Politiki sistemi i osnovna prava

I
Proirivanje liste ustavima proklamovanih prava oveka jedno je od obele`ja savremenih ustava i politikih sistema. Nasuprot ovoj pojavi najire konstitucionalizacije ljudskih prava stoji drugaija i ponajmanje jednoobrazna stvarnost ljudskih prava. Ustavne odredbe o osnovnim pravima razliito se ostvaruju u pojedinim politikim sistemima: ima politikih sistema u kojima ove odredbe u velikoj veini sluajeva potuju i ostvaruju, kao to ima i onih u kojima izmeu slova ustava i drutvene stvarnosti postoje velike razlike. Stvarnost ljudskih prava predstavlja zato jedno od glavnih merila za razvrstavanje politikih poredaka, kao i za ocenjivanje njihove legitimnosti. Razlika izmeu politikih sistema u kojima se po pravilu potuju i ostvaruju ustavne odredbe o osnovnim pravima i onih u kojima to po pravilu nije sluaj nije samo i pre svega empirijskog karaktera, ve u osnovi ove dve vrste politikih sistema le`e dve potpuno razliite koncepcije osnovnih prava, dva sasvim razliita gledanja na smisao i mesto osnovnih prava u politikom poretku. Da bi se pokazalo u emu se sastoji razlika izmeu ove dve koncepcije osnovnih prava potrebno je prethodno podsetiti na sam razvoj ideje o ljudskim pravima. Ljudska prava su savremeni naziv za ono to je krajem 18. veka nazivano prirodnim pravima: u tom smislu se u amerikoj Deklaraciji nezavisnosti govori o neotuivim pravima, a u francuskoj Deklara201

ciji prava oveka i graanina o prirodnim, neotuivim, svetim i nezastarivim pravima oveka. Ideja o prirodnim pravima trebalo je da izrazi stav da pojedinci imaju odreena prava prema dr`avnoj vlasti, kao i to da se ta prava ne izvode iz pravnog poretka ve iz same ljudske prirode. Drugim reima, prirodna prava stoje nasuprot pravnom poretku: iz pravnog poretka za pojedinca kao podanika proizilaze du`nosti, a tek je izvan pravnog poretka pojedinac od prirode obdaren odreenim pravima u odnosu na dr`avnu vlast. Zato su prirodna prava smatrana pravima oveka, ljudskim pravima, a ne graanskim i politikim pravima u dananjem smislu rei. Dve velike deklaracije prava na izmaku 18. veka, amerika i francuska, imale su, naravno, prethodnice u starijim poveljama o ljudskim pravima. Sve su te ranije povelje, meutim, imale ogranieni karakter i domaaj utoliko to su davale povlaen polo`aj odreenim drutvenim klasama i to su predstavljale sporazume izmeu odreenih drutvenih snaga, a prava koja su u njima proglaena ograniavala su pojedine nosioce dr`avne vlasti (pre svega krunu). Tek su Deklaracija nezavisnosti i Deklaracija prava oveka i graanina predstavljale povelje ljudskih prava u najirem smislu rei. Mada su ove dve deklaracije bile pre svega izraz nezadovoljstva starim drutvenim i politikim poretkom i proizvod osobenih i razliitih okolnosti, one su imale nadnacionalno i univerzalno va`enje. Krajem 19. veka odredbe o pravima pojedinaca prema dr`avnoj vlasti prele su iz deklaracija i povelja u ustave britanskih kolonija u Severnoj Americi, a zatim i u ameriki i francuski ustav, dobijajui tako karakter pravnih pravila. Drugim reima, ova prava nemaju vie vanpravni karakter, ona vie ne postoje izvan pravnog poretka ve, naprotiv, postaju njegov sastavni deo. Ali ta prava jo uvek ne predstavljaju subjektivna javna prava u savremenom smislu rei: sva su ova prava obnarodovana, ali ne i zajemena. Ustav priznaje pojedincima niz prava, ali ne predvia nain na koji e se vriti zatita tih prava, odnosno sredstva kojima se pojedinac mo`e slu`iti u odbrani ovih prava ako ih dr`avni organi povrede. Francuski ustav od 1791. tako preuzima Deklaraciju prava oveka i graanina od 1789. u kojoj se iznose razlozi za proglaavanje pojedinih prava (Sloboda saoptava202

