Александра Савић

Успон и пад модерне српске културе

(или: Историја једне заблуде)

(Петар Пијановић, Српска култура 1900–1950., Београд: Службени гласник, 2014, 582
стр.)

На прелазу из 19. у 20. вијек српска култура је закорачила у своје „златно доба“
доживјевши, након вијековних тамновања под туђинском влашћу, националну и културну
ренесансу. У периоду снажног националног полета ослобођена је српска држава,
изграђене су најважније националне установе, а нарочито су се развијали наука и
умјетност. Прегалаштвом заслужних појединаца грађена је кућа српске културе. Међутим,
преданим радом истих тих интелектуалаца, она је и разграђена одлуком да се српски
културни образац замијени југословенским. Пред нама се налази књига у којој је Петар
Пијановић приказао пут српске културе од 1900. до 1950. године а у том, за укупну српску
историју, кратком периоду, одиграли су се веома важни, па и пресудни догађаји, чије
посљедице осјећамо и данас. Представивши културни живот Срба у свим областима – од
приватног живота до духовног препорода, указавши на мукотрпан рад перјаница у
стварању модерне српске државе и културе, аутор ове књиге се оправдано пита – Како је
српска култура прешла пут од дуго ишчекиваног националног и културног успона до
негирања сопственог идентитета и свјесног утапања у вјештачки, одзго успостављени,
југословенски културни образац?

Књига Српска култура 1900–1950. је обликована тако да са једне стране прати

развој српске културе на хронолошком нивоу, те је њена тема културни живот Срба у
свим видовима свог испољавања, водеће личности тог културног живота и њихов рад у
првој половини 20. вијека, и то у периодима – до Великог рата, између два рата и послије
Другог свјетског рата. Са друге стране, аутор трага за тананим обртима у српској мисли и
историјским превидима због којих су Срби дуго истрајавали у заблуди званој
југословенство. Поред културе, аутор посебно истиче значај националног идентитета,
културног обрасца и културног круга. Заправо, наслови седам поглавља 1 најбоље показују
намјеру аутора да прикаже, како сам наводи, „културалност историје и историчност
културе.“2

На самом почетку овог подухвата, Пијановић разјашњава појмове који су кључни

за разумијевање културе уопште, показујући како национални идентитет сваког народа
почива превасходно на његовој култури. Посебно истиче појам културног круга који у
овом случају обухвата не само Београд као средиште српске културе, већ и центре изван
матице захваљујући којима је проширена српска културна зона. Разматрајући наведене
појмове и доводећи их у везу са успоном и пропадањем српске културе, Пијановић је
књизи дао посебан аналитички тон. У том смислу су почетно поглавље, једнако као и
посљедња два, изузетно важни за разумијевање разлога који су довели до утапања српског
културног обрасца у југословенски. Књига проблематизује један од најзначајнијих
периода новије српске историје који чине многе политичке и друштвене промјене, а на
које култура није остала имуна. Управо, у култури су те промјене биле најочитије. Велики
допринос ове књиге је и намјера аутора да покаже наличје српске културе, нудећи
читаоцима могуће разлоге пресудних историјских и националних превида који су
преусмјерили пут српске културе. Овај приказ ћемо стога усмјерити на оно највриједније
што ова књига нуди, а то је разматрање изненадне промјене курса српске културе.

Петар Пијановић нас враћа у вријеме када су „малом Србијом корачали велики
људи“, приказује свеукупност друштвеног и приватног живота, осврће се на критички рад
српских националних бардова и показује како је у вријеме највећег националног успона,
захваљујући српској интелигенцији, почела да клија идеја југословенства. Посебно
наглашава богатство културних укрштања који су у неким случајевима богатили српску
културу, а у неким су се показали као плодно тле за ницање идеје југословенства. Наиме,
почетак 20. вијека је вријеме када је патријархалну културу замијенила грађанска култура,
па је тако српско друштво, након неколико вијекова под доминацијом оријенталне
културе, ушло у шири европски културни круг. Међутим, без обзира на духовне везе и
јединство унутар српског корпуса, било је и значајних разлика међу српским културним

