Превод:

Расцвјетавање староруске државе

Покрштавање Руса

Избор вјере

Исто као у љетописима, све је почело доласком мисионара волшских Бугара кнезу Владимиру.
Бугари који исповједају ислам почели су наговарати кнеза да пређе у њихову вјеру. Али Владимир
знајући, да ислам забрањује једење свињетине и алкохол, рекао је: „ Руси су веселији када пију,
не можемо живјети без тога!“ И одбио је понуду Бугара. Покушали су га окренути својој вјери и
Јевреји из Хазарског каганата. Али поставио им је разумно питање: „ Гдје је ваша држава?“,
Владимир је добио одговор да Јевреји немају своју државу ( прогнани су из Јудеје, и своју државу
заиста нису имали). И кнез је изгубио интересовање за јудаизам. Опрезан политичар, Владимир,
тражио је религију која би учврстила његову власт. Амбасадори Владимира отпутовали су у околне
државе да би се боље упознали са разним религијама. Откривено је да Хазарски каганат, гдје
исповједају Јудаизам, већ пропада. Муслиманске Волговска Бугарска и Харезм налазе се у паду.И
само Византија, још увијек јака, са неограниченом влашћу господара, подкрепљена хришћанском
црквом, давала је примјер те државе каквом је Владимир Русију хтио да види. Руси одавно били
упознати са хришћанством – Олга и Јарополк су били хришћани. Не мали број хришћана је било и
руско племство.

Са распадом Римског царства на западно и источно дошло је и до раскола хришћанске цркве.

Римске папе су тражиле превласт у хришћанском свијету. Њима то уопште нису намјеравали
уступити константинопољски патријарси. Политичке разлике су се увећавале разлитчитим
поимањима о питањима вјере између западне и источне цркве. Вишевјековни процес раздвајања
завршио се 1054. године стварањем католичке и православне цркве. За вријеме Владимира тог
„званичног раскола“ није било, али је остало питање одабира – гдје се крстити? Владимир је био
наклоњенији Византији. Доношењу коначне одлуке помогли су сљедећи догађаји.

Како су се Руси покрстили

У Византији у то вријеме владала су браћа-императори Василије II И Константин IX. 987. ГОДИНЕ У

Малој Азији, територији Византије, подигао је буну неки Варда Фока и прогласио себе владаром и
кренуо на Константинопољ. Императори су се обратили Владимиру за помоћ, он се одазвао под
једним условом, да му дају своју сестру Ану. Горди императорису били принуђени да прихвате тај
брак између царске и варварске крви. Тај брак је био свима веома частан и обећавао је много
предности Русији. Војска Владимира разбила је Фоку, али императори нису журили са свадбом.
Тада је Владимир кренуо на Крим, заузео важну тврђаву византијаца – Херсонес (Корсун) и
поручио је Василију и Константину да ако му не дају Ану, он ће кренути даље, на Константинопољ.
Императори су се договорили да ће му дати сестру ако се Владимир крсти и ако се вјенчају по
хришћанским обичајима. Владимир је пристао и тада су браћа уплакану сестру одвели на брод и
послали будућем мужу. Године 988. У Херсонсу Владимир се крстио и вјенчао са Аном у локалном
храму. Сада је у Севастопољу на рушевинама древног Херсонса направљен велики храм, у чијим
основама се налазе рушевине те саме цркве, у којој се Владимир крстио. Са новом супругом у
пратњи многобројног свештенства Владимир се вратио у Кијев и обавјестио народ о својим
намјерама да покрсти све Русе. Сљедећег дана, страхујући од кнежевског гњева, кијевљани, како
је било наређено, дошли су на обалу Дњепра и ушли у воду. Византијски свештеници покрстили су
све кијевљане. Паганске идоле су бацили у Дњепар, одсјекли или спалили. После тога масовно
покрштавање се обављало у држави. На југу људи су се крстили вољно, а у сјеверним
кнежевинама су се бунили против нове вјере, зато што су тамо већ били јачи пагански обичаји.
Покушали су се супродставити и новгородци, али војвода Добринај, ујак Владимира, покорио је
побуњенике и започео покрштавање, а идоле пагана бацио у Волхов. Након увођења хришћанства
– вјере, уједињени становници старе Русије учврстили су везе у дотадашњем стремљењу за
независност кнежевине. Почето је склапање јединствене државне и црквене организације.
Јединствена власт кнеза, освећена Богом, помогла је да се задржи власт Кијева над осталим
земљама. Нове цркве и манастири добили су власт земљу и чували су за рачун десетину-десети
дио кнежевог прихода. Након црквених појављују се и лични кнежевски посједи великог кнеза, а
затим и повлаштени бољарски посједи. На тај начин хришћанска црква је допринјела настанку и
јачању земљишне имовине у Русији. Порастао је међународни престиж Русије. Примање
хришћанства је значајно утицало на развој културе.