nja misli i nazora jedno je od najdra`ih prava ovekovih l. 11),1 ali ne predviaju institucionalne garantije ovih prava. Ameriki ustav, meutim, ve najavljuje promenu u ovom pravcu. Taj Ustav, prema dobrom zapa`anju jednog amerikog komentatora, imao je prvenstveno pravniki karakter, dok je Francuski ustav, odnosno Deklaracija prava oveka i graanina koja je inila njegov sastavni deo, vie podseala na lepo sainjenu raspravu o vladi.2 Da ameriki ustav ve sadr`i institucionalne garantije osnovnih prava svedoe miljenja samih tvoraca ovog Ustava. Tako je Aleksandar Hamilton u Federalistikim spisima izlo`io stav da prava pojedinca mogu biti zatiena samo u sistemu u kome ustav postavlja odreena ogranienja zakonodavnoj vlasti, a sudovi su du`ni da proglaavaju nitavim sve zakonodaveve akte koji su protivni oiglednom smislu ustava: sudovi su posrednik izmeu naroda i zakonodavnog tela koji treba da dr`i zakonodavca u okvirima ovlaenja koja su mu dodeljena.3 Mada pravo sudske kontrole ustavnosti zakona kojima se naruavaju konkretna prava pojedinaca nije bilo izriito propisano, Hamiltonovim tumaenjem najavljeno je da e tu vlast primenjivati Vrhovni sud, to se stvarno i dogodilo petnaestak godina kasnije. Pored ovoga, znatno ranije, amandman I na ameriki ustav zabranjivao je zakonodavcu donoenje bilo kakvih propisa kojima bi se ograniavale osnovne politike slobode: Kongres ne mo`e doneti nikakav zakon o ustanovljavanju neke religije ili zakon kojim bi se zabranjivalo slobodno ispovedanje vere; zakon koji bi ograniavao slobodu govora ili tampe ili pravo graana da se u miru okupljaju i da se obraaju vladi radi ispravljanja nepravdi. Tumaei Ustav, ameriki Vrhovni sud je ogranienje, odnosno ustavnu zabranu da Kongres ne mo`e doneti nijedan zakon kojim se ograniavaju politike slobode kasnije pored zakonodavne vlasti proirio i na izvrnu i sudsku vlast, pa i na propise dr`ava lanica (u skladu sa odredbom amandmana XIV, odeljak 1).
1

Lep prevod ove deklaracije sadr`an je u knji`ici Leon Bur`oa, Alber Meten, Deklaracija prava oveka i graanina, Beograd, Izdanje Republikanske omladine, 1907. Zechariah Chafee, Jr., How Human Rights Got into the Constitution, Documents of Fundamental Human Rights, New York, Atheneum, 1963, vol. 1, str. 52-55. Alexander Hamilton, James Madison, John Jay, The Federalist Papers, New York, New American Library, 1961, No. 78, str. 464-472.

203

Tokom prolog veka ustavna naela o pravima graana bila su zatiena nizom novih ustavnih garantija. Posebno je bio zanimljiv i veoma uticajan danas ve jedan od najstarijih liberalnodemokratskih ustava, Ustav Belgije od 1831. Ovaj Ustav, koji je u noveliranom obliku jo uvek na snazi, sadr`avao je garantije da osnovna politika prava (sloboda tampe, sloboda okupljanja i sloboda udru`ivanja) ne podle`u prethodnom odobrenju dr`avne vlasti, to je znailo da su se ova prava mogla ostvarivati potpuno slobodno i bez ikakvih ogranienja, a da se za protivpravne radnje u vrenju ovih prava moglo odgovarati samo naknadno: tampa je slobodna; cenzura ne mo`e nikada da bude ustanovljena; od pisaca, izdavaa ili tampara ne mo`e se tra`iti kaucija (l. 18, st. 1). Belgijanci imaju pravo da se mirno i bez oru`ja okupljaju, saobra`avajui se zakonima koji mogu da reguliu ovo pravo, ali ne podvrgavajui ga prethodnoj dozvoli (l. 19, st. 1). Belgijanci imaju pravo da se udru`uju; to pravo ne mo`e biti podvrgnuto bilo kakvoj preventivnoj meri (l. 20). Formulisana na nain na koji se to uinilo u belgijskom ustavu i ustavima koji su sadr`avali sline odredbe navedena politika prava nisu mogla biti ni na koji nain zakonima ograniena ili ukinuta, dok ustavi u kojima se ova prava proglaavaju, ali ne i garantuju, omoguavaju da ova prava budu ne samo ograniena ve i ukinuta. Ovakve ustavne garantije osnovnih prava po pravilu su bile u ustavima ili posebnim zakonima praene sudskim garantijama koje su pojedincima omoguavale da se protiv nezakonitih akata i radnji vlasti `ale redovnim ili upravnim sudovima, a kasnije i ustavnim sudovima. Tek na ovaj nain su osnovna prava dobila karakter subjektivnih javnih prava. Slobodan Jovanovi sa`eto prikazuje ovaj razvoj ideje o osnovnim pravima na sledei nain: Shvaena isprva kao prava van pravnog poretka, prava prirodna; uneta zatim ustavom u okvir pravnog poretka, ali samo kao refleksna prava, prava pojedinca stavljena su, najzad, pod sudsku zatitu, i dobila svu va`nost subjektivnih prava.4 Koncepcija osnovnih prava koja je ovde izneta, danas praktino objedinjuje obele`ja sva tri perioda u razvitku ideje i prakse osnovnih prava. Osnovna prava su ne samo proklamovana i garantovana,
4

