САДРЖАЈ

1.0. УВОД........................................................................................................................4

2.0. БЛИСКИ ИСТОК.....................................................................................................5

2.1. Геостратешки положај блиског истока..............................................................6

2.2. Левант....................................................................................................................7

2.3. Историја Блиског истока.....................................................................................9

2.4. Развој Блиског истока........................................................................................10

2.5. Сукоби на блиском истоку од свјетских ратов до данас................................12

3.0. ГЕОПОЛИТИЧКЕ ПРОМЈЕНЕ НА БЛИСКОМ ИСТОКУ У ПОСЛЕДЊИХ

НЕКОЛИКО ГОДИНА..........................................................................................14

3.1. Арапско прољеће и рушење тоталитарних режима........................................14

3.2. Иран.....................................................................................................................16

3.3. Саудиска Арабија...............................................................................................17

3.4. Сирија..................................................................................................................18

3.5. Ирак.....................................................................................................................20

3.6. Јемен....................................................................................................................20

3.7. Остале земље Блиског истока...........................................................................21

4.0. ЗАКЉУЧАК...........................................................................................................23

5.0. ЛИТЕРАТУРА.......................................................................................................24

1
 1.0. БЛИСКИ ИСТОК

Блиски Исток (синоними: „Предњи Исток” или „Средњи Исток”) је западњачки

геополитички назив за подручја сјевероисточне Африке и југозападне Азије чије су
границе слабо дефинисане. Преузет је из француског облика „Proche-Orient“ којим су се
почетком 19. вијека означавала подручја под османлијском влашћу (укључујући Балкан)
односно који је био антонимом Далеком Истоку, док назив „Средњи Исток” потјече из
енглеског облика „Мiddle East“ којим се на прелазу у 20. вијек подразумијевало подручје
између Османског Царства и Британске Индије (оквирно Иранска висораван,
Месопотамија и Арабија). Након распада колонијалних царстава у 20. вијеку два су појма
редефинирана стапањем у једно географско подручје из којег је искључен Балкан, а
„Блиски” и „Средњи Исток” почињу се користити као синоними у свим језицима па тако и
код нас, док је енглески специфичан по томе да је облик „Средњи” задржао примарно
значење.

Слика 1. Државе Блиског истока

2
 Данас се називом „Блиски Исток” најчешће служе археолози и историчари у
контексту савремених граница Старог Истока односно подручја на којима су у старом
вијеку постојале цивилизације у уској културолошкој интеракцији, а укључују Левант
(данашња Сирија, Либанон, Јордан, Израел и Палестина), Малу Азију (данашња Турска),
Месопотамију (Ирак и источна Сирија) и иранску висораван (Иран, Афганистан и западни
Пакистан). У савременом контексту, „Блиски Исток” се осим по географском не може ни
окарактерисати одређеним културолошким чиниоцима с обзиром на њихову хетерогеност
у етничко-језичном и вјерском смислу, а критикује се и због евроцентричне нарави.
Алтернативни назив који се појавио у новије вријеме и који тек треба стећи раширену
упорабу је Југозападна Азија.

1.1. Геостратешки положај блиског истока

Блиски исток обухвата простор јужног и источног дијела Медитерана а општи је

назив за скуп земаља које се налазе једним мањим дијелом на сјевероистоку Африке те на
самом југоистоку Азије. Границе су произвољне и нису чврсто дефиниране. Многи аутори
врло различито дефинишу само подручје Блиског истока. Једна од прецизнијих
дефиниција је да се простире од Египта на сјеверу Африке па до Ирана у Азији. Земље
које најчешће укључују у подручје Блиског истока су: Кипар, Египат, Турска, Израел,
Западна обала и појас Газе, Либанон, Сирија, Јордан, Оман, Јемен, Катар, Саудијска
Арабија, Уједињени Арапски Емирати, Бахреин, Кувајт, Ирак и Иран. Иран се сматра
источном границом Блиског истока. Подручје сјеверне Африке или државе Магреба
(Мауританија, Западна Сахара, Мароко, Алжир, Тунис, Либија) иако су историјски
дијелиле многе судбине и догађаје које су обликовале блискоисточну и медитеранску
регију смјештају се изван подручја Блиског истока.