Кнежевска свађа

Исплата

Владимир I створио је једну од најјачих држава источне Европе. Али и и владавина Владимира је
неминовно долазила крају. Пред крај живота велики кнез је морао да плати за гријехове паганске
младости. 11 синова од различитих жена имао је Владимир у моменту његове смрти, био је ту још
и Свјатополк, син убијеног брата Јарополка. Надајући се да ће учврстити своју власт и ујединити
руске земље , Владимир је поставио своје синове у удаљене кнежевине. Сину Борису, ростовском
кнезу, је планирао предати престо кијевске кнежевине. Борис је био старији син кнегиње Ане,
први рођен у хришћанском браку. Управо због тога многи су сматрали да је он законити
насљедник. Млађи син Ане био је Глеб, са кнежевином у Муроми. Ти синови су били омиљени
Владимиру. Своје старије синове Јарослава и Изјаслава, рођених од полоцке кнегиње Рогенде,
није волио. Јарославова кнежевина био је Новгород, а Изјаславова родни Полоцек. Најмржи је
Владимиру био његов братић Свјатополк. Као најстарији у породици, Свјатополк је имао сва права
да се сматра сљедећим насљедником Кијева. Заједно са њим Јарослав је претендовао на ту
позицију, зато што је био међу старијим синовима Владимира. Међутим, сваки Владимиров син је
претендовао на Кијевски престо и сваки је имао војску, бољаре и „своје“ људе на кнежевском
двору који су били спремни да га подрже као кандидата. Настајући конфликт бива обустављен
само ауторитетом Владимира. Пред креј живота Владимир се разболио. Слабост Владимира успио
је да искористи Свјатополк. Он је био ожењен ћерком пољског краља, и на сукоб против оца
наговорио га је католички епископ Рејберн дошавши у пратњи пољске принцезе.Он је вјероватно
обећао Свјатополку пољску подршку у замјену за Западноволинске земље, освојене у Пољској од
стране Владимира. Али завјера је била откривена а завјерници послати у затвор, одакле су
Свјатополка брзо пустили. Да би га држао под контролом, Владимир му је дао да буде кнез у
Турову, у близини Кијева. Мало прије смрти Владимира, 1015. године побунио је Јарослав у
Новгороду и одбио да плати порез Кијеву. Владимир је почео да спрема војску да би покорио
Јарослава, али он је побјегао из Новгорода и помоћ потражио међу Варјазима. Затим је Владимир
сазнао о надолазећим печенезима и он је послао Бориса да ратује с њима и повјерио му је своју
војску. Убрзо након Борисовог одласка Владимир умире.

