КРАЉЕВИНА ЈУГОСЛАВИЈА ОД 1929. ДО 1941.

После атентата у скупштини, политичка ситуација у земљи се заоштрила. У таквим околностима,

да би сачувао земљу од распада, краљ Александар Карађорђевић је 6. јануара 1929. увео лични режим
(Шестојануарска диктатура). Распустио је Народну скупштину, укинуо Видовдански устав, забранио
рад свих политичких странака, а председник владе је постао дворски човек, генерал Петар Живковић
(вођа и оснивач Беле руке у војсци). Извршио је нову административну поделу државе на девет
бановина (Савска, Дунавска, Дравска, Врбаска, Дринска, Моравска, Вардарска, Зетска и Приморска), а
посебну целину чинила је Управа града Београда са Земуном и Панчевом. Почетком октобра 1929,
име државе промењено је у Краљевина Југославија, јер јр краљ Александар веровао да су Срби, Хрвати
и Словенци један народ са три имена. Краљев лични режим је ублажен у септембру 1931, када је донео
октроисан, или Септембарски устав. Овим уставом краљ је био носилац све власти у земљи, а добио
је и право да у ванредним околностима поступа мимо устава и закона. Личном режиму краља
Александра снажан отпор пружиле су сепаратистићке организације (биле су за разбијање Југославије)
У Марсеју, 9. октобра 1934. на краља Александра извршен је атентат, а убијен је и министар
спољних послова Француске Луј Барту. Иза атентата је стајао Усташки покрет и ВМРО, а атентатор је
био Владо Черноземски, припадник ВМРО. Краљ Александар је убијен зато што је био један од водећих
антифашиста у Европи.
После атентата, васт у земљи је преузело трочлано намесништво у име малолетног краља
Петра II Карађорђевића, а чинили су га: кнез Павле Карађорђевић, Иво Перовић и Раденко Станковић.
Влада Милана Стојадиновића (1935 – 1939.), дотадашњег министра финансија и оснивача нове
странке Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ) настојала је да очува неутралност земље и да је
економски ојача, због чега се приближио Немачкој и Италији, што му је замерено. У унутрашњој
политици определио се за попуштање и споразумевање са хрватским странкама, али ипак није успео да
их укључи у владу, пошто је њихов услов био промена устава. Зато је 1937. покушао да потпише
конкордат (уговор државе и Ватикана о положају католичких верника у Југославији), али није
потписан због противљења посланика у Народној скупштини и Српске православне цркве.
Кнез Павле је сменио Милана Стојадиновића 1939, због његове спољне политике и зато што није
могао да постигне споразум са Хрватима. На његово место је дошао Драгиша Цветковић, а његов
задатак је био да решу „хрватско питање“ и постигне споразум с вођом Хрватске сељачке странке
Влатком Мачеком. Резултат је био споразум Цветковић – Мачек потписан 1939. којим је створена
Бановина Хрватска, а за бана је именован Иван Шубашић. Стварање Бановине Хрватске је додатно
пореметило равнотежу у држави, а нарочито је незадовољство било изражено у Србији.
Кнез намесник Павле Карађорђевић и Југословенска влада попустили су под немачким
притиском, па су председник владе Драгиша Цветковић и министар спољних послова Александар
Цинцар – Марковић, 25. марта 1941. у Бечу потписали протокол о приступању Југославије Тројном
пакту.
Два дана после приступања тројном пакту, 27. марта 1941. војска је у Београду извршила
државни удар, вада Цветковић – Мачек је збачена, намесништво је укинуто, а малолетни Петар II
карађорђевић је проглашен за краља. Нову владу је саставио генерал Душан Симовић, а кнез Павле је
поднео оставку и напустио земљу. Када се сазнало за државни удар, улице Београда испуниле су се
светом, одушевњена маса је узвикивала „боље рат него пакт, боље гроб него роб“, носиле су се
југословенске, британске, француске заставе, а спаљивале су се немачке. Војни удар су подржавали и
комунисти.