Иран се често сматра источном границом. Авганистан, Таџикистан и западни

Пакистан се често убрајају у земље овог региона због свог блиског односа (етнички и
религијски) с већом групом иранских народа. Ирански однос с арапским државама је
утемељен претежно на религији и географској близини. Курди, етничка група иранског
језичког огранка, најбројнији су од народа на Блиском истоку без властите државе.

3
 Иако се често смештају изван оквира Блиског истока, земље северне Африке или
Магреба имају јаке културне и лингвистичке везе с регијом јер су кроз историју дјелиле
многе догађаје који су обликовали медитеранску и средњоисточну регију. Магреб се
понекад искључује из региона Блиског истока у неформалној комуникацији. Академска
јавност обично сматра северну Африку за географски део Африке, уз свјест о блиској
политичкој, културној, религијској и лингвистичкој повезаности са југозападном Азијом.
То се може упоредити са сличним примјерима у другим дјеловима свјета попут Тасманије
и Њуфаундленда који географски не припадају Европи, али дјеле много особина са
сјеверозападном и сјеверном Европом. Мадагаскар је исто тако у одређеном смислу
ближи југоисточној Азији него југоисточној Африци.

Слика 2. Подручје Магреба и Блиског (Средњег) истока

1.2. Левант

Левант (Леванте; франц. Левант, тал. Леванте – што значи исток), у општем
значењу Исток, тј. источне земље. То је скупни назив за земље које леже уз обале
источног Медитерана а чине га државе: Грчка, Турска, Сирија, Либанон, Израел, Јордан и
Египат. Грчка се често изузима из подручја Леванта јер се он углавном користи за државе
Блиског истока гдје Грчка не припада. У доба античког Рима се за Левант употребљавао

4
назив Ориенс (исток, од тога долази наша ријеч Оријент). Левант је непрецизан
географски термин који се историјски односио на велико подручје Блиског истока јужно
од планине Таурус, омеђен на западу са Средоземним морем а на истоку са сјеверном
Арапском пустињом и Горњом Месопотамијом. Левант не укључује планину Кавказ,
дијелове Арапског полуострва или Анатолије. Синајско полуострво се такође, може
убројити , али се најчешће искључује као маргинално подручје које прави копнени мост
између Леванта и сјеверног Египта.

Данас се термин „Левант“ најчешће користи код историчара и археолога када се

говори о историји ове регије (као колијевци старих цивилизација, археолошки важне
ископине, крсташким ратови, итд.) а поготово је актуелно данас са тренутним политичко-
економско-вјерским сукобима на подручју Сирије и Ирака, Израела и Палестине, Јордана
и Либанона.

Слика 3. Подручје Леванта

5
 1.3. Историја Блиског истока

Блиски исток је подручје врло богате историје, те је заправо колијевка

цивилизација јер су се управо овдје развиле прве старе цивилизације, културе и први
градови. Историја овог подручја је заправо историја Месопотамије и долине ријеке Нил
или како се још назива то подручје – „подручје плодног полумјесеца“. Назив „плодни
полумјесец“ сковао је амерички археолог Јамес Хенрy Бреастед са универзитета у Чикагу,
а ради се заправо о плодном подручју у облику полумјесеца. Овим подручјем протичу
четири велике ријеке: Еуфрат и Тигрис (Месопотамија), Јордан и Нил (Египат). Подручје
обухвата око 450.000 км2.

