Циклизам у историји Срба – трећи део (друштвени сукоби)

Posted On : апр 3, 2019 Published By : Тодор Вулић

ТОДОР ВУЛИЋ CONTRIBUTOR
Email
todor.vulic@gmail.com
Не улазећи у детаљнију социолошку типологију и дефиницију друштвених сукоба, у овом
чланку ће бити речи само о ратовима (или сукобима одвојених друштава организованих у
државе или савезе држава) и револуцијама (или сукобима унутар истог друштва). Дакле,
да ли су се у историји Срба циклично и ритмички понављали ратови и револуције?
Међутим, пре него што одговоримо на то питање, направимо кратак осврт на однос
научних делатника према теоријама циклизма. При тражењу научног одговора на
феномене социо-историјског развоја, ове теорије се по правилу заобилазе, јер су по
већинском мишљењу западних и наших социолога „неприхватљиво архаичне“ и ненаучне.
У свом раду Цикличне теорије и друштвени сукоби, Срђан и Марица Шљукић о томе
кажу: „Још од О. Конта (Comte) и његове друштвене динамике, проучавања друштвених
промена и друштвеног развоја неоспорно чине део главног тока (енг. mainstream)
социологије. На том су се пољу огледали и још увек се огледају бројни социолози,
настојећи да друштвене промене и развој објасне путем различитих теорија. Наравно да
нису све социолошке теорије које су за предмет имале друштвене промене и друштвени
развој имале подједнаку подршку унутар (невелике) социолошке заједнице. Неке од њих
биле су (и јесу) у већој мери прихватане од других; о некима се више писало, више су
развијане и дискутоване… Због свега овога више је него смислено повремено указивати
на ставове и домете оних теорија које нису стекле велику наклоност како социолога, тако
и јавности. Њихово оживљавање не може бити штетно; у најмању руку, оне су у стању
да продрмају и од (у научном смислу стерилног) самозадовољства спасу mainstream
социологију. Типичну скрајнуту теорију друштвених промена и друштвеног развоја
представља циклизам… Аутори који заступају ово становниште, пре свих П. Сорокин
(Sorokin), А. Тојнби (Toynbee) и О. Шпенглер (Spengler), заузимају најмање простора у
књигама које нам дају преглед социолошких теорија, као и у социолошким речницима
(Шљукић С, Шљукић М, 2013: 473-474)…1) Скрајнутост цикличких теорија, укључујући
ту и погледе цикличара на друштвене сукобе, тешко да нема никаве везе са чињеницом да
су се сва три аутора чије су се идеје овде разматрале критички односила према Западној
цивилизацији, доводећи у питање њен опстанак. Ово, међутим, не може да буде аргумент
за архивирање или пак анатемисање било чијих ставова. Компаративним приступом
анализираним теоријским становиштима на два нивоа (теоријском и историјском), желели
смо да укажемо на њихову (евентуалну) данашњу релевантност и примењивост у
сагледавању друштвених сукоба. При томе, осим сазнајне димензије социологије, желимо
да нагласимо и елементе њене (само) рефлексивности, који доприносе увиђању сазнајних
капацитета. Такође смо имали на уму толерантност и отвореност социологије према
гледиштима која нису чисто социолошка, али могу бити социолошки инспиративна“
(Шљукић С, Шљукић М, 2013: 485).2)
           У очима писца овог чланка, цитиране опсервације двоје наших аутора су више него
драгоцене. Не само да је избор теме њиховог истраживања неконвенционалан,
неуобичајен и изван mainstream-a, већ су и њихова аутонецензурисана запажања изузетно
важна. Наравно да су Питирим Сорокин, Освалд Шпенглер и Арнолд Тојби, скрајнути на
маргине научне спознаје зато што су били критичари Западне цивилизације и зато што су
доводили у сумњу и њен опстанак; и наравно да то не би смело бити разлог за
„архивирање“ или пак „анатемисање“ њихових  ставова.  Међутим, они ипак јесу под
својеврсном научном анатемом, као уосталом и сама идеја историјско-социолошког
циклизма. Ако смо као друштво под идеолошком и сваком другом (меком) окупацијом
атлантистичке интернационале, бар нам научни умови, поготово они из свере друштвено-
хуманистичких наука, не би требали бити „окупирани“ туђим идеолошким премисама.
            А сад, пре преласка на друштвене сукобе у нашој историји, направимо кратак осврт
на друштвене сукобе у оквиру атлантистичких друштава, јер су они неодвојиво повезани и
са нашом историјом, али и са нашом садашњицом.
 
