СТВАРАЊЕ СЛОВЕНСКИХ ДРЖАВА НА БАЛКАНСКОМ ПОЛУОСТРВУ:

САМУИЛОВО ЦАРСТВО, ДУКЉА, РАШКА И БОСНА

Самуилово царство;

- након смрти моћног византијског цара Јована Цимискија (976), Византија запада у
кризу, што се осећа поготово на периферним деловима царства, у области Преспанског
и Охридског језера; ту кризу користе синови комеса Николе, који је по најновијим
истраживањима био јерменског порекла, а који носе библијска имена: Давид, Арон,
Мојсије и Самуило, да подигну устанак
- Самуило је преузео вођство над устанком након смрти браће (Давид и Мојсије су
погинули у борбама, а Арона је убио Самуило); он је успео да загосподари широким
простором који је обухватао Македонију без Солуна, делове Грчке (Епир и Тесалију),
Албанију, Србију, Босну, Далмацију, Дукљу и стару Бугарску (између Балкана и Дунава)
- Самуило је узео царску титулу, теоретски сматравши себе наследником срушеног
Бугарског царства, али своју престоницу није сместио у Преслав, већ у Преспу, а затим у
Охрид
- након што је средио унутрашње немире, византијски цар Василије II окренуо се
Балканском полуострву и ратовању са Самуилом; већ до 1004. године Самуилово
царство се преполовило, а коначни обрачун између војски Василија и Самуила догодио
се на планини Беласици 1014. године; Самуилова војска је поражена и осакаћена, а
сам Самуило је побегао у Прилеп; Василије је ослепио 14.000 Самуилових војника, а
сваком стотом оставио је по једно око и послао их Самуилу, који такав призор није
могао да издржи, па је умро од капи исте године
- борбу са Византијом наставља Самуилов син, Гаврило Радомир, који чак успева да
победи у једној бици Византинце, али и он страда у обрачуну са братом од стрица,
Јованом Владиславом (1015); Јован Владислав је по доласку на престо уклонио још
једног потенцијалног противника, дукљанског кнеза Јована Владимира, Самуиловог
зета; он је покушао да се споразуме са Византијом, али Василије наставља рат, а Јован
Владислав гине 1018. при опсади Драча, па оставши без вође, његова властела предаје
градове Византинцима, тако да се крајем Самуиловог царства сматра улазак
византијске војске у Охрид (1018)
- за време Самуила, Охрид је постао седиште патријаршије, а Василије је, да би умирио
словенско становништво, оставио да седиште цркве и даље буде у Охриду, али га је
свео на ранг архиепископије потчинивши му велики део Балканског полуострва;
становништво је плаћало порез у натури; на овој територији Василије оснива тему
Бугарску

Успон Дукље;

