Professional Documents
Culture Documents
Аларих I или Аларик I је био визиготски краљ који је предводио велику групу Визигота
између 395. и 410. године у њиховoм лутању између Балкана и Источноримског царства, и
Италије и Западноримског царства. Био је готски поглавар који је око 395. успео да се
издигне изнад осталих готских вођа који су се међусобно борили за превласт. Током целе
своје владавине настојао је да добије звање врховног војсковође (magister militum) у
римској војсци, чиме би добио легитимно признање од римских власти и тиме променио
римско-готске односе формиране још 382. године федератским споразумом који су Готи
склопили са царем Теодосијем I након битке код Хадријанопоља, као и да добије део
земље на којем би се Визиготи могли трајно населити. На крају, сви напори су се
изјаловили што је резултирало пљачком Рима 410. године која је саблазнила целокупну
римску јавност. Сам Аларих је врло брзо након пљачке умро од маларије.
Садржај
Извори
Аларихово уздизање
Поход на Грчку
Први поход на Италију
Други поход на Италију
Прва опсада Рима (408)
Друга опсада Рима (409)
Трећа опсада и пљачка Рима (410)
Аларихова смрт и сахрана
Напомене
Библиографија
Литература
Референце
Извори
О периоду у ком је живео Аларих и догађајима у којима је учествовао сазнаје се углавном
из дела историчара Оросија и Олимпиодора, који су били савременици догађаја, као и
песника Клаудијана, који је био лични песних војсковође Стилихона, затим Зосима,
византијског историчара који се родио око 80 година након Аларихове смрти, и
византијског историчара готског порекла, Јорданеса.
Аларихово уздизање
Након низа сукоба готских племена са Римом од њиховог преласка Дунава 376. године,
као и неколико битака у којима су Готи однели убедљиве победе (од којих је најзначајнија
битка код Хадријанопоља 378. године у којој је погинуо источноримски цар Валенс),
Теодосије I је 382. године успео да склопи мир и споразум о савезу са Готима. Варвари су
насељени у римској Тракији (данашња Бугарска) где су задржали своју племенску
друштвену структуру, а заузврат су римском царству морали да шаљу савезничке војне
одреде. Овај споразум обезбедио је мир све до 395. године, када је цар Теодосије умро.
Тадa је дошло до великих готских устанака, чији су узроци вероватно били велики губици
које су претрпели готски одреди које су слали цару као део федератских обавеза у две
битке у којима је Теодосије однео победу[6].
Прва битка одиграла се 387. године, када је Теодосије кренуо против узурпатора Магнуса
Максима, који је 382. године убио западноримског цара Грацијана.[6]. Теодосије је том
приликом мобилисао велики број готских федерата од којих се велики део побунио чак
пре самог похода,1 док је до озбиљних немира дошло након повратка на Балкан. Како
наводи Клаудијан Готи, међу којима се налазио и Аларих, по Теодосијевом повратку на
Исток 391. године су покушали да убију цара[4], али ипак нису успели. Клаудијан даље
приповеда да је до директног сукоба између Теодосија и Алариха дошло у бици на реци
Хебрус, то јест, данашњој Марици. Руски историчар Куликовски наводи да, ако је заиста
дошло до овог сукоба, он се могао одиграти само у касно лето 391. године. Иако није
познато који је положај заузимао у том периоду, на основу савремених извора може се
закључити да Аларих тада није био значајна личност, већ само један од многих разбојника
и побуњеника који су правили проблеме на Балкану[4]2. Теодосије је прво послао
војсковођу Промотија, а кад је овај био убијен из заседе, послао је Стилихона, који је врло
брзо натерао побуњенике на преговоре са царем, чиме је на Балкану поново успостављен
мир.
Аларих је био један од неколико готских вођа који су се борили око превласти над свим
готским групама. Његови директни супарници били су Ериулф и Фравита. Пошто је 392.
године на једној вечери Ериулф био убијен, док је Фравита убрзо након тога пребегао
Римљанима, Аларих је одједном избио у први план и његова фигура је почела да добија
обрисе главног вође свих Гота[7].