Слика 4.Подручје плодног полумјесеца

Месопотамија (подручје између ријека Еуфрата и Тигриса) је колијевка развоја

првих цивилизација као што су сумеранска, акадска, вавилонска, асирска и др.. За ово
подручје вежу се почеци писмености, овдје је дошло до развоја знања, настала су прва
умјетничка дјела, прве писане мисли, први писани трагови, прве етничке норме и створена
су многа начела о уређењу држава која вриједе све до данашњих дана. Овдје су пронађена
и прва научна дјела која су представљала темељ астрономије, математике, физике и
медицине. Све горе наведеним увиђамо да се на овом историјском подручју заправо
развила цивилизација људског друштва те да су овдје развијени почеци писмености и
6
ударени темељи друштва какве познамо и дан данас. Подручје „плодног полумјесеца“ има
врло богату и јединствену историју, пуну сукоба и ратовања.

Треба нагласити да ово подручје обухвата много различитих култура и етничко-

језичних скупина као што су семитске скупине (Арапи, Асирци, Жидови, Друзи,
Маронити), турске (Азери, Турци), иранске (Курди, Персијанци) и остале (Барбери, Грци),
те да оне међусобно заправо нису толико сличне колико се то понекад претпоставља.
Блиски исток је подручје гдје су током историје настале и различите вјере и религије, од
праисторијске зороастризна па све до јудаизма, хришћанства и ислама.

1.4. Развој Блиског истока

На подручју Блиског истока долази до развоја нове монотеистичке религије –

хришћанства (унутар жидовства) која је настала у Палестини у првом вијеку након
Христобог рођења, а у другој половини бијека долази до осамостаљивања религије која се
потом шири цијелим Римским царством.

Године 395. године долази до подјеле Римског Царства на Западно и Источно

Римско Царство. Док ће Западно Римско Царство пропасти у сљедећих 150 година,
Источно Римско Царство (Византијско Царство - Визант) с политичким системом
цезаропапизма поживјети ће све до 1460. године, када долази вријеме Турака који га
освајају. Током своје хиљадугодишње историје Визант је водио велик број ратова који су
трајали 50-так или више година. Први од те групе ратова су римско-персијски ратови који
с прекидима трају од трећег па све до седмог вијека. Велика побједа Византа 628. године
само ће означити почетак нових ратова против Арапа који ће с прекидима трајати до
крсташких ратова.

У 7. вијеку на подручју Блиског истока у полуномадскоме политеистичком

друштву Арабијског полуострва, појављује се нова монотеистичка религија – ислам.
Утемељио ју је Мухамед а његови сљедбеници називају се муслимани. Исламска ера
почиње 622. године, кад се Мухамед са својим присталицама сели из Меке (гдје су се
тадашњи Арапи противили ширењу ислама) у Медину (хиџра). За Мухамедова живота
(мединска држава) ислам се проширио читавим Арабијским полуострвом, било војним

7
освајањима, било придобивањем бедуинских племена. За вријеме четворице првих
калифата војним се освајањем проширио у Сирију, Палестину, Ирак, Персију, Закавказје,
Египат и сјеверну Африку те се тај период историје назива још и златним добом ислама.
Но ислам се није ширио само војним освајањем већ и вјеровјесничким посредством
трговаца. Послије неколико вијекова Јерусалем као хршћански град као и већи дио
Блиског истока долазе под власт муслиманског калифата.

Слика 5. Подручје Блиског истока у бријеме Отоманске Империје

Подручје Блиског истока прекројавано је током историје многим сукобима и

великим ратовима а резултат након свега је све општа збрка. Могло би се рећи да на тој
шаховској плочи су фигуре врло измијешане, противници јаки а крај игре се још далеко не
надзире.

Подручје Магреба, чије су границе такође биле исцртане прије Првог свјетског
рата, дијели исту судбину са Блиском истоком. На подручју сјеверне Африке још и данас
испреплићу се интереси некадашње колонијалне Француске, Њемачке и Италије.