„Проклети“ рат

Десило се тако да када је Владимир умро , најближе Кијеву је био Свјатополк. Он није пропустио
све прилике да искористи свој положај и прогласио се кнезом Кијева. Да би придобио кијевљане
почео је да им дијели земљу и купује себи присталице. Прије свега морао се ослободити највећих
супарника – Бориса, Глеба и Јарослава. Ка Борису и Јарославу су већ ишли гласници да их
обавјесте о смрти Владимира. Зашто је Борис, сазнавши о смрти Владимира и о крваваим
намјерама Свјатополка се није вратио са војском у Кијев, да би смијенио Свјатополка, а не
насупрот он је распустио велику већину војске. Убице послате од стране Свјатополка, убиле су
кнеза у војничком шатору док се молио. Свјатополк је позвао Глеба у Кијев тобоже у име умирућег
оца. Ништа не сумњајући Глеб је кренуо са малом војском у Кијев. На пола пута сазнао је за смрт
оца и брата, али послате Свјатополкове убице му нису дале времена да се спасе. Убиство младих
кнежева ( Борису је било око 20, а Глеб је још био адолесцент) потресло је руско друштво. Невино
убијени, мученичком смрћу Борис и Глеб постали су први руски свеци, симболи мира и високог
хришћанског морала. Али тако смирем није био Јарослав. Са Новгородском војском, плаћеним
варјазима и печенешком коњицом иступио је против Свјатополка. У то вријеме Свјатополк је успио
да се позабави са још једним братом – древљанским кнезом Свјатиславом Владимировичем,
заслуживши надимак Проклети. Зиме 1016. године Јарослав је побједио Свјатополка у битци под
Љубечем и ушао је у Кијев. Свјатополк је побјегао у Пољску. Уз помоћ свог таста, краља Болеслава
I, Свјатополк је скупио велику армију и кренуо на Кијев. Дошао је ред на Јарослава да бјежи у свој
Новгород, а Свјатополк ослањајући се на пољаке је опет заузео кијевски престо. Али кијевљани су
се побунили против пољских окупатора. Пољаци су радо отишли, потпуно опљачкавши Кијев,
однјевши са собом много плијена и одузевши западноволонсе земље. Јарослав је у међувремену
опет окупио новгорогску војску и кренуо на Кијев. Оставши без подршке, Свјатополк је побјегао у
степу код печенега. 1018. године била је одлучујућа битка између печенега присталица, под
вођством Свјатополка и војске Јарослава. Поражени Свјатополк је опет успио да побјегне у
Пољску, а одатле у Чешку. Али ослабљен од пута и вјероватно, већ психички оболио, Свјатополк
умире. Кијевска престолница припала је Јарославу.

Јарослав Мудри

Јарослав Мудри и Мстислав

После кнежевских свађа заједништво Русије се још једном поколебало. Под влашћу Јарослава,
касније прозваног Мудри, испоставило се да је сјевер државе са Новгородом и југ са Кијевом. Али
Полоцка држава гдје је управљао Брјачислав Изјаславич, нећак Јарослава, далека Тмутаранска
кнежевина, гдје је управљао Мстислав Владимирович, син Владимира од неке „чехиње“, а а
такође западноволонске земље које су припале пољској у вријеме свађа, одбиле су власт
Јарослава. Најзанимљивије је склапање односа Јарослава с Мстиславом. Смјели ратник и
талентован командант Мстислав није учествовао у кнежевској свађи. Он је утврђивао своју даљу
судбину и успјешно се борећи са касогама (черкези) и другим сјеверно кавказким народима,
освајајући нове земље. Сакупивши велику војску, подкрепљену савезним хазарима и касогама,
Мстислав је 1023. године ријешио да искуша срећу и кренуо је у поход на Кијев. Јарослав је у то
вријеме био у вољеном Новгороду. Грађани Кијева нису пустили Мстислава у град, он је тада
заузео богати Черњигов. Јарослав је у помоћ позвао верјаге, и кренуо на Мстислава, али 1024. у
битци код Черњигова био је поражен. Међутим, Мстислав се није опет дало да заузме Кијев, гдје
су чврсто сједили јарославови „мушкарци“. Када је Јарослав сакупио нову војску и појавио се у
Кијеву, Мстиславу није било до рата – браћа су закључила мир, подјеливши Русију између себе.
Мстиславу је припала лијева обала Дњепра са Черњиговом, Преславом, сјеверним земљама и
Тмутараканом, а Јарославу десна обала Дњепра од Новгорода до Кијева. Мир се показао као
трајан, и и браћа су као резултат заједничког похода 1030. године повратили чак и
западноволинске земље у Пољској. Мстислав је умро 1036. године, не оставивши насљедника, и
сва Русија се ујединила под влашћу Јарослава Мудрог.

