Ikonoklazam i ratovi sa Arabljanima.

Lav III
Opasnost po Vizantiju od strane Arabljana bila je sve veca. Kada je protivofanziva Anastasija II
propala zbog unutrasnjih nemira odluka je morala da padne pod zidinama Carigrada. 717.g
Arabljani su sa vojskom i flotom stajali pred zidinama prestonice. Vizantija je ponovo dobila
odlucujucu bitku zahvaljujuci “grckoj vatri” kojom je unistena flota a svi napadi sa kopna bili su
odbijeni. Zima je bila narocito surova a od nje su Arabljani umirali u velikim masama, nakon toga
njihov tabor je zahvatila epidemija.
Znacajnu pomoc Vizantiji je tada pruzio han Tervel koji se odazvao pozivu nanavsi Arabljanima
velike gubitke. Nakon tacno godinu dana Arabljani su se povukli od Carigrada.
Na kopnu je ponovo otpoceo rat. Od 726.g Arabljani su svakog proleca upadali u Malu Aziju.
Cezareja je bila zauzeta, Nikeja opsednuta. Tek 740.g Lav III uspeo je da pobedi kod Akroinona i
tako je sprecena dalja ofanziva. U ovome su Vizantiji jaku pomoc pruzili Hazari a savez je ucvrsen
zenidbom Lavovog sina Konstantina sa hazarskom princezom.
Docniji napadi Arabljana nanosili su stetu ali nisu dovodili u pitanje opstanak Vizantije. Carigrad
vise nije opsedan od njihove strane a Mala Azija je trajno ostala u posedu carstva.
Nastavljajuci sa daljom upravnom reorganizacijom Lav III je podelio veliku temu Anatoliku da bi
sprecio eventualne uzurpacije. Njen zapadni deo sacinjavao je sada posebnu temu. Prema
Trackim trupama koje su je naseljavale nazvana je Trakesiska tema. Jos veca tema Opsikija je
ostala nepodeljena a na njeno cello dosao je Lavov zet Artavazd. To se pokazalo kao greska kada
je Artavazd kasnije ustao protiv Konstantina V koji je nakon toga istocni deo ove oblasti pretvorio u
posebnu temu Bukelariju. Za vreme Anastasija II ili Lava III podeljena je na dva dela tema
Karavisijanaca. Od tada je juzna maloazijska obala sa ostrvima sacinjavala temu Kivireota a
Egejska ostrva sasvim drugu. Od sredine VIII veka ako ne i ranije temu je sacinjavao i Krit.