8
 Подручја Блиског истока и Магреба до недавно су били под извесним патронатом
еуропских држава које су имале велике утицај на развој тамошње историје. Границе које
су самовољно исцртале колонијалне силе водећи се искључиво властитим интересима,
оставиле су насљедство које ово подручје не може ријешити ни данас. Наметнуте
идеологије национализма, искориштавани ресурси, игре разних интереса између дубоко
подијељених и сукобљених арапских земља само су једни од узрока данашњих сукоба.
Одговорност Еуропе за оно што се данас тамо догађа је неупитна.

Имајући у виду и хетерогеност етичних подјела те различитости култура, језика и

религија Блиског истока, с лакоћом стварамо слику диференцираности народа који живе
на томе подручју, спознајући разлоге бурне историје те заметке сукоба и ратова који трају
од давних па све до данашњих дана.

1.5. Сукоби на блиском истоку од свјетских ратов до данас

Подручје Блиског истока у данашње је вријеме једно од најнестабилнијих подручја

свијета и мјесто гдје су у дубини сржи историјски предодређени узроци и разлози свих
данашњих сукоба. Подручје које је врло богато нафтним залихама а самим тиме је у
фокусу интереса великих сила и тестни полигон демонстрација снага. Сукобљавање двију
супротстављених страна, еуроазијског као представника Истока те Атлантизма као
представника Запада. Старе и нове осовине, рудна и минерална богатства а првенствено
богатство нафтом и плином на територију већег Блиског истока те борба за његову
контролу у игри за свјетску доминацију неке су од основних карактеристика овог подручја
за полазишта геополитичке анализе. Блиски исток несумњиво је подручје од глобалног
значаја због његове улоге у снабдијевању енергентима највећих свјетских економија од
САД до Кине, Индије, Велике Британије и Њемачке, те близине ткз. „меком трбуху“
Русије као и због сукобљених или паралелних интереса свих свјетских сила. То је мјесто
на којем се испреплићу жидовска, хршћанска и муслиманска религија. Сукоб између
припадника појединих религија не требамо ни спомињати, а додатно, на Блиском истоку
још компликованије стање сукоба између двију подијељених струја унутар муслимана, а
то су сукоби између већинских сунита и шиита.

9
 Слика 6. Постотак припадника шиита и сунита по државама Блиског истока

Намећући своје интересе подјелом Блиског истока након завршетка Првог

свјетског рата, колонијалне силе почеле су навелико искориштавати природне ресурсе а
поготово изворишта нафте, те су тиме још и више јачали своју властиту економску а и
војну силу. За арапски свијет било је то велико понижење јер су исламским земљама
(изузев Турску и Иран) завладали „невјерници“ па и градом Јерусалемом, који је један од
три најсветија града муслимана, а такође су искористили муслимане да се боре једни
против других (Арапи против Турака).

Завршетком Другог свјетског рата долази до експанзије потрошње и пораста цијена

нафте. Појављују се нафтне несташице те велика потреба за увозом. Продаја горива
порасти ће у просјеку за 40% у периоду од 5 година. На подручје Блиског истока
премјешта се фокус нафтног пословања а све више расту напетости између компанија које
су контролисале производњу (већином у рукама запада) и земаља произвођача (земље
Блиског истока).

Након Другог свјетског рата на Блиском истоку услиједио је низ различитих

сукоба, као и крвавих грађанских ратова. Из свега овога проистекло је стварање и подјела
овог подручја на нове државе. Већина држава на Блиском истоку имала је тоталитарну и
аутократску власт, односно режим.

10
 2.0. ГЕОПОЛИТИЧКЕ ПРОМЈЕНЕ НА БЛИСКОМ ИСТОКУ У
ПОСЛЕДЊИХ НЕКОЛИКО ГОДИНА

Изласком водећих свјетских економија из кризе, која је почела 2008. године,

почетком друге деценије овог вијека на глобално тржиште нафте значајно утицала су три
догађаја: несрећа у нуклеарној електрани у Фукошима, Арапско прољеће те пад цијена
нафте током 2014. и 2015. године.