1
I Култура и културни круг, II Нацрт за историју модерне српске културе, III Оквири културе, IV Видови
кулуре, V Слојеви у култури, VI Књижевни и културни корпус и VII Стари и нови културни код
2
Петар Пијановић, Српска култура 1900–1950., Београд: Службени гласник, 2014. стр. 14
зонама. Ту разлику у првим деценијама 20. вијека Пијановић показује истичући рад Лазе
Костића, Боре Станковића, Јована Дучића, Милана Ракића и других. За аутора „њихов
значај није само књижевни у ужем смислу, већ и културолошки. Значај им је у томе што
су они легитимизовали српски културни круг на широком балканском простору. У том
кругу су крајем XIX и почетком XX века, уз матичну државу, још и Војводина и
Далмација, делови Хрватске и Славоније, Босна са Херцеговином и Црна Гора, јужна,
источна и Стара Србија и још неки окрајци у којима живе и делују Срби, чувајући и
стварајући културу.“3 Послије Првог свјетског рата, ситуација се додатно усложњава тако
што долази до већег уплива политике у умјетност, нарочито књижевност. У међуратном
периоду аутор приказује, између осталих, рад Црњанског, Андрића и Давича као
еклатантних примјера различитих утицаја на српску културу. Давичо посебно открива
један нови ток у српској култури, нарочито изражен послије Другог свјетског рата – пут
књижевности од надреализма до социјалне литературе. Послије Другог свјетског рата
умјетност се коначно и бесповратно ставља у службу државне идеологије – Паја
Јовановић тако слика портрет Јосипа Броза а у српској престоници ниче социјалистички
узор-град Нови Београд.

Није случајно што Пијановић одлучује да у овој књизи посебно истакне Србе изван
Србије, јер се они често налазе на маргинама када је ријеч о доприносу српској култури, а
потом, што је њихов рад доказ ширине и дубине српске културне зоне. Неоспорно је да је
Београд био културни центар Балкана и да су Срби најдаље отишли у обнови државе и
културе послије дуговијековног живота под османском влашћу. То је чињеница коју
посебно наглашавамо, стога што се она често интерпретира као злогласни српски
хегемонизам, и што се данас, када је Балкан испресијецан многим државама, сваки
покушај да се очува српска култура и идентитет изван граница Србије, сматра политички
некоректним.

У поглављивама Књижевни и културни корпус и Стари и нови културни код крије

се и посебна драгоцјеност ове књиге. Иако се аналитички и полемички тон осјећају у
цијелој књизи, ова поглавља показују истинску жељу аутора да да свој одговор питање
које смо посебно истакли на почетку овог приказа. Српски културни образац који је био