Америчко – француско огледало
 
Сједињене Америчке Државе су настале у Америчком рату за независност, вођеном
против Велике Британије. У овом рату, на једној или другој страни, учествовале су и
остале западноевропске силе. Ипак – политичка, финансијска и посебно војна помоћ коју
је тада Француска пружила Американцима, пресудно је допринела победи и независности
САД-а. Американци су Француској тај дуг вратили у Другом светском рату. Управо у
овом рату, Француска је први пут у својој нововековној историји накратко изгубила
независност. Окосницу ових саобразних збивања чине следећи догађаји:
1775 – Почетак Америчког рата за независност.
1939 – Почетак Другог светског рата.
            Међувреме: 164 године.
1776 – САД проглашавају независност.
1940 – Француска губи независност.
            Међувреме: 164 године.
1777/78 – Француска улази у Амерички рат за независност на страни колонија-
            Сједињених Америчких Држава.
1941 – Сједињене Државе улазе у Други светски рат на страни окупиране Француске.
            Међувреме: 164 године.
1780 – Француски експедициони корпус се искрцава на територију САД-а.
1944 – Трупе САД-а искрцавају се на територију Француске („Лафајете, ето нас“).
            Међувреме: 164 године.
1781 – Падом Јорктауна, практично се завршавају оружани сукоби у
            Америчком рату за независност.
1945 – Падом Берлина, практично се завршавају оружани сукоби у
            Другом светском рату.
            Међувреме: 164 године.              
1789 – Главнокомандујући америчких снага у Америчком рату за независност,
            Џорџ Вашингтон, изабран је за председника САД-а.
1953 – Главнокомандујући америчких  снага у Другом светском рату на европском
            ратишту, Двајт Ајзенхауер, изабран је за председника САД-а.
            Међувреме: 164 године.
1797 – Крај председничке владавине Џорџа Вашингтона.
1961 – Крај председничке владавине Двајта Ајзенхауера.
            Међувреме: 164 године.

           Овим збивањима је једна историјска кружница затворена. Захваљујући победи у

рату за независност, Американци су се ослободили западноевропске доминације, а после
164 године и победе у Другом светском рату, Американци су Западну Европу ставили под
своји доминацију. Бивше европске колоније су постале (меки, а у случају Немачке и
тврди) колонизатор Европе. После победе Американаца у Хладном рату 1990, европски
Исток је поделио судбину европског Запада.
 
              *    *    *
 
            Давне, 1882. године, Краљевина Србија је успоставила дипломатске односе са
Сједињеним Америчким Државама. У оба светска рата Срби и Американци су били ратни
савезници, или су бар Срби тако мислили. У Европи су многе државе, посебно током
Другог светског рата, објавиле и водиле рат против САД-а, али не и Србија. А онда,
деведесетих година прошлог века, пратећи своје империјалне интересе наслеђене и
уграђењне у свој политички хабитус од нацистичко-фашистичког Тројног пакта,
Американци на челу НАТО-а изненада откривају новог непријатеља – Србе. Огромна
америчка и НАТО војна машинерија улази с њима у ратни сукоб, иако им Срби пре тога
нису потопили „Лузитанију“ нити напали Перл Харбор. У историји која се понавља, сваки
рат је реплика неког ратног сукоба који му је претходио. Који је то рат претходио
америчко-српском рату из деведесетих година прошлог века, ако га ова два народа никада
пре тога нису водила? Или су бар Срби тако мислили.
                            Упоредна хронологија
 
                          1941 . и 1995. година
1941 – Тројни пакт на челу с нацистичком Немачком започиње оружану агресију против
            Краљевине Југославије авионским нападима.
1995 – НАТО пакт на челу са САД започиње оружану агресију против Републике Српске
            и Републике Српске Крајине авионским нападима.
            Међувреме: 54/55 године.