Slobodan Jovanovi, Dr`ava, Beograd, Geca Kon, 1936, knj. 1, str. 221. Uporediti i ore Tasi, Prava i du`nosti graanina, Novi Sad, Matica Srpska, 1925.

204

ve se ustavi pluralistikih demokratija, odnosno zemalja u kojima je ova koncepcija osnovnih prava i zaeta, nisu odrekli ni prirodnopravne, nadpravne dimenzije osnovnih prava. Ovakav odnos prema prirodnopravnoj dimenziji osnovnih prava vidljiv je u posleratnim ustavima Francuske od 1946. i 1958, koji su svojim sastavnim delom proglasili Deklaraciju prava oveka i graanina od 1789. Preambula Ustava od 1958. zato i poinje reima: Francuski narod sveano proglaava svoju privr`enost pravima oveka i naelima narodne suverenosti kako su bila usvojena Deklaracijom od 1789, potvrenom i dopunjenom Preambulom Ustava od 1946. Pored toga, Univerzalna deklaracija o pravima oveka, koju su 1948. usvojile dr`ave lanice Ujedinjenih nacija, takoe sadr`i niz odredbi koje imaju karakter prirodnih prava za veliki broj savremenih dr`ava. Oigledno je, na primer, da odredba l. 13. Deklaracije koja glasi da svako ima pravo da napusti svaku zemlju, ukljuujui svoju vlastitu, i da se vrati u svoju zemlju, ne predstavlja pozitivno pravo za veliki deo oveanstva. Ali ta odredba kojom se zapravo istie da je moralno neispravno, nedopustivo svako ograniavanje slobode kretanja, pa i izlazak iz vlastite zemlje i povratak u nju, ima dubokog moralnog smisla za one milione ljudi koji su ovoga prava lieni ili kojima je ovo pravo na razliite naine ograniavano i uslovljavano.

II
Sutina koncepcije osnovnih prava o kojoj je dosada bilo rei svodi se na stav da ova prava imaju obele`ja optih i jednakih prava koja pripadaju svakom pojedincu kao ljudskoj linosti, bez obzira na njegov odnos prema vladajuim drutvenim vrednostima i izvravanju drutvenih obaveza. Ba zato se u ovom sluaju mo`e govoriti o individualistikoj koncepciji osnovnih prava. Pojedinac u sistemu u kome je prihvaeno ovakvo gledanje na prirodna prava ima i propisane drutvene uloge i du`nosti, ali njihovo ispunjavanje nije preduslov za vrenje prava. Da bi raspolagao ovim pravima ovek ne treba da bude nita drugo do ljudsko bie, da pripada ljudskom rodu.
205