Пар година касније, Готи су опет били ангажовани у сукобу са другим узурпатором,
Евгенијем[8], кога је на западноримски престо поставио римски војсковођа франачког
порекла, Арбогаст. Теодосије је кренуо на Запад 394. године оставивши свог сина и
наследника на Истоку, Аркадија, у Константинопољу на бригу преторијанском префекту
Руфину. Са собом је повео свој млађег сина Хонорија, кога је претходно прогласио за
августа[9]. У редовима своје војске Теодосије је имао и око 20.000 готских федерата са
Аларихом на челу[10]. До одлучујуће битке између царских и узупаторских снага дошло
је 5. септембра 394. године на реци Фригид у данашњој Випавској долини на граници
Словеније и Италије. Том приликом Готи, које је Теодосије послао у прве редове,
претрпели су огромне губитке — извори наводе да је том приликом погинуло 10.000
Гота[8]. Историчар Оросије тврди да је Теодосије том приликом однео дуплу победу за
Рим — прву над узурпатором, и другу над самим Готима[8]. Иако је немогуће знати да ли
је Теодосије заиста имао намеру да на овај начин ослаби снагу Гота, Готи након ових
сукоба нису могли имати превише поверења у Римљане. Такође, Рим је толерисао готску
независност само зато што није имао избора након пропасти код Хадријанопоља. Битка
код Фригида Готима је дала више него оправдан разлог[8], а неочекивана Теодосијева
смрт у Милану 17. јануара 395. године, пружила им је савршену прилику за побуну.
Поход на Грчку
Теодосије I је западни део царства оставио свом млађем сину Хонорију који је још увек
био дете и чије је старатељство поверио Стилихону, врховном војном заповеднику (лат.
magister militum). На Истоку, владао је његов старији син Аркадије, који је тада имао 18
година, међутим, стварна власт се налазила у рукама Стилихоновог заклетог непријатеља,
преторијанског префекта Руфина[9]. Стилихон је, међутим, претендовао и на
старатељство над Аркадијем и источним делом царства, тврдећи да је то била последња
Теодосијева жеља пред смрт[11].
Стилихон је већ 395. послао на Исток неколико помоћних јединица које су се бориле у
бици код Фригидe[13]. На челу једне од њих био је Аларих, који је очекивао унапређење
због извојеване победе код Фригиде3, као и због великог броја погинулих Гота у тој бици.
Како унапређење није долазило, Аларих је подигао устанак и кренуо на Константинопољ.
Испрва, подржали су га само Готи који су већ били под његовом командом, али врло брзо
његови редови су бројчано расли, с обзиром да су му се успут придруживали сви они који
су били незадовољни својим положајем и који су очекивали некакву корист од
устанка[14]. Међутим, Аларих је неочекивано скренуо са свог пута ка Константинопољу и
упутио се у Македонију, Мезију и Тесалију, пустошећи и пљачкајући, али такође пажљиво
заобилазећи Руфинова имања4. Клаудијан говори о томе како је Руфин спасио
Константинопољ тако што је дозволио Алариху да опустоши и опљачка друге провинције
на Балкану, међутим, упитна је веродостојност ове тврдње с обзиром да је Клаудијан био
склон дискредитовању свих Стилихонових непријатеља[14]. Вероватније је да Аларих
није напао источноримску престоницу јер је Константинопољ са својим утврђењима био
превише велики залогај за Аларихове Готе, па су се предомислили и кренули ка лакшим
циљевима. С друге стране, Руфин није имао довољно војске ни за одбрану, а камоли за
потеру за Готима, с обзиром да је велики део источне војске био на Западу под
Стилихоновом командом још од Теодосијевог последњег похода[14].
Након 397. године, није познато шта се дешавало са Алариховим Готима[17]. Могуће је да
су били послати у градове јужног Балкана и да су им додељени цивилни администратори,
као што је то био обичај да се ради са свим другим римским јединицама, док неки
историчари сматрају да су се вратили на земље које су им биле додељене још 382.
године[19]. И поред претпоставки није познато шта се дешавало са Аларихом и Готима
између 397. и 401. године[19].
Следећи Аларихов пример, Трибигилд, вођа Одотејеве готске групе Грејтунга подигао је
устанак 399. у малоазијској области Фригији с циљем да извуче високи војни положај за
себе. Гајна, римски војсковођа готског порекла, искористио је Трибигилдову побуну како
би уклонио Евтропија, а затим је тражио је за себе место магистер милитума и конзулат,
као и смењивање Аурелијана, који је постао преторијански префект након Евртопијевог
пада[20][18]. Аурелијан је смењен и Гајна је добио конзулат, али нови преторијански
префект Цезарије, био је непријатељски расположен према Готима исто као и његови
претходници, те је организовао контранапад у самом Цариграду, где Готи иначе нису били
добродошли. Разјарена светина је масакрирала око 7.000 Гота[18], махом цивила[20], док
је Гајна побегао из града, а касније га је убио хунски вођа Улдин[18].
