Изазови спољне политике

Југославија и велике силе

 У првој влади Петра Живковића, Војислав Маринковић је задржао положај

министра иностраних дела, мада је због његових антииталијанских ставова
испољених раније било размишљања о његовој смени (место нуђено Милану
Ракићу, посланику у Риму, али је одбио). Да би некако имао контролу над свиме
што се дешава у министарству, Живковић је на место првог помоћника министра
поставио Богољуба Јевтића, који је био близак „Белој руци“, што је изазвало дуго
спорење и сукоб министра и председника владе, док коначно место првог
помоћника није заузео Константин Фотић.
o Суштина је у томе да је Војислав Маринковић имао одређену самосталност
у вођењу спољне политике.
 Кључни спољнополитички изазов била је Италија. Маринковић се заузео за обнову
пакта о пријатељству из 1924. године, који је истицао 1929. године – знајући да ће
Мусолини одбити да би могао да настави са политиком заокруживања краљевине
СХС политичким зближавањем са околним државама и подршком иредентизму у
Југославији. Крајем 1929. године између две земље је дошло до „пропагандног
рата“, а из Италије је четири месеца био одсутан посланик Ракић.
o Када су у мају 1930. године обновљени преговори (водили их министри
спољних послова), Мусолини је краљу Александру сигнализирао да је
спреман да разговара о очувању интегритета Југославије и спречавању
њеног уласка у евентуални конфликт Италије и Француске, док би
дугорочно решење био савез Италије и Југославије. Војислав Маринковић је
намеравао да са преговорима одуговлачи и сведе их на питање независности
Албаније.
o Преговори се настављају 9. септембра 1930, када заседа Скупштина ДН.
Гранди је захтевао прекид југословенско-француских војно-политичких веза
као предуслов за успостављање југословенско-италијанског пријатељства, а
Маринковић је узвратио да односи са Француском ни на који начин не
ограничавају слободу југословенског деловања. Проблем су представљали и
судски процеси против представника југословенске мањине у Италији.
o Маринковић је крајем 1930. године био заокупљен на неки начин
песимистичним мислима о сукобу са Италијом – закључио је да би боље
било да до рата дође у тренутној констелацији снага, када Немачка није
наоружана, а Италију Француска лако може поразити.
o Нови састанак два министра десио се у јануару 1931. године (заседање
Савета ДН). Гранди тражи да му се образложи суштина југословенско-
француских односа, а Маринковић појашњење италијанских претензија на
Балкану и политике у Албанији. Сматрао је да се односи могу учврстити
 заједничким гаранцијама независности и интегритета Албаније, али Гранди
није имао самосталности да о томе детаљније преговара. Маринковић је
потом у мају 1931. године подстакао формирање „Подунавског блока“,
којим би Италија и Југославија биле водеће државе у региону.
o Истовремено краљ Александар води директне преговоре са Мусолинијем
преко Богољуба Јевтића и других посредника, о чему је Маринковић сазнао
тек 1932. године. Две стране су биле близу споразума, али је Мусолини
одустао, уверен у скори распад Југославије.
 Изузетно је важно било регулисање односа са Француском. Наиме, Војислав
Маринковић није имао пуно поверења у француско држање, чак сматрајући да се
Французи према државама Мале Антанте односе као према колонијама. У оваквом
ставу није био усамљен, пошто су и краљ Александар и потоњи министар Богољуб
Јевтић били незадовољни француским држањем. Постојало је схватање да
Француска тежи споразуму са Италијом, што би Југославију оставило без ослонца
наспрам непријатељског суседа. Због тога се и кренуло са тражењем других
ослонаца.
 Тај нови ослонац потражен је у Лондону. Настојало се да се придобије поверење
Британаца, те су они редовно обавештавани о току југословенско-италијанских
преговора, без икаквих конкретних захтева у прво време. Од 1931. године се рад
додатно појачава, пошто се Британцима покушава доказати да је кривица за
стагнирање преговора само на Италијанима, због њихове неспремности да се
одрекну права на војну интервенцију у Албанији. Све више ће се покушавати са
увлачењем Велике Британије у преговоре као посредника – краљ Александар је
Мусолинију 1932. године чак понудио један уговор чији би гарант била ова
европска сила, што је „дуче“ одбио. Тек с почетка 1933. године Форин офис
почиње активно да иступа, оптужујући Италију за лоше односе између држава.
 Југословенска дипломатија је радила и на јачању односа са Немачком, мада су
кључне личности имале различита виђења тог питања: краљ је био спреман да
прихвати припајање Аустрије, сматрајући да то може удаљити Немачку и Италију,
посланик у Берлину Живојин Балугџић је страховао од приближавања ове две
државе, док је министар Маринковић сматрао да је стварно југословенско-немачко
пријатељство немогуће, због различитих политичких циљева две државе (Немачка
као сила која тежи ревизионизму и освети), али је видео прилику да сарадњом са
Немцима извуче неке уступке од Италијана.
o Опасност од италијанско-немачког споразума погурала је југословенску
дипломатију током 1930. године у разговоре са Италијанима о заједничкој
одбрани од немачког продора у Подунављу.
 Курцијус-Шоберов план о успостављању царинске уније Немачке и Аустрије
изазвао је оштро иступање Војислава Маринковића пред Друштвом народа 1931.
године и нове тежње ка споразуму са Италијанима о супротстављању немачком
 ширењу. Ипак, како Французи нису давали нове зајмове, а Италија није била
економски снажна да финансира цео регион, једини финансијски ослонац могла је
бити Немачка, па је Маринковићев план пропао. Треба нагласити и да се тај план
разликовао од краљевог, који је сматрао да Немачку треба придобити за пријатеља
док је још слаба.

