Ivan Mladenovi

UDK: 321.7:340.12 Originalni nauni rad DOI: 10.2298/FID0801217M

SAVREMENE TEORIJE DEMOKRATIJE

Apstrakt: Cilj ovog rada je dvostruk: najpre e biti analizirane etiri savremene teorije demokratije, da bi potom bio predlo en teorijski okvir za dalja istra ivanja koji se zasniva na prethodno anliziranim teorijama. U radu e biti analizirane sledee etiri teorije demokratije: pluralizam, teorija drutvenog izbora, deliberativna demokratija i participativna demokratija. Kljune rei: demokratija, glasanje, interes, preferencije, opte dobro.

1 Istra ivanje je sprovedeno zahvaljujui stipendiji Ministarstva nauke i zatite ivotne sredine Republike Srbije i raeno je u okviru projekta Instituta za filozofiju i drutvenu teoriju u Beogradu, pod nazivom Regionalni i evropski aspekti integrativnih procesa u Srbiji: civilizacijske pretpostavke, stvarnost i izgledi za budunost (br. 149031). Tekst je proirena verzija predavanja odr anog 19. 03. 2008. godine na istom tom institutu. Autor se zahvaljuje Aleksandru Dobrijeviu, Vladimiru Milisavljeviu i Predragu Krstiu na primedbama i komentarima koje su izneli u diskusiji nakon predavanja. Veina od tih sugestija uneta je u zavrnu verziju teksta.

217

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

Osnovni cilj ovog rada1 je dvostruk: najpre e, kako sam naslov sugerie, biti izlo ene kljune postavke nekoliko savremenih teorija demokratije, da bi potom bio predlo en teorijski okvir za dalja istra ivanja, kao i skica teorije koja bi se zasnivala na prethodno analiziranim pretpostavkama. Meutim, odmah se postavlja pitanje ta se podrazumeva pod savremenim teorijama demokratije. Shodno uobiajenim periodizacijama u politikoj filozofiji, i filozofiji uopte, teorije demokratije mogu biti podeljene na antike, moderne i savremene. Obino se u ovakvoj vrsti klasifikacija savremenim teorijama nazivaju one koje su se javile poetkom XX-og veka. Uprkos ovom uobiajenom nainu gledanja na stvari, u ovom radu bie razmatrane teorije poev od 50-ih godina XX-og veka. U nedostatku prostora za podrobnije opravdanje ovakve vrste periodizacije, bie dovoljno da se konstatuje kako upravo u ovom periodu dolazi do konstituisanja teorije demokratije kao zasebne discipline i oblasti istra ivanja. U skladu sa naznaenom dvostrukom namerom rada, razvoj teorije

demokratije bie delom hronoloki izlo en poev od datog perioda, a delom fokusiran na neke sutinske aspekte koji su relevantni za formulisanje predlo enog teorijskog okvira. Plan daljeg izlaganja je sledei: prvo e biti izlo ene kljune postavke etiri savremene teorije demokratije. Nakon toga bie uinjen pokuaj da se naznae granice, odnosno take slaganja i neslaganja izmeu datih teorija. Potom e biti ponueno opravdanje za odluku u pogledu izbora teorija. Naime, u radu se razmatraju odreene teorije, dok se izvestan broj drugih nalazi izvan fokusa. Opravdanje odluke za predlo ene teorije bie uinjeno s obzirom na pojedine sline klasifikacije i razgranienja koja su ponudili drugi autori. Najzad, u zavrnom delu rada bie skiciran okvir za jednu, ili mo da vie razliitih teorija demokratije, koje bi se zasnivale na pretpostavkama prethodno razmatranih teorija. Dakle, iako je kvantitativno gledano najvei deo rada posveen razmatranju razliitih teorija demokratije, njegova sutina se sastoji upravo u definisanju naznaenog teorijskog okvira kao podruja moguih plodnih istra ivanja koja bi trebalo da doprinesu daljem razvoju demokratske teorije. U ovom istra ivanju bie razmatrane sledee etiri savremene teorije demokratije: 1. Pluralistika teorija 2. Teorija drutvenog izbora 3. Deliberativna demokratija 4. Participativna demokratija 1. Pluralistika teorija nastala je poetkom 50-ih godina XX-og veka i jo se naziva empirijskom teorijom demokratije. Ve sam naziv sugerie osnovnu orijentaciju ove teorije. Pluralistika teorija je po samo-razumevanju autora te orijentacije po svojoj prirodi empirijska ili deskriptivna. U tom pogledu pluralisti su u velikoj meri bili inspirisani umpeterovom (J. Schumpeter) te njom da se tradicionalnom nainu razmiljanja o demokratiji suprotstavi nekom vrstom realistikog pristupa. Sutina ovog pristupa bi se sastojala u tome da se umesto fokusiranja na pojedine normativne ideale, poput opteg dobra, treba usmeriti na objanjenje toga kako demokratija zaista funkcionie. Nasuprot klasinom odreenju demokratije kao vladavine naroda, umpeter je sledei ovu te nju doao do zakljuka da u demokratiji ne vlada niti narod kao celina, to je antiko

IVAN MLADENOVI

218

Schumpeter, J. (1976) Capitalism, Socialism and Democracy, London: Allen & Unwin, p. 285. 3 Dahl, R. A. (1956) A Preface to Democratic Theory, Chicago: Chicago Univerity Press, p. 3.

219

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

odreenje, niti narod kao veina, to je moderno odreenje, ve se ona najpre mo e odrediti kao vladavina manjine. Jo preciznije reeno, ona je po umpeteru vladavina politiara.2 Jedini vid u kome se mo e rei da narod vlada je to to on ima mogunost da na izborima promeni odreene lidere, dok na sve drugo to se nadalje odvija graani nemaju gotovo nikakvog uticaja. Ovakvo gledanje na demokratiju je u velikoj meri bilo inspirativno za neke od polaznih pretpostavki pluralistike teorije. Dal (R. A. Dahl), jedan od najistaknutijih predstavnika ove teorijske orijentacije, odreujui predmet istra ivanja, demokratiju definie kao proces uz pomo koga obini graani ispoljavaju relativno visok stepen kontrole u odnosu na lidere.3 Iako se stepen kontrole karakterie kao relativno visok, ono to Dal pod tim ima u vidu je upravo mogunost da se na izborima zamene oni zvaninici koji loe rade svoj posao, zloupotrebljavaju funkciju i slino. S obzirom da je uloga graana time prilino ograniena, osnovno polje istra ivanja pluralista postaje svakodnevno funkcionisanje demokratije koje se odvija izmeu izbornih perioda. Fokus je na stvarnim donosiocima odluka i na mestima na kojima se one donose. Rezultat do koga su pluralisti doli istra ujui realno funkcionisanje demokratije jeste da u njoj ne vladaju niti graani, niti politiari, ve ono to su nazvali interesnim grupama. Interesna grupa se shvata kao skup individua koje su udru ene u zajednikoj te nji da ostvare neki odreeni interes. Pluralistika teorija pretpostavlja da sve individue koje pripadaju nekoj grupi u jednakoj meri te e ostvarenju ili unapreenju datog interesa, tako da same individue nisu predmet istra ivanja, ve interakcija izmeu razliitih grupa. Treba, ipak, istai da pluralisti interese shvataju kao subjektivne, odnosno po klasinom utilitaristikom modelu individue koja te i da maksimizira sopstvenu korisnost ili zadovoljstvo. Neka interesna grupa te i, dakle, maksimiziranju onog interesa koji je zajedniki za sve njene lanove. Pluralisti su verovali da kao to je mogue dati nauno objanjenje kako fukcioniu interesne grupe, da je isto tako mogue vriti precizna predvianja daljih poteza i interakcija s obzirom

IVAN MLADENOVI

na razliite faktore kao to su resursi, broj lanova, odnosno mo kojom raspola e odreena grupa. Mo, uopteno gledano, nije koncentrisana samo u jednoj instanci, ve se prostire preko mnotva kanala i sastoji se u te nji za dominacijom svake od interesnih grupa. Iz ovakvog gledanja na demokratiju nu no sledi da e interesne grupe biti u sukobu. Nasuprot idealizovanom shvatanju demokratije kao poretka u kome su sukobi u velikoj meri neutralisani, pluralisti istiu upravo ovaj momenat kao dinamiki element neophodan za uspeno funkcionisanje demokratije. Neutralizacija sukoba znaila bi potpunu dominaciju neke od grupa to po pluralistima ujedno znai i iezavanje demokratije. Sukob interesa izmeu razliitih grupa nije, dakle, jedino injenica koju je mogue detektovati u savremenim demokratijama, ve ujedno i po eljno stanje. Meutim, poto sukobi povodom oskudnih resursa mogu biti u toj meri intenzivni da dovode u pitanje i sam poredak, pluralisti su posebnu pa nju posvetili istra ivanju naina uz pomo kojih se u demokratskom drutvu obezbeuje stabilnost zajednice. U tom pogledu oni su ponudili itav spektar razliitih analiza, ali su njihova reenja ujedno bila i predmet vrlo sna nih kritika. Vlada je, po pluralistima, najpre ta iji je zadatak da posreduje izmeu razliitih interesa kako bi se obezbedila izvesna ravnote a. Ovaj uvid je kritikovan s obzirom na to da ne obezbeuje nikakav mehanizam koji bi osigurao vladu od padanja pod uticaj neke od interesnih grupa. Zatim se na medisonovskom tragu pluralisti esto pozivaju na sistem provera i ravnote a koje su ustavom zagarantovane, kako bi se izbegla dominantna pozicija neke od frakcija. Meutim, sam Dal je bio veoma kritian u pogledu mogunosti da ustavna reenja garantuju stabilnost zajednice.4 Sutina njegove kritike ustavnog suda sastoji se u tome da je paradoksalno da stabilnost demokratskog poretka zavisi od institucije koja je sama izuzeta iz demokratskog procesa odluivanja.5 Potom je kao mogue reenje ponueno ono to je Lijphart (A. Lijphart) nazvao ortakom demokratijom (consociational democracy), odnosno postizanje konsenzusa izmeu lidera najuticajnijih grupa.6 Ovo
Isto, p. 98. U tom pogledu je karakteristian njegov tekst Decision-Making in Democracy: The Supreme Court as a National Policy-Maker, Journal of Public Law 6 (Fall 1957), pp. 279-95. 6 Lijphart ortaku demokratiju definie kao vladavinu kartela elite koji je stvoren kako bi se demokratija koja ima fragmentiranu politiku kulturu preokrenula
5 4

220

u stabilnu demokratiju. Navedeno prema: Lijphart, A. Consociational Democracy, in: McRae, K. (ed.) (1974) Consociational Democracy: Political Accommodation in Segmented Societies, Toronto: McClelland and Stewart, p. 79. 7 Za pregled razliitih kritika pluralistike teorije s obzirom na empirijska istra ivanja videti: Held, D. (1987) Models of Democracy, Cambridge: Polity Press, pp. 197-99.