Utemeljena u samoj ljudskoj prirodi ova prava su neotuiva u onom smislu u kojem je neotuiva i sama ovekova priroda. Zato se i u Meunarodnom paktu o ljudskim pravima od 1966. istie da ova prava proizilaze iz uroenog dostojanstva ljudske linosti.5 Pojedinac ovim neotuivim pravima raspola`e u odnosu na drutvo i dr`avu u kojoj je olieno drutvo. Kao prirodna prava linosti ova prava imaju prednost nad pravima drutva i dr`ave, i to kako nedemokratske tako i demokratske dr`ave. Dr`ava je ta koja pre svega svojim injenjem treba da omogui ostvarenje ovih prava, mada ona predstavlja i najveu moguu opasnost po ova prava. Ba zato to ta prava prethode pravima drutva i dr`ave, ona predstavljaju, kako pie Karl Leventajn, zabranjena podruja (forbidden zones) za nosioce dr`avne vlasti.6 Kao podruja individualnog samoodreenja i samoostvarenja ova prava istovremeno ine i okvir u kojem pojedinci, prema dobro znanim reima iz Deklaracije nezavisnosti, mogu da tragaju za sreom pod uslovom da na ovaj nain ne dovode u pitanje ista prava drugih pojedinaca. To je, takoe, i smisao onoga to se izrie u l. 4. Deklaracije prava oveka i graanina: Svako je vlastan initi sve to ne kodi drugome i u tome se sastoji sloboda. Prema tome svaki ovek mo`e vriti svoja prirodna prava samo do onih granica koje obezbeuju ostalim lanovima drutva u`ivanje ovih istih prava. Ali ova podruja ljudskih prava ne predstavljaju za dr`avnu vlast samo zabranjeno podruje ve i mesto odakle se politiki zahtevi i interesi graana prenose u politiki proces. Zato je ovo podruje i od instrumentalnog znaaja za formiranje politike volje naroda. U tome je i razlika izmeu prava graanske slobode i prava politike slobode: dok je za prva karakteristina samostalnost pojedinca u odnosu na dr`avnu vlast, druga se ispoljavaju u pravu da se utie na delatnost i strukturu dr`avne vlasti.7 Vie je nego jasno da je ovom gledanju na smisao i prirodu osnovnih prava svojstveno i to da, u sluaju neizbe`nih sukoba
5

Rhoda Howard, Jack Donelly, Human Dignity, Human Rights, and Political Regimes, American Political Science Review 3/1986, str. 801-817. Karl Loewenstein, Political Power and the Governmental Process, Chicago, University of Chicago Press, 1965, str. 315. Isto, str. 316-317.

206

izmeu pojedinca i drutvene zajednice prednost daje pojedincu. Ovo se mo`e dobro objasniti na primeru jednog od osnovnih politikih prava, prava udru`ivanja. Na pravo udru`ivanja se, naime, mo`e gledati iz dva razliita ugla i zavisno od toga koju taku posmatranja odaberemo naa slika tog prava se menja. S jedne strane, pravo udru`ivanja predstavlja proirenje slobode pojedinca, odnosno njegovog prava da se stara o sopstvenim poslovima sve dok time ne vrea prava drugih. S druge strane, re je o pravu posebne vrste ije vrenje pod odreenim uslovima mo`e da ogranii slobodu pojedinca, pa i da dovede u pitanje postojei demokratski poredak. Jer, kad god ljudi udru`eno delaju oni stvaraju jedno telo koje, po prirodi stvari, poinje znatno da se razlikuje od pojedinaca koji ga ine. Zato ovo pravo kojim se proiruje sloboda pojedinca mo`e postati kobno po tu istu slobodu. Ovakva individualistika koncepcija osnovnih prava suoila se, meutim, sa neophodnou ponovnog tumaenja onoga asa kada je krug prvobitno individualnih prava poeo da se proiruje novim, kolektivnim i socijalnim pravima. Osnovna prava koja su predviali prvi ustavi imala su naime strogo individualni karakter. U amerikom ustavu i prvom francuskom ustavu ne pominje se ak ni sloboda udru`ivanja, premda je ona samo produ`etak line slobode pojedinca. Do najradikalnijeg proirivanja podruja starih graanskih i politikih prava novim socijalnim, ekonomskim i kulturnim pravima, dolazi posle Prvog svetskog rata u Vajmarskom ustavu, mada su ta prava uneta i u ranije ustave (recimo, Ustav Francuske od 1848). Ustav Nemakog rajha od 1919, odnosno Vajmarski ustav proglasio je niz ovakvih prava u odeljcima u kojima su ureena pitanja drutvenog `ivota, obrazovanja i kola i privrednog `ivota. Prigovori, pre svega teorijski, da socijalna i ekonomska prava imaju vie karakter ideala nego prava u u`em smislu rei nisu imali vei praktian uticaj na pozitivnopravna reenja. Pre bi se moglo rei da se krug ovih novih prava stalno proirivao i da je uz politika i graanska prava i uz socijalna i ekonomska prava stvoreno jedno novo podruje tzv. tree generacije ljudskih prava, u koja spadaju sasvim nova prava povezana sa tehnolokim novinama i strukturalnim karakteristikama savremenih visokorazvijenih drutava. Krug novih
207