Za razvitak vizantijskog prava veliki znacaj imala je Ekloga koju je Lav III objavio 726.g. Ona
predstavlja izbor najvaznijih vazecih odredaba privatnog i krivicnog prava, a popsebnu paznju ona
poklanja porodicnom i naslednom pravu. Njeno objavljivanje imalo je za cilj da pruzi sudskim
ustanovama zakonik koji bi po svom obimu i materijalu odgovarao prakticnim potrebama sudstva.
Ona polazi od Justinijanovog rimskog prava koje je ostalo za va vremena osnova vizantijskog
pravnog zivota ali pokusava da ga izmeni u pravcu “veceg covekoljublja”. Ona znatno odstupa od
Justinijanovog prava, sa jedne strane pod uticajem kanonskog prava a sa druge pod uticajem
istocnog obicajnog prava. Tako se npr.ogranicava patria potestas, dok se prava zene i dece znatno
prosiruju.
Ekloga daje citav spektar telesnih kazni za koje se jos ne zna Justinijanovov pravo: secenje nosa,
jezika i ruku, oslepljenje sisanje i paljenje kose, brade i slicno. Ova sakacenja zamenjuju smrtne
kazne u Justinijanovom zakoniku kao i nekle novcane kazne. Ekloga pokazuje promene koje su
nastale u vizntijskoj pravnoj svesti posle Justinijana , promene prouzrokovane sa jedne strane
prodiranjem hriscanskih shvatanja a sa druge ogrubljenjem naravi pod uticajem istoka.
Kao delo jeretickog cara Ikonoborca Ekloga je kasnije uzivala los glas u Vizantiji, ali je uprkos tome
imala veliki uticaj na kasnije zakonodavstvo i to ne samo u Vizantiji vec i u slovenskim zemljama.
Izbijanjem ikonoborskog pokreta u Vizantiji je nastala kriza koja ce potresati carstvo narednih 100
godina. Ova kriza se odavno nagovestavala. Cinjenica da je ona dobila karakter borbi oko ikona
objasnjava se posebnim simbolicnim znacenjem koje se u Vizantiji pripisivali Ikoni. Poslednjih
vekova na podrucju grcke crkve kult ikona se sve vise sirio i postao jedan od najvaznijih izraza
vizantijske poboznosti. Opozicija se ispoljavala pre svega u istocnim provincijama gde su se jos
uvek odrzavali monofizitski elementi i gde je pavlikijanska sekta uzimala sve veceg maha. Tek
dodirom sa arapskim svetom neraspolozenje preme kultu ikona pretvorilo se u ikonoborstvo.
Nekoliko godina pre pojave ikonoborstva u Vizantiji unistavane su slike u Omajadskom carstvu.
Istovremeno su jacale ikonoborskestruje u Maloj Aziji gde se formirala uticajan ikonoklasticka
grupa na celu sa mitropilitom Jovanom Klaudipoljskim i episkopom Konstantinom Nakolejskim.
U sluzbu ikonoborskog pokreta stavio se na kraju i sam car Lav III koji je vodio poreklo sa istoka i
koji je niz godina proveo u istocnim provincijama.
726.g on je prvi put otvoreno ustao protiv kulta ikona na sta je uticala poseta maloazijskih episkopa
ikonoboraca kao i zemljotres koji je on shvatio kao Bozji gnev zbog postovanja ikona. Prvo je drzao
propovedi u kojima je pokusao da ubedi narod da je postovanje ikona protivno hriscanskoj veri.
Nakon toga je po njegovom nalogu uklonjena ikona Hrista iznad Bronzane kapije carskog dvora.
Narod je tada ubio carevog izaslanika na licu mesta. Carevi ikonoborsko istupanje izazvalo je
ustanak u Grckoj. Tema Helada se pobunila, proglasial svog cara i sa flotom krenula na Carigrad.
Ustanak je bio ugusen ali je pokazao jasno ikonofilsko raspolozenje evropskog dela carstva. I
pored svoje odanosti ikonoborstvu Lav je u pocetku istupa sa oprezom, pokusavajuci pregovorima
da pridobije papu i patrijarha u cemu nije uspeo.
Duhovno najznacajniji protivnik ikonoborskog pokreta bio je Jovan Damaskin, koji je iako Grk
zauzimao visok polozaj na kalifinom dvoru u Damasku pre nego sto se zakaludjerio u
jerusalimskom manstiru Sv. Save. Njegovo najace delo su upravo tri govora u odbranu kulta ikona.

Posto su pregovori svuda propali car je 17. januara 730. sazvao na carskom dvoru silention,
skupstinu visih svetovnih i duhovnih dostojanstvenika, sa ciljem da ona izradi edikt protiv kulta
ikona. Patrijarh German je smenjen posto je odbio da potpise taj edikt a na njegovo mesto je
postavljen dotadasnji njegov sinkel Anastasije koji je bio spreman da potpise sve sto je car
zahtevao. Objavljivanjem edikta ikonoborstvo je dobilo zakonsku snagu cime je pocelo sistematsko
unistavanje ikona i gonjenje njihovih poklonika.
Itaiju car nije uspeo da prisili na primanje ikonoborstva. Nakon objavljivanja ikonoklastickog edikta
raskid koji se dugo odgadjao postao je neizbezan. Papa Grgur III koji je nasledio Grgura II osudio
je vizantijski ikonoklazam na saboru sazvanom u Rimu a Lav III zatvorio je papske legate.
Neposredna posledica ikonoborstva bilo je povecanje jaza izmedju Carigrada i Rima i slabljenje
vizantijskog uticaja u Italiji.