ВЛАСТИМИРОВИЋИ

Властимировићи (негде Вишеславићи и Војиславићи) су прва српска владарска

породица о којој постоје историјске белешке[1], и која је, владала Србима и у њиховој
прапостојбини тзв. Белој Србији.

Порекло
Цар Константин VII Порфирогенит у свом делу De administrando imperio посвећује осам
поглавља досељавању Срба и Хрвата на Балкан. У поднаслову једног поглавља стоји О
Србима и земљи у којој сада обитавају и говори о пореклу, постојбини и познатим
члановима владарске породице. Врховни поглавар Срба у Белој Србији је имао два сина
од којих је један узео пола народа и отишао цару Ираклију тражећи од њега да му подари
земљу на којој ће се са својим народом населити, док је други син остао да након оца
влада Белом Србијом. Србима који су дошли на Балкан наставили су да владају потомци
њиховог вође (син, потом унук и тако редом), а први владар кога знамо по имену је
Вишеслав за кога се сматра да је владао око 780. године. После њега влада његов син
Радослав, кога наслеђује његов син Просигој.

Држава

Србија у време кнеза Властимир

Након доласка на Балканско полуострво, Срби су формирали неколико међусобно

повезаних кнежевина. Средином 9. века, формира се јако државно средиште под кнезом
Властимиром. Властимир (9. века - 860) је први српски жупан (кнез) о коме имамо више
података. Он је син жупана Просигоја, владао је врло успешно Србијом. У трогодишњем
рату (који је био у времену од 836. до 852. г.) против бугарског кана Пресијана Властимир
је био победник. Да би и са запада осигурао своју отаџбину, удао је своју ћерку Крајину
за требињског жупана Белу, подаривши му титулу кнеза ("архонта"). Тиме је Травунију
вазално везао за Србију (Рашку), у чијем је саставу она остала као зависна област, до
друге половине 10. века. Властимира наслеђује најстарији син Мутимир. Мутимир је са
својом браћом Стојимиром и Гојником успешно одбио нови бугарски напад на Србију за
време Бориса (852-888), када Бугарска почиње да јача, али је и Србија (Рашка) постала
доста снажна држава. У време жупана Мутимира извршено је „Крштење Србије“ 879.
године. Последњи Властимировић, кнез Часлав је, уз помоћ и подршку Византије,
обновио и ојачао српску државу, тако да је она могла да парира тадашњем Бугарском
царству. Смрћу цара Симеона (927.), он долази у Србију из Бугарске (где је провео готово
цео дотадашњи живот), те уз помоћ Византије обнавља своју државу. Тада је Србија
(Рашка), поред централних области, обухватала Босну и Травунију. Само је Хум где су
живели Срби (као и у свим просторима од Цетине до Бојане, како сведочи Константин
VII Порфирогенит) остао неприпојен Србији; њиме је управљао Михајло Вишевић. који
се после пораза Бугара од Византије ставио под њихову заштиту. Како су крајем 9. века
у Панонију стигли Угри (Мађари), они су својим брзим коњима из подунавске равнице
(Дунава и Тисе) правили упаде у српске земље, нарочито у Босну, али их је сузбио српски
жупан (кнез) Часлав, погубивши у једном окршају угарског кнеза Киза. Да би се Угри
осветили, како нас обавештава Барски родослов (Летопис попа Дукљанина), они су у
ноћном препаду у данашњој Мачви заробили жупана Часлава и са блиским рођацима
бацили у Саву. У време византијског цара Јована Цимискије (969-976) Византија ће
покорити Бугарску и Србију све до реке Дунава. После његове смрти, Србија се распала.

Назив
Назив династије Властимировићи створили су историчари према првом владару из ове
династије који је створио независну државу (до тада је Србија била у саставу
Византије) кнезу Властимиру, за разлику од Немањића, који су тако називани још у
своје време.

Понекад, мада доста ретко, ова се владарска породица назива Вишеславићи или
Вишеслављевићи, према првом владару чије нам је име познато, кнезу Вишеславу.

Значај Властимировића
Значај Властимировића је у томе што су створили прву српску независну државу на
Балкану и што је за време њихове владавине постојала врховна власт над свим српским
областима на Балкану. Смрћу Часлава Клонимировића та врховна власт престаје да
постоји и више никада неће бити обновљена, већ ће се српске области након тога често
наћи у отвореном сукобу или на различитим зараћеним странама.

