О Србима и земљи у којој сада станују

DE ADMINISTRANDO IMPERIO (О УПРАВЉАЊУ

ЦАРСТВОМ)
←< Глава 31. Глава 33. >→
Писац: Константин Порфирогенит, преводилац: Никола
Томашић
Поглавља су преузета са сајта Montenegrina. Текст је коригован према II тому „Византијских
извора за историју народа Југославије“.

32. О Србима и земљи у којој сада станују

Треба знати да су Срби потомци некрштених Срба, који се још зову и Бели, који живе са
оне стране Турске (Мађарске) на месту које се код њих назива Бојки (Бојка), где им је
суседна Франачка, као и велика Хрватска, она некрштена, која се још зове и Бела. Тамо су,
дакле, ови Срби живели од почетка. Пошто су два брата наследили на власти свога оца у
Србији, један од њих је узео половину народа и пребегао Ираклију, цару Ромеја
(Византинаца), и тај исти цар Ираклије га је примио и за насељавање му је дао место у
Солунској теми Сервију(Србица), која од тада носи тај назив. После неког времена, су ти
исти Срби одлучили да се врате у своје земље и цар их је пустио. Када су прешли реку
Дунав, они се покају и преко стратега који је тада био у Београду, јаве цару Ираклију, да
им он да другу земљу за насеље. И пошто садашња Србија и Паганија и земља Захумљана
и Травунија и земља Конављана, беше под влашћу цара Ромеја, а пошто су те земље биле
опустошене од Авара (јер су из тих земаља они истерали Романе који сада живе у
Далмацији и Драчу), то цар у овим земљама насели исте Србе и они беху потчињени цару
Ромеја, а цар их покрсти довевши свештенике из Рима и, научивши их да правилно врше
дела побожности, изложи им хришћанско учење.

Када Бугарска беше под влашћу Ромеја ***, пошто је умро онај исти архонт (кнез) који је
пребегао цару Ираклију, њега је наследио у владавини његов син, а затим његов унук, и
тако редом архонти из истог рода. После извесног броја година од њих се родио Вишеслав
(Војислав), а од њега Радослав, а од њега Просигој, а од њега Властимир и све до времена
овога Властимира Бугари су живели мирно са Србима, као блиски суседи, волећи једни
друге, налазећи се у служби и потчињености према царевима Ромеја и примајући од њих
доброчинства. Током владавине тог истог Властимира, зарати против Срба Пресијам,
архонт Бугарске, желећи да их потчини, али и ако их је тукао три године, није ништа
постигао него је чак изгубио и већину своје војске. После смрти архонта Властимира,
његова су три сина, Мутимир и Стројимир и Гојник наследили владање Србијом и
поделили су земљу. За њихово време појави се архонт Бугара Михајло Борис, желећи да
освети пораз свога оца Пресијама и отпочне рат; и Срби га тако потуку, те заробе његовог
сина Владимира, са дванаест великих бољара. Због синовљевих мука, тада Борис, иако
преко воље, склопи мир са Србима. Желећи да се врати у Бугарску и плашећи се да га
Срби негде на путу не пресретну из заседе, затражи за своје обезбеђење децу архонта
Мутимира, Борена (Брана) и Стефана, који га спроведоше читавог до границе, до Расе
(Раса). За ову љубазност Михајло Борис их обдари великим даровима, а ови њему
узвратише гостински дар два роба, два сокола, два пса и осамдесет крзнених хаљетака,
што Бугари сматрају да представља склопљено пријатељство. Кратко време после тога та
иста три брата, архонти Србије, посвађали су се и један од њих Мутимир, надјача и у
жељи да сам влада, зароби она два брата и предаде их у Бугарску, задржавши под својим
старатељством једино сина брата Гојника, именом Петар, који је побегао у Хрватску, о
чему ћемо касније говорити.

