Фока

(602 – 610.)

После слома Јустанијанове рестаурације, византијска централна власт много је

изгубила у ауторитету. Као реакција на Јустинијанов апсолутизам повећао се политички
значај сената, а расле су и тежње градског становништва за слободом. Социјалне и верске
супротности, које су се све више заоштравале, испољавале су се у унутрашњим борбама и
честим сукобима између плавих и зелених по свим већим градовима. У војсци је
дисциплина јако опала и често је долазило до отворених манифестација незадовољства,
тим пре што је влада, приморана да штеди, често задржавала плату војницима. Када је 602.
године војска добила наређење да поново презими с оне стране Дунава, избила је побуна.
Побуњени војници дигли су на штит и прогласили за цара Фоку, подофицира
полуварварског порекла, и напустивши своје положаје, кренули на Цариград. У то је и у
самој престоници плануо устанак. Супарничке странке плавих и зелених ујединиле су се у
борби против царске владе. Маврикије је збачен, а Фока је с пристанком сената крунисан
за цара.
Слом византијске војске на Дунаву, после десетогодишње узалудне борбе,
запечатио је судбину Балканског полуострва. Оно је било коначно препуштено
Словенима. Сада је избила на површину и дуго задржавана унутрашња криз. За време
Фокине Владе (602 – 610) истрошени организам позноримске државе доживљавао је своју
агонију. Дошло је до распада старог политичког и друштвеног поретка.
Грозница која је захватила Царство, испољила се у тешким унутрашњим борбама и
необузданом терору. После убиства Маврикија и његових синова, погубљених пред
његовим очима, почела су масовна погубљења. Терор је пре свега погађао представнике
виших слојева и у њиховим круговима изазвао је и најјачи отпор. На владин терор
аристократија је одговорила низом завера, које су се редовно завршавале новим
погубљењима.
 Само у Риму наишао је Фока на подршку. Још крајем 6. века избио је спор између
Цариграда и Рима, због тога што је папа Григорије I оштро протестовао против титуле
васељенског патријарха, коју су цариградски патријарси носили већ скоро сто година.
Маврикије је одговорио на те протесте хладно и уздржљиво. Фока је, напротив, показао
велику попутљивост: његова наглашено проримска политик дошла је до издржаја у писму
папи Бонифацију III из 607. године, којим је апостолска црква светог Петра призната за
главу свих цркава. Као споменик посебне благонаклоности коју је Фока уживо у Риму,
диже се и данас на римском Форуму стуб чији натпис слави име византијског тиранина.
У Византији Фока је изазвао против себе све већу мржњу, нарочито у предњој
Азији, где се његова правоверна црквена политика изродила у крваво прогањање
монофизита и Јевреја. Странка зелених, која га је у почетку подржавала, заузела је према
њему у тој мери непријатељски став да је њеним представницима забрањено свако
вршење државних функција, док су се сада плави ставили у службу Фокине владе.
Међусобни сукоби завађених странака достигли су највећу жестину. По целом Царству
ширио се пожар грађанског рата.
Сада се и споља сручила на Царство катастрофа, дуго спречавана напорним
борбама претходних деценија. Како на Балкану, тако и на Истоку, дошло је до потпуног
слоома византијске одбранбене снаге. Персијанци су ударили на Византију свом силом.
Отпорна снага уздрманог Црства, а и његова воља за одбраном, попуштала је из године у
годину. У почетку борбе су биле прилично упорне. Пошто је, пак, 605. године јака тврђава
Дара освојена и византијска погранична одбрана сломљена, персијска војска је почела
брзо да напредује, упала је у Малу Азију и запосела Цезареју. Један персијски одред је
продро чак до Халкедона, прекопута саме византијске престонице. На Балкану се у
међувремену ширила словенско-аварска бујица. Није много помогло ни то што је Фока
604. године повећао данак Аварима. Ускоро је цело Балканско полуострво било
преплављено огромним словенским масама. Царство се нашло на рубу пропасти.
Оно је сачувно снагла периферије. Картагински егзаарх Иралије устао је против
Фокине страховлде и, пошто му се придружио и Египат, послао је на Цариград флоту под
заповедништвом свог истоименог сина. На острвима и у лукама, у које је његова флота на
путу за Цариград залазила, Ираклије млађи је свуда наишао на удошевљен пријем код
становништв, а нарочито код странке зелених. Његово бродовље се појавило под
зидинама Цариграда 03. октобра 610. године. И овде поздрављен као ослободилац, он је
брзо учинио крај Фокиној влади и примио 05. октобра из руку патријарха царску круну.
После Фокиног погубљена, срушен је и спаљен његов кип у Хиподрону, а заједно с њим
спаљена је и застава странке плавих.
Године анархије под Фоком у исто време су и последње године живота старе
Империје. Њима се завршава позноримска, односно рановизантијска епоха. Из тешке
кризе коју је доживела, Византија ће изаћи као нова државна творевина, ослобођена
оптерећења труле позноримске државе и ојачана новим снагама. Сада тек почиње
византијска историја у правом смислу, историја средњовековног грчког царства.