221

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

gledite je kritikovano pre svega s obzirom na uski krug lica na kojima poiva mehanizam odluivanja. Intuitivno gledano, ovakav oblik odluivanja se u najveoj meri udaljava od onoga to se inae smatra osobenou demokratskog poretka. Takoe se ini da ova koncepcija poiva na prethodnoj pretpostavci da je uopte mogue postii konsenzus, ali ako se prihvati ta pretpostavka onda se ne vidi zato bi se sukobi reavali u tako uskom krugu lica. Dal je osnov stabilnosti takoe potra io u konsenzusu u pogledu osnovnih vrednosti koje dele graani demokratskog drutva. Nakon iznoenja ove teze obavljen je itav niz empirijskih istra ivanja iji rezultati, suprotstavljajui se pluralizmu na njegovom sopstvenom terenu, sugeriu da meu graanima u postojeim demokratijama pre postoji disenzus, nego konsenzus u pogledu vrednosti.7 Dalovo reenje problema stabilnosti, koje u najveoj meri odgovara duhu pluralistike teorije, nastalo je u suprotnosti prema dvema dominantnim teorijama koje je on nazvao medisonovskim i populistikim shvatanjem demokratije. Iz medisonovskog shvatanja demokratije Dal preuzima orijentaciju na frakcije koje su glavna pretnja stabilnosti. Meutim, za njega nije u dovoljnoj meri prihvatljivo Medisonovo (J. Madison) reenje da se ustavnim garancijama sprei bilo tiranija manjine, bilo tiranija veine. Populistiko shvatanje demokratije je jedno od najtradicionalnijih i ono podrazumeva pre svega da se interesi svih graana uzimaju u obzir u jednakoj meri, a potom i da se do odreenja kursa politikog ivota zajednice dolazi u skladu sa veinskim pravilom, odnosno onom opcijom koja je dobila najvei broj glasova. Dalovo neprihvatanje populistike demokratije u velikoj meri se zasniva na nemogunosti da se iznae procedura glasanja koja bi izbegla paradokse iracionalnosti. U tom pogledu se Dal oslanja na Erouova (K. J. Arrow) istra ivanja, koja e biti razmatrana u kontekstu sledee teorije, odnosno teorije drutvenog izbora. To je ujedno i prva veza izmeu ovih teorija koje uprkos tome to se razvijaju paralelno jedna drugu informiu u nekim znaajnim aspektima. Dal je sopstveno reenje koje se suprot-

IVAN MLADENOVI

stavlja opisanim teorijama, ali ih u izvesnoj meri i pretpostavlja, nazvao poliarhijom. To bi, ukratko, znailo da je demokratija vladavina manjina, kako u smislu injenikog opisa, tako i u pogledu onoga to se smatra po eljnim stanjem.8 Dakle, Dal prihvata umpeterovsku tezu o vladavini manjine, ali je shvata kao vladavinu mnotva razliitih manjina. Nije teko uoiti da uprkos medisonovskom nasleu, logika pluralistike teorije u velikoj meri podsea na hobsovsku logiku prelaska na drutveno stanje. Hobs (T. Hobbes) je, naime, stabilnost koja je osnovni cilj prelaska na drutveno stanje izveo iz pretpostavke sukoba individua koje slede svoje sopstvene interese. U tom pogledu pluralisti slede identinu logiku s obzirom na interesne grupe. Meutim, za razliku od Hobsa koji je garanciju stabilnosti video u koncentraciji moi u rukama suverena, po pluralistima se ona, u nedostatku jednog centra odluivanja, zasniva na nekoj vrsti ravnote e izmeu sukobljenih interesnih grupa. 2. Teorija drutvenog izbora takoe je nastala 50-ih godina prolog veka, tanije reeno, sna an podsticaj za razvoj teorije bila je knjiga Drutveni izbor i individualne vrednosti Keneta Eroua koja se pojavila 1951. godine. U vreme kada je izalo drugo izdanje 1963. godine, Erou je pred sobom imao itav niz radova koji su doprineli razvoju teorije na osnovama koje je on formulisao. Teorija se konstantno razvija sve do sredine 80-ih godina kada primat preuzima konkurentska teorija deliberativne demokratije. Kao to se pluralistiki tip objanjenja mo e postaviti u hobsovske ili medisonovske koordinate, teorija drutvenog izbora zasniva se na pretpostavkama koje su utilitaristike prirode.9 Naime, klasini utilitaristi su smatrali da se polazei od individualnog plana uz pomo mehanizma sabiranja pojedinanih funkcija blagostanja mo e doi do funkcije drutvenog blagostanja. S obzirom da su na drutveno blagostanje gledali kao na najveu sreu najveeg broja ljudi, jasno je da je glasanje kao veinski nain odluivanja u okvirima ove teorije bio visoko vrednovan kao sredstvo koje prilino pouzdano mo e da uka e na ono to drutvo uzeto u celini smatra po eljnim. Meutim, direktna veza izmeu procedure glasanja i funkcije drutvenog blagostanja
Dahl, R. A. (1956) A Preface to Democratic Theory, Chicago: Chicago Univerity Press, pp. 133-34. 9 Za krau pred-istoriju teorije drutvenog izbora videti: Arrow, K. J. (1963) Social Choice and Individual Values, New York: John Wiley & Sons, pp. 3-6.
8

222

koja je podlo na preciznom formalnom istra ivanju, uspostavljena je tek u okviru teorije drutvenog izbora. Uspostavljanje ove veze Elster (J. Elster) i Hiland (A. Hylland) opisuju sledeim reima: Teorija drutvenog izbora nastala je iz dva odvojena problema- pronala enja adekvatnog, ispravnog sistema glasanja i pronala enja naina za merenje zbira drutvenog blagostanja. Sama ideja da postoji bliska veza izmeu ovih problema ranije nije bila jasno uviana...Postavljajui problem kao pronala enje funkcije drutvenog poretka preferencija iz seta individualnih preferencija ova veza je mogla da bude uoena i mogla su da budu postavljena precizna pitanja koja su se ranije mogla samo naslutiti. 10 Odluujua razlika u odnosu na klasini utilitarizam je to to se funkcija drutvenog izbora zasniva na racionalnom izboru individua shvaenom kao posedovanje koherentnog seta preferencija. Na glasanje se onda u okviru teorije drutvenog izbora gleda kao na izra avanje preferencija. Slino ponaanju potroaa koji se odluuje za onu opciju koju u najveoj meri preferira, na glasanje se gleda kao na izbor izmeu datih opcija za onu koja je najvie rangirana u odreenom ordinalnom profilu preferencija. Jednostavno reeno, kao to bi potroa trebao da bude u stanju da ukoliko jabuke preferira u odnosu na trenje, a trenje u odnosu na jagode, da jabuke preferira u odnosu na jagode, isto tako bi glasa trebao da poseduje koherentan set preferencija u pogledu izbora datih linosti ili politika. Uslovi individualne racionalnosti za preferencije formuliu se uz pomo kriterijuma doslednosti. Da bi skup preferencija bio dosledan neophodno je da zadovolji uslove tranzitivnosti i potpunosti. Uslov tranzitivnosti koji je opisan prethodnim primerom formalno izra en podrazumeva sledee: individua (I) ima tranzitivan set preferencija ako A preferira u odnosu na B (A>B), B u odnosu na C (B>C) i A u odnosu na C (A>C). Pored kriterijuma tranzitivnosti, takoe se pretpostavlja potpunost skupa preferencija. To znai da individua (I) ili preferira A u odnosu na B, ili B u odnosu na A, ili je indiferentna u pogledu datih opcija. Erou je smatrao da se polazei od ogranienog skupa individua i njihove racionalnosti uz pomo specifikovanja procedure glasanja, koja bi i sama zadovoljila kriterijume racionalnosti mo e doi
10 Elster, J., Hylland, A. Introduction, in: Elster, J., Hylland, A (eds) (1986) Foundations of Social Choice Theory, Cambridge: Cambridge University Press, p. 2.

223

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

do funkcije drutvenog blagostanja za koju bi se takoe moglo rei da je racionalna. Jednostavnije reeno, postavke racionalnosti individua i racionalnih uslova na nivou procedure glasanja, trebalo bi da povlae racionalnost samog ishoda. Ono to se naziva Erouovom teoremom nemogunosti je rezultat koji je u velikoj meri osporio ova poetna optimistika oekivanja. Erou je, naime, pretpostavkama individualne racionalnosti, ogranienog skupa individua i opcija, dodao sledeih pet uslova koji bi trebalo da obezbede racionalnost na nivou procedure glasanja: 1. Univerzalni domen 2. Ordinalna racionalnost 3. Slaba Pareto optimalnost 4. Nemogunost diktatorskih odluka 5. Nezavisnost od irelevantnih alternativa Ovi uslovi ne samo da treba da garantuju racionalnost na nivou procedure, ve ih treba shvatiti i kao intuitivno prihvatljive u pogledu moralnosti ili onoga to se inae smatra uslovima koji su fer. Naznaenu te nju u okviru teorije drutvenog izbora da se formulie takva vrsta procedure glasanja koja bi bila fer, Koleman (J. Coleman) i Ferd on (J. Ferejohn) opisuju ovim reima: Moderna teorija drutvenog izbora sastoji se od niza pokuaja da se odbrane odreene procedure glasanja ili kolektivnog odluivanja uz pomo aksioma koji imaju za cilj karakterizaciju razliitih aspekata fer odnosa u pogledu procedure. Teoretiari drutvenog izbora su, uopteno gledano, privr eni stanovitu da je demokratskoj teoriji najprimereniji projekat razvijanja i opravdanja onih uslova ija je uloga da reprezentuju nae fundamentalne pojmove legitimnih i fer procedura. Teorija drutvenog izbora nastoji da ostvari ovaj u sutini proceduralistiki projekat uz pomo aksiomatskih konstrukcija.11 Svi navedeni uslovi koji bi trebalo da budu racionalno i moralno prihvatljivi, bli e specifikovani podrazumevaju sledee: prvi uslov znai da se u obzir uzimaju svi profili sa doslednim preferencijama, bez ikakvih ogranienja u pogledu redosleda preferencija. Drugi uslov je ujedno kriterijum, ali i kljuni predmet ispitivanja. Njime se kao uslovom konstatuje da se radi o ordinalnom poretku
11 Coleman, J., Ferejohn, J. Democracy and Social Choice, Ethics, Vol. 97, No. 1. (Oct., 1986), p. 7.