Јарослављево мудро управљачко тијело

Док је источним земљама Русије управљао Мстислав, печењези нису хтјели узнемиравати смјелог
војника и команданта. Али одмах након његове смрти хорде номада су опколили Кијев. Вијест о
инвазији непријатеља је нашла Јарослава у Новгороду. Оставивши у Новгороду старијег сина
Владимира, Јарослав је окупио војску чији центар су постали варјази. Повео је новгородску војску
и ополченце. Прилазећи Кијеву Јарослав се пробио у град, војски придружио кијевљане и порази
печенеге. Номадима је био задат такав ударац од којег се нису могли опоравити. Напад печењега
на Русију 1036. године је био посљедњи. У част побједе Јарослав је на мјесту битке основао
кијевску Софијску цркву ( храм Свете Софије). Инспирација му је била цариградска Софија,
наглашавајући једнакост двије велике државе. Софијска црква је постала не само религиозни него
и културни центар Русије.

Јарослав се није одликовао ни физичком снагом, ни посебним војном способношћу, али је био
један од образованијих људи свог времена. Читајући много, куповао је књиге из Цариграда и
наручивао монасима преводе. Кнежевска библиотека, огромна за то доба, налазила се у храму
Свете Софије и поред кнежевске породице била је доступна и духовницима. То је у великој мјери
допринјело рођењу руског писања љетописа.

Јарослав је разумио значај образовања. Своју најспособнију дјецу слао је „ да уче књиге“.
Паметна, образована, добро васпитана дјеца Јарослава нису више имала репутацију варвара у
краљевским домовима Европе. Анастасија Јарославна је постала супруга мађарског краља
Андреја, Јелисавета Јарославна се удала за Харолда, краља Норвешке, а Всеволод Јарославич је
постао муж ћерке византијског императора Константина Мономаха. Најинтересантнија судбина је
задесија Ану Јарославну – она је постала супруга француског краља Хенриха I Валоа, а после смрти
мужа и краљица Франциске, која је владала уиме свог малољетног сина.

Јарослав Мудри је саставио први писани скуп закона - Руска правда. Руска правда није била први
правни документ Русије, њој је претходио „Закон Руски“ , којим су се руководили први кнезови и
на који су се они позивали док су закључивали уговоре са Византијом. „Руска правда“ је као
основу узела стари закон, раширила и измјенила га узимајући у обзир нове околности.

„Руска правда“ почиње ријешењем за крвну освету. Раније се за убијеног члана породице могао
осветити било који члан породице убијеног, и та освета је могла пасти на главу било ког члана
породице убице.на тај начин крвна освета је постала бесконачна, и односила је животе цијелих
породица. Јарослав је оставио право на крвну освету уском кругу ближих сродственика. За туче, и
повреде, Јарослав је увео новчане казне, установио је казну за крађу и бјекство кметова. У „ Руској
правди“ сви становниси Русије су једнаки пред законом. Изузетак представљају само кметови. Али
кмет у правди није представљен као роб у пуном смислу те ријечи, јер му се дају нека права, на
примјер право да дају изјаве у суду. За вријеме Јарослављевих насљедника овај закон је допуњен
„Јарослављевом правдом“. 1054. године након 36 година владавине, Јарослав умире у 76. години
живота, искрено оплакиван од своје породице и народа.