Нови циклус криза и политичких промјена започео је 2011. године у земљама

сјеверне Африке, а касније се проширио на земље Блиског истока. Назван је Арапско
прољеће, а јавно објављен циљ био је свргнути дугогодишње предсједнике с власти,
спријечити корупцију, указати на бруталност војске и полиције, на све веће стопе
незапослености те добивање једног од основних људских права; слободу говора.

2.1. Арапско прољеће и рушење тоталитарних режима

Арапско прољеће је симболичан назив за низ револуција које су избиле против

тоталитарних, аутократских режима на подручју Сјеверне Африке и Блиског истока 2010-
2011. године. Револуције су имали узрок у тежњи за смјеном или барем промјенама у
постојећим поредцима. Унаточ истим циљевима дубоко укоријењене разлике раздирале су
јединство арапских држава.

Почетак арапског прољећа сматра се чином самозапаљења (17. децембра 2010.год.)

тунижанина и уличног продавача Мохамеда Боуазизија, чија се снимка убрзо проширила
Yоутубом на интернету, а повод је био конфискација робе и малтретирање од стране
локалне власти. Већ идући дан у том граду започели су протести. У граду Тунису започео
је протест солидарности на којем се окупило 1000 људи а протести су се убрзо проширили
широм Туниса. Повратка више није било. Предсједник Бен Алија побјегао је 14. јануара
2011. год. из земље у Саудијску Арабију. Главни разлози протеста били су корупција,
инфлација и незапосленост. Револуција се касније прелила на Египат, Либију и на крају на
Сирију, са изузетком Јемена и Бахреина гдје су угушене. Као главни поводи револуције
узимају се висока цијена хране, коју си ионако сиромашно становништво није могло

11
приуштити, висока стопа инфлације, незапосленост младих, висока стопа корупције у
друштву и свеопште незадовољство људи.

Слика 7. Посљедице Арапског прољећа на Блиском истоку

Супротстављени интереси резултирали су фрагментацијом побуњеника на

секуларне, исламистичке и независне снаге. Убрзо су џихадисти однијели превагу над
осталим фракцијама, а најорганизованија и најучинковитија показала се Исламска држава,
терористичка организација која је израсла из „al-Qaide“ у Ираку.

Везе Запада са овим покретом још нису разјашњене. Иако САД и западне силе
врше ограничене зрачне ударе на ИСИЛ постоје „сумња“ да САД и неке друге снаге
запада те НАТО-а (чак и чланице Г20) потпомажу овај покрет. Западу је ситуација ишла
на руку у борби против режима и рушењу Асада у Сирији све до онда кад се није окренула
у борбу против америчких интереса у Ираку и стварању Исламске државе на већем
подручју Ирака.

Из горе наведеног видимо да подручје Блиског истока никада није било мирно и да
је поприште константних сукоба, мјесто испреплетених интереса свих свјетских сила са
жељом у партиципирању власништва над изворима и залихама црног злата те
затомљивању жеђи властитих економија за овим енергентом.

12
 Слика 8. Карта држава захваћених арапским прољећем

2.2. Иран

Иран је најмногољуднија држава Блиског истока те је уз Саудијску Арабију водећа

земља Блиског Истока. Геополитички гледано, борба за регионалну контролу између
Ирана и Саудијске Арабије може се препознати у грађанским ратовима у Сирији и Јемену,
гдје подупиру сукобљене стране. Иран са својим значајним резервама нафте и плина те
недавно укинутим трговинским санкцијама поновно постаје веома битна компонента
енергетског система Блиског истока.

У Ирану је 2013. била изборна година, а бирао се нови предсједник. За

предсједника је изабран Хассан Роухани. Међу његовим првим потезима било је обећање
инспекторима Уједињених Народа детаљнији увид у ирански нуклеарни програм након
чега је објавио да Иран никада неће производити нуклеарно наоружање, што је било
довољно да почну разговори између водећих господарских земаља свијета за укидањем
санкција Ирану. Након дуготрајних преговора, оне су укинуте у јануару 2016. године због

13
напретка у сурадњи с УН-ом и прекида производње нуклеарног наоружања. Ове санкције
су, међу осталим, Ирану забрањивале извоз нафте и плина.