IVAN MLADENOVI

224

preferencija i jo da va e isti kriterijumi doslednosti kao na individualnom planu. Trei uslov se zasniva na uobiajenom shvatanju Pareto optimalnosti, odnosno tezi da su razlike u drutvu opravdane ukoliko unapreivanje neijeg interesa nije uinjeno na tetu drugih. Izra ena kao kriterijum, u ovom kontekstu Pareto optimalnost znai da ukoliko neka individua preferira odreeno stanje stvari i sve ostale nemaju nita protiv takve odluke, onda se mo e rei i da drutvo gledano u celini isto to preferira. Ovo je slabo shvatanje Pareto optimalnosti, jer bi u sluaju da svaka individua izrazi takvu te nju bilo gotovo nemogue odrediti koja vrsta ravnote e je Pareto-optimalna. etvrti uslov iskljuuje mogunost donoenja odluka na diktatorski nain, odnosno da preferencije jedne osobe nadvladaju bez obzira na to ta su preferencije drugih ljudi. Ovaj uslov u izvesnom smislu garantuje jednakost svih uesnika u procesu odluivanja. Konano, peti uslov iskljuuje mogunost uticaja irelevantnih alternativa na proceduru glasanja. Ovo je va no zato to uvoenje dodatnih alternativa mo e u velikoj meri da utie na ishod, odnosno da preokrene prethodno izra eni rezultat u pogledu izra enih preferencija. Rezultat do koga je Erou doao formalnim putem je da ne postoji funkcija drutvenog blagostanja koja bi mogla da zadovolji uslove 1-5 uzete sve zajedno.12 Erouva teorema nemogunosti dokazuje logiku nu nost da bilo koja funkcija drutvenog blagostanja prekri bar jedan od navedenih uslova. Neto manje formalno reeno, moglo bi da se konstatuje kako je naslov jedne knjige- racionalne individue, iracionalno drutvo prilino prikladan opis rezultata do koga dolazi teorija drutvenog izbora. Funkcija drutvenog izbora se mo e smatrati iracionalnom utoliko to dolazi do pojave ciklinih veina. Ovaj problem poznat kao Kondorseov (Marquis de Condorcet) paradoks u sluaju tri osobe i tri opcije formalno izra en podrazumeva sledee: Osoba 1: A>B, B>C Osoba 2: B>C, C>A Osoba 3: C>A, A>B Iz toga sledi ciklinost u pogledu preferencija jer A>B>C>A. Za ovakav rezultat ka e se da je nestabilan. A to je upravo rezultat do koga je Erou doao. Reenje problema je mogue ukoliko se parovi
12 Za potpun dokaz videti: Arrow, K. J. (1963) Social Choice and Individual Values, New York: John Wiley & Sons, pp. 51-57.

225

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

IVAN MLADENOVI

opcija iznose na glasanje u odreenim vremenskim intervalima, tako da se najpre odluuje izmeu prve dve opcije, a potom pobednika opcija suprotstavi onoj sledeoj. Meutim, ovaj postupak podlo an je manipulaciji agende u pogledu toga koje od opcija e se prve izneti na glasanje i slino. Dakle, upkos tome to je teorija drutvenog izbora u svom najranijem obliku imala za cilj da specifikuje takvu vrstu procedure koja je ujedno racionalna i fer, rezultati ovih istra ivanja su u velikoj meri doveli u pitanje vrednost i smisao demokratskog naina odluivanja. Dalji razvoj teorije iao je u dva pravca: jedan je podrazumevao te nju da se relaksiraju neki od erouovskih uslova kako bi se izbegli neugodni rezultati u pogledu racionalnosti procedure glasanja, dok je drugi istu ovu te nju pokuao da ostvari kroz obogaivanje informacione osnove na nivou samih individua (drugim reima, vri se proirenje u odnosu na erouovsko shvatanje funkcija blagostanja individua jedino u vidu preferiranja datih opcija). Ono to se smatra kljunim tekoama teorije drutvenog izbora, pojedini autori ubrojali su u njene vrline tvrdei da rezultate ove teorije treba prouavati u okviru obrazovnih programa kako bi se graanima pru ila osnova za demaskiranje demagije politiara kada se pozivaju na volju naroda. 3. Koncepcija deliberativne demokratije nastala je 80-ih godina XX-og veka i mo e se rei da je to danas dominantna teorija demokratije. Za razliku od poetnog perioda koji je prete no bio posveen teorijskim promiljanjima, uveliko se prelo na praktinu primenu i osmiljavanje naina za delotvorno funkcionisanje deliberativnih instanci.13 Deliberativna demokratija je u velikoj meri nastala kao odgovor na tekoe sa kojima se susrela teorija drutvenog izbora. Ranije je pokazano na koji nain je ova druga teorija dovela u pitanje koncept racionalnosti u kontekstu demokratskog naina odluivanja. Teoretiari deliberativne demokratije rukovoeni su tenjom da ouvaju pretpostavku racionalnosti, ali istovremeno argumentuju da je to mogue uiniti samo u okviru jedne drugaije koncepcije. Njihova osnovna zamerka teoriji drutvenog izbora sastoji se u tome da ona na preferencije gleda naprosto kao na date. Imajui pred sobom koherentne profile preferencija, teoretiari
U tom pogledu je vie nego instruktivna sledee knjiga: Fishkin, J. S. (1997) The Voice of the People: Public Opinion and Democracy, New Haven: Yale University Press
13

226

Cohen, J. Deliberation and Democratic Legitimacy, in: Hemlin, A., Pettit, P. (eds) (1989) The Good Polity: Normative Analysis of the State, Oxford: Basil Blackwell, p. 17.

14

227

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

nemaju potrebu da se pitaju otkud sklonost individua ka nekoj od opcija, da li je proces formiranja preferencija podlo an manipulaciji, u kojoj meri je svestan, a u kojoj nesvesan, itd. Sutina deliberativno-demokratskog pristupa sastoji se u formulisanju jedne ire koncepcije racionalnosti koja dozvoljava refleksiju u pogledu datog skupa preferencija. U tom pogledu se ovaj pristup s pravom ponekad naziva i refleksivnom demokratijom. Ova ira koncepcija racionalnosti bi garantovala mogunost promene ili transformacije preferencija. Meutim, deliberativne demokrate se ne zaustavljaju samo na nekoj vrsti monoloki shvaene refleksivne svesti. Specifino obeleje ove teorije je da se kljuni aspekt racionalnosti realizuje u argumentativnoj raspravi, odnosno stav da je transformacija individualnih preferencija mogua zahvaljujui prihvatanju opravdanih razloga u prilog neke drugaije politike ili koncepcije. Otud se deliberativna demokratija mo e definisati kao zajednica u kojoj se poslovi ureuju uz pomo javne deliberacije njenih lanova. 14 U tom pogledu deliberativna demokratija u velikoj meri crpi inspiraciju iz antike prakse demokratije. Naime, jedna od najva nijih karakteristika atinske demokratije pored jednakosti pred zakonom, bila je jednakost u pogledu mogunosti da se graani obrate u skuptini i javno iznesu argumente u prilog onoga to smatraju da je najbolje za zajednicu. Neto savremeniji uzori za deliberativnu demokratiju su Ruso (J. J. Rousseau), posebno s obzirom na njegovo insistiranje da je opta volja neto to je razliito od volje svih, i Kant (I. Kant), naroito ako se ima u vidu njegova koncepcija javnog uma kao kriterijuma legitimnosti odluka onih koji se nalaze na polo ajima. Pristalice deliberativne demokratije javnu raspravu smatraju osnovnim kriterijumom legitimnosti kako u pogledu opravdanja odluka onih koji su na polo ajima, tako i u smislu uzajamnog sporazumevanja i prihvatanja samih naela na kojima itava zajednica poiva. Uprkos tome to unutar same teorije postoje neslaganja po pitanju koji su najbolji naini ostvarenja ovog ideala, ono to je zajedniko za sve koncepcije deliberativne demokratije je te nja ka postizanju konsenzusa u pogledu onoga to je opte dobro. Ovu orijentaciju spram opteg dobra Koen (J. Cohen) opisuje navedenim reima:

Deliberacija, dakle, usmerava debatu na opte dobro. A relevantne koncepcije opteg dobra se ne sastoje jedino od interesa i preferencija koje su antecedentne u odnosu na deliberaciju. Suprotno tome, interesi, ciljevi i ideali od kojih se opte dobro sastoji, su upravo oni koji pre ivljavaju proces deliberacije, to su interesi za koje zahvaljujui javnoj refleksiji smatramo da su legitimni kada polaemo pravo na neke drutvene resurse. 15 Jasno je da je deliberativna demokratija u tom pogledu krajnje suprotstavljenja kako umpeterovski inspirisanoj pluralistikoj teoriji, tako i teoriji drutvenog izbora. umpeter je, naime, tvrdio da u realnom nainu funkcionisanja demokratije nema mesta za opte dobro i pluralisti su na njegovom tragu zakljuili da konkurentske grupe u demokratskom drutvu te e unapreenju sopstvenih, a ne javnih interesa. Slino tome, u teoriji drutvenog izbora polazi se od linih interesa koje data osoba ima i koje izra ava u privatnom inu glasanja. Za osobu koja sledi jedino pretpostavku svog linog interesa teko je pretpostaviti da bi u poretku preferencija mogla da nae mesta za bilo koju vrstu koncepcije opteg dobra. Deliberativna demokratija otvara prostor za takvu jednu mogunost. Koenovim reima reeno, za deliberativnu demokratiju nisu bitni jedino interesi i preferencije koje date osobe ili grupe imaju, ve one koje su u stanju da prou test javnog propitivanja i javne rasprave usmerene ka optem dobru. Umesto usredsreenosti na linu perspektivu, deliberativna demokratija pretpostavlja neku vrstu otvorenosti spram drugih graana u smislu spemnosti da se prihvate bolji razlozi. Tu bi onda va io princip reciprociteta- da ukoliko elim da neko uva i moje razloge, isto tako moram da budem spreman da uva im snagu boljeg argumenta koji neko drugi iznosi. Orijentacija spram opteg dobra bi trebalo da bude garancija da su predlozi zasnovani na onim razlozima koje bi svi drugi graani mogli u jednakoj meri da prihvate. Krajnji horizont ovako shvaenog ideala demokratije bila bi neka vrsta zajednice u kojoj se odluke donose konsenzusom, odnosno slaganjem u argumentativnoj raspravi u kojoj svi lanovi zajednice imaju jednaku mogunost uea. Meutim, teoretiari deliberativne demokratije skloniji su te nji da ovaj ideal uine ostvarivim u datim uslovima. U tom smislu je dobar deo teorije bio orijentisan na mehanizme i procedure uz pomo kojih je mogue nadomestiti
15

IVAN MLADENOVI

Isto, p. 25.

228

16 Freeman, S. Deliberative Democracy: A Sympathetic Comment, Philosophy & Public Affairs, Vol. 29, No. 4, (Oct., 2000), p. 375. 17 Cohen, J. Deliberation and Democratic Legitimacy, in: Hemlin, A., Pettit, P. (eds) (1989) The Good Polity: Normative Analysis of the State, Oxford: Basil Blackwell, p. 23.

229

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

ogranienja demokratije shvaene jedino u vidu privatnog ina glasanja. Novinu koju deliberativna demokratija donosi u tom pogledu Frimen (S. Freeman) ovako opisuje: Ideal deliberativne demokratije kazuje da je prilikom glasanja uloga, a mo da i du nost, graana demokratije (democratic citzens) da izraze svoje nepristrasne sudove s obzirom na ono to vodi optem dobru za sve graane, a ne njihove line preferencije koje se zasnivaju na sudovima kako date mere utiu na njihove line ili grupne interese. Graani i zakonodavci treba da apstrahuju svoje line ili grupne preferencije u onoj meri u kojoj je to mogue i da nepristrasno glasaju za mere za koje nakon refleksije iskreno sude da su u interesu svih graana. 16 Dakle, iako je koncepcija deliberativne demokratije primarno zamiljena kao alternativni model demokratiji shvaenoj po modelu glasanja, korak u pravcu izvodljivosti ovog ideala najpre se odnosi na transformaciju samog ina glasanja. Teoretiari deliberativne demokratije su svesni da je njihov ideal u velikoj meri utopijska zamisao ukoliko se ne dopusti neka vrsta kompromisa u pogledu mogunosti realizacije. Koen, tako, s pravom uvia da ak i u idealnim uslovima nema nu nih garancija da e se postii saglasnost. U tom sluaju glasanje se ini kao logina procedura kako bi se neka odluka ipak donela. Ono kvalitativno novo to deliberativna demokratije predla e u odnosu na ranije koncepcije je to to bi glasanje koje je obogaeno procesom delibracije, odnosno iznoenjem argumenata u prilog onoga to je opte dobro, imalo sutinskog uticaja na sam ishod glasanja.17 U deliberativnoj koncepciji glasanju prethodi proces kome je glavni cilj postizanje saglasnosti na osnovu uzajamnog pruanja argumenata, to u velikoj meri mo e da doprinese transformaciji preferenciji koje bivaju izra ene u inu glasanja. Za razliku od pluralistikog gledita i onog teorije drutvenog izbora, glasanje se ne odnosi samo na preferencije koje neko ima u skladu sa linim interesima ili interesima grupe kojoj pripada, ve je sada re o informisanim preferencijama, koje su formirane nakon procesa promiljanja

i zakljuivanja na osnovu rasprave u kojoj se iznose razlozi koji su prihvatljivi za sve graane. Imajui u vidu ovakvo jedno stanovite Petit (P. Pettit) i Brenan (J. Brennan) su izneli tezu da bi trebalo glasati na diskurzivno odbranjiv nain.18 Glasati na ovakav nain po njima znai shvatiti sopstveni glas kao neto to je podlo no univerzalizaciji, odnosno kao in koji je ispravan ne samo ukoliko stvari posmatramo iz sopstvene perspektive, ve i iz perspektive bilo koga drugog ko se nalazi u istim okolnostima. Iz ove teze oni su izveli zakljuak da bi pod tim uslovima pretpostavka tajnosti glasanja kao primerena demokratiji trebalo da bude naputena. Drugim reima, diskurzivno odbranjiv nain glasanja imao bi svoj puni smisao ukoliko bi graani najzad zaista i glasali u skladu sa stanovitem koje su zastupali u diskusiji koja prethodi glasanju. Bez pretpostavke javnog glasanja mogunost strateke manipulacije ostaje otvorena. Meutim, ini se da istorijat borbe za tajnost glasanja, kao i opravdanje ove vrste glasanja iz perspektive zatite od razliitih vrsta zloupotreba ne daju za pravo optimistikim oekivanjima u pogledu razotkrivanja glasa. Imajui u vidu ove potekoe, Petit i Brenan ubla avaju svoj stav tvrdnjom da uprkos tome to deluje pomalo zastraujue njihova koncepcija nudi va nu lekciju. A ona se sastoji u tome da ukoliko nije mogue izbei pretpostavku tajnog glasanja, to ne znai da na nju ne treba gledati sa aljenjem. Na kraju, treba istai da se uprkos generalne usmerenosti razliitih koncepcija deliberativne demokratije na opte dobro, kljune razlike izmeu njih pojavljuju na nivou irih politikih koncepcija u okviru kojih se deliberativni model shvata kao procedura koja je neophodna za realizaciju samog tog ideala. Tako se prethodno opisana teza glasanja na diskurzivno odbranjiv nain najbolje mo e razumeti iz ire republikanske koncepcije kakvu zastupa Filip Petit. Ova koncepcija republikansko ureenje zasniva na jednakom ueu graana u procesu javnog odluivanja, za razliku od drugih tipova ureenja koji se zasnivaju na nekom obliku dominacije. Petit smatra kako je u tom pogledu deliberativna demokratija u veoj meri saglasna sa republikanskim ureenjem nego konkurentska koncepcija pogaanja (bargaining), koja poiva na pregovarakoj moi. Za
18 Brennan, G., Pettit, P. Unveiling the Vote, British Journal of Political Science, Vol. 20, No. 3. (Jul., 1990), p. 324.

IVAN MLADENOVI

230

Pettit, P. (1997) Republicanism: A Theory of Freedom and Government, Oxford: Oxford University Press, p. 188. 20 Isto, p. 205. 21 Rols, D . (1998) Politiki liberalizam, Beograd: Filip Vinji, za dalje izlaganje je posebno relevantno predavanje IV

19

231

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

razliku od koncepcije pogaanja koja je delotvornija ukoliko je pojedinac lan odreene interesne grupe, za koncepciju koja se zasniva na raspravljanju je karakteristino da primedbu na neku javnu odluku mo e da stavi bilo ko ko je u stanju da se plauzibilno suprotstavi toku javnog donoenja odluka; ne morate, u principu, da posedujete nikakvu posebnu snagu ili mo kako biste bili u stanju da postavite razlo ni izazov odluci koja se i sama zasniva na razlogu.19 Imajui ovakvu koncepciju u vidu Petit zakljuuje kako se pluralistika teorija u najveoj meri udaljava od republikanskog ureenja. Ukoliko interesne grupe te e da unaprede svoje interese na tetu nekih drugih individua ili grupa, onda je element dominacije nad tim grupama ili individuama neizbe an.20 Za razliku od toga, u republici u kojoj niko ne treba da dominira nad nekim drugim i u kojoj je javno donoenje odluka otvoreno za ideje i interese svih graana, raspravljanje se obavlja na krajnje neutralan nain koji iskljuuje favorizovanje nekog odreenog grupnog ili linog interesa. Sasvim drugaije vienje deliberativne demokratije, s obzirom na iru poliku koncepciju, ponudio je Rols (J. Rawls) u svojoj knjizi Politiki liberalizam.21 Rols je poao od istog onog problema koji su pluralisti smatrali kljunim- problema stabilnosti u demokratskom drutvu. Meutim, dok je fokus pluralista na sukobljenim interesnim grupama, Rols svoju pa nju usmerava na ono to je nazvao injenicom razlo nog pluralizma. Rols se, naime, zapitao kako je mogua stabilnost u jednom drutvu za koje je karakteristino mnotvo razlo nih religioznih, filozofskih i moralnih doktrina. Svaka od ovih doktrina je obuhvatna, jer nudi koherentan i jedinstven pogled na svet, i razlo na, jer se mo e braniti kao ona koncepcija koju bi i drugi trebali da prihvate kako bi se valjano uredio zajedniki ivot. Odgovor na izazov koji predstavlja injenica razlonog pluralizma Rols vidi u mogunosti postizanja preklapajueg konsenzusa oko one koncepcije koja bi bila najprimerenija za stabilnost demokratskog poretka. Preklapajui konsenzus podrazumeva da graani ostajui pri verovanja u odreenu obuhvatnu doktrinu, prihvate neku drugu koncepciju koja se mo e smatrati u veoj meri