Већ именовани брат Стројимир, који је био у Бугарској, имао је сина Клонимира, којега је
Борис оженио Бугарком. Од њега се родио Часлав у Бугарској. Мутимир, који је протерао
оба своја брата и узео власт, имао је три сина Прибислава(?Првослава?), Брана и Стефана
и после његове смрти њега је наследио његов најстарији син – Прибислав (?Првослав?).
Затим, после једне године, пре споменути Петар, син Гојников, дошао је из Хрватске те је
протерао с власти свог рођака Прибислава (?Првослава?) и његова два брата, а они су
побегли и дошли у Хрватску. Три године касније Бран нападне Петра али је био од њега
побеђен, заробљен и ослепљен. Две године после тога, Клонимир, отац Чаславов, побегао
је из Бугарске и он је такође дошао и са једном војском уђе у један од градова Србије,
Достинику, с намером да преотме власт. Петар нападне и убије га и настави владати још
20 година, а његова је владавина почела за време владања Лава(Лав IV Мудри (886-912)),
светог цара, најблагословљеније успомене, према којем је он био у подложности и
подређености. Он је такође склопио мир са Симеоном, кнезом Бугара, и чак га је узео за
кума својему сину. Затим, после времена у којем је владао господин Лав, тадашњи војни
заповједник у Драчу, протоспатар Лав Рабдух, који је после тога био почашћен чашћу
магистра и управом вођења страних послова, дошао је у Паганију, која је у то време била
под контролом кнеза Србије, с циљем да се посавјетује и договори с тим истим кнезом
Петром, о некој служби и послу. Михајло, архонт(кнез) Захумља, ради љубоморе изазване
тим чином, дојави Симеону, кнезу Бугарске, да је цар Византинаца подмитио кнеза Петра
да узме Турке(Мађаре) са собом и да пође против Бугарске. То је било у време кад се
догодила битка код Анхилаја(917), између Византинаца и Бугара. Симеон, избезумљен
љутитошћу, послао је против Петра, кнеза Србије, Сигрицу Теодора и покојног Мармена
са војском, а они су узели собом и младог кнеза Павла, сина Брановог (оног) којег је
ослепио Петар, кнез Србије. Бугари су преварно наступили против кнеза Србије и
позивајући га на везу кумства и јемчећи му да они неће од њих имати никаквих невоља и
тако су га преварили да изађе к њима и затим га одмах везали и одвели у Бугарску и он је
тамо умро у тамници. Павле, син Бранов, заузео је његово место и владао је три године.
цар, господин Роман, који је имао у Цариграду младог архонта(кнеза) Захарију, сина
Прибислава (?Првослава?), кнеза Србије, послао га је да буде кнез у Србији и он је отишао
и ратовао али је био потучен од Павла који га је заробио па га је предао Бугарима и њега
су задржали у тамници.

Онда, три године касније, кад се и сам Павле супротставио Бугарима, ону су послали
онога Захарију који је пре био послан од господина Романа, цара и он је протерао Павла те
је сам заузео власт над Србима и одмах затим, знајући сва доброчинства цара
Византинаца, он раскине с Бугарима, будући да није имао жеље да се њима покорава, него
је радије учинио да цар Византинаца буде његов господар. И тако кад је Симеон против
њега послао војску под Мармена и Сигрицу Тодора, он је послао њихове главе и њихову
бојну опрему, цару Византинаца као знакове своје победе (зато што је још трајао рат
између Византинаца Бугара), нити је икада прекидао, као и они кнежеви који су били пре
њега, слати посланства цару Византинаца и наставио је бити у подређености и
подложности њима. Опет, Симеон посла другу војску против кнеза Захарије, под
Кненоном и Емнеконом и Ецбоклијом и такође, заједно с њима Часлава. Тада се Захарије
уплаши те побегне у Хрватску, а Бугари су послали поруку жупанима да они треба да дођу
к њима и да приме Часлава за свог архонта(кнеза) обећањем су их преварили и одвели чак
до првог села, одмах свезали и ушли у Србију, и узели са собом свеукупан народ и старе и
младе, и одвели су их у Бугарску, а само неки су побегли и отишли у Хрватску и земља
остаде пуста. Затим, у то време ти исти Бугари под Алгоботуром уђоше у Хрватску
ратовати и тамо су они сви били побијени од Хрвата. Седам година касније Часлав је
побегао од Бугара са још четворицом и ушли су у Србију из Преслава и нашли су у земљи
не више него само 50 људи, без жена или деце, који су преживљавали ловом. С овима он је
запосео земљу и послао поруку цару Византинаца, тражећи његову помоћ и потпору и
обећавајући да ће му служити, и бити послушан његовим заповестима као што су били и
архонти(кнежеви) пре њега. И отада унапред, цар Византинаца непрекидно му је чинио
доброчинства, тако да су Срби живећи у Хрватској и Бугарској и другим земљама које је
Симеон растерао придружили се њему кад су чули за све ово. Још више многи су побегли
из Бугарске и ушли у Цариград и њих је цар Византинаца обукао и опреминио и послао
Чаславу. И, од богатих дарова цара Византинаца он је средио и населио земљу па је, као и
пре, остао подложан и послушан цару Византинаца, па је сарадњом и многим
доброчинствима цара ујединио ту земљу, и у њој учврстио своју владавину. Кнез Србије,
већ из почетка, а то значи из времена цара Ираклија, био је подређен и подложан цару
Византинаца, а никад није био подложан кнезу Бугарске.

У покрштеној Србији су насељени градови Дeстиник (Достиника), Чернавуск, Међуречје,

Дреснеик, Лесник, Салинес (Соли тј. Тузла), и у области Босне Котор и Десник.