Владари
 Вишеслав (Војислав), кнез (око 780)
 Радослав Вишеславић, кнез (8. век и 9. век)
 Просигој, кнез (?822-?836), син Радославов
 Властимир, кнез (?836 — 862), син Просигојев
 Мутимир, кнез (862 — 891), син Властимиров
 Прибислав Мутимировић, кнез (891 — 892), син Мутимиров
 Петар Гојниковић, кнез (892 — 917), син Мутимировог брата Гојника
 Павле Брановић, кнез (917 — 923), унук Мутимиров, од сина Брана
 Захарија Прибислављевић, велики жупан (923 — 924), син Прибиславов
 Часлав Клонимировић, кнез (927-око 950), праунук Властимиров, од сина Клонимира

Породично стабло
 Вишеслав

Радослав

Просигој

Властимир Белоје

Мутимир Стројимир Гојник ћерка Крајина

Прибислав Бран Стефан Клонимир Петар Хвалимир

Захарија Павле Часлав Чучимир

Напомена: Родослов династије Властимировића је рађен према делу Константин VII

Порфирогенит, De administrando imperio , .
§Релевантна издања извора и научних радова о
њима[уреди]
 Антоновић, М., Наративни извори за историју Европе. Средњи век, Београд 2009.
 Византијски извори за историју народа Југославије. Том III, ур. Љ. Максимовић,
Београд 2007.
 Gesta regum Sclavorum. Том I. Критичко издање и превод, ур. Т. Живковић, Београд
2009.
 Gesta regum Sclavorum. Том II. Коментар, ур. Т. Живковић, Београд 2009.
 Живковић, Т., De Conversione Croatorum et Serborum. Изгубљени извор Константина
Порфирогенита, Београд 2013.

 РЕЛВАНТНА ЛИТЕРАТУРА

 Бешић, З. и др., Историја Црне Горе. Књига прва. Од најстаријих времена до краја XII
вијека, Подгорица 2006.
 Бабић, А. и др., Историја народа Југославије. Књига прва, Београд 1953.
 Благојевић, М., Преглед историјске географије средњовековне Србије, ЗИМС 20 (1983),
45—126.
 Благојевић, М., Србија у доба Немањића. Од кнежевине до царства: 1168—1371.
Илустрована хроника, Београд 1991.
 Благојевић, М., Српска државност у средњем веку, Београд 2011.
 Благојевић, М., Српске удеоне кнежевине, ЗРВИ 36 (1997), 45—62.
 Веселиновић, А., Љушић, Р., Српске династије, Београд 2008.
 Живковић, Т., Јужни Словени под византијском влашћу 600—1025, Београд 2007.
 Живковић, Т., О северним границама Србије у раном средњем веку, Зборник МС за
историју 63/64 (2001), 7—17.
 Живковић, Т., Портрети српских владара (IX—XII век), Београд 2006.
 Живковић, Т., Словени и Ромеји. Славизација на простору Србије од VII до XI века,
Београд 2000.
 Živković, T., Forging Unity — The South Slavs Between East and West: 550—1150, Belgrade
2008.
 Живковић, Т., Црквена организација у српским земљама. Рани средњи век, Београд
2011.
 Историја српског народа. Књига прва. Од најстаријих времена до Маричке битке
(1371), ур. С. Ћирковић, Београд 2000.
 Јиречек, К., Историја Срба. Књига прва. Политичка историја до 1537. године, Пирот
2010.
 Максимовић, Љ., Византијски свет и Срби, Београд 2009.
 Максимовић, Љ., О времену похода бугарског кнеза Бориса на Србију, ЗФФ 14/1 (1979),
69—76.
 Максимовић, Љ., Покрштавање Срба и Хрвата, ЗРВИ 35 (1996), 155—173.
 Максимовић, Љ., Структура 32. главе списа De administrando imperio, ЗРВИ 21 (1984),
25—32.
 Мишић, С., Хумска земља у средњем веку, Београд 1996.
 Мргић, Ј., Северна Босна. 13—16. век, Београд 2008.
  Оболенски, Д., Византијски комонвелт, Београд 1996.
 Острогорски, Г., Историја Византије, Београд 1998.
 Острогорски, Г., Порфирогенитова хроника владара и њени хронолошки подаци, ИЧ 1
(1949), 24—29.
 Станојевић, С., Историја српског народа, Диселдорф 1982.
 Рокаи, П. и др., Историја Мађара, Београд 2002.
 Ћирковић, С., Историја средњовековне босанске државе, Београд 1964.
 Ћирковић, С., Срби међу европским народима, Београд 2004.
 Ћирковић, С., Срби у средњем веку, Београд 2005.
 Ћоровић, В., Хисторија Босне, Бања Лука 1999.
 Ферјанчић, Б., Византија и Јужни Словени, Београд 2009.

Дукља је средњовјековна српска држава које је постојала од друге половине 10. вијека до краја
12. вијека, већим дијелом на простору данашње Црне Горе и сјеверне Албаније. Од 11. вијека
иста област почиње се називати и Зетом, а од 15. вијека Црном Гором. Те српске државе, како
каже Св. Петар Цетињски, „су свагда нераздвојно имале своје владатељне банове, како пређе
српскијех царах од Немањића дома, тако и по пресјеченију те царске фамилије“[1]. Језгро
државе Дукље била је област између Боке Которске и ријеке Бојане, а била је издијељена на
девет жупа, од којих је пет гравитирало Скадарском језеру (Лушка, Подлужје, Купелник, Облик и
Црмница), док је једна била континентална (Горска), а три су биле у Приморју (Прапратна, Кучева
и Грбаљ)[2]. Дукља је средњовјековна српска држава које је постојала од друге половине 10.
вијека до краја 12. вијека, већим дијелом на простору данашње Црне Горе и сјеверне Албаније.
Од 11. вијека иста област почиње се називати и Зетом, а од 15. вијека Црном Гором. Те српске
државе, како каже Св. Петар Цетињски, „су свагда нераздвојно имале своје владатељне банове,
како пређе српскијех царах од Немањића дома, тако и по пресјеченију те царске фамилије“[1].
Језгро државе Дукље била је област између Боке Которске и ријеке Бојане, а била је издијељена
на девет жупа, од којих је пет гравитирало Скадарском језеру (Лушка, Подлужје, Купелник, Облик
и Црмница), док је једна била континентална (Горска), а три су биле у Приморју (Прапратна,
Кучева и Грбаљ)[2].