Мала антанта и Пољска

 У мају 1929. године државе чланице Мале антанте постигле су споразум о јачању
унтурашње организације по питању арбитраже, шаљући тако поруку и Мађарској о
чврстој решености да не дозвое ревизионистичку политику у Подунављу. У јуну
следеће године постигнут је споразум о јединственом спољнополитичком
иступању савеза, уз редовно годишње заседање три министра спољних послова.
o Међутим, поред овог политичког и геополитичког, постојао је и економски
контекст у коме ситуација није била идеална. Наиме, државе нису могле
пронаћи адекватан модел компатибилности (Румунија и Југославија
доминантно аграрне, док Чехословачка има јаку пољопривредничку струју у
унутрашњој политици – Аграрну странку), а са економском кризом долази
до нових компликација – 1932. године је обустављен девизни промет и
уведен клириншки систем.
o Када је 1931. године поново актуелизовано питање рестаурације Хабзбурга
у Мађарској, настала су нова разилажења, због различитог тумачења
неформалног договора из 1930. године да се „иде до краја“ у случају
покушаја ревизије. Посебно се румунско тумачење разликовало.
 Осим напора да се ојача унутрашња структура Мале антанте, југословенска
дипломатија је била активна и на билатералном плану. Чехословачка је, бар на
почетку, подржавала диктатуру краља Александра, а 1931. године постигнут је
споразум о војној помоћи у случају напада Мађарске.
o Иако су односи са Румунијом били оптерећени низом отворених питања,
посебно румунско-италијанским преговорима, обе стране су јавно истицале
пријатељски карактер односа, чиме је и стварана атмосфера да се до 1932.
године већина отворених питања реши потписивањем конвенција.
 Односи са Пољском у највећој су мери зависили од чехословачко-пољских и
румунско-пољских односа. Оно што је две земље повезивало било је њихово важно
место у француском систему безбедности у Европи, као и заједнички интерес у
циљу заштите мањина (сарадња на овом пољу се испољила у Друштву народа).
Војислав Маринковић је, после дужег (оправданог) одлагања, отпутовао у званичну
посету Пољској у децембру 1931. године. До узвратне посете није дошло, јер су оба
министра иностраних послова изгубила положај.