Укидањем санкција, стране нафтне компаније сада имају могућност улагања и рада
у Ирану, чиме се након пет година суспензија отвара ново тржиште. Иран има четврте по
величини резерве нафте, 9,3 % укупних свјетских резерви, и највеће резерве плина што
отварањем овог тржишта остатку свијета, знатно мијења глобални енергетски поредак.
Иранска производња нафте драматично се повећала након укидања санкција, а повећање
се осјетило већ након почетка преговора 2014. године када је забиљежен пораст
производње од 4,5 % у односу на 2013. годину. Након самих укидања санкција 16. јануара
2016. године национална Иранска компанија је одлучио повећати прозиводњу за 68,2
хиљада тона нафте дневно, а очекује се даљње повећање производње након улагања у
развој нафтних поља. Такође, претпоставља се да Иран посједује велике количине
складиштене нафте које ће такође бити намијењене извозу. Надаље, очекује се улазак
страних нафтних компанија које ће модернизирати и уложити у иранску нафтну
индустрију те омогућити додатно повећање производње.

2.3. Саудиска Арабија

Саудијска Арабија је површином највећа држава на Блиском Истоку, те као таква

има велик утицај на цијелу регију. Током двадесетог вијека развила се из слабо развијеног
пустињског краљевства у једну од најбогатијих држава свијета на темељу нафтних
богатстава. Највећи је извозник нафте на свијету и оснивач ОПЕЦ-а, организације земаља
извозника нафте, у којој је најважнија чланица.

Ипак, Саудијска Арабија је у задњих пар године доживјела промјене. У јануару

2015. године преминуо је краљ Абдуллах, а наслиједио га је краљ Салман, којег су затекли
многобројни проблеми у првој години владавине. Након два мјесеца владавине новог
краља Саудијска Арабија укључила се у рат у Јемену. Такође, Саудијска Арабија судјелује
и у сиријском грађанском рату.

2014. године 38 % саудијског БДП-а било је повезано с нафтом, што с ниским

цијенама значи да је одлука Саудијске Арабије против смањења производње негативно

14
дјеловала на саудијско господарство. Но како су трошкови производње нафте у остатку
свијета већи од трошкова Саудијске Арабије, јасно је како су остали произвођачи нафте
претрпјели више штете. Судјеловање у ратовима у Јемену и Сирији те ниска цијена нафте

дестабилизирале су прорачун и господарство, што је резултирало плановима који

укључују продају државне имовине, а планирала се и продаја њихове државне нафтне
компаније Сауди Арамцо.

Статистички подаци БП-а за 2015. годину показују да Саудијска Арабија посједује

друге највеће резерве нафте у свијету (послије Венезуеле), а током 2015. године повећали
су производњу за 4,6 % у односу на 2014. годину. Саудијска Арабија је повећала и
производњу за 5,0 % у односу на 2014. годину те је и даље остала држава која троши
највише нафтних производа по становнику.

2.4. Сирија

Иако Сирија није међу највећим произвођачима нафте на Блиском Истоку, њезина
улога је стратешки важна. Сирија чини повезницу између остатка ове регије и Турске,
односно Еуропе. Међутим, Арапско прољеће овдје је узроковало низ проблема те
грађански рат који још увијек траје.