У светлу новонастале ситуације, Аларих највероватније није више видео источноримско
царство као поузданог преговарача, па је 401. године заједно са својим присталицама
напустио Македонију и кренуо ка Италији, с надом да ће од Стилихона моћи да извуче
оно што није успео на Истоку[21].
Готи су стигли у Италију 18. новембра 401. године. Прешли су реку По и одмах се дали у
опседање главне царске резиденције Западног римског царства, Милана. Стилихон је
одмах кренуо из Ретије где је био заузет борбама против Алана и Вандала који су упадали
из Паноније, те је Аларих већ почетком 402. године морао да се повуче, међутим,
престоница је заувек пресељена у Равену, коју је поред бедема бранио и неприступачан
мочварни терен. Аларих се, међутим, није повукао, него је кренуо даље на запад[22]. Дана
6. априла 402. године[22] дошло је до битке код Полентије (данас Пијемонт) у којој је
Аларих био побеђен и приморан да се повуче. Победа Стилихона код Полентије била је
мала али значајна, с обзиром да је успео да зароби многе Готе, између осталих, и
Аларихову жену и децу, као и сво благо које је Аларих годинама згртао пљачком и
изнуђивањима[21]. Понудио је примирје, под условом да Аларих напусти Италију.
Разлози за овакву великодушност нису познати — може бити да је Стилихон сматрао
Алариха превише јаким да би га докрајчио, или је видео готског вођу као евентуално
оруђе које би могао да употреби у будућности[21].
При повлачењу, Аларих се задржао код Вероне, вероватно с намером да се на неки начин
докопа Галије. Стилихон је кренуо за њим и у јулу или августу 402. године одиграла се
битка код Вероне у којој је Аларих доживео пораз па је био приморан да се повуче из
Италије. До почетка 403. године, Аларих се опет нашао на Балкану као обичан разбојник,
без икаквог уговора са било којим делом Римског царства[23].
Ситуација се, међутим, променила 404. године, када је Стилихон направио први корак, и
ступио у преговоре са Аларихом. Стилихон је тражио начин да смањи утицај Артемија,
Цезаријевог наследника на истоку, и вероватно је желео да са Аларихом склопи савез о
заједничком походу на Константинопољ, а за узврат му је понудио положај врховног
заповедника у Илирику. Савез је склопљен крајем 404. или почетком 405. године.
Приск Атал је био један од најугледнијих сенатора који је тај положај држао још за време
Теодосијеве владавине. Током прве опсаде Рима, био је један од три изасланика Сената
који су ишли у Равену и договорили састанак цара и готског краља у Риминију. Кад му је
Аларих понудио место августа, вршио је функције главног царског ризничара (comes
sacrarum largitionum) и префекта града Рима[33]. Атал је прихватио понуду, с обзиром да
је и сам имао претензије на престо јер му се није допадало то што двор у Равени обраћа
мало пажње на потребе и сигурност града Рима као и жеље римског сената[33]. Тако је
Западноримско царство добило и трећег цара, поред Хонорија и галског узурпатора,
Константина III. Приск Атал је Алариху и његовом шураку Атаулфу доделио највиша
војна звања, међутим, врло брзо се отео контроли, не схватајући у коликој мери његов
положај зависи од Алариха. Све високе положаје у Риму попунио је искључиво
Римљанима из сенаторске класе[33]. Захваљујући томе, Хоноријев comes Africae
Хераклијан победио је Аталовог војсковођу Констанса што је довело до губитка контроле
над Африком, главном римском житницом, а кад је Аларих предложио да пошаље малу
групу од 500 Гота који би повратили Африку, Атал је то одлучно одбио[34]. Такође је
одмах почео да шаље изасланике у Равену који су Хонорију претили сакаћењем и
прогонством[31], а онда се и сам упутио у Равену да лично води преговоре са својим
ривалом. Кад му је Хонорије понудио савладарство, уместо да прихвати ову великодушну
понуду од легитимног цара, Атал је одбио и наставио да инсистира на Хоноријевом
смењивању и протеривању на пусто острво[34]. Међутим, врло брзо ће зажалити због
своје исхитрене одлуке, јер је ненадано у Равену стигло 4.000 римских војника из Северне
Африке као и знатна количина новца[35], те је Хонорије, с обзиром да у новонасталим
условима више није имао никакву потребу да преговара, свој предлог повукао, а Аларих је
одлучио да се опет приближи законитом цару, те је у априлу 410. године јавно ражаловао
Атала и послао царске инсигније Хонорију у Равену[34].
