ровинција Илириk

Земље које данас насељавају Срби пре њиховог досељења су дуго времена биле део
великог римског царства. Стари народи који су насељавали Балканско
полуострво (Илири, Трачани и Келти), пре доласка римских освајача живели су
племенским животом. Илири су били најбројнији и насељавали су највећи део полуострва.
Покушаји да створе јачу државну организацију неће успети (Теута нпр.). На јадранским
острвима ће бити више грчких трговачких колонија и преко њих ће се ширити утицај
високе грчке културе према унутрашњости полуострва. Римска освајања унутрашњости
Балкана ће бити окончана тек у 1. веку после Христа. Након тога ови народи ће бити
изложени дугом процесу романизације. У касној антици они су били углавном
романизовани, а и хришћанство је однело победу над паганизмом. У вријеме Римске
државе, област данашњих Српских земаља и историјске Србије је припадала римској
провинцији Илирику, а затим провинцији Далмацији. Историјски извори помињу да
је Цезар поред Галије на управу добио и Илирик, а исту провинцију је 40. године прије
нове ере, уговором у Брундизијуму добио и Октавијан.
Провинција Далмација[уреди | уреди извор]

Територије српских земаља под римском влашћу

Ова је провинција обухватала Јадранско приморје (изузимајући Истру), данашњу Црну
Гору, Босну и Херцеговину и западни дио Р.Србије. Административни центар ове
провинције налазио се у Солину (Salona), у данашњој држави Хрватској(Далмацији).
Као провинција формирана је у вријеме владавине Октавијана Августа. Конзул Вибије
Постум (Vibius Postumus vir consularis, praepositus Dalmatiae) помиње се у 8. години нове
ере као заповедник Далмације. Од 11. године нове ере постаје царска провинција, на челу
са легатом. У овој провинцији ропство је било веома слабо развијено, а основ економике
су чиниле старе привредне гране: земљорадња и сточарство.
Провинција Горња Мезија[уреди | уреди извор]
Горња Мезија (лат. Moesia Superior) је римска провинција настала у доба Домицијана
(вероватно 85. или 86. године) поделом раније успостављене провинције Мезије. Граница
између Горње и Доње Мезије ишла је реком Чибрицом (на територији данашње Бугарске).
Границе Горње Мезије обухватале су, грубо говорећи територију
данашње Србије без Војводине и без већег дела Косова и Метохије, један мањи део
северозападне Бугарске, као и северну Македонију. Западна граница Мезије вероватно
није ишла Дрином, него нешто источније (Чачак је тако био у провинцији Далмацији).
Након Трајанових Дачких ратова Мезија се проширила на север да би заузела територију
између Дунава и доње Тисе, до реке Марош.
Горња Мезија је увек била војна, гранична провинција римског царства. Највећи римски
војни логори су били у Београду (римски Сингидунум), недалеко од Пожаревца
(римски Виминацијум): ту су биле стациониране две легије, кључне за одбрану дунавског
лимеса.
И други градови у Горњој Мезији имали су војне логоре: Рацијарија (у данашњој
Бугарској), на пример. Од градова од већег значаја у Горњој Мезији треба
споменути Скупи (недалеко од данашњег Скопља), Ремесијана (данас Бела
Паланка), Улпијана (данас Липљан), Акве (данас Прахово), Наисус (данас Ниш).
У време цара Хадријана ови већи градови у Горњој Мезији добили су
статус муниципијума, а у то време латински језик и римска култура се проширила и у ову
провинцију.
Провинција Доња Панонија[уреди | уреди извор]
Доња Панонија (лат. Pannonia Inferior) је била покрајина у Панонској
низији унутар Римског царства. Формирана је вероватно 103. године, издвајањем из
територије Паноније, у оквиру припрема цара Трајана за рат против Дачана. Пар векова
након њеног оснивања пала је под власт Франачке, а након поделе франачког царства
припала је немачком Светом римском царсту. У састав Доње Паноније су улазили делови
територије данашње Мађарске, Србије, Хрватске и Српске.
Провинција Дарданија[уреди | уреди извор]
Дарданија (лат. Dardania, антгрч. Δαρδανία [Dardanía]) је била једна
од провинција Римског царства у 3. и 4. веку. Пре римског освајања, Дарданија је
била независна краљевина. Завладавши овим подручјем, Римљани су простор Дарданије
укључили у провинцију Мезију, а потом у провинцију Дакију. Посебна провинција
Дарданија формирана је 284. године, у време цара Диоклецијана, а за престоницу нове
провинције је одређен град Наисус (данашњи Ниш). Источни делови провинције
(укључујући и Наисус) су касније издвојени из Дарданије и прикључени Медитеранској
Дакији. Провинција је била део Римског царства, све до његове поделе 395. године, када је
припала Источном римском царству (Византији), у оквиру којег ће наставити да постоји
све до насељавања Словена на Балкан.
Провинција Превалитана[уреди | уреди извор]
Превалис (лат. Prevalis) или Превалитана (Praevalitana, Prevalitana,
Praevaliana или Prevaliana), је била провинција Римског царства, која је обухватала
територију једног дела данашње Црне Горе, Србије и Албаније. Одвојена је као посебна
провинција од провинције Далмације 297. године (можда 305. или 306.), ради побољшања
везе између мора и старог центра провинције Далмације — Салоне. Од приморских
градова обухватала је Улцињ и Љеш, а од континенталних Дукљу и Скадар.
Управник провинције (презес), са титулом лат. Vir Clarissimus (V.C) или лат. Vir
perfectissimus (V.P) (као и лат. Iudex, Rector, Moderator), имао је административне и судске
функције. Презес се налазио у Скадру. Реформама које уводе Диоклецијан и Константин
I одвајају у провинцијама се цивилна и војна власт (коју има лат. dux). Од 3. века постојале
су веће латифундрије и виле рустике биле су централна здања, зидана уз саму обалу на
месту заклоњеном од ветра. Најзначајнији примерак је вила рустика из Петровца на мору,
која је датована у 4. век) и нешто једноставнија на Превлаци код Тивта.
Под вођством Алариха Готи два пута долазе до границе Превалиса, 400. и 403. године.
Источни Готи долазе до границе 459. године.
Године 395. римски цар Теодосије I дели Царство на Источно и Западно. Граница између
источног и западног дела ишла је рекама Савом и Дрином, а затим се спуштала
према Скадарском језеру. Ова граница ће се након пропасти Западног римског царства
(Источно римско царство ће опстати још готово хиљаду година), услед продора разних
народа на римску територију, и даље рефлектовати, првенствено као културна граница
између европског истока и запада. Српски народ населивши се на територије с обе стране
границе (на терену симболичне, али у очима онодобних и садашњих великих сила
стварне), наћи ће се распет између европског истока и запада, на правој историјској
ветромашини.