
трошкове, Српска влада је на Крфу донела Закон
штампањем додатних количина у Францускоj
о ванредним кредитима и ковању сребрног и
и издавањем „ратне” новчанице у апоену
никленог новца. На основу овог закона 1917.
од 50 динара, за коjу jе нацрт израдила
године направљена jе у Францускоj сериjа кованица
академска сликарка Бета Вукановић.
у апоенима од 5, 10 и 20 пара. Кованице су
направљене од легуре бакра и никла, у емисији
од по 5 милиона комада. Међутим новац ове
серије је данас веома редак јер је највећи део
тиража потопљен са бродом који га је превозио из
Француске до Грчке.

Том приликом направљена је и мала серија златних

кованица у истим апоенима, коjи ниjе био намењен
за оптицај. Чињеница која посебно интригира
нумизматичаре је да је златни новац кован у тако
малим апоенима и то ратне 1917. године. Ове
златне кованице су изузетно ретке и ниjе познато
колико их jе сачувано до данас.

Брод Драгор (1948. мења име у Краjина),
техничка спецификација:
Брод точкаш - погон са два точка и лопатицама
на боковима
Направљен од гвожђа (труп) и дрвета
(надградња)
Дужина 56,82 м, укупна ширина 12,30 м,
бочна висина 2,73 м
Газ брода 1,70 м, депласман – пуни 344,022
тоне
Изгорео jе у пожару 3. jануара 2007. године на
бродоградилишту Гемакс на Новом Београду.
ДВОРСКА jахта
ДИНАСТИJЕ
Карађорђевић
Макета речног брода Крајина,
рађена у размери 1:50
Дрвo и метал, 1952. година
Дужина 115 цм, ширина 24 цм, висина 34 цм
Брод - резиденциjа jугословенског краља
Александра I Карађорђевића (1888 – 1934),
изграђена је поводом прославе десетогодишњице
пробоjа Солунског фронта, у Регенсбургу (Немачка),
за 241.500 златних марака. Луксузна jахта у
Београд jе упловила 1928. године и добила име
Драгор. На захтев управе двора брод jе офарбан
у белу боjу и на њему су извршене измене чиjи су
трошкови износили 1.500.000 златних марака.
Брод jе имао укупну површину од око 700 м2,
три салона, два апартмана, 18 двокреветних
кабина, палубу за шетњу, поштанске уређаjе. Био
jе познат по квалитетним дуборезима, стубовима и
луксузним детаљима, а на њега су позивани само
важни гости и приjатељи.
Указом краља Александра од 23. новембра
1928. године, уведен jе у листу Флоте краљевске
морнарице. Током Другог светског рата брод jе
постао заробљеник хрватских и немачких трупа.
По завршетку рата враћен jе у Београд где jе
преименован у Краjина и септембра 1951. године
предат Команди града Београда.

Образац издавања франко марака – марке
су идентичног изгледа, a различитих боjа и
номинале вредности – присутан je од самог
почетка обjављивања марака у Србиjи.
Задржао се готово до краjа прошлог века.
ПОСТХУМНЕ МАРКЕ
КРАЉА АЛЕКСАНДРА
Албум поштанских марaка издат након убиства
краља Александра Карађорђевића,
17. 10. 1934. године
Нацрт П. Стојичевића, рез Д. Вагнера, клишеа
(отисци) израђена у Државној штампарији у Бечу
Од прве редовне сериjе поштанских марака у Србиjи
- пуштена jе у оптицаj jуна 1866. године - следили
смо светски тренд: најчешћи мотив на маркама били
су ликови владара. Нацрт и израда првих марака
урађени су у American banc note Co. у Њујорку.
Први пут се лик регента Александра, са краљем
Петром, појављује на редовним издањима
марака 1918. године, непосредно пред стварање
Краљевине СХС. До смрти краља Александра скоро
сва редовна издања поштанских марака била су са
његовим ликом, штампана у Њујорку, Лондону, Бечу
и Београду.
Eмитовање пригодних марака почело jе у време
династиjе Карађорђевић. Mарке поводом смрти
краља Александра штампане су у више наврата
– прво издање са црним оквиром, а за остала су
употребљене залихе марака из 1931. и 1932.
године, на коjе jе „отиснут” црни оквир. Услед
несавршеног начина израде и особина разних плоча
употребљаваних код доштампавања настале су
броjне особине и типови оквира што маркицама даjе
посебну филателистичку вредност.
СРБИЈА КРОЗ ВЕКОВЕ:
(не)очекиване приче из историје Србије

Музеј историје Југославије

Ботићева 6, 11000 Београд
www.mij.rs

Издавач : Музеј историје Југославије

За издавача: Неда Кнежевић

Аутори текстова: Веселинка Кастратовић Ристић, Ана
Панић, Ана Сладојевић, Момо Цвијовић, Радован Цукић

Лектура : Катарина Субашић

Графичко обликовање: Моника Ланг
Фотограф: Андреја Мирић

Штампа : Алдуминис

Тираж: 500

Београд 2014.

CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

930.85(497.11)(083.824)

СРБИЈА кроз векове : (не)очекиване приче

из историје Србије : [12. фебруар-12. март
2014. / аутори текстова Веселинка Кастратовић
Ристић ... [и др.] ; фотограф Андреја Мирић].
- Београд : Музеј историје Југославије, 2014
(Београд : Алдуминис). - [29] стр. : илустр.
; 20 X 20 cm

Тираж 500.

ISBN 978-86-84811-20-4

a) Србија - Културна историја - Изложбени

каталози
COBISS.SR-ID 204525324