Русија током Јарославича

Свађа Јарославича

Јарослав Мудри је подјелио земљу међу насљедницима и рекао им је да живе у миру. Неколико
Јарославича су ускоро умрили, и Русију су међу собом подјелила три брата. Старији син Јарослава,
Изјаслав добио је Кијев, такође и Новгород, Рјазан, Муром и Тмутаркан; средњем сину Вселоводу
је допао Перејаславаљ, Смоленс, Ростов, Суздаљ, Белоозеро и Поволожје, најмлађи Свјатослав је
добио богати Черњигов. Taда се распламсала и прошлост са убијеним полоцким кнезом
Рогволодом. Његов праунук Всеслав Изјаславич је полагао право на кијевски престо. Ујединивши
се, Јарославичи су га поразили и заробили у кијевску тамницу.

У то вријеме у Русији се појавио опасан страни непријатељ – кочевски-половци, знајући мјесто

поражених печенега у јужним руским степама. 1068. године хорде половцева су се бориле против
Русије и поразиле су многобројнију војску Јарославича. Кијевљани су тражили од кнежева оружје
да би се сами бранили од половцева. Али се Изјаслав бојао наоружаног народа. Тада се у Кијеву
десио устанак, грађани су пустили Всеслава из тамнице и прогласили га великим кијевским
кнезом.

Изјаслав је бјежао код пољака и довео их да би смирили побуњени Кијев. Заузео је Кијев, али
након кратке владавине, браћа која су се са њим посвађала су на њега кренули са војском. Опет је
Изјаслав побјегао у Пољску, али су му овај пут одбили помоћи. А у Русији Всеволоду је уступио
немирни кијевски престо млађем брату- енергичном Свјатославу. Али када је 1076. године
Свјатослав умро, Изјаслав се опет вратио у Кијев. Вселовод је после смрти брата Свјатослава добио
Черњигов. Напредовали су и старији синови Изјаслава и Вселовода – Свјатополк Изјаславич и
Владимир Всеволодич.

Олег Гориславич

Свјатослав је заузео кијевски престо прије реда. Сада по закону његови синови Олег и Роман имају
право на очеве земље. Черњигов, којим је владао Свјатослав припао је Вселоводу, а
Свјатославичима је преостало да живе свој живот у далекој Тмутаракани.

Свакако се Роман и Олег уопште нису спремали да остану без ичега. Позвавши у помоћ кочевнике-
половце, браћа су изашла из Тмутаркане да би освојила очев Черњигов. Успјели су да истјерају
Вселовода, али у помоћ кнезу черњигову дошла је војска кијевског кнеза Изјаслава. Али у
страшној борби 1076. погинуо је Изјаслав, али су спјели прогнати кнежеве. Олег је побјегао у
Тмутаракан, а Романа су убили његови половци.

У Тмутаракану су хазари ухватили Олега и послали у Византију. Олег није живио толико лоше међу
византијцима, али је оспио да се ослободи заточеништва и вратио се у Тмутаракан и одатле
протјерао редом кнежеве и учврстио се, чекајући добар тренутак да опет освоји Черњигов.

У Кијеву је након смрти Изјаслава законито владао Вселовод I, а Черњигов је дао свом сину
Владимиру. Након смрти Вселовода 1093. Владимир уступа кијевску кнежевину старијем у
породици – сину Изјаслава Свјатополку. Брз и похлепан, лакомислен и арогантан, Свјатополк
Изјаславич, се показао као лош владар. Тек што је дошао на престо у Кијев долазе полоцки
изасланици и траже злато у замјену за мир. Свјатополку је било жао новца и половци су кренули
на Русију. Свјатополк је тражио помоћ Владимира у Черњигову. Владимир је већ успио да се
прослави у својим походима против половаца, али овај пут видјевши да је Русија разједињена
свађама наговарао је Свјатополка да ово ријеши мирно и плати кочевницима откуп. Али је
тврдоглави кнез одбио.