prava proiren je pravima posebnih drutvenih grupa koje su, smatra se, bile nedovoljno zatiene, pa ak i iskljuene iz va`eih optih odredbi o ljudskim pravima. Re je o pravima lica treeg doba, pravima onesposobljenih, pravima bolesnika, stranih radnika, zatvorenika, vojnika, potroaa i korisnika i sl.8 Mnoga od ovih prava ve ine sastavne delove novijih ustava, a naroito su razvijena u politikim programima pojedinih radikalnih socijalistikih stranaka.9 Razliku izmeu starih graanskih i politikih prava i novih socijalnih i ekonomskih, sve u svemu, ne bi valjalo ni nepotrebno preuveliavati, ali ni zanemarivati. S jedne strane, socijalna i ekonomska prava od uticaja su i va`nosti za ostvarivanje graanskih i politikih prava. Svakog pojedinca, prema izlo`enoj koncepciji osnovnih prava, odlikuje njemu svojstveno ljudsko dostojanstvo i moralna vrednost koje dr`ava ne samo da mora pasivno da potuje, ve za njih mora da ispolji i aktivno interesovanje. Naelo jednakog uva`avanja i jednakih obzira prema svakom pojedincu zahteva da se dr`ava umea u privredni i drutveni `ivot kako bi umanjila socijalne i ekonomske nejednakosti, koje ne doputaju da do izra`aja doe jednaka moralna vrednost svakog. Ovo naelo zahteva osnovno materijalno blagostanje svih, kao i otklanjanje nejednakosti koje unizuju pojedinca.10 Tamo, meutim, gde nema graanskih i politikih sloboda (slobode miljenja i izra`avanja, stranakog i sindikalnog pluralizma, prava trajka i sl.) ne mo`e biti ni socijalnih i ekonomskih prava. S druge strane, kao to je ve izneto, ne mo`e se ni prei tako lako preko svega onoga to razdvaja i deli ove dve vrste prava. Pored toga to klasina prava podrazumevaju uzdr`avanje dr`ave od injenja, a nova socijalna i ekonomska prava povlae obavezu injenja dr`ave, prva vrsta prava razlikuje se od druge utoliko to je praena i odreenim institucionalnim garantijama, odnosno mogunou zatite pred sudovima, pa ova prava, za razliku od drugih, po pravilu imaju karakter subjektivnih javnih prava.
8

9 10

Jean-Paul Costa, Les librtes publiques en France et dans le Monde, Paris, Les Editions S. T. H., 1986, str. 162-170. Libert, liberts, Paris, Gallimard, 1976. Howard, Donelly, Human Dignity, Human Rights, and Political Regimes, str. 805-806.

208

III
Nasuprot opisanoj individualistikoj koncepciji osnovnih prava stoji jedno bitno drugaije shvatanje. Zajedniko je svim drutvima u kojima je prihvaena ova druga, komunitarna koncepcija osnovnih prava uprkos svim razlikama u stepenu njihove privredne razvijenosti, politikim i kulturnim tradicijama da ideoloku i praktinu prednost daju drutvenoj zajednici olienoj u dr`avnoj organizaciji, a ne pojedincu. U ovakvom tipu drutva pojedinac zaslu`uje uva`avanje i mo`e u`ivati u odreenim pogodnostima i koristima pre svega kao lojalan lan drutva koji obavlja propisanu ulogu, a ne kao jedinka koja je po sebi dostojna pa`nje i moralno vredna. Zbog toga su ovakvi politiki sistemi nespojivi sa izvornom koncepcijom osnovnih prava, jer je u njima pojedinac uglavnom podreen partijskoj dr`avi, sistemu, vladajuoj ideologiji, a ne obratno. Prava koja pojedinac mo`e da u`iva u ovakvim drutvima vie imaju obele`ja koristi, pa i povlastica nedostupnih svima, nego osnovnih prava u uobiajenom smislu rei. Postoji vie razliitih vrsta ovakvog tipa politikog poretka, ali se njegova osobenost mo`da najbolje mo`e pokazati na primeru socijalistikih dr`ava, odnosno tzv. zemalja realnog socijalizma. 11 Komunitarna koncepcija osnovnih prava izneta je u prvim tekstovima sovjetskih deklaracija i ustava, ali je ona izlo`ena jo i ranije, kao jedno od temeljnih naela u revolucionarnom programu ruskih boljevika. Pre nego to su osvojili vlast, ruski boljevici nisu mogli a da ne postave sebi ono isto pitanje koje je bilo u mislima i na usnama tvoraca velikih deklaracija prava krajem 18. veka: kakvo znaenje imaju prava oveka? Na Drugom kongresu Ruske socijaldemokratske partije, koji je zapoeo u Briselu a zavrio se u Londonu 1903. na ovo pitanje je na jasan i upeatljiv nain odgovorio delegat Posadovski, ije je pravo ime bilo Mandelberg: Nema sumnje da se mi ne sla`emo oko sledeeg osnovnog pitanja: da li moramo da podredimo nau buduu politiku ovom ili onom demokratskom naelu ili naelima,
11