Владари из династије Војислављевића

 Војислав, дукљански кнез, Свети Владимир му је био стриц или брат од стрица, владао
од 1018. до 1043., осамосталио Дукљу, 1042. побједио бизантску војску.

 Михаило, дукљански краљ, владао од 1046. до 1081., добио краљевске ознаке од папе
Гргура ВИИ. најкасније 1078. године.

 Бодин, дукљански краљ, владао од 1082. до 1108. године, за његовога доба Дукљанско
краљевство било је на врхунцу.

 Михаило ИИ., дукљански краљ, наслиједио оца Бодина након његове смрти 1108.
године, но убрзо је био свргнут.

 Доброслав, дукљански краљ, син Михаила и полубрат Бодина, вољом је народа изабран
за краља, но убрзо је постао жртва уроте коју је исплео рашки жупан Вукан који га је
затворио. Пустио га је на слободу, али је Доброслава, његов насљедник на дукљанском
пријестољу краљ Владимир, ослијепио. Умро је Доброслав у самостану Св. Срђа и Вакха
покраје ријеке Бојане.
 Владимир, дукљански краљ, унук Михаила, сурађивао с рашким жупаном Вуканом и био
експонент рашке струје у Дукљи о којој извјештава и Љетопис попа Дукљанина. Отрован
је 1118. по наређењу Бодинове жене краљице Јаквинте.

 Ђорђе, у два наврата дукљански краљ, најприје 1118. а онда у раздобљу од 1125. до 1131.
године. Син Бодинов. Са својом мајком Јаквинтом се жестоко обрачунавао с рашком
струјом у Дукљанском краљевству. Но, Бизант је ускористио унутарње борбе, па су
подузели војни напад на Дукљу, заузели пријестоницу Скадар, ухитили Јаквинту и
послали је у Цариград камо је и умрла. Након борби, Ђорђа су Бизантици заробили и
одвели такођер у Цариград гдје је и умро.

 Грубеша, дукљански краљ, син кнеза Бранислава, владао од 1118. до 1125. као бизантски
вазал, те ратовао против краља Ђорђа, у једном таковом боју и погинуо.

 Градихна, дукљански краљ, владао од 1131. до 1141. године, син кнеза Бранислава, за
краља постављен као бизантски вазал. Љетопис попа Дукљанина описује како је био
Градихна "благ, кротак, милосрдан, заштитник удовица и сирочади". Моћ је
Дукљанскога краљевства за његова доба већ била на измаку.

 Радослав, дукљански кнез, наслиједио пристоље до свога оца краља Градихне, но за

разлику од њега и свих осталих Војислављевића од доба Михаила, Радослав није носио
титулу краља, што бјелодано свједочи о дезинтеграцији моћи Дукљанскога краљевства.
Скупа са својом браћом Јованом и Владимиром покушао је Радослав организирати
оружани отпор српским нападима које је предводио рашки жупан Немања. Но, у томе
нису имали успјеха.

Дукља

 Кнез Стефан Војислав (1019 - око 1044.)

 Краљ Михаило Војислављевић (око 1046-1081)
 Краљ Константин Бодин (1081—1099)
 Краљ Доброслав II (1101-1102, 1102)
 Краљ Михаило Војислављевић (1101—1102)
 Краљ Кочапар (1102—1103)
 Краљ Владимир Војислављевић (1103—1114)
 Краљ Ђорђе Бодиновић (1114-1118, 1125-1131)
 Кнез Грубеша (1118—1125)
 Краљ Градихна (1131—1148)
 Кнез Радослав Градишнић (1146-1148, 1162)
 Жупан Деса (1148—1163)
 Кнез Михаило Војислављевић (1162—1186)

 Зета или Зента је назив за српску средњовековну државу. Први помен имена
Зета налази се код византијског хроничара Кекавмена с краја 11. века. У
Летопису Попа Дукљанина помиње се први пут у XXX глави као централна
област Горње Далмације.
 Од почетка 12. вијека назив Зета је све више потискивао ранији назив државе -
Дукља (ово име се задржало још само у краљевској титули Вукана Немањића и
његових насљедника). Зету је Стефан Немања ујединио с Рашком и од тада се
она помиње као поморска земља. Током друге половине XIV и у 15. вијеку
Зетом је управљала локална црногорска властела Балшићи и Црнојевићи, да би
1496. године, након што је из земље избјегао њен посљедњи владар Ђурађ
Црнојевић, ушла у састав Османског царства.