Први и посљедњи војни пораз у животу Владимира је био ужасан! Многи су погинули у том
тешком рату са половцима, међу њима и Владимиров брат Ростислав, а половоци су потпуно
уништили Русију, однјевши са собом хиљаде у заточеништво окованих ланцима и колодкама. У
тако тешком периоду за Русију Олег је ријешио да добије своје насљедство, и да би освојио
Черњигов опет је на ослабљену земљу довео половце. Могуће је да је за своју издају добио
надимак Гориславич.

Олег је опколио Черњигов у ком се налазио Владимир са својом породицом. Положај Черњигова
је био безизлазан и Владимир је уступио Олегу град, с тим да он уступи Владимиру Перејаслав.
Као између гладних вукова, како пише у љетопису, изашао је Владимир између редова
половецака са војском и становницима, идући у њему суђени Перејаслав.

Ускоро су се незасити половоци у великом броју појавили и у Перејаславу и тражили велику своту
за мир. Док се преговарало половоци су узели у залог малољетног Владимировог сина. Видјевши
сагласност кнеза половоци су се опустили и тада је војска Владимира повратила улог и изненадно
напала и погубила све у половоцком кампу. Да би утврдио побједу Владимир је предложио
Свјатополку да заједно заврше поход у половецкој степи. Кнежеви су уништили неколико
половецких кампова и узели велики плијен. Али напади кочевника нису престајали и Владимир се
Са Свјатополком често хватао за оружје. Олег Гориславич одржавајући са половцима вјерни савез
није долазио у помоћ кнежевима.

Владимир Мономах

Кнежевски договор

Три унука Јарослава Мудрог, Три сина тројице Јарославића – Свјатополк, Владимир и Олег, никако
се нису могли удружити у борби против непријатеља. Свјатопол и Владимир су предложили Олегу
да заборави све размирице и да одмах супротстави половцима. Али Олег је то одбио. Тада су
Свјатополк и Владимир прогнали Олега из Черњигова, пославши брата у Смоленск који је удаљен
од половаца. Али је одатле Олег покорио Муром. У заштиту града стао је млади Изјаслав
Владимиров син, али искусни Олег је разбио његову војску. У том боју је погинуо и сам Изјаслав.

Тешко потерсен погибјом сина, Владимир је ипак смогао снаге да предложи Олегу мир, и да не
муче размирицама рођену земљу. Али продорне ријечи нису имале ефекта на авантуристу
Гориславича. Умјесто мира он је одлучио заузети богати Новгород. Наилазећи жестоки отпор, Олег
је био принуђен да се преда и закуне да ће се појавити на кнежевском савјету.

1097. у граду Љубече су се скупили најутицајнији Руски кнежеви. Ту су дошли кијевски кнез
Свјатополк, Владимир, Олег и његов брат Давид Свјатославич, унук Јарослава Давид Игоревич, и
храбри кнез Васиљко коме је још Всеволод I дао Теребовљ. На кнежевском сабору установили су
да „ сваки чува своју очевину“ , чувају насљеђе очева и да се закуну да неће одузимати један
другом земље. Али само што су се разишли кнезови кад је стигла вијест да су Свјатополк и Давив
Игоревич заробили и ослијепили Васиљка и одузели му земљу. Под притиском осталих кнезова
пустили су Васиљка. И тада је он пошао против Давида Игоревича одузео му своје земље, и
повјешао све који су га осакатили. Тек тада су се Васиљко и Давид помирили. Не гледајући на
сукоб Давида и Васиљка у Љубечу се свим кнезовима посрећило да постигну договор и 1103. су
они предузели заједнички поход у половецку степу. Свим Русима заједно се посрећило да нанесу
озбиљан пораз становницима степе. 1111. године кнежеви су поновили поход на половце, али
овај пут је пораз био разарајући, већина половецких ханова је било убијено или заробљено,
цијела половецка војска је била разбијена. Слава Владимира као изванредног војсоковође и
заштитника руске земље се проширила по цијелом свијету.