Почетком 2011. године почели су протести против предсједника Башар Ел-Асада и

његове владе, на што је он одговорио активирањем војске ради смиривања нереда.
Ескалација сукоба довела је до грађанског рата између неколико сукобљених страна. С
једне стране сиријска војска која подупире режим Башара Ел-Асада, а с друге стране
побуњеници који захтијевају реформе и Ел-Асадов одлазак с власти. Но међутим, у
Сирији се у рат укључио ИСИЛ, тј. Исламска Држава Ирака и Сирије, која је прогласила
калифат те обзнанила да жели освојити читаво подручје Блиског истока и сјеверне
Африке. Настала је из ал-Каидиног ирачког огранка, а током 2013. и 2014. године заузела
је велика подручја Ирака и Сирије.

Четврта страна која се бори у сиријском грађанском рату су Курди, тј. њихов
сиријски огранак. Циљ им је у рату обранити своје постојеће територије те евентуално

15
добивање политичке аутономије и оснивање државе заједно с иранским, ирачким и
турским подручјима Курдистана. Територији које су поједине зараћене стране заузимале
средином јануара 2017. године приказане су на слици 9.

Ове четири стране свакодневно воде битке за своје положаје, а сиријско

господарство и економија стагнирају због ратног стања и неизвјесне будућности. Сиријске
резерве нафте су мале, свега 0,1 % укупних глобалних резерви, те иако извози мање нафте
од остатка Блиског Истока, отприлике петина њихових прихода долазила је продајом
нафте. Такође, сиријски положај је погодан за нафтоводе, а онај који се требао изградити
између Турске и земаља Блиског Истока стопиран је због грађанског рата. Стране фирме
које су пословале у Сирији, а које су доносиле додатну зараду, технологију и послове,
морале су ју напустити. Производња и извоз сиријске нафте су значајно смањени јер се
нафтна поља углавном налазе на сјевероисточном дијелу земље на којем се тренутно
ратује, што угрожава сигурност људи и нафтних постројења те праћење производње и
продаје нафте.

Слика 9. Стање у Сирији и Ираку у јануару 2017. Године

16
 2.5. Ирак

Током фебруара 2011. године, протести су почели и у Ираку, а одржавали су се

широм земље. Главни циљ био је свргнути с власти Ноурија Ал-Маликија који је владао
од 2006. године, а протести су се наставили и у 2012. и 2013. години. У раздобљу од марта
до маја 2013. године услиједили су жестоки оружани сукоби између владиних снага и
просвједника, након чега је Ирак био на рубу грађанског рат.

Падом града Мосула у јулу 2014. године у руке ИСИЛ-а, с власти је свргнут
предсједник Ал-Малики. Након рата у Ираку 2003. године умјесто једине блискоисточне
демократије, Ирак је поновно постао жариште сукоба. Новосастављена влада,
консолидована у септембру 2014. године, започела је с борбом против ИСИЛ-а и
враћањем другог највећег ирачког града, Мосула, под ирачку власт, што им је успјело тек
крајем 2016. године.

Што се тиче нафте, она у Ираку није равномјерно расподијељена међу ирачким
народима. Већина налазишта нафте налази се на југу под контролом ирачке владе и на
сјеверу под контролом курдске војске. Између њих постоји неслагање око расподјеле
новца зарађеног продајом нафте на подручју Курдистана којег је нова влада успјешно
ријешила крајем 2014. године.

2.6. Јемен

Постакнути бројним протестима, дугогодишњи предсједник Али Абдуллаха Салех

2012. године предао је власт своме замјенику који је касније побиједио на изборима.
Такођер, доноси одлуку о одржавању предсједничких и парламентарних избора у 2014.
години којима би завршила политичка трансформација. Због незапослености, корупције,
предсједниковог покушаја измјене устава те слабе економије, грађани су захтијевали
промјене и реформе.

Одлука јеменске владе о смањивању субвенција за гориво, које су биле међу

највећима у регији, подстакло је организирање масовних протеста. У другој половини
2014. године избија грађански рат након што су побуњеници заузели главне владине

17
зграде. Након неколико мјесеци борби за превласт, у рат су се укључиле остале арапске
земље, укључујући и Исламску Државу.