 У агресији на Краљевину Југославију, пету колону Тројног пакта су чинили

Хрвати, босански муслимани и Албанци.
 Агресију на две српске републике НАТО и Американци изводе у савезу са
Хрватима, босанским муслиманима (и Албанцима).      
     
 Расуло војске и дефетизам због огромне премоћи противника, допринело је
 брзом српском поразу у Шестоаприлском  рату (1941).
 Расуло војски прекодринских Срба и дефетизам због огромне премоћи
противника, допринело је брзом српском поразу у Крајишком рату (1995).
 
             Последице пораза:
1941 – Српски етнички простор раскомадан и делом припојен државама
            сателитима Хитлерове Немачке.
1995 – Српски етнички простор раскомадан и делом припојен државама 
            сателитима САД-а и НАТО-а.            
            Међувреме: 54/55 године.
1941 – Стотине хиљада српских избеглица из Хрватске, Босне и Косова,
            спас од погрома налазе у централној Србији.
1995 –  Стотине хиљада српских избеглица из Хрватске и Босне (а касније и Косова),
             спас од погрома налазе у Србији.    
            Међувреме: 54/55 године.       

1944. и 1999. година

 
          Ратна збивања из 1944. године, описао је у својим аутобиографској књизи Успомене,
доживљаји, сазнања професор Београдског универзитета и велико име српске науке,
академик Милутин Миланковић. Сећајући се бомбардовања Београда и Србије он пише:
„Нема сумње, од свих људи које сам лично познавао, Богдан (Поповић – примедба аутора)
је имао најосетљивијег смисла за све лепоте песништва, па и сликарства и музике. Провео
је свој век уживајући у њима… При тим нашим састанцима, било је то почетком априла
1944, дође реч и на ову тему. Слушаоци радија начули су да су Енглези и Американци у
Фођи, у јужној Италији, подигли и опремили велика узлетишта за своје бојне авионе…
Говорило се… да ће ускоро бомбардовати и нашу варош (Београд – примедба аутора).
Када то саопштих Богдану он одмахну руком и рече: Немогуће! Искључено! Као што
знате, Први светски рат провео сам у Енглеској и упознао њен џентлменски народ! Сваки
Енглез зна добро да смо ускочили у овај рат да останемо верни нашим савезницима из
Првог светског рата. Може ли се и замислити да ће Енглеска напасти на свог до гроба
верног пријатеља обореног надмоћним непријатељем и раскрвављеног стотинама рана?
Та зар енглески листови, кад, ево већ три године, жигошу зверске нападе Немаца на
незаштићене вароши, не спомињу поред Варшаве и Амстердама и Београд. Зар се може
замислити да ће (Енглези – примедба аутора) учинити својим пријатељима оно што
Немци учинише својим противницима? Јавно мишљење Енглеске, које бди над чашћу своје
нације неће дозволити да она буде упрљана таквим нечовечним делом.
           Две недеље доцније, догодило се оно што је Богдан сматрао немогућим. Било је то
16. априла 1944. године, на први дан нашег Ускрса, у подне, баш када су сви житељи
Београда седали за трпезе да прославе тај празник васкрсења. У том часу запишташе
сирене, а англо-амерички авиони сручише своје разорне бомбе на унутрашње квартове
Београда и разорише, као да су од картона, целе редове кућа. Побијени становници тих
кућа остадоше мртви, одељени једни од других рушевинама међуспратних таваница.         