Југославија и суседи
 Односи са Мађарском били су пуни препрека на путу бројних иницијатива за
отопљавање, које су потицале са обе стране. Чини се да ниједна страна није имала
план како да до бољих односа дође, а можда чак ни стварну жељу за тим. Војислав
Маринковић није гајио наде у југословенско-мађарско пријатељство, али је сматрао
да је неопходно комуницирати са Мађарима, макар само да би се ослабио
италијански утицај у Подунављу. Односи су били оптерећени питањем ревизије
ратних репарација, мађарском подршком ВМРО-у и усташама, који су чак имали
уточиште на мађарској територији (због чега ће бити преиспитано питање
„двовласничких поседа“).
 Аустрија није имала реалну снагу да би представљала претњу, али односи са њом
су носили изазове. Југославија је могла страховати од рестаурације Хабзбурга и
аншлуса (за који је краљ веровао да је мање зло), а сметњу су представљале и
усташке активности организоване у Аустрији (терористички напади у возовима
1931/32).
 Југославија је остајала често у великој мери пасивна и повучена када су у питању
балканске конференције. Војислав Маринковић је прихватао и одобравао расправе
о решењима за санирање последица економске кризе, али није желео дискусије о
питањима мањина. Југословенски делегати су, за разлику од грчких и турских, на
пример, били другоразредног значаја.
 Односи са Албанијом нису имали перспективу за значајно побољшање, зато што је
процена била да је са доласком Ахмед-бега Зогуа на краљевски престо отворен пут
даљем италијанском продору. Чак је озбиљна сумња пала на југословенске државне
органе приликом неуспелог атентата на Зогуа 1931. године. Југословенски утицај
није могао доћи до изражаја у сфери политике и финансија, где је Италија била
знатно присутнија, па се он ширио преко епископа Висариона и Албанске
православне цркве.
 У односима са Грчком проблем је представљао страх Грка од могућих
југословенских тежњи ка Егејском мору, због чега су били спремни на
споразумевање са Италијом. Војислав Маринковић се зато посветио приближавању
са Грчком (током 1928. и 1929. године постигнути су неки споразуми). Ипак, грчка
страховања од Југославије наставила су се, а у јуну и октобру 1930. године
постигнута су два значајна споразума који су приближавали Грчку и Турску. Већ у
децембру исте године Маринковић је посетио Атину, где га је Венизелос упознао
са овим грчко-турским блоком, позивајући и Југославију да се придружи (нека
врста притиска на Бугарску да одустане од ревизионизма). Маринковић је одбио
стварање оваквог блока, а чак је и умало изазвао дипломатски скандал, јер је желео
да прекине посету када му је Венизелос тражио да призна постојање бугарске
мањине у Вардарској Македонији.
o Југословенске дипломате су грчко-турско приближавање виделе као
активност подржану од Италије, стварање блока као одговор Малој антанти.
 Покушаји Грка да развију алтернативне железничке правце за транспорт
робе преко Бугарске и Румуније даље су допринели неповерењу. Укратко, у
периоду 1929–1932. године односи Југославије и Грчке су „деградирани од
пријатељских до задовољавајућих“.
 Југословенско-бугарски односи били су оптерећени међусобним неповерењем,
посебно Срба према Бугарима (на основу историјског искуства из 1913. и 1915).
Иако јесте било покушаја зближавања, активности ВМРО, бугарско покретање
питања постојања бугарске мањине у Вардарској Македонији и женидба бугарског
краља Бориса италијанском принцезом у великој су мери стајали на путу тих
покушаја. Значајну тачку у тим односима представља 1930. година, када је из
Софије премештен посланик Љубомир Нешић, чији је рад оцењен као сувише млак
због његове жеље за зближавањем. Војислав Маринковић је његовим премештајем
и постављењем Бугарима ненаклоњеног Александра Ст. Вукчевића послао поруку
о промени југословенског приступа – Бугарској се више неће чинити уступци.
 Сарадња са Румунијом се највише испољила у заједничким ратним плановима
усмереним против Мађарске и Бугарске, а у случају напада ових земаља.