razlo nom u pogledu stabilnosti demokratskog poretka. Meutim, Rols smatra da nijedna obuhvatna doktrina nije u stanju da ponudi osnovu koja bi u jednakoj meri bila prihvatljiva za sve graane. Ovo proizilazi ve iz same injenice pluralizma koncepcija koje uglavnom nisu kompatibilne. Poto nije mogue doi do konsenzusa na osnovama neke obuhvatne doktrine, Rolsovo reenje za ovu tekou se sastoji u tome da odgovor treba potra iti u politikoj koncepciji koja bi u najveoj meri bila prihvatljiva za sve graane u demokratiji. Liberalna politika koncepcija je ona za koju Rols smatra da bi u tom pogledu bila najprihvatljivija. Ipak, treba imati u vidu da se i sama liberalna politika koncepcija sastoji od niza razliitih gledita. Imajui u vidu ovaj dodatni problem razgranienja, Rols specifikuje svoj predlog tako to tvrdi da je politika koncepcija koja ima najvie ansi u pogledu postizanja preklapajueg konsenzusa upravo njegova preferirana verzija teorije pravde, odnosno pravde kao pravinosti. To je u osnovi ista ona koncepcija koju je Rols izlo io u Teoriji pravde, samo to sada umesto idealizovane procedure odluivanja kakva je prvobitna pozicija, koncepcija pravde treba da bude odbranjena kao politika koncepcija tako to bi zadobila svoje va enje na osnovu preklapajueg konsenzusa. Podseanja radi, principi pravde kao pravinosti garantuju osnovne slobode, jednakost ansi u pogledu slu bi i pozicija, i doputaju drutvene i ekonomske nejednakosti samo ukoliko one idu na dobit onih koji u drutvu najloije stoje.22 Preklapajuim konsenzusom u pogledu ovih principa bi, po Rolsu, ujedno bila postignuta najdublja i najrazlo nija osnova drutvenog jedinstva. Ovo jedinstvo dovodi do stabilnosti koja se ogleda u sledea tri elementa: 1. institucije demokratskog drutva su ureene uz pomo najrazlo nije politike koncepcije pravde, 2. ta politika koncepcija poiva na preklapajuem konsenzusu koji ukljuuje sve razlo ne obuhvatne doktrine i 3. javne diskusije koje se tiu ustavnih pitanja i osnovnih principa pravde se upravljaju prema najrazlo nijoj politikoj koncepciji pravde. Habermas (J. Habermas) je izneo primedbu povodom ovog Rolsovog stanovita tvrdei da test prihvatljivosti odreene politike koncepcije ne mo e da bude isti kao i unutar-teorijski test konzi22 Za preciznu formulaciju principa pravde videti: Rawls, J. (1971) A Theory of Justice, Cambridge: Harvard University Press, p. 302.

IVAN MLADENOVI

232

Habermas, J. Reconciliation Through the Public Use of Reason: Remarks on John Rawlss Political Liberalism, Journal of Philosophy, Vol. 92, No. 3, (Mar., 1995), p. 121. 24 Isto, p. 131.

23

233

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

stentnosti koji ima za cilj da obezbedi stabilnost dobro ureenog drutva. Drugim reima, Habermas primeuje da pretpostavka preklapajueg konsenzusa podrazumeva da se o njoj pitaju realni graani od krvi i mesa, a ne fiktivni graani kakvi se pojavljuju, na primer, u apstraktnim konstrukcijama poput prvobitne pozicije. Ali ako tako stoje stvari, onda nije na filozofu da odluuje koja koncepcija je najprikladnija za postizanje konsenzusa, ve na samim graanima. Habermas zato ka e da filozof u najboljem sluaju mo e refleksijom da pokua da anticipira pravac u kome e se kretati realni diskursi onakvi kakvi e se oni verovatno pojaviti u uslovima pluralistikog drutva. Ali takva manje ili vie realistika simulacija ili realni diskursi ne mogu da budu inkorporirani u teoriju na isti nain na koji je to, na primer, izvoenje mogunosti samo-stabilizacije iz osnovnih premisa pravednog drutva. Jer sada sami graani raspravljaju o premisama koje su formulisale strane u prvobitnoj poziciji.23 U direktnoj vezi sa ovom primedbom je i sledea koja ka e da filozofija u naznaenom domenu treba da bude ograniena na razjanjenje moralnih pitanja i procedura demokratske legitimacije, a ne da predla e neku supstancijalnu koncepciju koja bi u najveoj meri bila prihvatljiva.24 Odluku o supstancijalnim pitanjima koja se tiu pravde, po Habermasu, takoe treba prepustiti samim uesnicima u procesu deliberacije. Rols, dakle, ini greku kada unapred projektuje saglasnost oko supstancijalnih principa koje sa sobom nosi njegova koncepcija pravde kao pravinosti. Nasuprot ovom shvatanju, Habermas smatra da koncepcija deliberativne demokratije treba da bude isto proceduralna. Sopstveni proceduralni pristup deliberativnoj demokratiji Habermas odreuje kao suprotan u odnosu na liberalni i republikanski model demokratije. Za liberalni model je, po Habermasu, karakteristina zatita privatnih interesa koja je reflektovana kako u ustavnim i zakonskim garancijama, tako i samom politikom procesu iji je sutinski izraz glasanje kao izraz linih preferencija. Javna sfera u kojoj se formira politiko miljenje i politika volja funkcionisala bi, dakle, po tr inom modelu. Habermas smatra kako republikanski model ima

IVAN MLADENOVI

izvesnih prednosti u odnosu na liberalni, jer uva prvobitni smisao demokratije kao institucionalizacije javne upotrebe uma koju praktikuju svi lanovi zajednice. U tom smislu ovaj model se umesto na tr inoj paradigmi, zasniva na paradigmi dijaloga.25 S obzirom da je koncept deliberativne demokratije u saglasju sa ovim drugim modelom, Habermas posebnu pa nju posveuje razgranienju sopstvene koncepcije od savremene verzije republikanizma u vidu komunitarizma. Komunitaristi pretpostavljaju nu nu vezu izmeu koncepta deliberativne demokratije i konkretne supstancijalno integrisane etnike zajednice. Nasuprot ovom shvatanju Habermas tvrdi kako njegova deliberativna koncepcija ne crpi legitimnu snagu iz konvergencije ka ustanovljenim etikim ubeenjima, ve iz komunikativnih pretpostavki koje omoguavaju da u igru uu bolji argumenti u razliitim formama deliberacije i iz procedura koje obezbeuju fer proces pregovaranja.26 Habermas zakljuuje kako normativni sadr aj treba da proistekne iz same strukture komunikativnog delovanja. Meutim, sopstvenu proceduralnu koncepciju deliberativne demokratije Habermas pokuava da razgranii od prethodne dve uz pomo dodatne razlike izmeu dr ave i graanskog drutva. Habermas smatra da je njegova koncepcija suprotna obema prethodnim, jer su one dr avno-centrirane. U suprotnosti prema ovim koncepcijama Habermas smatra kako proceduralna verzija deliberativne demokratije nudi sliku jednog decentriranog drutva. Integralni deo ove slike je da se ravnote a u smislu odluivanja premeta na graansko drutvo koje usmerava administrativnu mo dr ave i ima sna an uticaj na odluke koje se donose na dr avnom nivou. Umesto da se kao u liberalnoj koncepciji graansko drutvo shvati u vidu proirenja sfere dr ave, a deliberativna demokratija kao proirenje predstavnike demokratije, Habermas pretpostavlja kako je javna sfera u potpunosti autonomna i kako upravo ona treba da ima odluujui uticaj kako na administrativnu sferu tako i na kanale kroz koje se generie izborni proces. Zato i ka e da sa politikom javnom sferom proceduralistiki model postavlja jednu arenu za detektovaTreba imati u vidu da primedba koncepciji liberalizma koju Habermas ovde izla e ne pogaa Rolsovu koncepciju politikog liberalizma koja i sama pretpostavlja odreenu ideju deliberativne demokratije. 26 Habermas, J. Three Normative Models of Democracy, in: Benhabib, S. (ed.) (1996) Democracy and Difference: Contesting the Boundaries of the Political, New Jersey: Princeton University Press, p. 24.
25

234

nje, identifikaciju i interpretaciju onih problema koji utiu na drutvo u celini.27 Ono to se ovde ini problematinim nije toliko sama ideja proceduralizma, koliko te nja da se ona pove e sa politiki koncipiranom javnom sferom. Naime, te nja da se balans izmeu dr ave i graanskog drutva preokrene u korist ovog drugog, karakteristian je za socijal-demokratsku politiku koncepciju. U tom pogledu bi Habermasov proceduralizam poivao na politikoj koncepciji socijal-demokratske prirode, i upravo kao takav predstavljao alternativu prethodno opisanim liberalnim i republikanskim politikim koncepcijama u koje je takoe ugraen ideal deliberativne demokratije. Ono to Habermas previa je da bi pretpostavka proceduralizma uzeta sama po sebi trebalo da bude neutralna u pogledu toga da li e se primeniti na osnovnu strukturu drutva, kako to ini Rols, ili na javnu sferu graanskog drutva, kako to ini Habermas. Drugim reima, pretpostavka proceduralne deliberativne demokratije kakvu Habermas zastupa, mogla bi da bude koncipirana samo kao nezavisna u odnosu na bilo koju politiku koncepciju, pa i onu koja se Habermasu ini najprivlanijom. To da li su rezultati istog proceduralnog istra ivanja primenjivi u kontekstu pojedinih politikih koncepcija, sasvim je drugo pitanje. Uprkos prethodno opisanim razlikama izmeu razliitih shvatanja deliberativne demokratije s obzirom na republikansku, liberalnu i socijal-demokratsku politiku koncepciju, na kraju bi ipak trebalo istai kako je zajednika pretpostavka svih ovih gledita to da je javna deliberacija slobodnih i jednakih graana ono to ini osnov legitimnosti politikog odluivanja. U tom pogledu su sve one sutinski saglasne. 4. Ideja o irokom ueu graana u ureenju politikog ivota zajednice stara je koliko i sama ideja demokratije. Meutim, kljuni podsticaj za razvoj savremene teorije participativne demokratije bila je dominacija pluralistike teorije u periodu od poetka 50-ih do kraja 60-ih godina XX-og veka. Pluralisti su, naime, doli do zakljuka da iroko uee graana ne samo da nije mogue detektovati u savremenim demokratijama, ve i da je dobro to je to tako, jer prekomerno meanje graana u politika pitanja mo e negativno da se odrazi na stabilnost zajednice. Drugim reima, to to se uee graana u savremenim demokratijama svodi uglavnom na glasanje je
27

Isto, p. 29.

