Сликарство 

је умјетнички израз идеја и емоција са одређеним естетским квалитетима у

дводимензоналном ликовном језику. Елементи сликарства као што су линија, облици, боја,
тонови и текстура, се користе на различите начине како би се произвео осјећај волумена,
масе, простора, покрета и свјетлости на равној површини.[1] Они се такође комбинују ликовним
изразом у циљу постизања представе стварних или нестварних феномена, нарације или
сасвим апстрактних визуелних односа. Одлука умјетника да користи одређени сликарски
медиј, темперу, фреско, уље, акрил, акварел или друге у води раствориве боје, мастила,
гваш, енкаустику, казеинску темперу као и одабир одређене подлоге, зида, платна, дрвене
плоче, стакла, минијатуре, илуминације рукописа, или било које друге савремене сликарске
подлоге, се заснива на њиховим чулним квалитетима и могућности израза, али и
ограничењима одабраних опција или њихових комбинација. Избор медија и форме, и на крају
властито стваралачко умјеће умјетника, дају као коначни резултат јединствено сликарско
дјело.
Представљање природе, предметно или фигуративно сликарство; (мртва
природа, пејзаж, портрет, акт, итд.), настаје комбиновањем сликарских елемената,
подређујући их природним законима облика и форме.
Непредметно или апстрактно сликарство је везано за субјективно и емотивно умјетничко
изражавање, које не тежи представљању стварности, него стварању нових стварности.
Апстрактни сликар изражава своје идеје слободним коришћењем основних елемената.
Уношење геометријских облика у апстрактно сликарство везано је за рационално
непредметно умјетничко изражавање.[2]
С техничке стране, сликање је поступак наношења мјешавине пигмента и љепка (везива) на
подлогу. Са умјетничке стране, сликање је умјетничко изражавање идеја, концепција, уз помоћ
ликовних елемената, односно дизајна композиције, који се реализује преко прелиминарних
студија, или у праисторисјком, модерном и савременом сликарству, често директним
приступом, без прелиминарних студија, гдје се сликар води интуицијом и својим
способностима за рјешавања проблема композиције с циљем постизања естетског доживљаја
замишљене идеје.
Подлога за слику, може бити зид (у праисторијско вријеме су то биле стијене пећина из
практичних разлога), папир, платно, дрвена табла (иконе византијског сликарства као
примјер), стакло (витражи у катедралама), плоча од бакра и алуминијума или било која од
модерних и савремених подлога. У модерном и савременом сликарству подлога се третира
као саставни дио композиције слике, односно подлога се бира по квалитативним својствима
материјала, неговим могућностима и ограничењима.
Раније традиције културе – племена, религије, умјетничка занатска удружења, краљевски
дворови и државе – су држале под контролом умјетничке занате, форму, иконографију и теме
сликарства, одређујући његову функцију, зависно да ли се радило о ритуалном, побожном,
декоративном, образовном или сликарству просто намјењеном забави. Сликари су
запошљављани због свог умјећа да успјешно изврше намјењене задатке а не због своје
стваралачке личности. Схватање умјетника као ствараоца се развило касније у
доба ренесансе. Истакнути сликари су тада изједначили свој статус са научницима и
интелектуалцима и почели су да потписују своја дјела, слободно одлучују о дизајну
композиције, а неријетко и иконографију и тему која ће бити представљена на слици. Однос са
меценама и разним покровитељима се значајно побољшао а понекад се претварао и у
пријатељатво.
Међутим, у 19. вијеку, умјетници су почели да губе вјековима осигурано покровитељство цркве
и краљевских дворова. Неки су покушали да ријеше проблем правећи изложбе у приватним
просторима и атељеима наплаћујући улазнице заинтересованој публици, док су други кренули
да праве путујуће изложбе. Тржишна економија условљена индустријском револуцијом и
заснована на рекламној продаји производа утицала је и на умјетност, што је довело до
потребе да се умјетници такође прилагоде новонасталој ситуацији. Тада се појављују и прве
приватне галерије, односно приватни изложбени простори, чији се власници баве продајом
умјетничких дјела и рекламирањем одабраних умјетника. Касније ће се појавити јавне
галерије и музеји чијем изложбеном простору умјетници приступају преко јавног конкурса или
стипендије. За рекламисање дјела и умјетника ове инсититуције у почетку користе штампане
медије, локалног и националног одјека. У новије вријеме су ту и електронски медији а тек
скоро и интернет. Многи умјетници данас користе интернет и друштвене мреже за
рекламирање и комуникацију са потенцијалним купцима својих дјела, мада је и данас утицај
традиционалних канала као што су галерије и музеји доста, ако не и најзначајнији за било ког
умјетника. Сликарска и друге врсте умјетничких дјела није могуће успјешно цијенити и
уживати у њима преко репродукција, штампаних или електронских, а ту је и чињеница да
многа савремена дјела настају специфично за одређени изложбени простор, тако да изван
њега губе свој смисао.
Треба поменути да је данас умјетник сасвим слободан да ствара без ранијих ограничења. Ово
је почетком 20. вијека дало полет масовном експериментисању у сликарству и као резултат
произвело мноштво сликарских покрета.