Југославија у Друштву народа

 Југославија је у Друштву народа наступала ослањајући се на савезнице из Мале

Антанте и на Француску. У том смислу јесте било неких непријатности, посебно
онда када су Французи очекивали подршку по питањима о којима није постигнут
никакав претходни договор. Дешавало се и да југословенске делегације пруже
подршку француским предлозима, иако су предлози других држава више
одговарали југословенским интересима. Значајна је била конференција о
разоружању 1932. године, када је делегат Константин Фотић закључио да су
Французи спремни на бројне уступке Немцима, па чак и на штету својих савезника,
у страху од сукоба са Немачком.
o Осим разоружања, једно од најважнијих питања за Југославију тих година
било је питање заштите мањина – мере заштите требало је проширити и на
оне земље које нису биле наследнице поражених сила. Југославија,
Чехословачка, Румунија (Мала Антанта), Пољска и Грчка су у Друштву
народа иступиле против овога, сматрајући те проширене мере за кршење
свог суверенитета и успеле су да испослују скидање те теме са дневног реда.
o Југославија је била заинтересована и за политичка питања обезбеђивања
мира у Европи (Бријан-Келогов пакт), пројекат немачко-аустријске царинске
уније, Бријанов предлог федерације европских држава итд, уз нека
економска питања (регулисање пловидбе Дунавом, међународни систем
финансијске помоћи, смањење незапослености у Европи).
Дневник