Jack Donelly, Human Rights and Human Dignity: An Analytic Critique of Non-Western Conceptions of Human Rights, American Political Science Review 2/1982, str. 303-316.

209

priznajui ih kao apsolutne vrednosti, ili sva demokratska naela moraju da budu iskljuivo podreena potrebama nae partije? Stavljajui odmah do znanja da je on za ovo drugo reenje, Posadovski je dodao da ne postoje apsolutno nikakva demokratska naela koja se ne bi mogla podrediti potrebama partije. A na dobacivanja koja su se ula meu delegatima: A ta je sa neprikosnovenou ljudske linosti? Posadovski je odluno odgovorio: Da i ona! Kao revolucionarna partija koja te`i svom krajnjem cilju socijalnoj revoluciji moramo biti voeni iskljuivo obzirima o tome ta e nam pomoi da najbr`e postignemo ovaj cilj. Mi moramo da gledamo na demokratska naela iskljuivo sa stanovita potreba nae partije... Pridru`ujui se stavu Posadovskog Plehanov je sve ono to je njegov prethodnik izrekao sveo na dobro poznatu maksimu: Salus revolutiae suprema lex.12 Nije zato neobino to e neto kasnije Boljevika revolucija, za razliku od Amerike i Francuske, zapoeti deklaracijom politike, a ne deklaracijom prava.13 Re je naravno o Deklaraciji prava radnog i eksploatisanog naroda koju je, po rasputanju Ustavotvorne skuptine, prihvatio Trei sveruski kongres sovjeta radnikih, vojnikih i seljakih deputata. Za razliku od prethodnih deklaracija o pravima ova deklaracija ne utvruje prava pojedinca nasuprot dr`avi, ve za svoj osnovni zadatak uzima unitenje svake eksploatacije oveka od oveka, potpuno ukidanje podele drutva na klase, nemilosrdno unitenje eksploatatora, uspostavljanje socijalistikog ureenja drutva i pobedu socijalizma u svim zemljama (l. 3). Za razliku od Francuske i Amerike deklaracije koje proklamuju sva prava kao jednaka prava, Boljevika deklaracija smatra da o jednakosti u pravima ne mo`e biti rei, jer u momentu odlune borbe proleterijata protiv njegovih eksploatatora, nema mesta eksploatatorima ni u jednom organu vlasti. Vlast mora pripadati u potpunosti i iskljuivo radnim masama a i njihovom ovlaenom predstavnitvu sovjetima radnikih, vojnikih i seljakih deputata (l. 7). Ta i takva deklaracija pola godine kasnije, 10. jula 1918. uneta je kao prva
12

13

Isaiah Berlin, Four Essays on Liberty, Oxford, Oxford University Press, 1975, str. 16-17, 207. David Lane, Human Rights under State Socialism, Political Studies 3/1984, str. 355-356.