Иако је Јемен најсиромашнија држава Блиског Истока, нема велике резерве нафте и
није дио ОПЕЦ-а, 15 % БДП-а ипак долази од нафтне индустрије. Тренутна производња је
6,5 хиљада тона нафте дневно што је знатан пад у односу на 2010. годину када је
производња износила 42 хиљада тона нафте дневно. Резерве нафте процјењују се на 0,4
милијарди тона које би, с тренутном производњом, могле потрајати преко 170 година.

2.7. Остале земље Блиског истока

Протести су забиљежени и у Египту гдје је дошло до промјене власти. Почетком

2011. године у Египту је с власти након 30-годишње владавине свргнут предсједник
Хосни Мубарак. Међутим, у јун 2012. године на изборима побјеђује Мохамед Морси,
кандидат радикалне вјерско-политичке странке Муслиманска браћа. Његова владавина
трајала је годину дана, након чега су поновно услиједили немири и протести. Стање се
нормализирало тек у 2014. години када је за предсједника изабран Абдел Фаттах ел-Сиси,
дотадашњи челник египатске војске.

У Бахреину, јединој монархији која је погођена Арапским прољећем, устанци су

почели у децембра 2011. године и нису били директно усмјерени према краљу, него
према побољшању односа међу подјељеним становништвом. У почетку мирни протести
прерасли су у сукобе протестаната с полицијом, након чега је активирана војска што је
резултирало насилним гушењем устанка.

У Оману, протести Арапског прољећа започели су у децембру 2011. године. У

почетку мирни протести, резултирали су хапшењем неколико десетина активистика у
сљедећих годину дана. Султан је на протестима одговорио обећањима о друштвеним и
политичким реформама, већим минималним платама те стварању радних мјеста. Након
тога, није било значајнијих догађаја у Оману. По статистици БП-а у укупној производњи
нафте Оман судјелује с нешто више од 3 %, а удио нафтних производа у БДП-у 2014.
године био је 28 %.

18
 Арапско прољеће у Кувајту почело је нешто касније. Почетак организираних
протеста забиљежен је у април, а циљ је била оставка премијера. Притисак је успио и у
децембру је влада распуштена. Суд је поништио нове изборе, што је довело до даљње
политичке нестабилности током 2012. и 2013. године. Касније је влада успјешно
састављена те у посљедње вријеме није било политичких сукоба. Производња нафте у
Кувајту износи 10% укупне производње Блиског истока, а удио нафтних производа у
БДП- је 53%, највише од земаља Блиског истока

Протести у Јордану били су већином мирни. Протестанти су тражили смањење

незапослености и корупције те ограничавање краљевих права. У 2013. године заказани су
пријевремени избори, као одговор на повећани број протеста. Краљ Абдуллах обећао је у
потпуности демократизовати Јордан те покренути господарство, а процес увођења
реформи још увијек је у току.

Једина држава која није захваћена Арапским прољећем је Катар. Занимљиво је да

су једино протести у Тунису успјели у пуној мјери јер је успјешно демократизована, док
остале земље нису успјеле или још увијек пролазе кроз реформе. Дакле, по свему судећи,
Арапско прољеће није испунило свој првотни циљ. У већини земаља ништа се није
промијенило. Покренута су три нова рата, у Сирији, Либији и Јемену.. Шта више, након
почетка протеста Блиски исток се дестабилизовао, а посљедице које је Арапско прољеће
оставило још се не могу у пуној мјери сагледати.

Блиски исток је подручје великих налазишта нафте и природног плина. По

статистици БП-а за 2015. годину, на подручју Блиског Истока налазе се увјерљиво највеће
залихе нафте, 108,7 милијарди тона нафте, што је 47,3 % укупних резерви нафте у свијету.
Тренутном би се производњом те резерве искористиле за 73 године. Највеће резерве
посједује Саудијска Арабија, 33 % укупних у регији, а слиједе ју Иран, Ирак, Кувајт и
Уједињени Арапски Емирати.

19