Татарска најезда

Плано Карпини, фрањевац, кога је папа 1245. послао међу Татаре, написао је
„Историју Монгола“. Ево шта у њој, између осталог, саопштава: „Њихова деца са
две или три године одмах седају на коње и управљају њима, и јашу у галопу, и даје
им се лук према њиховом узрасту, и уче се да одапињу стреле јер су веома вешти и
смели.“ Темуџин је потчинио део монголских племена и постао кан. На сабору у
Монголији 1206. године проглашен је за владара свих Монгола (у Европи, па и
Русији, монголске овајаче су називали Татарима), добија име Џингискан (рус.
Чингисхан), што значи „велики кан“. Сурова дисциплина је владала у монголској
војсци. Одред од десет хиљада коњаника делио се на хиљаде, па на стотине и
десетине. Ако би побегао један од десеторице, убијали би сву десеторицу, а ако би
побегло свих десет, кажњавана би била цела стотина. Погубљивали су обично
ломљењем кичме или чупањем срца.
Најпре су на удару Татара били сибирски народи (Бурјати, Јакути...), који су
покорени 1211, затим је нападнута свеверна Кина и заузет Пекинг 1215. Од Кинеза
су Монголи преузели катапултове којима су могли да руше утврђења пред којима
је коњица немоћна. Почетком двадесетих година XIII века војска Џингискана
имала је 150 до 200 хиљада ратника. После освајања Пекинга, упадају у Средњу
Азију (пустоше Самарканд (у данашњем Узбекистану), Бухару (такође
Узбекистан)) и покоравају је од 1219. до 1221. Затим ће њихова војска од 30000
ратника на челу са Субедејем и Џебеом кренути у извиднички поход на Запад.
Сломиће Северни Иран 1220, разориће Азербејџан и део Грузије и кроз Дербент
проћи на Северни Кавказ, где ће поразити Осетине, Алане и Половце. Гонећи
Половце стижу на Крим. У борби са њима, Половци са Јуријем Кончаковичем на
челу доживљавају пораз, па траже помоћ од Руса. Галицки кнез Мстислав, зет
половачког кана Котјана, позива руске кнежеве да им погомну. На челу руске
војске нашао се кијевски кнез Мстислав Романович. У походу учествују кнежеви
смоленски, перејаславски, черниговски и галицко-волински. Нису учествовали сви
руски кнежеви, владимирски, на пример. Руски кнежеви нису јединствени. Свако
жели сам победу да извојује. Разбијају монголску претходницу, али галицки кнез
Мстислав и Половци сами, без знања других кнежева, ступају у битку у степама
код Азовског мора, на реци Калки, 31. маја 1223. Монголи су Половце натерали у
бекство. Кијевски кнез Мстислав се био утаборио на гори код Калке са својом
војском. После тродневне опсаде предали су се уз обећање да ће их ослободити уз
откуп, које није испуњено и војска је сурово убијена. Монголи су се затим повукли.
Овај пораз вековима није заборављен. О њему се приповеда у летописним
повестима о бици на реци Калки.
Постоје три летописне повести: у Новгородског првом летопису обеју
редакција, Лаврентијевом и Ипатијевском. Тверски летопис је каснија компилација
и у повести о бици на Калки у њему су обједињени подаци повести из
Новгородског и Ипатијевског летописа. Повест у Новгородском летопису летопису
заснива се на усменим изворима. Те приче су, сматра се, сакупљане на југу Русије,
у Галицкој кнежевини. Могао их је у Новгород пренети некадашњи новгородски
епископ Антоније, који је био епископ на југу, у Перемишљу, а 1225. се вратио у
Новгород. Повест у Лаврентијевом летопису писао је савременик. Кратка је, што се
објашњава недовољном информисаношћу летописца. Повест у Ипатијевском
летопису настала је од одломака из неколико летописа.

Руси нису знали за Монголе и на почетку ових повести се види колико су

били пренеражени њиховом појавом. Ево како се у Лаврентијевом летопису под
1223, пре казивања о поразу на Калки, приповеда: „Те исте године дошли су народи
за које нико тачно не зна ко су и одакле су се појавили, и какав им је језик, и од ког
су племена, и које су вере. И зову их Татари, а други кажу да су Таурмени, трећи да
су Печенези. Неки кажу да су то они народи за које Методије, епископ Патарски,
вели да су изашли из пустиње Јетријевске, што се налази између истока и севера.
Јер Методије овако каже: «У последња времена појавиће се они што их је Гедеон
отерао и поробиће сву земљу од истока до Еуфрата, и од Тигра до Понтијског мора,
сем Етиопије».1 Бог једини зна ко су они и одакле су дошли, о њима поуздано знају
премудри људи који се разумеју у књиге. А ми не знамо ко су они и написали смо о
њима овде у спомен на руске кнежеве и невоље што беху од тих народа.”