       
           Ти ваздушни напади поновише се и наредних дана, а становници Београда
разбегоше се по околини вароши. Ја пођох са својом породицом у Пожаревац.. Ту
проведосмо три месеца. Истина, сваког дана прелетале су преко нас стотине англо-
америчких авиона… Али једног дана, било је то 18 маја, претрнусмо од страха када
приметисмо како се један њихов одред одвојио и пошао на запад, прево ка Београду.
После четврт сата начусмо потмуло брујање, а прозорска окна наше кућице подрхтаваше
од тога. Не беше сумње: Београд је поново био бомбардован.
           Убрзо дознадосмо да су, овога пута, његови спољни квартови били жртва тога
напада. То су били још једино пуно, шта више препуно, насељени делови града и зато је
тај напад имао великог успеха, не у погледу разарања материјалних добара, већ у
уништавању људских живота…“ 
 
1944 – Користећи базе у Италији, америчка и британска авијација брутално
            бомбардују Београд и Србију, превасходно убијајући цивиле и
            разарајући цивилну инфраструктуру.
1999 – Користећи базе у Италији, Америчка и НАТО авијација брутално
            бомбардује Београд и Србију, превасходно убијајући цивиле и
            разарајући цивилни инфраструктуру.
            Међувреме: 54/55 године.
1944 – Американци и Британнци, пружају политичку, материјалну и
            пропагандну помоћ побуњеној комунистичкој опозицији у Југославији
            (и Србији), доприносећи њеном скором тријумфу.
1999 – Американци и Европска Унија, пружају политичку, материјалну и
            пропагандну помоћ либерално-демократској опозицији у Србији,
            доприносећи њеном скором тријумфу.
            Међувреме: 54/55 година.
1944 – Побуна Немачких савезника, Албанаца, после ослобођења Косова и
            Метохије од немачке окупације.
1999 – Побуна Америчких и НАТО савезника, Албанаца, пред НАТО окупацију
           Косова и Метохије. (У оквиру НАТО трупа на Косово се вратили
           бивши окупатори, Немци и Италијани).
            Међувреме: 54/55 година.

                                             1945/46. и 2000/01. година

 
1945/46 – Комунистичка револуција тријумфује и комунисти дефинитивно
            преузимају власт у Југославији (и Србији).
2000/01 – Либерално-демократска револуција тријумфује и либерални
            демократи преузимају власт у СР Југославији (и Србији).
            Међувреме: 54/55 година.
  Свргнут и развлашћен краљ Петар II Карађорђевић. Због забране повратка
у земљу, краљ Петар остатак живота проводи у иностранству, где је и умро.
 Свргнут и развлашћен председник Слободан Милошевић. После хапшења,
остатак живота Милошевић проводи у иностранству(у притвору Хашког
 трибунала), где је и умро.  
         
            Шта се збивало после доласка комуниста на власт?
 Бољшевизацију Југославије (Србије) и обећани рај на земљи, пратио је: бруталан
обрачун с традиционалним вредностима, затим материјална беда најширих
народних слојева, идеологизација свих друштвених сфера, индоктринација
омладине кроз реформисано школство, гушење националног осећања и развијање
стида због припадности српском народу… Политичка и интелектуална „елита“ се,
уз не баш тако бројне изузетке, масовно ставља у службу новог режима.
            Шта се збивало после доласка либералних демократа на власт?
 Европеизацију Србије и обећани рај на земљи, прати: обрачун са традиционалним
вредностима, материјална беда најширих народних слојева, идеологизација свих
друштвених свера, индоктринација омладине кроз реформисано школство, гушење
националног осећања и развијање стида због припадности српском народу…
Политичка и интелектуална „елита“ се, уз не баш тако бројне изузетке, масовно
ставља у службу новог режина.
 
            После доласка комуниста на власт:
  Насилно се мења власничка структура над средствима за производњу.
Подруштвљава се приватна својина, уз одузимање од пређашњих власника.
Формално и номинално, радничка класа постаје њен власник.
            После доласка либералних демократа на власт:
 Насилно се мења власничка структура над средствима за производњу. Приватизује
се друштвена својина предајом у руке ратним профитерима, криминогеним
структурама и страним компанијама. Радничка класа је обесправљена и изложена
најсуровијој експлоатацији.
 
