Professional Documents
Culture Documents
Циклизам у историји Срба 2
Циклизам у историји Срба 2
ПОДАЦИ О АУТОРУ
ЧЛАНЦИ АУТОРА
ТОДОР ВУЛИЋ CONTRIBUTOR
todor.vulic@gmail.com
У првом делу ове анализе, показана су понављања саобразних историјских догађаја из перида
Немањића по временској ритмици од 38/39 година. У најкраћем: Стефан Првовенчани је започео
другу владавину 38/39 година после свог оца Немање; Урош I, 38/39 година после свог оца
Стефана Првовенчаног; Милутин, 38/39 година после свог оца Уроша I; Стефан Дечански, 38/39
година после свог оца Милутина и Симеон Урош, 38/39 година, после свог оца Стефана
Дечанског… Немања је умро око 38/39 година после Уроша II Вукановића; Радослав, 38/39 година
после Немање, Урош I, 38/39 година после Радослава, Драгутин, 38/39 година после Уроша I,
Душан, 38/39 година после Драгутина, а око 38/39 година после Душана, погинуо је једини
легални наследник Немањића, краљ Марко Мрњавчевић.
У овом чланку анализитаћемо најновију историју Срба и проверити – дали се историјски
догађаји и данас понављају по истом временском распону од 38/39 година, као што се то
дешавало у српском средњем веку? Започнимо ову упоредну хронолошку паралелу са убиством
председника Владе Србије, Зорана Ђинђића, 2003, уз питање – које је историјско збивање
поновљено кроз овај атентат? Око 38/39 година пре погибије Зорана Ђинђића, погинуо је
председник Извршног већа (или Владе) Србије Слободан Пенезић.
Дороњски – Човић
1919 – Рођен Стеван Дороњски.
2006 – Војислав Коштуница по други пут постао председник Владе Републике Србије.
2017 – Крај Владе Александра Вучића на челу са в.д. премијера Ивицом Дачићем.
Најзначајнији политички догађај у мандату Ивана Стамболића је било крај владавине
доживотног председника Председништва СФР Југославије Јосипа Броза 1980. Око 38/39 година
пре краја Брозове владавине (1980 – 38/39 = 1941/42) у војном пучу је свргнут кнез Павле
Карађорђевић, а око 38/39 година пре кнеза Павла, 1903, убијен је краљ Александар Обреновић.
1997 – Крај мандата Зорана Лилића (који је постао председник СРЈ после рушења Д. Ћосића).
Јосип Броз, председник СФР Југославије – Светозар Маровић и Борис Тадић
1968 – Крај целовите СР Србије. (Војводина и Косово постају конститутивни елементи СФРЈ).
Амандманима на Устав 1968, суштински је измењен статус покрајина у Републици Србији у
односу на њихов статус пре ових амандмана. Покрајине постају конститутивни делови савезне
државе. У Уставу из 1963. је писало:
1971 – Крај другог мандата Јосипа Броза као председника СФР Југославије.
2008 – Крај првог мандата Бориса Тадића као председника самосталне Републике Србије.
Амандманима на Устав 1971. године, уместо инокосне функције председника републике,
установљено је колективно Председништво Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.
1971 – Почетак владавине Јосипа Броза као председника Председништва СФР Југославије.
У даљем друштвенополитичком развоју СФР Југославије, после низа антисрпских уставних
решења из претходног периода, уследио је 1974. завршни удар којим је нанета неизмерна штета
положају Србије и српског народа у целини – удар који ће довести до националне катастрофе
деведесетих година. Устав СФРЈ из 1974. је тадашњим републикама (а посебно покрајинама
унутар СР Србије: Војводини и Косову) дао широка права и овлашћења. Покрајине су чак
добиле право вета на одлуке које би доносила Србија. Србија је тим уставом стављена под
покровитељство и контролу својих покрајина, док су покрајине биле потпуно ван републичке
контроле. Овакво решење довело је до ескалације албанског сепаратизма на Косову, јер је тим
уставом тај сепаратизам легализован. На овом месту пожељно је сетити се једног човека, чији су
храброст и визионарство били ванвременски – ванвременски у мору идеолошке затуцаности,
комунистичког аутошовинизма, хипокризије и општег кукавичлука. Професор Правног факултета у
Београду др Михаило Ђурић, осуђен је на казну затвора, јер се у току еуфоричног медијског и
политичког славља приређеног у част припреме новог устава, јавно супроставио његовим
одредбама. Он је непогрешиво прозрео суштину и сврху уставних промена, упозоравајући да
Југославија постаје само географски појам, на чијем се тлу под маском доследног развијања
равноправности између народа успоставља неколико независних, чак и међусобно
супротстављених националних држава. Професор Ђурић је наглашавао, да уколико после тих
промена уопште нешто и остане од југословенске државне заједнице, то ће бити само зато да би
се у следећој фази имало шта привести крају. У следећој фази је, заиста, све и приведено крају.