1931. година

 10. јануар: министар Маринковић и Коста Ст. Павловић крећу за Женеву. Војислав
Маринковић саопштава Павловићу да ће се састати са италијанским колегом
Грандијем, али да не очекује ништа, јер Италијани не желе да воде конкретне
разговоре, већ само уопштене.
o Друштво народа: Комитет за проучавање Паневропске уније, Маринковић
говори 18. јануара. У свом говору се осврнуо на Светску економску
конференцију из 1927. године и њене закључке, критикујући их. Истакао је
да покушаји да се пронађе формула која ће бити примењива на све случајеве
морају бити осуђени на пропаст, те да је неопходно размотрити појединачне
ситуације са свим својим карактеристикама. Овде је највише заступао
интересе доминантно аграрних земаља (каква је била и Југославија),
истичући да прихваћени принципи могу довести до њихове економске
пропасти, нарочито захтев за спуштањем царинских тарифа.
 Маринковић још каже: „Мислим да ћемо једног дана остварити
европску унију, барем у економским стварима, организовану
отприлике на исти начин као Британско царство. Све чланице тог
царства налазе се у различитим позицијама. Све је супротно логици,
али то је резултат животних околности и то је оно што треба да се
догоди у Европи између европских држава.“
 Супротставио се идеји да у планираној комисији за претрес будућих
економских односа чланови буду делегирани по принципу да један
број места буде резервисан за велике силе. Желео је да у том телу
седе стручњаци којима се може веровати, одакле год да су. Једини
услов био би да подједнак број буде оних из индустријских и оних из
аграрних земаља.
 Говор је врло позитивно примљен, а Маринковић хваљен. Истицана
је његова искреност („груби дунавски сељак“) и промишљено
противљење „академским промишљањима“ која за резултат имају
формуле без употребне вредности.
o На седници истог Комитета два дана касније усвојен је Маринковићев
предлог да се образује једно тело које би разматрало рационалнији приступ
европским економским односима, са посебним тежиштем на тему
„преференцијалних тарифа“.
o Крајем фебруара заседала је у Паризу „агриколна конференција европских
држава чланица Друштва народа“, на којој је требало пронаћи решење за
продају вишкова житарица које имају доминантно аграрне земље.
Југославију су представљали Милан Тодоровић и Константин Фотић, а
 резултати конференције оцењени су као повољни, јер су прописане одређене
обавезе земаља увозница према земљама извозницама.
 У јануару је у Женеви Венизелос пренео Маринковићу да је, приликом своје
последње посете Италији, са Грандијем разговарао и о југословенско-италијанским
односима, те да су обојица изразили уверење да ће они напредовати ка бољим.
Гранди је посетио Маринковића у Женеви 22. јануара, где су у разговору провели
четири сата, након чега је договорено да се ускоро преговори наставе. По свему
судећи, највише се говорило о геополитичким и геостратешким принципима,
поготово у смислу Албаније. Док је Гранди говорио да Италију Албанија занима
само као јадранско упориште, а никако као база за даље ширење и да су спремни да
Југославији дају све потребне гаранције, Маринковић је узвратио да је Југославија
заинтересована за Албанију, као балканску земљу, те да никакве гаранције не могу
у датом тренутку обезбедити поверење у случају италијанске интервенције.
o Југословенски посланик у Риму Милан Ракић позван је да дође у Давос,
ради разговора са двојицом министара. Уједно, краљ Александар је
обавештен о разговору и одобрио је Маринковићево држање, сложивши се
да је Албанија централна тема – она се не сме поредити са било којом
другом државом, она је балканска и таква мора остати, а њена независност и
суверенитет неокрењени. Краљ сматра да Југославија треба да иступа
одлучно по том питању.
o На албанског краља Ахмета Зогуа извршен неуспели атентат у Бечу 21.
фебруара. Југословенска штампа осуђује, Коста Ст. Павловић оцењује да
(„хвала Богу“) Југославију нико не оптужује за атентат, осим („по обичају“)
Италијана.
o ***ситуација од раније – 1930***
 Коста Ст. Павловић у марту 1931. године сазнаје за случај
италијанског војног изасланика Комте Висконтија Праске, ухваћеног
у шпијунажи. Југословенске власти су од Италије затражиле његов
хитни опозив, за шта је Мусолини поставио услове: да Праска буде
одликован, испраћен са свим почастима и да се судском поступку у
овом случају не даје публицитет. Југославија је прихватила само
последњи услов.
 Почетком марта се отвара питање поседа манастира Хиландара. Наиме, грчка влада
је одузела Хиландару нека имања још неколико година раније, али је сада решила
да их подели сељацима, што је изазвало реакцију југословенског отправника
послова. Ипак, Маринковић је истакао да се од Грка не може тражити другачиј, с
обзиром на то да је и сама Југославија аграрним реформама узимала имања од
својих цркава и манастира. Ипак, Венизелос је био спреман на некакав компромис
и обештећење, свестан важности Хиландара.
 Деветог марта је румунски премијер и министар иностраних послова Миронеску
писмом обавестио Маринковића о томе да је Румунија прихватила италијанску
иницијативу да ради на зближавању Румуније и СССР-а. Два дана касније
Маринковић се захвалио на обавештењу и подржао румунско прихватање
италијанске иницијативе (било би „увредљиво“ када је Гранди већ толико
истрајао).
 У мају се Маринковић поново састао са Грандијем, у време заседања Савета
Друштва народа, али је састанак завршио поразно, јер су обојица остали на својим
позицијама по питању Албаније (италијанско право на интервенцију), а није
заказан наредни састанак. Разговори су тако фактички, мада не формално,
прекинути. Маринковић о томе обавештава британског посланика Хендерсона и
објашњава да је питање гаранција независности Албаније шире од простог
југословенско-италијанског спора.
 Маринковић отворено иступа против најаве немачко-аустријске царинске уније, па