235

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

pozitivna stvar, ako na tu injenicu gledamo iz perspektive stabilnosti demokratskog poretka. Ukoliko se teorija deliberativne demokratije razvila kao direktna suprotnost teoriji drutvenog izbora, moglo bi se rei kako je savremena teorija participativne demokratije nastala u direktnoj suprotnosti prema pluralistikoj teoriji. Njen osnovni cilj je da iznova afirmie i dodatno osmisli ideje irokog uea i kontrole koje graani treba da ispolje u pogledu ivota u zajednici. Umesto umpeterovske slike po kojoj je demokratija vladavina politiara, ovi teoretiari uglavnom smatraju kako je za uspeno funkcionisanje demokratije neophodna kontinuirana interakcija izmeu izabranih predstavnika i samih graana. Teoretiari participativne demokratije kao svoje intelektualne pretke uglavnom navode Rusoa i Mila (J. S. Mill). Oni posebno naglaavaju Rusoov stav da suverenitet ne mo e da ima predstavnike, kao i Milovo vienje da uee u ureenju politikih poslova doprinosi moralnom razvoju linosti. Prva savremena teorija participativne demokratije razvijena na ovim rusoovskim i milovskim osnovama nastala je 1970. godine, odnosno sa pojavom knjige Participacija i demokratska teorija Kerol Pejtmen (C. Pateman). Meutim, navedeni klasini autori su Pejtmenovoj poslu ili samo kao osnova za razvijanje nekih konkretnih ideja u pogledu mogunosti realizacije irokog uea graana u ureenju zajednikih poslova. Ona se zato naroito fokusirala na dve oblasti u kojima bi tako neto bilo mogue, ali i delotvorno u pogledu transformacije itavog demokratskog poretka. Iako Pejtmenova smatra kako je demokratizacija neophodna na svim nivoima poev od porodice, medija, obrazovanja, itd., ona posebnu pa nju posveuje demokratizaciji u poslovnoj sferi. U tom pogledu predla e koncepciju radnikog samoupravljanja kao onog modela koji bi trebalo u velikoj meri da doprinese kako transformaciji procesa odluivanja u samoj toj sferi, tako i iroj drutvenoj transformaciji. Orijentacija na radno mesto je logina, jer zaposleni najvie vremena provode u radnom okru enju, tako da im i ne preostaje previe vremena za neko delotvornije politiko uee. Isto tako, odluivanje po modelu radnikog samoupravljanja doprinosi transformaciji samog drutvenog poretka utoliko to zaposleni imaju mo da direktno utiu na konane odluke, te sami kreiraju onu poslovnu politiku koja je u interesu kako svakog od njih pojedinano, tako i drutva gledanog u celini. Iako danas ove ideje deluju prilino prevazieno, u kojoj meri su one bile uticajne u

IVAN MLADENOVI

236

Videti: Dal, R. A. (1993) Uvod u ekonomsku demokratiju, Beograd: Savremena administracija 29 Pateman, C. (1970) Participation and Democratic Theory, Cambridge: Cambridge University Press, p. 110.

28

237

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

periodu 70-ih i poetka 80-ih godina XX-og veka najbolje svedoi injenica da je Dal, najznaajniji predstavnik pluralistike teorije, 1985. godine objavio knjigu u kojoj je branio tezu da je za dalji razvoj demokratije nu na demokratizacija poslovne sfere upravo po modelu samoupravljanja.28 Ova teza nastala je kao rezultat te nje da se odgovori na izazov daljeg razvoja demokratije u uslovima narastajue ekonomske nejednakosti. Demokratizacija odluivanja na radnom mestu bi trebalo, po Dalu, da bude garancija jednakosti u pogledu mogunosti politikog odluivanja, bez koje nema demokrataskog poretka. Zakljuak Pejtmenove je neto konkretniji jer ona tvrdi kako samo puno ili efektivno uee graana u procesu demokratskog odluivanja znai istinsku participaciju. Ukoliko je odluivanje graana efektivno, onda oni uee u samom procesu smatraju vrednim truda, to ujedno poveava i njihovu motivaciju da odgovorno i iskreno posvete vreme takvim aktivnostima. Druga va na zamisao Pejtmenove je da treba afirmisati lokalni nivo odluivanja kao najprikladniji okvir za razvoj participativne demokratije. Ve Ruso je tvrdio kako je istinska demokratija mogua jedino u manjim zajednicama. U istom duhu Pejtmenova smatra kako e ljudi u najveoj meri biti zainteresovani da uzmu uee u onim aktivnostima koje ih se neposredno tiu i na koje mogu efektivno da utiu. A upravo je lokalni nivo taj u kome je realno izvodiva takva vrsta odluivanja u koju bi bili ukljueni svi graani.29 Sredinom osamdesetih znaajan doprinos ovoj teorijskoj orijentaciji dao je Barber (B. R. Barber) sa svojim predlogom sna ne demokratije (strong democracy) za koju su karakteristine participacija, aktivizam i usmerenost ka dijalogu. Barber ovu ideju sna ne demokratije vidi kao suprotstavljenu dvema drugim zamislima demokratije. Sa jedne strane ona je suprotstavljena tankoj koncepciji predstavnike demokratije, a sa druge punoj koncepciji unitarne demokratije. Za prvu je karakteristino svoenje uloge graana jedino na glasanje, koje je, po Barberu, najmanje vredno od svih prava karakteristinih za demokratiju, zatim se glasanje kao i osnovna prava, shvata po modelu linog interesa i kao rezultat sledi da su

IVAN MLADENOVI

graani uglavnom apatini u pogledu uzimanja uea u politikim aktivnostima. Za unitarnu demokratiju je tipino da se umesto na line interese usmerava na vre veze u vidu bratstva ili krvnog srodstva koje garantuju zajednitvo. Barber odbacuje drugu koncepciju zbog svoje potencijalne totalitarne dimenzije, dok se prvoj suprotstavlja insistiranjem na irokom ueu graana u kreiranju politikog ivota zajednice. Sopstveni koncept sna ne demokratije koji treba da omogui takvo jedno uee on definie kao politiku po modelu participacije u kojoj se sukob u nedostatku nezavisne instance razreava kroz participatoran proces tekueg, neposrednog samo-zakonodavstva i stvaranja politike zajednice koja je u stanju da transformie zavisne, privatne individue u slobodne graane, kao i pojedinane i privatne interese u javna dobra.30 Osobenost Barberovog pristupa sastoji se u tome to je pokuao da ponudi itav niz konkretnih predloga kako bi koncept sna ne demokratije bio sproveden u delo. Neki od tih predloga ukljuuju skuptine koje su formirane na nivou susedstva i koje imaju mogunost donoenja politikih odluka, transformaciju odluivanja na gradskom nivou koja podrazumeva reprezentativne sastanke, izbore uz pomo kocke na lokalnom nivou, uestale referendume na nacionalnom nivou, graansko obrazovanje, itd. Vizija slobode koja treba da bude ostvarena uz pomo ovih konkretnih mera su bune skuptine u kojima se svakog dana mukarci i ene susreu kao graani i kroz raspravu zajedniki uestvuju u odreivanju kursa zajednice. Novija gledita po pitanju direktne demokratije, imaju tendenciju da ubla e suprotstavljenost izmeu reprezentativne demokratije i participativnog modela, tako to definitivno odbacuju stanovite po kome demokratija mo e da funkcionie bez vlade, parlamenta i partija, kao beznade no utopijsko. Za razliku od veine koncepcija participatorne demokratije koje su na predstavniku demokratiju gledale kao na nu no zlo, teorije koje su se javile 90-ih godina u pozitivnom svetlu gledaju na ovaj neizbe an deo demokratskog odluivanja. U tom kontekstu je Bad (I. Budge) razvio party-based model direktne demokratije koji podrazumeva uzajamno dopunjavanje predstavnikih i direktno-demokratskih instanci.31
Barber, B. (1984) Strong Democracy: Participatory Politics for a New Age, Berkeley: University of California Press, p. 151. 31 Ovaj model razvijen je u knjizi: Budge, I. (1996) The New Challenge of Direct Democracy, Cambridge: Polity Press
30

238

Po ovom modelu parlament i politike partije i dalje imaju svoju sutinsku zakonodavnu ulogu, meutim, ona je ograniena time to svaki od zakona mora da proe i na referendumu koji ukljuuje sve graane na nivou dr ave. Zahvaljujui ovom mehanizmu graani bi direktno bili ukljueni u donoenje odluka, bili bi bolje informisani o kljunim zakonskim aktima, obrazovaniji s obzirom da ta akta treba dobro da poznaju i imali bi mogunost da stave veto na one mere i politike za koje smatraju da favorizuju neke line ili grupne interese. Na kraju bi trebalo jo dodati da je participativna demokratija, koja je suprotstavljena pluralistikoj teoriji s obzirom na pohvalu pasivnosti graana i teoriju drutvenog izbora poto na demokratsko odluivanje gleda samo kao na privatan in glasanja, gotovo u potpunosti kompatibilna sa deliberativnom demokratijom. Tanije reeno, iako ih treba razlikovati s obzirom na neka specifina obele ja, ove dve teorije u velikoj meri nadopunjuju jedna drugu i esto se pojavljuju u nekoj vrsti meovite teorije u kojoj su njihovi elementi kombinovani. Nakon predlo ene analize savremenih teorija demokratije ostaje da se preciznije odrede granice izmeu njih, kao i da se opravda njihov izbor. Kada je re o takama razgranienja prva krupna razlika koja se namee je ona izmeu izmeu prvog i drugog para teorija. Pluralistika teorija i teorija drutvenog izbora mogu se nazvati ekonomskim teorijama demokratije s obzirom da na demokratski nain odluivanja gledaju iz perspektive interesa, koji se shvata ili kao interes neke grupe ili kao lini interes. Naime, ovaj naziv je ve uveliko u opticaju u okviru demokratske teorije i on obuhvata kako navedene teorije, tako i iri krug srodnih teorija koje se zasnivaju na istim pretpostavkama. U nedostatku boljeg imena drugi par teorija, koji obuhvata deliberativnu i participativnu demokratiju, mo e se nazvati ne-ekonomskim ili altruistikim teorijama demokratije. Ovaj naziv je prikladan u meri u kojoj ove teorije kao osnovno polazite usvajaju mogunost da graani rtvuju svoje sopstvene interese zarad onoga to je na osnovu boljih razloga definisano kao opte dobro. Gledano iz perspektive podele na ekonomske i altruistike teorije demokratije, ini se da je razlika izmeu njih nepomirljiva i da nije mogue formulisati jedinstvenu teoriju, a da se ne naprave krupni ustupci u pogledu odustajanja od nekih pretpostavki karakteristinih za svaki od tipova teorija. Izazov za teoriju demo-