Готово исто звучи почетак летописног чланка о овом догађају и у Тверском

летопису, једино прва реченица звучи нешто другачије: „Због грехова наших
дођоше народи непознати, безбожни Моавићани...” У истом летопису се говори и о
оме да се невоље „нису десиле због Татара, него да је Бог то допустио због
гордости и надмености руских кнежева. Јер беше много храбрих кнежева и
надмених, и оних који се хваљаху својом храброшћу.”

У Лаврентијевом летопису говори се сажето о погибији руске војске.

Кијевски кнез Мистислав је тражио помоћ од владимирског кнеза Јурија, који је
послао свог нећака Василија. Овај, пак, није стигао да се прикључи руској војсци.
Каже се да је погинуло девет кнежева, међу њима кијевски Мситслав и велико
мноштво бојара и војника. Само Кијевљана погинуло је било десет хиљада.
У Тверском летопису из XV века повест садржи уметак о погибији
седамдесеторице јунака на челу са Александром Поповичем, који је, по свој
прилици усменог порекла. Сличан је руској биљини (жанр руске народне епске
песме) о томе како су ишчезли богатири (богатырь је јунак руске биљине) у
Русији. У овом летопису се и детаљније говори о бици. Подсећамо да су у њему
подаци и из Ипатијевског и из Новгородског летописа (наводимо податке из њега,
јер су у вама доступној хрестоматији дате само повести из Лаврентијевог и
Тверског летописа). Татари су, сазнавши да руски кнежеви иду на њих послали
изасланике да им кажу како Татари нису кренули на њих и њихову земљу, него на
Половце. Понудили су руским кнежевима склапање мира. Руси су убили
изасланике и кренули на Татаре. Дошли су им опет татарски изасланици да их
опомену: „Ако сте послушали Половце, убили наше изасланике и идете на нас,
само идите. А ми вас нисмо дирали и нека нама и вама судија буде Бог“. Мстислав

1
Епископу патарском Методију се приписивало „Откривење (Методија Патарског)“, апокриф у
коме се говорило о догађајима последњих времена.
Галицки је са Половцима потукао био монголску претходницу у доњем току
Дњепра. Затим су се сукобили Руси и Монголи, Руси су их гонили и секли, узели
им стоку. Осам дана су после гонили Монголе до реке Калке и ту се утаборили.
Калку прелази Мстислав Галицки и креће на Монголе не обавестивши кијевског
Мстислава и друге „из зависти, јер међу њима беше велика распра“. Половци током
битке беже и руска војска доживљава пораз. Кијевски кнез Мстислав се био
утаборио са двојицом кнежева и војском на гори изнад реке Калке, јер је тло било
каменито. Направили су били ограду од колаца и одатле се три дана борили против
Монгола. Војвода татарски се био заклео да неће убити кнежеве из утврђења и
остале који беху са њима и да ће узети за њих откуп. Али их је преварио, утврђење
је било заузето и сви су побијени, а на кнежеве су ставили даске и сели на њих да
пирују. Тако су кнежеви издахнули. Друге кнежеве руске – шесторицу – гонили су
Татари према Дњепру. Сва шесторица су била убијена, а само сваки десети војник
се вратио кући. Мстислав Галицки се срећно вратио у Галич. И ево како ову
печалну повест завршава летописац: „Тако нам због грехова наших Бог одузе разум
и погибе небројено мноштво људи. А Татари гоњаше Русе до Новгорода
Свјатополковог2. Не знајући подмуклост татарску, хришћани им излажаху у сусрет
са крстовима и сви беху побијени. Говораху да је само Кијевљана тада изгинуло
тридесет хиљада. И беше плач и вапај у свим градовима и селима. А Татари
окренуше назад од Дњепра и ми не знамо одакле су дошли и куд су нестали. Бог
једини зна одакле их је довео због грехова наших и због хвалисања и надмености
великог кнеза Мстислава Романовича. Кажу да је велики кнез када су му рекли
како се пронео глас о тим Татарима да освајају многе земље и приближавају се
руским границама, на то одговорио: „Док сам ја у Кијеву – са ове стране Јаика и
Понтијског мора, и реке Дунава татарска сабља неће манути“. 3 А Васиљка
Константиновича који дође у помоћ са војском до Чернигова, тада сачува Бог. И
чувши за несрећу што се десила у Русији, он се врати у свој Ростов, Богом
сачуван.“ Повест у Тверском летопису веома је блиска повести у Ипатијевском и
Новгородском летопису.

2
Град јужно од Кијева, у Перејаславској кнежевини. Основао га кнез Свјатополк Изјаславич 1095.
године.
3
Јаик – река Урал, Понтијско море – Црно море.