210

glava u Ustav RSFSR, dok su u okviru druge glave ovog Ustava proglaena prava graana. Tako je prva, deklaracija politike trebalo da poslu`i kao okvir za tumaenje druge, deklaracije prava, stavljajui izriito do znanja da pravo mora biti podreeno politikim ciljevima, a ne obrnuto politika delatnost i ciljevi pravu. Ono to je bilo karakteristino za prvi sovjetski ustav va`i i za sovjetski Ustav od 1977. Slobode i prava (kao to su, na primer, sloboda naunog i umetnikog stvaralatva ili sloboda udru`ivanja) graani imaju pod uslovom da ih vre u skladu sa ciljevima izgradnje komunizma (l. 47. i 51), a slobodu tampe i okupljanja pod uslovom da to ine u skladu s interesima naroda i u cilju jaanja i razvoja socijalistikog ureenja (l. 50). Za ovu koncepciju osnovnih prava karakteristina je i svojevrsna fuzija prava i du`nosti, odnosno uslovljavanje vrenja prava izvravanjem odreenih drutvenih du`nosti.14 Ovo se na vie mesta izriito tvrdi u Ustavu SSSR. U preambuli ovog Ustava, recimo, SSSR se definie kao drutvo prave demokratije, iji politiki sistem obezbeuje... usklaivanje realnih prava i sloboda graana s njihovim du`nostima i odgovornostima pred drutvom. A u l. 59. Ustava proglaava se: Ostvarivanje prava i sloboda je neodvojivo od ispunjavanja du`nosti graana. Ono to naelno karakterie osnovna prava u Ustavu SSSR va`i i u sluaju pojedinih prava. Tako prema l. 40 Ustava graani u ovoj zemlji imaju pravo na rad, odnosno na dobijanje garantovanog posla, ime je obuhvaeno i pravo izbora profesije i posla, ali je zato ovo pravo uslovljeno obavljanjem drutveno korisnog rada. Zato i sovjetski Ustav propisuje da je izbegavanje drutveno korisnog rada nespojivo s naelima socijalistikog drutva, to je naravno samo bla`a varijanta ve pomenutog naela iz l. 18. Ustava RSFSR: Ruska Sovjetska Federativna Socijalistika Republika smatra rad obavezom svih graana Republike i proglaava naelo: Ko ne radi, neka ne jede. Kako dr`ava inae ovde ima kontrolu nad poslovima, ona zajemuje dobijanje posla pod uslovom da graani prihvate izvesne paralelne i reciprone du`nosti, to znai da i pravo na rad ima karakter du`nosti. Zato je i bila
14

Donelly, Human Rights and Human Dignity: An Analytic Critique of Non-Western Conceptions of Human Rights, str. 309-312.

211

tana ocena ora Tasia da prava graana u Staljinovom ustavu od 1936. nemaju karakter subjektivnih javnih prava, ve da predstavljaju prava-du`nosti.15 U ovakvim politikim sistemima se o postojanju osnovnih prava ne mo`e govoriti bar u jo jednom smislu: ova prava ne mogu biti neto to je pojedincu odobreno, dozvoljeno ili dato, ve predstavljaju neto to pripada svakoj jedinki kao takvoj bez ikakvih prethodnih uslova. Naravno da i osnovna prava u sistemima pluralistike demokratije imaju svoje granice, utoliko to pojedinci mogu naknadno odgovarati za svoje protivpravne radnje u vrenju odreenih prava, ali se vrenje ovih prava nipoto ne mo`e unapred ograniavati re`imom odobrenja i dozvole dr`avne vlasti. To praktino znai da pojedinci mogu pokretati listove, stvarati udru`enja i okupljati se bez ikakvih prethodnih administrativnih dozvola i provera, s tim to za sve prestupe u vrenju ovih prava oni mogu sudski odgovarati po odredbama posebnih zakona o tampi, udru`enjima i javnim skupovima i drugih zakona, koristei naravno sva raspolo`iva pravna sredstva u postupku pred sudovima.16 U socijalistikim dr`avama na delu je, meutim, sasvim drugaije gledanje na ove osnovne slobode i prava po kojem je za njihovo korienje potrebno prethodno odobrenje upravne vlasti. Zato je sutinu ove koncepcije ljudskih prava dobro sa`eo poljski teoretiar Adam Lopatka: Ljudska prava... ne postoje izvan dr`ave ili protiv dr`ave. Dr`ava je njihov tvorac.17 Ako je dr`ava tvorac ljudskih prava, onda je i njihovo u`ivanje stvar diskrecione ocene dr`avne vlasti, pa se zato dr`ava, prema ovoj koncepciji ljudskih prava, ni kada kri prava pojedinca ne mo`e smatrati odgovornom. Osnovna prava koja su u socijalistikim dr`avama podreena vladajuoj ideologiji, koja spajaju u sebi svojstva drutvenih obaveza i koja po pravilu zavise od odobrenja dr`avne vlasti, imaju sasvim
15