наилази на осуду у земљи и од присталица и од противника (не треба тако отворено
иступати против Немачке). Павловић тумачи да је Маринковић то урадио да би на
време показао да Југославија жели да спречи евентуалну италијанску иницијативу
у том правцу, какву резервише само за себе.
o почетком септембра Немачка и Аустрија се одричу те идеје.
 У јулу 1931. године почиње са заседањем конференција која има за циљ
претресање предлога америчког председника Хувера да се на годину дана уведе
мораторијум на отплату свих ратних дугова, како би се спречило продубљивање
кризе у Немачкој и њен банкрот. Југославија заузима чврсту позицију да ће, с
обзиром да на конференцију није позвана (позване су само земље које су
учествовале у разради Јанговог плана), очекивати наставак исплате оних средстава
која јој припадају. Југославија није била усамљена, пошто су и друге земље биле
резервисане према овом предлогу (Француска највише), а једино је Италија
безусловно прихватила понуђено. Конференција је тако завршена неуспехом.
o Дискусија се наставља и, по савету министра финансија Ђурића, Југославија
одустаје од противљења мораторијуму, али тражи да јој се обезбеде кредити
који ће надоместити мораторијумом ускраћена средства.
o У септембру југословенска влада јавља владама Француске, Велике
Британије, САД и Немачке да не може приступити Лондонском протоколу
(којим је ипак прихваћен Хуверов мораторијум), док се год не буде
пронашло решење за средства која Југославија тиме губи. Коментар
Лондона је нарочито занимљив: и њима мораторијум штети (само је ствар
среће што је Југославија теже погођена – она је земља коју је задесио
земљотрес и не може од других тражити да је спасу). И остали су, осим речи
да ће се заузети, пропустили да одговоре било шта конкретно.
 Најаве нове бугарске владе Александра Малинова о плановима за побољшање
односа са Југославијом Коста Павловић прима скептично, тумачећи кадровска
решења у бугарској дипломатској служби. Малинов о терористичким акцијама у
Лесковцу каже да не зна ништа више од онога што су објавиле новине.
o Другог августа југословенско Посланство у Софији улаже протест због
упада бугарских комита у крајеве око Врања. Малинов се гнуша злочина и
обећава да ће учинити све да спречи сличне ствари убудуће. Ипак, на
југословенску дипломатију је оставио утисак да се прибојава ВМРО-а и
њиховог утицаја у Бугарској, те да није спреман да истински ради на
побољшању односа у страху од унутрашње нестабилности у Бугарској.
o Седмог августа је именован нови бугарски посланик на Двору (Тодор
Недков? – Коста Ст. Павловић наводи погрешно име), противник
зближавања.
 Другог августа експлозија бомбе у возу (по ко зна који пут). Министар Маринковић
убеђен у умешаност аустријске владе – посредну, јер нису обраћали пажњу на
вагоне иако им је скренута пажња на то да се са њихове териториеј организују
такве терористичке акције.
o Маринковић у мају са шефом Одсека за друштво народа у Министарству
иностраних дела Француске: Аустрија је „кокота“ коју треба издржавати,
али Југославија то неће да ради.
o 11. август – протестна нота Аустријској влади, која одговара да ће спровести
истрагу и потом одговорити писмено.
 Првог септембра почиње 64. заседање Савета Друштва народа.
o Маринковић и Гранди су се само у пролазу поздравили (Коста Павловић
каже да је био доста хладан поздрав и да су раније увек при првом сусрету
разговарали). Приликом сусрета са бугарским министром просвете
Малиновим Маринковић је дуго причао.
o Када су у питању разговори са Италијанима, Маринковић има „увек исте“
инструкције – нипошто се не прихвата ни под каквим образложењем
италијанска интервенција у Албанији, нити би се прихватила заједничка
интервенција; Албанији заједнички гарантовати независност и не мешати јој
се у унутрашње ствари; некакве опасне нереде и спорове решавати
„Међународном жандармеријом незаинтересованих сила“; Албанији
гарантовати зајмове преко Друштва народа као вид финансијске потпоре,
организацију албанске војске свести на ниво потреба за одржавање
унутрашњег поретка и безбедности; од Албаније захтевати само развијање
трговине и привредних односа, што се признаје и Италији (стр. 237-238)
o Маринковић на седници Савета поставља питање еманципације територија
које се налазе под мандатом неке силе, које је раздвојио на питање када се
сматра да је један народ довољно „зрео“ да сам управља, а потом и какве
 гаранције има за то да пружи. Његов извештај и аргументација изазвали су
доста пажње и покренули дискусију, а на крају су у потпуности прихваћени.
o Једна од тема је и разоружање, а југословенска делегација предаје свој
меморандум тим поводом, у коме образлаже чињеницу да је југословенска
војска већа и јача него раније (још увек траје процес достизања оптималног
нивоа који је неопходан за знатно већу државу, са више становника не го
раније, и суседима који не крију намере за њеним територијама).
 Септембра 1931. године у Женеви су се састали министри спољних послова земаља
Мале Антанте и поновили закључке састанка у Штрбском Плесу (1930) о
евентуалној рестаурацији династије Хабзбурга. Како је прошлогодишњи састанак
био одржан у неформалној атмосфери, југословенски министар Маринковић овог
пута је сачинио протокол, ставивши закључке „на хартију“. Коста Ст. Павловић
био је задужен да потом оде до румунском министра Гике и да му протокол, како
би се упознао са њим и усмено одобрио. Интересантно, Гику је једва „ухватио“, и
то на железничкој станици – Румуни „врдају“ и као да избегавају обавезе о којима
су се сагласили по овом питању.
 У децембру министар Маринковић путује у званичну посету Пољској. Пољски
колега Залески га одликује Орденом Белог орла. Потписана је шкослка конвенција
и „измењени инструменти ратификације“ трговинског уговора. Маринковић се
састао и са маршалом Пилсудским.

