Милан Стојадиновић (биографија)

Милан Стојадиновић (Чачак, 1888 - Буенос Аирес, 1961), био је српски, односно
југословенски политичар и економиста у периоду између два светска рата. У Београду је
завршио гимназију (1906) и Правни факултет (1910). Након тога је провео три године на
студијама у Минхену, Берлину, Паризу и Лондону ради специјализације у економско -
финансијским наукама. Као чиновник - писар у Министарству финансија Краљевине
Србије није подлегао војној обавези и године рата (1914 - 1918) провео је са Николом
Пашићем на Крфу и у Паризу. Вратио се у новостворену државу, Краљевину СХС, као
генерални директор Државног рачуноводства у Министарству финансија, а након
положеног доктората права, постаје, са 32 године, професор финансијских наука на
Београдском Универзитету.  Државну службу је напустио 1919. године и као ”човек од
поверења британског финансијског капитала”, преузима дужност директора Енглеске
трговачке банке где ради до краја 1922, када постаје министар финансија у влади Николе
Пашића. На положају министра финансија задржао се до 1927, а у исто време је био и
председник финансијског одбора Народне скупштине. Од студентских дана и ступања у
политички живот припадао је Народној радикалној странци. Као министар финансија
успео је да стабилизује курс динара и захваљујући поверењу које је уживао у лондонском
Ситију, буџети за 1924/1925. и 1925/1926. завршени су први пут после Првог светског рата
са знатним суфицитом. 
Након увођења диктатуре 6. јануара 1929, Милан Стојадиновић је био персона нон грата
код краља Александра с обзиром на то да је наступао као бранилац демократије и заступао
републиканско уређење, што је касније одбацио. Писао је уводне чланке у ”Политици” и
растурао илегалне летке по целој земљи. 
Стојадиновић је био један од ретких грађанских политичара који се јавно залагао да се
призна Совјетски Савез и да са њим успоставе дипломатски односи (али пре свог доласка
на власт). Забраном политичких партија његова политичка активност је знатно смањена,
више се окреће привредним пословима. Био је потпредседник Београдске берзе,
председник Српског бродарског друштва, председник Радио Београда и још неколико
других, као и представник страних предузећа. Рад у овим установама, у којима је био
ангажован и страни капитал (енглески, амерички, шведски), допринео је да се у јачој мери
упозна не само са домаћим већ и међународним индустријским, трговачким и банкарским
предузећима. Таква активност повећала је његове приходе који су му омогућили да се
посвети раду у хуманитарним организацијама. Једна од таквих организација била је и
Ротари клуб. 

Стојадиновићева влада 1935-1939.

Децембра 1934. Милан Стојадиновић поново постаје, на лични захтев Кнеза Павла,
министар финансија у влади Богољуба Јевтића. До тада је већ био познат као истакнути
финансијски стручњак, повезан са британским капиталом пласираним у Југославији.
Министарство финансија доноси уредбе о смањењу каматне стопе, финансирању великих
јавних радова, одлагању отплате сељачких дугова до 1. септембра 1935. које су имале за
циљ ублажавање велике економске кризе. Такве мере су Стојадиновићу донеле велику
популарност. Избори за нову Народну скупштину 5. маја 1935. резултирали су поразом
Богољуба Јевтића и падом његове владе 20. јуна 1935. У међувремену, Милан
Стојадиновић своју активност усмерава у правцу консултација са кнезом Павлом и са
првацима  Радикалне странке, Словенске људске странке (СЛС) и Југословенске
муслиманске организације (ЈМО) ради припреме тројне владавинске комбинације и
утврђивања главних задатака нове владе. Добио је мандат за састав нове владе 24. јуна
1935. у којој је, поред функције председника владе, водио и ресор иностраних послова. У
тренутку именовања за председника владе и министра иностраних послова, Милан
Стојадиновић је представљао истакнуту политичку личност и за противнике диктатуре
успостављене 6. јануара 1929. Оличавао је веома успешног пословног човека са везама у
иностранству. Био је један од најбогатијих људи у Краљевини Југославији. 
Милан Стојадинвић је био доминантна политичка личност од именовања за председника
владе па до 5. фебруара 1939. када је збачен са власти. Његов пад са власти се правдао
неостваривањем компромиса са најјачом хрватском партијом - Хрватском сељачком
странком на чијем челу је био Влатко Мачек. Међутим, разлог је била и Стојадиновићева
спољнополитичка оријентација која је све више запостављала старо пријатељство са
Француском и савезницима из Мале антанте, а све више се окретала Риму и Берлину.
Стојадиновић наводи да су главне смернице његове спољне политике биле: ”Сређивање
односа са Италијом, приближавање Немачкој, нарочито на привредном пољу и јачање
односа са савезницама из Балканског пакта, са тежњом да Бугарска уђе у тај пакт;
одржавање Мале антанте у границама предвиђеним уговором”.

Оснивање Југословенске радикалне заједнице. Крај политичке каријере у Југославији

Милан Стојадиновић је у споразуму са Мехмедом Спахом, шефом ЈМО, и Антоном

Корошецом, шефом СЛС, основао 27. августа 1935. нову странку - Југословенску
радикалну заједницу (ЈРЗ) и постао њен председник. Својим програмом странка се
изјаснила за монархију, као и за ”народно и државно јединство”. На седници Главног
одбора ЈРЗ од 9. јула 1939. године донета је одлука да се шеф странке и његова група
истомишљеника искључе из ЈРЗ ”због повреде страначке дисциплине и партијских
интереса”. Искључен је из странке под сумњом да је био противник споразума са
Хрватима, на чему је његов наследник, Драгиша Цветковић, здушно радио.  Након
искључења из ЈРЗ Милан Стојадиновић је радио на оснивању своје засебне странке под
именом Српска радикална странка, која у свом програму  одбија Споразум Цветковић -
Мачек и акт о формирању Бановине Хрватске. Странка није добила одобрење за рад, а на
основу решења Управе града Београда од 19. априла 1940. године Стојадиновић је
интерниран у Рудник. Уочи потписивања Тројног пакта, Стојадиновић је предат, на захтев
југословенске владе, енглеским властима у Солуну, 18. марта 1941. године, а затим је
упућен на острво Маурицијус и у британској интернацији задржан до 1948. године, када
одлази у Аргетину, у Буенос Аирес. Преко листа Срба Јужне Америке ”Српска застава”
политички је деловао у емиграцији. Као својеврстан куриозитет, Богдан Кризман наводи
да се на основу писања ”Српске заставе” и ”Избора”, часописа Анте Павелића,
припремало помирење и политичка сарадња између Павелића и Стојадиновића.