БАЛКАН – ГЕОПОЛИТИЧКО ЖАРИШТЕ

Балканизација је геополитички термин који се користи да би се описао процес

фрагментације у оквиру једне државе, који прате конфликти и међусобна
непријатељства. Термин је настао крајем Првог светског рата како би се описала
политичка и етничка расцепканост на подручју Балкана, након распада Османског
царства и Хабзбуршке монархије.
Док са једне стране имамо модел средње Европе, који представља оличење религијске
толеранције и етничког заједништва, са друге стране термин "балканизације" има
негативну конотацију у погледу политичке и територијалне уситњености и етничке и
међудржавне нетрпељивости. Другим речима, овај модел представља скупину малих и
нестабилних држава које се базирају на идеји нације у једном региону у којем се
држава и нација територијално не подударају. Етничке мањине са међусобно
конфликтним територијалним претензијама стварају нестабилне и променљиве савезе
и на тај начин, тражећи подршку од великих сила да би заштитиле национални
опстанак, бивају искоришћене од стране тих истих великих сила које се залажу за
остварење сопствених стратешких циљева.
Управо овакво схватање Балканског простора као економски периферног и варварског
простора је оправдавала тзв. цивилизаторске или миротворачке аспирације, праћене
територијалним освајањем и агресијама.

Важно је разумети да је географска средина, њен положај и рељеф, знатно

утицала на две основне геополитичке детерминанте Балкана – хетерогеност и
транзитност. Управо последица хетерогености је политичко – територијална
подвојеност и уситњеност, а последица транзитности јесте осетно присуство интереса
великих сила. Такође, и сама изложеност положаја представља латентну особину
Балкана. Самим тим, положај Балканског полуострва као прелазног евро-азијског
простора је утицао кроз историју на судбину његових народа и дан данас наставља да
утиче. Овај положај на вечитом распећу између Истока и Запада утицао је на честе
историјске прекретнице баш на овом простору који је и са разлогом називано "буретом
барута" Европе. Положај Балкана је дуго био и наставља да буде прелаз на коме се
сукобљавало и преплитало много различитих етничких група, вероисповести и
социјалних организација. Управо због оваквог специфичног географског положаја,
није тешко разумети зашто је и политички и економски положај овог простора
детерминисан управо положајем “на раскршћу”.

Територијална диференцијација или социјално – економска неравномерност развоја

овог региона условљена је поларизацијом, односно издвајањем центра од периферије.
Моравско – вардарска комуникација представља природну географску директрису која
омогућава везе на релацији центра и периферије. Овим путем Србија постаје
“хартленд” који организује географски и политички простор Балкана.
 Важно је увидети постојање кризе идентитета као генератора етничких и
религиозних конфликата. У условима кризе и колапса јављају се социјално –
психолошки субјекти конфилката, при чему долази до напуштања старог идентитета
појединца. Приликом распада СФРЈ, српски народ је био окривљен, а парцијална
решења која су била предлагана од стране међународне заједнице и недостатка
економске стабилизације додатно су појачали нестабилност. Један можда од главних
разлога за то јесте представљање тражења новог идентитета и суверенитета у виду
нове државе као једног од решења за успостављање стабилности.

Управо се територијалност балканских народа огледа у виду територијалног

партикуларизма, односно "балканизације". У пределу Косова и Метохије се најбоље
може приметити територијалност. Познато је да овај регион има посебан културни
значај и заступљено је присуство одређеног подсвесног, психичког набоја, при чему
Косово престаје да се дефинише само као део југоисточне Европе, већ прераста у
симбол и духовно наслеђе.

Додатно, на овом простору уместо процеса етничке хомогенизације и

консолидације (југословенско "братство и јединство") у први план избијају
сепаратизам и мултикултурализам који управо потпаљују већ постојеће етничке и
религиозне конфликте. Ова чињеница утиче на успостављање међународног поретка и
безбедности на шта се додатно одражава и карактерисање овог простора као
"геополитичког чвора" због преплитања интереса страних сила. Од велике је важности
приметити да се велике силе више не представљају као међусобни ривали, већ је то
надметање препуштено балканским народима. Међународна заједница се и даље бори
да се сам модел балканизације не прошири на остале просторе, наравно имајући у виду
своје интересе одржања мира. Међутим, деловања међународне заједнице су често
била неуспешна усред неусаглашених мера и честог стављања истовремено у позицију
једне од страна у сукобу и судије.

Требало би споменути да и етнодемографски процеси негативно делују на

геополитичку равнотежу на Балкану. Док су се већина балканских народа бројно
увећали, српски народ све више одлази у депопулацију. Узимајући у обзир промене у
демографској, етничкој и религионзној структури, није тешко претпоставити да ће
албанско питање бити, а можда већ и јесте, кључно питање Балкана у 21. веку.

Као закључак би требало нагласити да држава не би требало да решава мањинска

питања притиском, али исто тако мањине не би требало да своја права претварају у
право доминантне етичке групе, као што је то био пример са Албанцима на Косову и
Метохији. Овде је тежак задатак државе да избалансира између удовољавања
мањинама у одређеним границама и чувању свог интегритета и суверенитета.