Посљедњи успон Кијевске Русије

1013. у Кијеву је умро Свјатополк. Зао и површан кнез довео је у Кијев јеврејске зеленаше, који су
га снабдјевали новцем и потпуно пљачкали обичан народ. Гњев кијевљана задржат страхом пред
великим кнезом, букнуо је и у граду је избила побуна. Народ је уништавао продавнице зеленаша,
палио дворове кнежевских управника и независких бољара. У тим условима кијевско племство је
одлучило да се обрати Владимиру знајући да једино његов ауторитет може задржати народ.
Добивши кијевски престо Владимир је брзо угушио побуну. Тако је почело за Русију срећно
управљање паметног и благородног човјека, суптилног дипломате и вјештог војника Владимира. У
историји Владимир II је остао упамћен под именом Владимир Мономах. Јарослав Мудри,
склапајући династијске бракове својој дјеци, омиљеног сина Всеволода оженио је ћерком
византијског императора Константина Мономаха. Син Всеволода владимир и његови потомци,
Мономаси, са поносом су носили императорско име, знак припадности виском роду. Према
легенди, нови византијски император Алексеј Комнин је Владимиру као поклон послао царски
накит – златни вијенац, барми ( широки оковратник, укрешен златом и драгим камењем), које је
припадало његовом деди. Вијенац су затим дорадили руски мајстори, скинувши са њега дуге
привјеске, допунивши га дугим оглављем са крстом и обложили га са самуровим крзном на руски
начин. Из тог разлога тај украс за главу је добио назив шапка Мономаха, и њом су крунисани цви
руски владари до Петра I. Та ознака високе владавине управника Источног Римског царства
наглашавала је прелазак власти од римљана русима кнежевима.

Владимир Мономах, добивши кијевски престо, издао је нови кодекс закона „ Устав Владимира
Вселоводича“, који је ограничавао искориштавање рада робова и установио умјерене проценте
који се узимају за дугове. Јевреји-ростовљани су били протјерани из Кијева. Мономах је кнежевао
од 1113. до 1125. године и за то вријеме је руске земље ујединио под својом влашћу, подчинивши
Кијеву удаљене кнежевине. Русија је постала јака и јединствена држава.

Син Мономаха, Мстислав Владимирович био је кнез од 1125. до 1132. године и наставио је
очевим стопама. Мстислав је заувијек подчинио себи непокорне полокцке, а полоцке кнежеве,
потомке Рогволода заувијек је послао у Византију. Избавио је Русију од Половцева, нанјевши им
огроман пораз. За труд у славу очевог презимена добио је надимак Велики и био је уврштен међу
светце.

Култура Староруске државе

Од фолклора до књиге

Круна народног стваралаштва – фолклора- долази још од паганских времена. Представа словена о
околном свијету изражена је у обредним пјесмама и плесовима, заснованих на древним
ритуалима ловаца и земљорадника. Свештеници су говорили о појавама из околног свијета,
користили се алегоријским језиком, називајући предмете по њиховим особинама да би тако
настале загонетке. Уз помоћ народних знамења, пословица и изрека са кољена на кољено се
преносила народна мудрост и акумулирано знање о околном свијету.

Народ је чувао сјећања о прошлости, свијетле догађаје старе историје који су се преносили
усмено, допуњавани су елементима фантастике, а јунаци из тих прича ( често стварни историјски
ликови) су се идеализовали, обдарени натприродним способностима. Такве приче су формирале
епско-пјесничо говорење, и то су радили пјевачи свирајући на гуслама. До нас су те приче дошле у
записима из XVII и XVIII вијека, и називамо из биљинама. Најпознатији биљини кијевског круга
укључују приче о мудром и праведном кнезу Владимиру Великом, окружујући га херојима,
заштитницима Русије. Међу херојима добрина Никитич је био стварни прототип Владимировог
стрица, новгородског војводе Добриње. Вјероватно постоје и узори за Иљу Муромца и Микулу
Сељаниновича друге.