- име Дукља потиче од имена античког града Доклеје, престонице некадашње

провинције Превалис; Дукља се назива и Зетом, по речици Зети, притоци Мораче;
- први спомен о Дукљи налазимо на прелазу из 9. у 10. век када се спомиње Петар као
"архонт Диоклије", што јасно указује на њену везаност за Византију; на прелазу из 10. у
11. век значајан владар Дукље је кнез Јован Владимир, који је такође био зависан од
Византије, али га је Самуило заробио и оженио својом ћерком Косаром, док је он
касније настрадао од Самуиловог братанца Јована Владислава
- након Василијеве реокупације Балкана, и Дукља је поново потпала под византијску
власт; међутим, Дукља је успела да први пут издејствује независност од Византије за
време владавине Стефана Војислава; он је борбу за независност почео 1035. године,
али у том првом наврату није успео, пошто је ухваћен и одведен у заробљеништво у
Цариград; он из заробљеништва бежи и подиже нови устанак (1037/1038), па осим
Дукље успева да овлада Травунијом и Захумљем
- сплет по њега срећних околности омогућио му је даље ратовање; 1040. се једна
византијска лађа натоварена новцем насукала после олује на обалу Дукље, а Стефан
Војислав је искористио стечено благо да настави рат са Византијом; Византинци шаљу
поново војску на Дукљу 1042, потпомогнуту њиховим балканским вазалима: босанским
баном, рашким жупаном и захумским кнезом; ова бројчано јача војска улази дубоко у
територију Дукље, пустоши долинске пределе, али Војислав запоседа врхове кланаца и
чека непријатеља; код планине Румије напада византијску војску и наноси јој страховит
пораз, чиме је успео да сачува независност, али и да прошири своју власт на Травунију
и Захумље, али и да наметне власт Босни и Рашкој, које се касније отцепљују заједно са
Захумљем
- Стефана Војислава наслеђује његов син Михаило (1050-1081); он закључује мир са
Византијом на 20 година и добија титулу протоспатара; за време Михаилове владавине
дошло је до великог црквеног раскола, а сам Михаило се везао са Рим са којим је
преговарао и издејствовао оснивање Барске архиепископије (1067), која је обухватала
све оне просторе где су живели Срби (Дукљу, Травунију, Хум, Босну и Рашку), али која је
призната као самостална тек 1089. за време Михаиловог сина Бодина, када је барски
архиепископ добио знаке архиепископског достојанства (палијум)
- за време Михаилове владавине, у балканским провинцијама Византије избија устанак
Ђорђа Војтеха (1073), а устаници се обраћају за помоћ Михаилу који им шаље свог сина
Бодина, кога они проглашавају за цара; ипак, византијске власти су успеле да заробе
Бодина, па је Михаило принуђен да плаћа откуп за сина
- због лоших односа са Византијом, Михаило се окреће папи, у то време моћном Гргуру
VII, који се бори за превласт папства над световним владарима; Гргур шаље Михаилу
1077. знаке краљевског достојанства, називајући га "краљем Словена", чиме Зета
постаје прва српска краљевина
- врхунац моћи Зете је за време краља Бодина (1081-1101), Михаиловог сина; Византија
је у то време на Балкану ратовала са Норманима, са којима је Бодин био у добрим
односима, и заузетост Византије је искористио да заузме поново Босну, Рашку и
Захумље; он је у овим областима поставио себи одане људе; у Рашкој је поставио
великог жупана Вукана који је изузетно ојачао, па је након смрти Бодина преузео власт
над Зетом која је била ослабљена сукобима између Бодинових синова и братанаца
- политички центар српског народа сели се из Зете у Рашку

Рашка;

- велики жупан Вукан владао је Рашком још у време док је она била потчињена
Зети/Дукљи; након Бодинове смрти, јача његов утицај, па он активно креће да се меша
и у династичке борбе у самој Зети, где његов зет, а Бодинов брат Владимир влада све
док не бива отрован онда када Вукан доживљава пораз од Византије, а његов утицај у
Зети слаби
- Вукан је изузетно ратоборан према Византији и представља њеног најнеугоднијег
суседа на Балкану; он први креће са освајањем Косова и Метохије и прелази преко
линије Рас-Звечан-Пећ, заузимајући Звечан, а касније пљачка Липљан и упада све до
области Скопља, Полога и Врања; ипак, био је примораван да се покори Византији, а
умро је између 1112. и 1115. године
- наслеђује га синовац Урош I, који наставља са ратоборном политиком према
Византији; Византији је у то време главни ривал на северним границама Угарска, за коју
Урош настоји да се веже да би се ослободио притиска од Византије; Урош удаје своју
ћерку Јелену за угарског престолонаследника Белу II, а Јеленин брат Белош постаје
веома утицајна личност у Угарској: угарски палатин и хрватски бан
- Уроша I наслеђује његов син Урош II, који покушава да се, попут својих претходника,
ослободи византијске власти; тај покушај је био без успеха јер је на власти у Византији
био један од највећих византијских царева, Манојло I Kомнин (1143-1180), чији је циљ
био да се коначно обрачуна са Угарском, док му је Рашка била само успутна станица на
том путу; он 1149/1150. ратује против Рашке, натеравши Уроша II да призна његову
врховну власт; против Уроша се јавља опозиција која истиче најмлађег брата Десу, али
Манојло пресуђује у корист Уроша
- ипак, Деса ће успети да око 1161. дође на власт и поново ће повести борбу против
Византије, али је Манојло реаговао тако што је после завршетка рата са Угарском (1165)
лично дошао са војском и заробио Десу, а на престо великог жупана поставио
Тихомира, представника једне друге старе рашке породице

Босна;

- након Бодинове смрти, Босна се отцепљује од Дукље и почиње свој самостални

државни развој; на челу босанске државе налазио се бан; Босна је принуђена да се за
своју независност бори са два моћна суседа, Византијом и Угарском; за време
византијског цара Манојла Комнина и Босна је, као и Рашка, признавала врховну власт
Византије, док након његове смрти босански бан Кулин признаје врховну власт Угарске,
уз вођење веште политике чувања друштвених и верских специфичности Босне