Овог пута, за Аларих није био спреман на преговоре и одлучио је да заузме Рим. Након
кратке опсаде, 24. августа 410. године Визиготи су ушли у Рим кроз врата Саларија која су
се налазила на североистоку града. Рим је био три дана препуштен на милост и немилост
Визиготима који су стекли огроман плен непроцењиве вредности, међу којима је било и
благо из Соломоновог храма које је Тит донео из Јерусалима (између осталог и Соломонов
сто)[32]. Такође је била заробљена и Гала Плацидија, Хоноријева и Аркадијева сестра и
кћерка Теодосија Великог, с којом ће се касније оженити Атаулф[32].
… Кад су почели да расправљају о миру, он [Аларих] је употребио изразе који су били
претерани чак и за једног арогантног варварина: изјавио је да неће прекинути опсаду све док
не добије све злато и сребро које постоји у граду, као и сва покретна добра и робове варваре.
Када је један од амбасадора питао шта би оставио грађанима ако би све то узео, одговорио
је: "Њихове животе."
Ипак иако је пљачка Рима нанела велики психолошки ударац становницима Рима, штета
нанесена самом граду и њеним становницима била је веома скромна. Питер Хедер је
назива најцивилизованијом пљачком једног града која се икада догодила[35]. Аларих је
наредио да се не дирају света места у граду и да се избегавају крвопролића[37]. Базилике
св. Петра и св. Павла пружиле су уточиште многим Римљанима и Визиготи их нису
дирали[35]. Штавише, постоје сведочења Римљана који су касније пристигли као
избеглице у Северну Африку, како су Визиготи с поштовањем испратили неке монахиње
до тих базилика, а потом се обрушили на пљачкање њихових кућа. Иако су нпр. однели
сребрни циборијум7 тежак 2.025 фунти, поклон цара Константина Великог Риму, обредне
посуде у базилици св. Петра остале су нетакнуте[39]. Што се тиче рушења и паљења, било
је ограничено на област око Саларијских врата и на сенатску већницу. Све у свему, након
три дана пљачке, већина споменика и јавних као и приватних зграда остала је нетакнута,
иако су поретна добра била махом опљачкана[39].
Разлог оваквог исхода ове пљачке вероватно лежи и у чињеници да је она за Алариха била
не успех, већ израз пропасти његових дугогодишњих настојања да Рим промени своју
политику у односу према Готима коју је зацртао још од споразума из 382. године[40].
Заправо, сваки пут кад је полазио на Рим, пљачка самог града никад му није била крајњи
циљ, већ је претњама граду желео да натера Хонорија да му да оно за чим је жудео целога
живота и што је покушавао прво у источном, а потом у западном делу царства[40]: за себе,
легитимни положај у оквиру римске државе, а за Готе, земљу на којој би се могли трајно
настанити. Како то Питер Хедер каже, пљачка Рима није толико била симболичан ударац
Римском царству, колико признање готског пораза[40].
Мало се зна о догађајима који су следили пљачку Рима[41]. Зна се да су Визиготи, пошто
су напустили опљачкани и понижени Рим, кренули на југ кроз Кампанију, ка Африци.
Успут су освојили Нолу и Капуу, док код Напуља нису имали успеха, међутим, Алариху
овај град није био битан, с обзиром да је његов прави циљ био освајање севера Африке, и
да тиме обезбеди храну својим изгладнелим пратиоцима и да се вероватно настани са
својим саплеменицима у тој богатој земљи. Стигли су у Ређо, одакле је Аларих хтео да
пређе на Сицилију[42] и одатле, у Месину на афричком континенту. Међутим, ненадано
се подигло велико невреме и разбило све бродове који су били спремни за прелазак.
Аларих се повукао из Ређа и кренуо ка Напуљу, у нади да ће тамо моћи да сакупи нову
флоту за прелазак. Међутим, док су опседали Косентију (данас Косенца), Аларих је
напрасно умро од маларије[15].
Визиготски
Претходник: Наследник:
краљеви
— (395—410) Атаулф
Напомене
1. Према неким изворима, потплатио их је сам Максим како би дигли побуну.[8]
2. Према Куликовском, схватање да је Аларих био члан племените породице Балта данас
је превазиђено, с обзиром да се темељи искључиво на приповедању Јорданеса који је
очигледно измислио династију Балти како би установио равнотежу са племенитом
готском династијом Амала остроготског краља Теодориха Великог[4].