Нововјековна писменост Русије је управо везана са браћом Ћирилом И методијем, који су се

родили у Грчкој а образовали у Византији. По наређењу византијског цара, браћа су проповједала
хришћанство словенским народима и преводила црквене књиге на словенски језик. Ћирило је
саставио словенску азбуку – ћирилицу, која је била лакша од глагољице коју су користили јужни и
западни словени. У Русији је ћирилица брзо замјенила тешку глагољицу.

Са именом Јарослава Мудрог веже се распростирање књига по Русији. Прве руске књиге су били
преводи библијских текстова, и такође списи богослова, филозофа и историчара. Првим руским
љетописом сматра се „ Повјест минулих љета“, коју је написао монах печерског манастира Нестор
(1064-1114). Нестор почиње историју Русије од библијских времена тврдећи да Русија и њој
сусједна финско-угарска племена воде порјекло од Иафета, трећег сина Ноје ( управо оног који је
направио Нојеву барку и спасио се у вријеме Великог потопа). „Повјест“ се завршава 1110. године.
Свој рад је Нестор завршио недуго прије краја и завјештао монахе да га наставе. „Повјест минулих
љета“ се у више наврата преписивала и улазила у састав каснијих љетописа. Перу Нестора такође
припадају и други староруски споменици књижевности „ Житије Бориса и Глеба“ и „Житије
Феодосија Печерског“, игумана Печерског манастира. Сам Феодосије Печерски је оставио не мали
број показатеља староруске писмености, на примјер поруке кнезу Изјаславу „ О вјери латинској“ у
којима се одразио однос руског православног свештенства према католичкој цркви, раскол који се
десио у вријеме Јарослава Мудрог, оца Изјаслава.

Књиге су у то вријеме имале велику вриједност, зато што су представљале спој књижевне,
калиграфске, сликарског, умјетности. Текс је писан ручно, калиграфи (преписивачи) су исписивали
не више од 1,5 странице дневно. Њихов рад је украшаван илустрацијама, минијатурама, којим су
сликане маргине, почетна слова, и минијатуре сижеа. Користили су скупе боје, чији састав су
чинили злато и полудрагоцјено камење које је измљевено у прашак. Папир још увијек није био
кориштен, и монаси су писали на пергаменту – кожи најтањег материјала, танког као папир и
веома скупог. Корице књига су биле даске, обмотане кожом или скупом тканином, оковане
сребром или златом и украшене драгоцјеним камењем и емајлираним минијатурама.

Архитектура, фреске и мозаици

Производи староруске дрвене архитектуре су до нас дошли само у описима очевидаца. Прве руске
цркве: црква Илије Пророка, саграђена по наредби кнегиње Олге, ростовска црква од храстовине,
и црка Бориса и Глеба у Вишгороду – си поражавали својом дрворезном декорацијом. Од првог
каменог храма- Десјатинске цркве у Кијеву се сачувала само основа, фрагменти изрезбарених
мраморних колона и фресака.

До данашњег времена се очувао изванредни споменик староруске архитектуре – Софијски сабор у

Кијеву (1037-1040). Црква је више пута реновирана, мјењан је њен облик, али унутрашња
декорација је до данас у неизмјењеном облику. Црква је украшена фрескама ( сликама по
сировом малтеру) и шареним мозаицима библијских сижеа. Осим тога на фрескама су биле
приказане сцене битака из живота тадашње Русије. Умјетност мозаика је у Русију дошла из
Византије. Након монголског разарања Русије, тајна мозаика је била изгубљена и у 18. вијеку
велики руски научник Ломоносов је оживио заборављену умјетност.

Према образцу кијевске Софије од 1045. до 1050. је направљен главни храм Новгорода – велики
петокуполна Софијска црква ( Софија Новгородска). 1037. у Кијеву граде Златна врата – јужни улаз
у град, по наредби Јарослава Мудрог на вратима је направљена црква Благовјести.