           После доласка комуниста на власт:         
 Победници организују суђења својим идеолошким противницима, ратним вођанма
Срба, за стварне и исфабриковане злочине почињене над несрпским народима. Због
фарсичности тих суђења, САД и земље Запада формално протестовале. Злочини
над српским народом су „табу тема“.
            После доласка либералних демократа на власт:
 Победнички Американаци и Европска унија, организују суђења својим
идеолошким противнициима, ратним вођанма Срба, за стварне и исфабриковане
злочине почињене над несрпским народима. Фарсичност тих суђења превазилази и
комунистичку матрицу. Злочини над српским народом су и овога пута „табу тема“.

                                                      *    *    *

 
           Снажно доприносећи победи над Немцима 1945, Сједињене Америчке Државе
преузимају немачку империјалну политику. После слома Совјетсог Савеза 1990, у новој
подели историјских улога у продору на европски исток и југоисток, Немачка и њени
савезници из Другог светског рата су постали савезници САД-а, а Срби као Немачки
противници – постадоше противници САД-а. Као што су 1941. године стали на пут
Тројном пакту, у моменту када су скоро све европске земље била под немачком чизмом,
Срби су деведесетих година прошлог века невољно стали на пут и НАТО-у, у моменту
када су скоро све европске земље била под америчком чизмом. Прошли смо како смо
прошли, а како ће други проћи, сазнаћемо ускоро. Кроз интимну драму Богдана Поповића
произашлу из илузије о части енглеског (читај – западноевропског и америчког) јавног
мњења, прошли су и многи грађани Србије 55 година касније. Илузију створену
посматрањем блиставих фасада западне демократије, фасада позлаћених холивудском
„златном прашином“, за пар недеља је код многих распршила зверска пракса протагониста
те исте „демократије“. Када су поново из америчких (или НАТО) база на тлу Италије
полетеле смртоносне ескадриле сејући по Србији радиоактивни уранијум, касетне бомбе,
више од 40.000 тона различитог експлозива и чега све не, и када је постало јасно да су
цивили и цивилна инфраструктура главни циљ, буђење из опијености „вредностима“
западних демократија представљало је драму за себе.  
           Вратимо се поново ауторима Цикличних теорија и друштвених сукоба и наведимо
још један цитат из њиховог рада: „Од три аутора чије погледе упоређујемо једино би се
Сорокин могао сматрати социологом у пуном смислу те речи; Тојнби је био
(неконвенционалан) историчар, док би Шпенглера можда најтачније било означити као
филозофа историје. Ипак, главни метод који они користе на прилично слободан (неко би
рекао и произвољан) начин је управо онај који се ваљда у свим приручницима из области
социолошког метода истиче као изузетно значајан, између осталог и због тога што
представља нужну и ваљану замену за најзначајнији метод природних наука, тј. за
експеримент, а то је упоредни (компаративни) метод“ (Шљукић С, Шљукић М, 2013:
475). 3) Историјско-компаративни метод не само да поседује „релевантност и примењивост
у сагледавању друштвених сукоба“, већ је и незамењљив у спознаји социо-историјске
стварности. Генерално узевши, он подразумева поређења друштвених процеса преко
времена и места. Међутим, тај метод би морао бити уграђен и утемељен у идеју цикличног
развоја друштвених организама, по којој је, како би то рекао Марко Аурелије: „све од
памтивека исто и све се у одређеним временским размацима враћа“. Тада би овај метод у
друштвеним дисциплинама допринео научном помаку „од седам миља“ и померио
данашњу mainstream спознају друштвене стварности (читај – идеологијом спутану па тиме
и лажну спознају стварности) на неизмерно плодоноснији колосек. Универзитетски
професори, Срђан и Марица Шљукић су међу првима својим радом начинили смели
искорак у том правцу. Било би штета да на том првом кораку застану, јер сваки, апсолутно
сваки друштвени сукоб или било који историски догађај понавља окосницу неког
претходног. У овом чланку је то илустровано само једним примером из наше историје, а
кроз историју таквих примера се накупило небројено много. Потрбно је само мислити
„циклички“ и покушати их пронаћи, а резултати неће и не могу изостати.