16 17

ore Tasi, Savremeni politiki sistemi i shvatanja o dr`avi, Beograd, Kolarev narodni univerzitet, 1936, str. 39-40. Claude-Albert Colliard, Liberts publiques, Paris, Dalloz, 1982, str. 117-122. Adam Lopatka, On the Notion of Human Rights, GDR Committee for Human Rights Bulletin 4/1979, str. 7. Navedeno prema: Howard, Donelly, Human Dignity, Human Rights and Political Regimes, str. 811.

212

drugaiju funkciju od one koju ova prava imaju u ustavnim ili pluralistikim demokratijama. Ovo se najbolje mo`e pokazati na primeru jednog konkretnog prava, recimo prava udru`ivanja. Pravo udru`ivanja u zemljama realnog socijalizma shvaeno je na takav nain da je jasno da se tu vie ne radi o autentinom znaenju ovoga prava, ve je to pravo u novom politikom poretku sasvim promenilo svoju funkciju: ono nema vie za cilj da okuplja graane koje povezuju zajedniki interesi, sklonosti i vrednosti, a koji nastoje da, suoeni sa masovnim drutvom i monom dr`avnom organizacijom, sopstvenu politiku slabost otklone ili bar umanje udru`ujui se, ve to pravo treba da poslu`i partijskoj dr`avi radi mobilizacije i kontrole masa. U obliku u kojem se pravo udru`ivanja ovde ostvaruje ono nije produ`etak dr`avne vlasti: udru`enja i organizacije koje se, uostalom, u zvaninom politikom `argonu ovih zemalja nazivaju transmisijama, predstavljaju sredstva podreena interesima vladajue stranke a ne svoga lanstva. S druge strane, pravo udru`ivanja u svim ovim politikim sistemima je ogranieno ustavnom odredbom o povlaenom polo`aju vladajue stranke. Manje vie u svim ustavima ovih zemalja vladajua komunistika partija je oznaena kao rukovodea snaga u drutvu i dr`avi. Ovakav njen povlaeni polo`aj posebno je jasno utvren u savremenom sovjetskom Ustavu: Rukovodea i usmeravajua snaga sovjetskog drutva, jezgro njegovog politikog sistema, dr`avnih i drutvenih organizacija jeste Komunistika partija Sovjetskog Saveza. KPSS postoji radi naroda i slu`i narodu. Naoru`ana marksistiko-lenjinistikim uenjem, Komunistika partija odreuje generalnu perspektivu razvoja drutva, liniju unutranje i spoljne politike SSSR, rukovodi velikim stvaralakim radom sovjetskog naroda i daje planski, nauno zasnovani karakter njegovoj borbi za pobedu komunizma (l. 6. st. 1. i 2). U Ustavu Kine od 1978. polo`aj Partije je odreen na slian nain, pa se ak utvruje da su graani du`ni da podr`avaju rukovodeu ulogu Komunistike partije Kine (l. 56). Pravo udru`ivanja, kao i ostala osnovna prava u ovim zemljama, nema karakter pozitivnih prava koja se mogu koristiti, a u sluaju povrede braniti pred nezavisnim sudovima, ve ima karakter
213

nominalnih prava. injenica da u pojedinim periodima liberalizacije ili stupanja na politiku pozornicu autentinih drutvenih pokreta mo`e doi do osnivanja novih, slobodnih udru`enja graana, do oslobaanja dela tampe i buenja kritikog javnog mnjenja samo potvruje ovde iznetu ocenu o prirodi osnovnih prava u ovim re`imima. Promene ove vrste, za koje je dobro primeeno da imaju obele`ja postepenog procesa ponovnog izgraivanja enklava graanskog drutva nezavisnih od dr`ave,18 mogu dovesti i do znatnijih promena u drutvenom i politikom `ivotu, ali u dosadanjoj povesti ovih politikih sistema nisu bitnije dovele u pitanje temeljna naela poretka, niti njegovu koncepciju osnovnih prava.

18

Robert Sharlet, Soviet Dissent Since Brezhnev, Current History, October 1986, str. 321.

214