Муслиманска освајања (арапски: ‫الغزوات‬, ел-Газават или ‫الفتوحات اإلسالمية‬, ел-Фатухат ел-Исламија)

такође позната и као Исламска освајања или Арапска освајања,[1] је назив који у свом
традиционалном смислу подразумијевају низ оружаних сукоба, односно освајачких похода
које је арапска муслиманска држава, касније позната као Калифат, предузела од свог настанка
620-их до око 750. године, а који су резултирали освајањем целог Блиског Истока, Северне
Африке, те делова Централне и јужне Азије, односно Кавказа и јужне Европе. Муслиманска
освајања су за поседицу имала нагло ширење ислама и његово претварање у једну од највећих
светских религија, односно ширење арапског језика, писма и културе као и стварање једног од
највећих царстава у историји света, од кога је настао данашњи исламски свет. Муслиманска
освајања се обично деле на она за живота пророка Мухамеда (до 632), која су укључивала
Арабијско полуострво; она за време прва четири калифа, односно Рашидунског Калифата (632 –
661) када су освојени Левант, Персија, Египат, Јерменија и Кипар; затим освајања за време
Омејадског Калифата када су освојени Северна Африка, највећи део Иберијског полуострва,
данашњег Авганистана и Пакистана, као и делови Кавказа и Централне Азије. Царство створено
муслиманским освајањима се распало када је збачена династија Омејада, а на место калифа
дошла Абасидска династија, чију су власт, пак преживели Омејади успешно оспорили
основавши супарничку државу познату као Кордопски Калифат. Тада су престала муслиманска
освајања у ужем/традиционалном смислу речи, иако су касније створене муслиманске државе
наставиле у седећим вековима са припајњем територија не-муслиманских држава и тако
ширитле ислам, при чему се посебно истакло Османско царство на западу и Могулско царство
на истоку.