3. Аларих је све до своје смрти наставио да периодично тражи намештење магистер
милитума. Аларих је вероватно био толико истрајан јер би погодности које су пратиле
то намештење омогућиле учвршћење његове превласти над Готима. Наиме, место
магистер милитума повлачило је и позамашну плату у злату за његове подређене.
Догађаји су показали да је Аларих висок положај у римској војној хијерархији желео да
искористи како би се наметнуо за врховног владара свих Гота који су живели на римској
територији[12].
4. Бјури је сматрао да је Аларих штедео Руфинова имања не да би га дискредитовао,
него да би оставио простора за неко евентуално повољно склапање преговора.[15]
5. Зосим наводи број од 30.000 људи[27], али Хедер сматра то претераним и наводи број
од 12.000.[27]
6. Питер Хедер претпоставља да је Сар био један од готских вођа које је Аларих победио
у борби за место поглавара свих Гота деведесетих година 4. века[35]. Сара је 412. године
убио Атаулф, а Атаулфа је три године касније, 415, у Барселони убио Сигерих, Саров
брат, и на кратко заузео визиготски престо.
7. Путир, пехар са поклопцем у ком се држи хостија у римокатоличкој цркви [38].
Библиографија
Литература
P. J. Heather. The Goths. Wiley-Blackwell, 1998 (ISBN: 0-631-20932-8)
P. J. Heather. Goths and Romans, 332—489, Clarendon Press, Oxford, England, 1991 (ISBN: 0-
19-820234-2)
P. J. Heather. the Fall of the Roman Empire. A New History. Pan Macmillan, London, 2005
(ISBN: 978-0-330-49136-5)
Herwig Wolfram. The Roman Empire and Its Germanic Peoples. Univ. of California Press,
London, England, 1997 (ISBN: 0-520-08511-6)
Michael Kulikowski. Rome's Gothic Wars. From the Third Century to Alaric. Cambridge Univ.
Press, New York, 2007 (ISBN: 0-511-24933-0)
J. B. Bury. History of the Later Roman Empire, From the Death of Theodosius I to the Death of
Justinian, I, London 1923. (више издање) — at LacusCurtius - ISBN-10: 0486203980
Еncyclopaedia Romana: The sack of Rome (извор)
Референце
1. Rome's Gothic Wars, 187. 22. The Roman Empire and Its
2. Rome's Gothic Wars, 185. Germanic Peoples, 10.
3. Rome's Gothic Wars, 160. 23. The Goths, 146.
4. Rome's Gothic Wars, 161. 24. The Goths, 147.
5. Rome's Gothic Wars, 189. 25. Rome's Gothic Wars, 172.
6. The Goths, 138. 26. Rome's Gothic Wars, 173.
7. The Goths, 143. 27. Goths and Romans, 6.
8. The Goths, 139. 28. Тhe Fall of the Roman Empire. A
9. Rome's Gothic Wars, 163. New History, 224.
10. The Roman Empire and Its 29. Тhe Fall of the Roman Empire. A
Germanic Peoples, 7. New History, 225.
11. Rome's Gothic Wars, 166. 30. Rome's Gothic Wars, 174.
12. The Goths, 141. 31. Тhe Fall of the Roman Empire. A
13. Rome's Gothic Wars, 164. New History, 226.
14. Rome's Gothic Wars, 165. 32. The Roman Empire and Its
15. History of the Late Roman Empire. Germanic Peoples, 11.
16. The Roman Empire and Its 33. Rome's Gothic Wars, 175.
Germanic Peoples, 9. 34. Rome's Gothic Wars, 176.
17. Rome's Gothic Wars, 167. 35. Тhe Fall of the Roman Empire. A
18. The Goths, 144. New History, 227.
19. Rome's Gothic Wars, 168. 36. Еncyclopaedia Romana: The sack
20. Rome's Gothic Wars, 169. of Rome.
21. Rome's Gothic Wars, 170. 37. Rome's Gothic Wars, 179.
38. Речник Матице српске,
једнотомни, Београд, 2007.
39. Тhe Fall of the Roman Empire. A
New History, 228.
40. Тhe Fall of the Roman Empire. A
New History, 229.
41. Goths and Romans, 7.
42. Rome's Gothic Wars, 180.