239

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

kratije koja treba da doka e suprotno sastojao bi se u pretvaranju ove nepomirljive razlike u taku spoja izmeu navedenih tipova teorija i u zavrnom delu rada bie naznaeno koji bi pravac istra ivanja bio najprimereniji ovakvom jednom pokuaju. Ukoliko se sa ovog uoptenog plana pree na preciznija razgranienja izmeu predlo enih teorija, onda se linija razgranienja mo e povui izmeu svake od njih. Iako dele neke zajednike pretpostavke, ekonomske teorije demokratije se u velikoj meri razlikuju s obzirom na metodoloke pristupe i osnovna polazite.32 Metodoloki gledano pluralistika teorija je deskriptivne prirode, dok je za teoriju drutvenog izbora karakteristino isto normativno istra ivanje.33 One se takoe razlikuju s obzirom na injenicu da prva polazi od interesa koje imaju odreene grupe, dok druga polazi od linih interesa izra enih u vidu preferencija. U kojoj je meri ova razlika znaajna mo e se videti iz Olsonovog (M. Olson) odreenja kolektivnog delovanja, koje je blisko polazitu teorije drutvenog izbora, a koje u potpunosti dovodi u pitanje postojanje tako neeg kao to je interes grupe koji svi njeni lanovi u jednakoj meri slede. Olson je uz pomo logike kolektivnog delovanja pokazao da ako se poe od pretpostavke linog interesa, onda se pre mo e oekivati da e podsticaj za nesaradnju koji je praen nekom kolektivnom dobiti, prevazilaziti individualni podsticaj za saradnju da se do te dobiti doe.34 Drugim reima, pretpostavka da e neke individue biti verceri (free-rider) koji svoju dobit ostvaruju zahvaljujui doprinosu drugih ukazuje na pogreku u te nji da se interes grupe shvati kao ono emu svi njeni lanovi u podjednakoj meri te e, kako to ini pluralistika teorija. Generalna linija razgranienja izmeu ekonomskih teorija demokratije i deliberativne demokratije zasniva se na prethodno definisanoj optoj podeli, jer su prve usmerene na interese, bilo da su
IVAN MLADENOVI
32 Pojedini autori tvrde kako ove dve teorije imaju sasvim obrnute logike kada je re o stabilnosti demokratskog poretka. Za ovu tezu videti: Miller, N. R. Pluralism and Social Choice, The American Political Science Review, Vol. 77, No. 3., (Sep., 1983), pp. 734-747. 33 S obzirom da je deskriptivno usmerena, pluralistika teorija se neprestano susree sa tekoama kada je re o idealima demokratije. Za karakteristian primer videti: Dal, R. A. (1994) Dileme pluralistike demokratije, Beograd: Beogradski izdavako-grafiki zavod, str. 32-34. 34 Olson, M. (1971) The Logic of Collective Action, Cambridge: Harvard University Press, p. 2.

240

oni shvaeni kao lini ili grupni, dok je deliberativna demokratija usmerena na postizanje konsenzusa u pogledu opteg dobra. Meutim, mnogo zanimljivija razlika od ove uoptene je ona koja se tie teorije drutvenog izbora i deliberativne demokratije. Prva demokratiju uglavnom svodi na glasanje i uloga koju individue imaju je privatni in glasanja. Druga istie nu nost javne rasprave i javnog donoenja odluka pretpostavljajui da pojedinci u traganju za optim dobrom mogu da apstrahuju sopstvene line interese i preferencije i donesu one odluke koje su u optem interesu. Kljuni prostor neslaganja nalazi se, dakle, na mestu razgranienja izmeu ove dve teorije. Zato ne udi da je najnovija teorija demokratije uglavnom obele ena preciznim definisanjem taaka slaganja i neslaganja izmeu ove dve teorije, pri emu se odluujui znaaj uglavnom pridaje jednoj od teorija. Opisana usmerenost deliberativne demokratije na in glasanja mo e biti shvaena kao neka vrsta smernice za uspostavljanje bli e veze izmeu ovih teorija. Izgleda da taj pravac istra ivanja mo e da pru i nova zanimljiva i plodna teorijska istra ivanja, ali i da ponudi niz konkretnih praktinih reenja za bolje funkcionisanje demokratije u savremenim uslovima. Prethodno je istaknuto da postoji temeljna saglasnost izmeu deliberativne i participativne demokratije u pogledu usmerenosti na opte dobro. Meutim, i jedna i druga se mogu shvatiti u svojoj vie realistinoj ili vie utopijskoj dimenziji. Tako bi deliberativna demokratija shvaena kao neka vrsta dopune odluivanja u vidu glasanja bila suprotstavljena kako utopijskom vienju deliberativne demokratije u kome se odluuje samo na osnovu rasprave i postizanja konsenzusa, tako i utopijski shvaene participativne demokratije kao dominantnog modela odluivanja u politikom ivotu zajednice. U ovoj utopijskoj dimenziji deliberativna demokratija i participativna demokratija se u velikoj meri pribli avaju idealu anarhije. Mogue je, meutim, taku razgranienja prema anarhiji povui na takav nain da unutar teorije ostaju sva prethodno opisana gledita. Tako bi predstavnika demokratija dopunjena elementima deliberativne i participativne demokratije bila neka vrsta koncepcije koja je suprotna anarhiji. injenica je da veina teoretiara savremene demokratije ovakvu jednu koncepciju smatra kako realistinim opisom sadanjeg stanja demokratije, tako i smerom u kome treba tragati za daljim praktinim reenjima.

241

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

IVAN MLADENOVI

Opravdanje u pogledu izbora savremenih teorija demokratije koje su u ovom radu analizirane bie uinjeno s obzirom na pojedine sline klasifikacije koje su napravili drugi autori. Kaningem (F. Cunningham) tako pored razmatranih teorija razlikuje jo liberalnu demokratiju, demokratski pragmatizam i radikalnu demokratiju.35 S obzirom da se ne ograniava na savremene teorije, autor liberalnu demokratiju razmatra kako kroz istorijsku perspektivu, tako i s obzirom na neke novije rasprave. Treba istai da u ovom radu nije bilo potrebe da se liberalna demokratija istakne kao posebna teorija, jer su pojedini autori koji su formulisali predlo ene teorije sebe razumevali upravo u tom irem kontekstu. Koncepcija liberativne demokratije bila bi, dakle, ira politika koncepcija sa kojom su kompatibilne ne samo teorije ovih autora, ve i sve druge predlo ene teorije (iako ne u svim aspektima). to se tie demokratskog pragmatizma, va ila bi takoe pretpostavka kompatibilnosti sa svim opisanim teorijama. Neto drugaije stoji stvar sa radikalnom demokratijom, odnosno nizom stanovita koja se zasnivaju na post-strukturalistikim pretpostavkama. Razlog zbog koga ova vrsta teorije nije uzeta u razmatranje bio bi to ona pre obuhvata niz kritikih ili dekonstruktivistiki usmerenih modela nego to nudi neku koherentnu i zaokru enu teoriju demokratije. Najzad, treba istai da Kaningem razliite ekonomske teorije demokratije razmatra pod zbirnim nazivom katalaksija. Uprkos tome to analizira neke od najva nijih ekonomskih teorija demokratije, Kaningem se tek uzgredno osvre na teoriju drutvenog izbora. Ova odluka se ini neobinom s obzirom na stvarni uticaj koji je teorija drutvenog izbora imala u pogledu razvoja savremene demokratske teorije. Predlo ena klasifikacija teorija demokratije u ovom radu najslinija je onoj koju je zastupao Elster razlikujui tri vrste politikih teorija s obzirom na pitanje demokratije. On pored deliberativne i participativne demokatije u vidu ima i iru koncepciju koja se mo e nazvati ekonomskim teorijama demokratije, a u okviru koje uglavnom razmatra teoriju drutvenog izbora.36 Osnovna zamerka Elsterovom pristupu bi se sastojala u tome da nije u dovoljnoj meri
Videti: Kaningam, F. (2003) Teorije demokratije, Beograd: Filip Vinji Elster, J. The Market and the Forum: Three Varieties of Political Theory, in: Elster, J., Hylland, A (eds) (1986) Foundations of Social Choice Theory, Cambridge: Cambridge University Press, posebno pp. 103-104. i pp. 127-128.
36 35

242

razgraniio razliite pristupe u okviru ekonomskog shvatanja demokratije, o emu svedoi i zbirni naziv privatno-instrumentalne teorije. Sovard (M. Saward) je u pokuaju da identifikuje najnovije tendencije u okviru demokratske teorije takoe istakao deliberativnu i direktnu demokratiju, ali njima pridodaje sledee etiri: globalnu demokratiju, asocijativnu demokratiju, ekoloku demokratiju i politiku prisutnosti.37 Imajui u vidu ova dodatna razgranienja moglo bi se rei kako je opte prihvaeno stanovite da se na globalizaciju pre gleda kao na polje primene razliitih teorija demokratije, nego kao na posebnu teoriju. Asocijativna demokratija, koja podrazumeva irok stepen uea graana i prenoenje odreenih funkcija dr ave na lokalni plan i nevladine organizacije, mogla bi se smatrati nekom vrstom participativne demokratije. Ekoloka demokratija se u velikoj meri zasniva na elementima participativne i deliberativne demokratije tako da je pitanje u kojoj meri se ona mo e smatrati nekom nezavisnom teorijom. Konano, politika prisutnosti ili zastupljenosti manjinskih zajednica u okviru demokratskog drutva se uglavnom razmatra kao deo ireg problema koji se tie funkcionisanja predstavnike demokratije u savremenim uslovima. Osnovno opravdanje u pogledu izbora teorija le i, ipak, u potrebi da se definie iri teorijski okvir koji bi bio najadekvatiji za itav niz daljih istra ivanja. Imajui u vidu teorijski okvir koji obuhvata elemente svih razmatranih savremenih teorija demokratije, bie skicirana jedna od moguih teorija koja se zasniva na nekim od tih elemenata. U cilju bli e specifikacije takve jedne teorije bie razmotreno nekoliko optih karakteristika svake teorije. Teorije, dakle, mogu da budu: 1. deskriptivne/normativne 2. tanke/pune 3. imperijalistike/liberalne 4. atomistike/holistike Treba istai da upkos tome to se, uopteno gledano, teorije mogu klasifikovati kao deskriptivne ili normativne, ova razlika najee nije u tolikoj meri odsena. Drugim reima, jedna celovita teorija obino sadr i kako normativne tako i deskriptivne elemente. Naime, da bi se formulisali neki konkretni predlozi kako bi stvari
37 Videti: Soward, M. Reconstructing Democracy: Current Thinking and New Directions, Government and Opposition, Vol. 36., No. 4, (2001), pp. 559-581.