Око 38/39 година после усвајања Устава из 1974. – 2013, Томислав Николић, Александар
Вучић и Ивица Дачић, историјске реплике тих анационалних и антинационалних „српских“
комуниста из 1974, руком Ивице Дачића потписују „Бриселски споразум“ са властодршцима
такозване Републике Косово. Овим чином, Република Србија се одрекла и последњих елемената
српске државности на простору насилно и противправно отцепљене покрајине. У том акту
добровољне капитулације између осталог стоји: „На Косову ће постојати јединствене полицијске
снаге које се зову Косовска полиција. Сва полиција на северу Косова ће бити интегрисана у оквир
Косовске полиције… Члановима других српских безбедносних структура биће понуђена места у
еквивалентним косовским структурама… Судске власти биће интегрисане и функционисаће у
оквиру правног система Косова… Општински избори ће бити организовани у северним
општинама 2013. године уз посредовање ОЕБС-а у складу са косовским законом и међународним
стандардима.“ За узврат, српска страна ће добити – ништа. Уљуљкан у свом хедонистичком и
релативном материјалном благостању, српски народ је 1974. немо и незаинтересовано посматра
уставне промене, ни не слутећи шта се иза брега ваља и шта му се спрема. Како је било тада, тако
је и сада. Идеолошко срљање у бајковито безалтернативно комунистичко друштво, понавља се
као идеолошко срљање у бајковито и безалтернативно либерално-демократско друштво, и све то
се чини без обзира на цену, без обзира што су се и једна и друга идеологија доказале као
архинепријатељи овог народа.
2018/19 – ?
Све напред наведене реплике Јосипа Броза, од Добрице Ћосића до Александра Вучића, које
смо колоквијално назвали Брозовићима, су реализатори Брозовог антисрпског завештања.
Историјска ритмика показује да су сви они (неки мање, неки више, неки вољно, неки невољно)
Броз и да је Броз у свима њима. Сви они су саучесници и сарадници у спровођењу туђих
империјалних интереса, на уштрб интереса сопственог народа; сви они су извођачи анационалних
радова чији резултат је незапамћени државно-политички, демографски, економски, културни,
морални, духовни… суноврат Срба. Сви они ће и умирати по временском распону од око 38/39
година после неког свог владарског претходника:
У анализи периода Немањића коришћен је и удвостручени ритам од 38/39 година, односно
ритам од 77/78 година. Покажимо понављања саобразних историјских догађаја и по овом
временском распону:
1934 – Почетак намесничке владавине кнеза Павла у име малолетног Петра II.
1941 – Крај владавине кнеза Павла. (Кнез Павле интерниран од стране Британаца,
2019 – ???
Значи ли ово поновно појављивање 2019. године, крај председничке владавине Александра
Вучића у овој години. У првој варијанти, одговор би могао бити – да. Међутим, због варирања
временског распона понављања историјских догађаја од +/-2 године (38/39 +/-2 и 77/78 +/- 2)
постоји и друга варијанта, по којој би одговор на исто питање био – не. Јосип Броз је био
доживотни председник Председништва, које је и после његовог краја у пуном капацитету
наставило владавину до окончања свог трећег мандата 1984. Кнез Павле је био намесник-регент
Петра II, који је започео владавину истовремено са Петровим проглашењем за краља. Свргавањем
кнеза Павла 1941, Петар је, иако ван земље и без фактичке власти, формално-правно и номинално
остао краљ до 1945. Погледајмо другу варијанту:
Дакле, могуће је да се крај владавине Броза и крај владавине кнеза Павла, ритмички
поновио 2017. Те године, унутарстраначким превратом спречено је поновно кандидовање
Томислава Николића на председничким изборима. Било како било, вратимо се на Косово.
Треба имати у виду, да временски ритам од 77/78 година има својство обртања
исхода поновљених збивања. „Од 1914. до 1918. године, две српске државе и српски народ у
целини, су прошле кроз страхоте Првог светског рата. Око 77/78 година касније, од 1991. до 1995.
