Властимировићи 

(негде је забележено као Вишеславићи или Војиславићи) су прва српска

владарска династија о којој постоје историјске белешке, а која је владала
средњевековном Кнежевином Србијом од 7. дo 10. века.[18] Цар Константин VII
Порфирогенит у свом дјелу De administrando imperio посвећује осам поглавља досељавању
Срба и доцније Хрвата на Балкан. У поднаслову једног поглавља стоји "О Србима и земљи
у којој сада обитавају" и говори се о пореклу, постојбини и извеснијим члановима српске
владарске породице. Врховни поглавар Срба у Белој Србији је имао два сина од којих је
један одвео пола свога народа и отишао цару Ираклију тражећи од њега да му да на дар
земљу на којој ће се са својим народом населити, док је други син остао да након оца
влада Бијелом Србијом.[19] Србима који су дошли на Балкан наставили су да владају
потомци њиховог вође (син, потом унук и тако даље, по принципу Примогенитуре), а први
владар кога знамо по имену је Вишеслав (Војислав) за кога се сматра да је владао око 780.
године. После њега на власт долази његов син Радослав, кога наслеђује његов
син Просигој. Након доласка на Балкан, Срби су формирали неколико међусобно
повезаних књажевина. Средином 9. вијека, формира се јако државно средиште под кнезом
Властимиром. Властимир (9. век–860) је први српски жупан (кнез) о коме постоји више
података. Он је син жупана Просигоја, владао је врло успешно Србијом. У рату (који је
био у времену од 836. до 852. год) против бугарског хана Пресијана, Властимир је био
победник. Да би и са запада осигурао своју државу, удао је своју ћерку Крајину за
требињског жупана Белу, подаривши му титулу кнеза ("архонта"). Тиме
је Травунију вазално везао за источну Србију (Рашку), у чијем је саставу она остала као
зависна, вазална област, до друге половине 10. века. Властимира наслеђује најстарији син
Мутимир. Мутимир је са својом браћом Стојимиром и Гојником успешно одбио нови
бугарски напад на Србију за вријеме Бориса (852-888), када Бугарска почиње да снажи,
али је и Србија (Рашка) постала доста јака држава. У време жупана Мутимира извршено је
„Крштење Србије“ 879. године. Посљедњи владар из рода Властимировића, кнез(негде
Краљ, односно Архонт) Часлав је, уз помоћ и подршку Византије, обновио и ојачао српску
државу, тако да је она могла да парира тадашњем Бугарском царству. Смрћу
цара Симеона (927), он долази у Србију из Бугарске (гдје је провео готово цијели
дотадашњи живот), те уз помоћ Византије обнавља своју државу. Тада је Србија (Рашка),
поред централних области, обухватала Босну и Травунију. Само је Хум, од земаља гдје су
живели Срби (као и у свим просторима од Цетине до Бојане, како свједочи Константин
VII Порфирогенит) остао неприпојен Србији; њиме је управљао Михајло Вишевић, који се
после пораза Бугара од стране Византије ставио под њихову заштиту. Како су крајем 9.
вијека у Панонију стигли Угри (Мађари), они су својим брзим коњима из подунавске
равнице (Дунава и Тисе) правили упаде у српске земље, нарочито у Босну, али их је
сузбио српски жупан (кнез) Часлав, погубивши у једном окршају угарског кнеза Киза. Да
би се Угри осветили, како нас обавештава Барски родослов (Летопис попа Дукљанина),
они су у ноћном препаду у данашњој Мачви заробили жупана Часлава и са блиским
сродницима бацили у Саву. Константин Порфирогенит као титулу српских владара
користи старогрчки термин архонт, за који се сматра да у случају српских владара
одговара титули кнеза.[14][15] У „Летопису Попа Дукљанина“ се наводи да је Часлав носио
титулу краља. У време византијског цара Јована Цимискије (969–976) Византија ће
покорити Бугарску и Србију све до реке Дунава. После његове смрти, Србија се распада
по принципу феудалне раздробљености.
Назив династије Властимировићи створили су историчари према првом владару из ове
династије који је створио независну државу (до тада је Србија била у саставу Византије)
кнезу Властимиру, за разлику од Немањића, који су тако називани још у своје време.
Понекад, мада доста ретко, ова се владарска породица
назива Вишеславићи или Вишеслављевићи, према првом владару чије нам је име познато,
кнезу Вишеславу. Значај Властимировића је у томе што су створили прву српску
независну државу на Балкану и што је за време њихове владавине постојала врховна власт
над свим српским областима на Балкану. Смрћу Часлава Клонимировића та врховна власт
престаје да постоји и више никада неће бити обновљена, већ ће се српске области након
тога често наћи у отвореном сукобу или на различитим зараћеним странама.
Срби у Травунији и Конавлима[уреди | уреди извор]
Детаљније: Травунија и Травуњани
Травунија (лат. Tribunia) је српска историјска област, која је током раног
средњовековног раздобља постојала као посебна удеона кнежевина у склопу српских
земаља. Травунска кнежевина је током 9. и 10. века обухватала југоисточне делове
данашње Херцеговине, најзападније делове данашње Црне Горе и крајњи јужни део
данашње Далмације, укључујући и Конавле. Главни историјски извор за историју ове
кнежевине су историографски списи византијског цара Константина VII Порфирогенита,
[14][15]
 који је Травунију описао као једну од српских области: „Земља Травуњана и
Конављана је једна. Тамошњи становници воде порекло од некрштених Срба, који су ту
живели од оног архонта који je пребегао цару Ираклију из некрштене Србије ... Архонти
Травуније увек су били под влашћу архонта Србије".[14][15] Од свог самог настанка владари
Травуније били су потчињени врховном кнезу (архонту) свих Срба на Балкану кнезу
Србије из породице Властимировића. Смрћу Часлава Клонимировића нестаје јединствене
српске државе, а српске области, међу којима је и Травунија, подпадају
под византијску власт и постају њени вазали. Дукљански владар Стефан Војислав након
победе над Византијом у бици код Бара 1042. године, проширује своју власт на Травунију
и Захумље. Када је Дукља1077. године постала прва српска краљевина, у њеном саставу се
налазила и Травунија, која након распада Дукље улази у састав Србије под Немањићима.