Пет стратегија потискивањ

(Алаида Асман – Дуге сенке прошлости)

- Људска психа има врхунску способност измишљања кад треба развити стратегија
одбране од кривице. Примарни облик одбацивања кривице је оправдање... Кад се
жели одбацити терет кривице, прекор је најбоља одбрана. Пет стратегија
растерећења и одбацивања од кривице су:
1) Изједначавање
2) Екстернализација
3) Брисање
4) Ћутање
5) Кривотворење (217)

Изједначавање

- Парадигматски пример: говор Ханса Франка, генералног гувернера Пољске у време

националсоцијалистичке окупације, који је одржан на Нирнбершког процесу.

- Починитељ бежи у сећање жртве: у питање је трајни образац прастаре и веома

тбрдоглаве стратегије скидања кривице са себе самог. У тој реторици изједначавања
једна кривица мери се другом и тиме се такорећи математички анулира. Патња и
кривица која се овде као неспојиве супротности сударају једна с другом стааће и
касније у ставу различитих генерација једнако непосредно једна наспрам друге. (218 –
219)

Екстернализација
- Појам екстернализација увео је социолог Рајнер Лепсијус, разумевајући под њим
процес у којем се кривица скида са себе и приписује другима.

- Треба разликовати офанзивну и дефанзивну форму екстернализације: офанзивна

форма није ништа друго до стратегија жртвеног јарца, о којој је писао Рене Жирар: Тај
је то био! или Они су то били! У Немачкој су Јевреји као целокупан народ били
гурнути у ту улогу и „елиминисани“ као симболички носиоци кривице која им је
приписана.

- Дефанзивна стратегија је настала после рата. Формула је тада гласила нисам ја, него
неко други. Формула књиге Ханеса Хера Хитлер је то био! ни у ком случају не не
претвара Хитлера у жртвеног јарца Немаца, већ говори о контексту накнадне
апологетске стратегије (219 – 220)

- Сол Падовер, амерички историчар јеврејског порекла, је 1944. године интервјуисао

велики број поражених Немаца разних провесија. Став који преовлађује код већине
људи с којима је Падовер разговарао била је једнодушна осуда
националсоцијализма, која је, међутим, категорички искључивала сваку перспективу
могућне саодговорности. (221)

- Нико није критиковаоа гресију као такву, Критикована је неуспела агресија,

Хитлеру се пребацује што је изгубио рат, не што га је започео (221) – С. Падовер.

- Када се идентификује кривац, остали постају невине жртве. Жртва се артикулише кроз
форму тужбе и оптужбе: лагали су нас и варали, о злочиствима нисмо знали ништа, у
условима диктатуре сваки отпор био је искључен, једино су нацисти криви, Немци су
невини, они су само извршавали наређења. (222)
 Брисање

- Њихов смисао за морал и њихова лична савест били су анестезирани преузимањем

безрезервно егоистичне (колективне) идеологије и унутарњим прихватањем
функционалистичне бирократије. (224)

- .. Лично сећање је динамички процес у којем се, полазежи од услова и потреба

садашњости, увек на другачији начин упуштамо у прошлости и при том пуштамо у
себе само онолико колико од ње можемо да употребимо или поднесемо. Исто важи и
за памћење и његов социјални и поличитчи оквир. И за опажање у садашњости и,
накнадно, за сећање, друштво одреује референтни оквир и обрасце тумачења који
одлучују о томе како ће и шта ће (из прошлости) привући на себе пажњу и добити
језички облик. Та промена оквира памћења зависи од спошаљњих и унутрашњих
чинилаца. Међу њима су важни:

1) социјални оквир – смена генерација у оквиру једног друштва

2) унутрашњеполитички оквир – промена политичког сисетма, каква је, на пример,

наступила с поновним уједињењем Немачке.

3) спољнополитички оквир – однос према другим државама као што су САД, Израел
и европске суседне земље које су делом, као Енглеска и Француска, припадала
силама савезницама и победницима, а делом као Италија или Аустрија, биле
повезане у тесној колаборацији, или су, у целости, као Пољска и Русија, постале
жртве немачке агресије и уништитељског насиља. (226)

Ћутање
- Ћутање, као што смо већ установили има две стране: постоји немо ћутање жртава као
израз продужене немоћи и постоји ћутање починилаца, као прећуткивање, а тиме и
израз продужене моћи. (226)

- Случај Паул Целан и Мартин Хајдегер (228 – 229)

- „Комуникативно ћутање“, које је домонирало педесетих година, било је нека врста

„модуса интеграције“ послератног становништва у држављане нове републике. Тај
„модус интеграције“ је подбацио на примеру Паула Целана и Мартина Хајдегера.
(230)

Кривотворење

- Године 2000. појавио се зборник под насловом Сећати се злочина. Социолог Харалд
Велцер показао је да се у приватној сфери Немци приказују као жртве
националсоцијализма, као они који су званичној политици пружали отпор, а не као
нацисти. (231 – 232)

- Социјално памћење је, како је показао Велцер, крајње пластична појава. Оно је мање
погдно за поуздано преношење искустава, а знатно више за прилагођавање увек
новим оквирима памћења. На своме путу кроз генерације посебно је породичноо
памћење толико флексибилно и променљиво да повремено подсећа на дечју игру
„покварених телефона“. (233)

Асиметрије у немачком сећању

- Са обзиром на снажну склоност према примени стратегија личног растерећена с једне
стране и непитну политичу одговорност на националној равни, с друге, за немачку
ситуацију сећања карактериситчна је јасна дискрепанција између два оквира сећања.
Асиметрију, која је у немачкој повести сећања давала повода за непрестане тензије,
ерупције, скандале и узбуђена, могуће је дефинисати из два угча. На једној страни
треба констатовати да у Немачкој много шта од онога што је предмед јавне
комеморације није и предмед личног сећања.