десио нам се Грађански рат на просторима бивше Југославије, као реплика Првог светског рата,
али са обрнутим исходом. Оба рата су трајала 4 године, али је резултат Првог светског рата и
Версаја био – обједињавање српских етничких простора једним државним оквиром, а после
Грађанског рата и Дејтона, исход је био обрнут – српски етнички простор је поново разбијен у
више држава. Последњи чин те драме десио се 2006, разбијањем заједничке државе Србије и
Црне Горе. Око 77/78 година пре 2006, на Дрезденском конгресу Комунистичке партије
Југославије 1928, по инструкцијама Коминтерне, југословенски комунисти доносе одлуку о
дезинтеграцији јужнословенске Краљевине, стварањем независних држава: Хрватске, Словеније,
Црне Горе и Македоније и припајањем Војводине Мађарској, а Косова и Метохије Албанији. Те
комунистичке циљеве, практично ставку по ставку, остварују у наше време либерално-
демократски амерички председници Бил Клинтон и Џорџ Буш Млађи, не бирајући средства.
Од 1920. до 1922. на Косову и Метохији је трајао албански устанак, уз активно мешање
империјалистичких сила, са циљем издвајања ових покрајина из састава тадашње Краљевине
Срба, Хрвата и Словенаца. Око 77/78 године касније, од 1997. до 1999. поново избија устанак
Албанаца са истим циљем, поново уз врло активно мешање империјалистичких сила, укључујући и
њихову оружану агресију на Србију и Црну Гору. У првом случају, албански устанак је поражен и
Косово и Метохија остају у саставу Краљевине, а после 77/78 година, исход је супротан – Косово и
Метохија су фактички издвојени из састава тадашње СР Југославије и Србије. Тако су властодршци
у Вашингтону и Бриселу, одрадили налоге Коминтерне. Не чуди зато што су им на „терену“, главни
сарадници у том послу били комунисти: Туђман у Хрватској, Кучан у Словенији, Глигоров у
Македонији и Ђукановић у Црној Гори. На врло сличан начин је, пре њих, то учинио и Адолф
Хитлер 1941. Умесно је запитати се: како је могуће, да Стаљинови комунисти, Хитлерови
нацисти, и савремени лидери либерално-демократског Запада, имају практично исте
антисрпске циљеве и иста антисрпска решења при насилном уређењу простора Балкана?
У историји која се понавља, чему се може надати мали народ који је само у 20. веку,
практично у континуитету, водио оружану и сваку другу борбу против низа империјалистичких
сила: Турског царства, Аустроугарског царства Хабзбурга, Немачког царства Хоенцолерна,
Мусолинијеве фашистичке Италије, Хитлерове нацистичке Немачке, Стаљиновог бољшевичког
Совјетског Савеза и Клинтоновог, Блеровог, Шираковог, Шредеровог… либерално-демократског
НАТО-а, плативши стравичну цену. Ратове са нашим балканским суседима не вреди ни
спомињати. Чему се може надати народ који је прошао кроз погроме и етничка чишћења,
комунистичку диктатуру, вишекратне економске санкције, перманентна рушења и разарања
инфраструре, економске пљачке, незапамћени медијски и пропагандни линч и што шта друго“.
Можемо се надати ономе што казује већ пословична реченица: „Спаса нам нема, ал пропасти
нећемо“, а поред тога и: „Не бој се мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство“ (Лк.
12, 32). Хоће ли то бити царство небеско или царство земаљско, сазнаћемо у скоријој будућности.
Поделите
FacebookTwitterPinterestMail.Ru
Share
Кретање чланка
1. Милошевић Слободан
Будуће силе победнице су 1943. у Техерану одлучиле да подрже Тита и комунисте,чиме је решена
судбина Србије после рата. Силе победнице у садашњем рату ће 77/78 година касније, тј.
2020/2021. године одлучити обрнуто – националисти ће сменити глобалисте. Реализација те
одлуке ће бити до 2022/2023. године тј. 77/78 година после 1945.
Могуће је да Вучић, као и његов циклични претходник Петар II Karađorđević, остане формално на
власти то краја свог мандата. Могуће је и да га 2020/2021. године замени неко од ових који се сада
боре за власт, а који припадају истој глобалистичкој групацији. Било како било, све њих ће
2022/2023. године одувати националисти. Тај будући председник Србије ће, по годинама, бити
млађи од садашњег – још један обрнути исход после 77/78 година од 1945. године.
Одговори
2. Љубиша