3
Нав. дј. стр. 469
мање-више хомоген, иако се испољавао у различитим видовима и у разноликим
културним круговима, био је показатељ јединствене културе. Ријечју, тај образац је
одликовало заједништво, без обзира на разне културне центре и често смјењивање
културних утицаја. Носилац тог заједништва била је српска књижевност. Али већ
почетком 20. вијека запажа се и рађање идеја о заједништву јужнословенских народа, која
је своје апологете нашла и међу српском интелигенцијом. Међутим, српски национални
бардови су понекад имали противрјечан став према српској и југословенској идеји. То
Пијановић показује на примјеру Александра Белића, Јована Скерлића, Слободана
Јовановића и Јована Цвијића. У том преломном добу, када је српска култура била на
врхунцу, они су на велика врата дочекали југословенство. Аутор ове књиге приказује
њихове критичке радове и полемише са њиховим ставовима, закључујући да је идеја о
југословенској култури највише брањена од Срба, а опстајала је чак и када су је се Хрвати
и Словенци одрекли. Постоји и сада, додали бисмо, имајући у виду чињеницу да се и
данас српском културом шетају термини српскохрватски језик и српскохрватска
књижевност. Према Петру Пијановићу, „корени су том нескладу у међуратном периоду.
Различити културни обрасци, карактеролошке и етничке, верске и традицијске разлике
нису тада могли да постану везивни чинилац у ткиву нове државне заједнице – Краљевине
СХС / Југославије. Зато је у новој држави било врло тешко остварити плуралну и
анационалну хомогенизацију. Отуда проглашено, а недовољно освешћено југословенство,
као слаба идентитетска подлога новостворенок етника, није имала нарочит изглед на
успех.“4 Притом, не ради се о изненадној замјени образаца већ о првобитном постојању
разноликих варијација које су можда и довеле до тога да тај културни образац не буде
заокружен и запечаћен на врхунцу спрске културе. Такође, упоредо са српским настају и
садржаји који афирмишу југословенство. Југословенска идеја темељи се на ставу о
изузетној блискости балканских народа, а у складу с тим блискости и њихових култура.
Ту културну идеологију нарочито подржавају Скерлић и Белић. Српска културна и
политичка елита давала је вјетар у леђа политичком дјеловању у Србији и другим
земљама. Тиме српски културни образац није наставио свој самосталан пут већ је остао
разводњен у југословенској идеји. Чак је у једном тренутку био проказан, јер је,
парадоксално, превреднован у идеју српског хегемонизма.

4
Нав. дј. стр. 547
 Занимљиво, Пијановић износи став, који је и Слободан Јовановић – у овој књизи
поменут као сљедбеник југословенске идеје, а потом њен критичар, својевремено истицао,
да је изненадна промјена смјера српске културе, дошла усљед тога што се југословенски
културни образац накалемио на постојећи српски, којем историја није дала довољно
времена да се у потпуности оствари. Због разних историјских догађаја, претежно
политичких, културни образац настао крајем 19 и почетком 20 вијека, а који је
подразумијевао модернизацију, улазак у европски културни круг, напредак у науци и
образовању, грађанску културу итд., није имао времена да се у потпуности развије и
заживи, превасходно у народу. Таман кад је достизао своје врхунце, омеле су га
историјски преломни догађаји, па је српско друштво у једном тренутку имало укрштања
разних видова културе и на хоризонталном и на вертикалном плану, а приде је клијала и
југословенска идеја. Резултат је био тај да су Срби објеручке прихватили југословенство,
одричући се тиме свега што су постигли, па су уступцима које су учинили другим
балканским народима, и залажући се највише за југословенство, напуститли сопствени
идентитет. Међутим, када су неки српски интелектуалци, као Слободан Јовановић, уочили
своје грешке и почели критиковати идеје југословенства, већ је било касно, јер је у
средишту Балкана већ увелико стасавала нова српска самообмана – Друга или Титова
Југославија у којој ће Срби своје грешке скупо платити.

Ово је стога једна од књига које не постављају само питања, већ нуде и одговоре.
Аналитичност, објективност, јасност те смјелост аутора да расправља о неким канонима
српске културне историје су само неке од карактеристика Пијановићеве књиге. Књига
Српска култура 1900–1950. је приступ српској култури из новог угла – лишено
субјективности, величања прошлости, идеализовања наших највећих културних и
националних прегалаца, а са друге стране препуно патриотизма, пропитивања и
самопропитивања. Писање о култури једног народа обиман је посао, чак и када се ради о
култури једног периода (1900–1950), а посебно је то тешко када се аутор одлучи на то да,
поред историје те културе, испита њене видљиве и невидљиве токове, оне који се могу
вредновати само са историјске дистанце. Тим је и закључак аутора да је велика историјска
грешка прелазак са српства на југословенство, увјерљивији и оправданији. Поред тога,
фасицинира нас и списак библиографских јединица наведених у литератури, чак не толико
бројем, колико разноликошћу тема које су израз тежње аутора да што потпуније изрази
све видове српске културе. На основу свега наведеног, ову књигу срдачно препоручујемо
не само културолозима већ и ширем читалачком кругу, јер је одавно записано – historia est
magistra vitae.