243

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

trebalo da stoje, esto je neophodno da se najpre pru i adekvatan opis postojeeg stanja. Isto tako, jedna politika teorija koja je po svom usmerenju normativna, ukoliko previdi element izvodljivosti, nu no se ispostavlja kao utopijska. Ova fleksibilnost u pogledu distinkcije deskriptivno/normativno, ipak ne znai da nije mogue praviti jasnu razliku izmeu deskriptivno i normativno usmerenih istra ivanja. Tako bi od predlo enih teorija pluralizam bio deskriptivna teorija, dok bi sve ostale bile normativne. Teorije su tanke ukoliko se sastoje od jednog ili manjeg broja elemenata. Pune su ako sadr e vei broj elementa. One su imperijalistike ako je taj jedan element osnova celokupne objanjavalake moi teorije, ili liberalne ukoliko doputaju koegzistenciju razliitih elemenata, odnosno, teorijskih pristupa. Konano, teorije su atomistike ako podrazumevaju redukciju na neke osnovne elemente ili mehanizme, dok su holistike ukoliko razliiti elementi ne samo da koegzistiraju, ve bivaju povezani u sistematsku celinu. Imajui u vidu sve navedene karakteristike moglo bi se rei kako je, na primer, teorija drutvenog izbora normativna, tanka, imperijalistika i atomistika. Teorija koja bi sadr ala elemente prethodno definisanog teorijskog okvira koji obuhvata sve razmatrane koncepcije demokratije, bila bi normativna, puna, liberalna i holistika. Meutim, nekoliko problema stoji na putu razvoja ovakve jedne teorije. Najpre to to je pluralistika teorija deskriptivna. Zatim, krajnja suprotstavljenost pluralizma i participativne demokratije po pitanju uea graana u demokratskom odluivanju. Potom to to pluralizam akcenat uglavnom stavlja na sukob, dok deliberativna demokratija pretpostavlja mogunost razreenja sukoba uz pomo dijaloga. Takoe razliita shvatanja racionalnosti u teoriji drutvenog izbora i deliberativnoj demokratiji teko da mogu da budu usklaena. Ono to se na ovom stupnju razvoja teorije demokratije mo e konstatovati je inherentna ogranienost svake od ovih teorija uzete pojedinano. Stoga je danas najprikladniji pristup onaj koji kombinuje elemente razliitih teorija. Nu nost ovakve jedne pick-and-mix strategije Sovard objanjava sledeim reima: Ponekad je u tekuim i kompleksnim raspravama, kakva je ona koja se tie osobenosti demokratskih sistema, nu no da se uini korak unazad, da se preispitaju kljune pretpostavke i da se razmisli o povezivanju razliitih, naizgled odvojenih elemenata i pozicija koje

IVAN MLADENOVI

244

Literatura
Arrow, K. J. (1963) Social Choice and Individual Values, New York: John Wiley & Sons Barber, B. (1984) Strong Democracy: Participatory Politics for a New Age, Berkeley: University of California Press
38

Isto, p. 580.

245

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008

su ukljuene u raspravu...Danas se ono to podrazumevamo pod ovim pojmom (pojmom demokratije I. M.) nalazi u ubrzanom procesu postajanja raznovrsnim, manje simetrinim, vie rastegljivim i kompleksnim. U tom smislu trebalo bi da budemo relaksiraniji kada je re o novoj pick-and-mix koncepciji proceduralne demokratije.38 Generalna okrenutost ka proceduralizmu ini se krajnje opravdanom ukoliko se ima u vidu potreba da se nae osnova koja bi bila zajednika za razliite teorije. Sovard svoju verziju novog proceduralizma predstavlja kao argument drugog-reda, koji se ne zasniva toliko na viziji prvog-reda koja podrazumeva kako bi demokratija trebalo da izgleda, koliko na promiljanju i vrednovanju razliitih takvih vizija. U tom pogledu se za eljenu teoriju mo e rei da se uklapa u ovo odreenje novog proceduralizma. Elementi od kojih se teorija sastoji bi bili sledei: 1. preuzima se element sukoba iz pluralistike teorije, s tom razlikom to uz pomo teorije igara biva analiziran na normativan, a ne deskriptivan nain; 2. osnovno polazite ostaje individualna racionalnost, kao i u teoriji drutvenog izbora, s tom razlikom to se vre dalja proirenja pojma racionalnosti na tragu normativnosti u cilju pribli avanja konceptu deliberativne demokratije; 3. deliberativna demokratija se najpre shvata u isto proceduralnom smislu, to omoguava povezivanje sa proceduralnim shvatanjem glasanja u okviru teorije drutvenog izbora; i 4. participativna demokratija se shvata kao kompatibilna sa procesom stratekog planiranja i u tom pogledu se ispituju mogunosti daljih praktinih reenja. Time bi bile obuhvaene sve teorije koje podrazumeva naznaeni teorijski okvir, ili preciznije reeno, kljuni elementi analiziranih savremenih teorija demokratije. Ovakva jedna teorija trebalo bi da doprinese boljem razumevanju racionalnosti u kontekstu demokratije. Naznaeni teorijski okvir doputa, meutim, i druga srodna istraivanja, kao i dalja proirenja u pogledu elemenata.

Brennan, G., Pettit, P. Unveiling the Vote, British Journal of Political Science, Vol. 20, No. 3. (Jul., 1990), pp. 311-333. Budge, I. (1996) The New Challenge of Direct Democracy, Cambridge: Polity Press Cohen, J. Deliberation and Democratic Legitimacy, in: Hemlin, A., Pettit, P. (eds) (1989) The Good Polity: Normative Analysis of the State, Oxford: Basil Blackwell, pp. 17-34. Coleman, J., Ferejohn, J. Democracy and Social Choice, Ethics, Vol. 97, No. 1. (Oct., 1986) pp. 6-25. Dahl, R. A. (1956) A Preface to Democratic Theory, Chicago: Chicago Univerity Press Dahl, R. A. Decision-Making in Democracy: The Supreme Court as a National Policy-Maker, Journal of Public Law 6 (Fall 1957), pp. 279-95. Dal, R. A. (1993) Uvod u ekonomsku demokratiju, Beograd: Savremena administracija Dal, R. A. (1994) Dileme pluralistike demokratije, Beograd: Beogradski izdavako-grafiki zavod Elster, J., Hylland, A. Introduction, in: Elster, J., Hylland, A (eds) (1986) Foundations of Social Choice Theory, Cambridge: Cambridge University Press, pp. 1-10. Elster, J. The Market and the Forum: Three Varieties of Political Theory, in: Elster, J., Hylland, A (eds) (1986) Foundations of Social Choice Theory, Cambridge: Cambridge University Press, pp. 103-132. Fishkin, J. S. (1997) The Voice of the People: Public Opinion and Democracy, New Haven: Yale University Press Freeman, S. Deliberative Democracy: A Sympathetic Comment, Philosophy & Public Affairs, Vol. 29, No. 4, (Oct., 2000), pp. 371-418. Habermas, J. Reconciliation Through the Public Use of Reason: Remarks on John Rawlss Political Liberalism, Journal of Philosophy, Vol. 92, No. 3, (Mar., 1995), pp. 109-131. Habermas, J. Three Normative Models of Democracy, in: Benhabib, S. (ed.) (1996) Democracy and Difference: Contesting the Boundaries of the Political, New Jersey: Princeton University Press, pp. 21-30. Held, D. (1987) Models of Democracy, Cambridge: Polity Press Kaningam, F. (2003) Teorije demokratije, Beograd: Filip Vinji Lijphart, A. Consociational Democracy, in: McRae, K. (ed.) (1974) Consociational Democracy: Political Accommodation in Segmented Societies, Toronto: McClelland and Stewart, pp. 70-106.

IVAN MLADENOVI

246

Miller, N. R. Pluralism and Social Choice, The American Political Science Review, Vol. 77, No. 3., (Sep., 1983), pp. 734-747. Olson, M. (1971) The Logic of Collective Action, Cambridge: Harvard University Press Pateman, C. (1970) Participation and Democratic Theory, Cambridge: Cambridge University Press Pettit, P. (1997) Republicanism: A Theory of Freedom and Government, Oxford: Oxford University Press Rawls, J. (1971) A Theory of Justice, Cambridge: Harvard University Press Rols, D . (1998) Politiki liberalizam, Beograd: Filip Vinji Schumpeter, J. (1976) Capitalism, Socialism and Democracy, London: Allen & Unwin Soward, M. Reconstructing Democracy: Current Thinking and New Directions, Government and Opposition, Vol. 36., No. 4, (2001), pp. 559-581.

Ivan Mladenovi CONTEMPORARY THEORIES OF DEMOCRACY

Summary The aim of this paper is two-fold: first, to analyze several contemporary theories of democracy, and secondly, to propose a theoretical framework for further investigations based on analyzed theories. The following four theories will be analyzed: pluralism, social choice theory, deliberative democracy and participatory democracy. Key words: democracy, voting, interest, preferences, common good

247

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2008