1932. година

 Генерална дебата о разоружању почиње 8. фебруара 1932. године.

o Први говори британски министар спољних послова Сајмон: Британци се
залажу за методе ограничавања наоружања, оснивање Сталне комисије за
разоружање, забрану хемијског оружја и подморница.
o Француски министар војни Тардје износи став Француске да решење треба
да се заснива на мировном споразуму и већ усвојеним принципима у оквиру
Друштва народа, а не да се траже нове основе. Француски предлог је
постепено ограничење наоружања, успостављање правила о заштити
цивилног становништва, три категорије снага Друштва народа
(ваздухопловна – цивилни и војни авиони веће носивости, ваздухопловна –
нешто нижа носивост, искључиво војни авиони у случају примене чл. 16,
док је трећа категорија и копнена, поморска и ваздухопловна). Он инсистира
на потреби да се успоставе војне снаге Друштва народа, сматрајући да се
једино тако може обезбедити дугорочни мир.
o Амерички делегат Гибсон: САД су спремне на свако ограничење које ће
допринети заједничком осећају сигурности.
o Немачки канцелар Брининг: потребно је постићи разоружање и тако
допринети порасту међусобног поверења; Немачка се залаже за опште и
равномерно разоружање. „Тражимо једнакост метода и једнакост
безбедности“.
o Италијански министар спољних послова Гранди: подупирање немачке идеје
о једнаким условима разоружања и позив на забрану тешке артиљерије,
подморница, највећих бојних бродова, тенкова, „хемијског оружја“ (Коста
Ст. Павловић процењује да има за циљ да иде даље од Француске и да
истовремено растерети италијански војни буџет). Циљајући на Француску
каже: „Најнаоружаније државе имају најмање да страхују и оне прве морају
дати добар пример.“
o Јапанац Мацуидера: указује на специфичности безбедносних ситуација
земаља (у том тренутку јапанско-кинески сукоб), али се слаже са идејом
разоружања – не мисли да су подморнице неморално средство, већ само
начин на који бивају коришћене.
o Пољски министар спољних послова Залески: углавном исто што и
Французи.
o Белгијски министар спољних послова Химанс: безрезервно подупирање
француског предлога.
o Совјетски комесар за спољне послове Литвинов: истиче совјетску осуду
рата још на самом почетку. Критикује француски предлог да ће у ствари
донети само нове дискусије и нова нерешива питања, а поготово критикује
идеју о заједничкој војсци Друштва народа – ко гарантује да се она неће
ангажовати у интересу одређених земаља? Једино решење за мир је потпуно
и безусловно разоружање („зар није лакше контролисати да ли је ко
фабриковао тенкове, авионе или топове но контролисати прекорачења...“)
o Шпански делегат изражава жаљење што се дискутује о ограничењу, а не о
потпуном разоружању, а потом предлаже забрану одређених типова оружја.
o Чешки делегат Едвард Бенеш: прихвата се Конвенција о наоружању, али
тражи да се у њу унесе јасно ограничење наоружања, спреман је да прихвати
контролу кадрова и производње и трговине оружјем, забрану офанзивног
рата и појединих ратних средстава. Прихватиће француски предлог, ако тако
учине и други.
o Мађар Апоњи: тражи правичност и једнакост у примени разоружавања.
o 16. фебруара говори Маринковић. Понавља неопходност постизања
ограничења наоружања и забране офанзивног оружја (поготово бродова –
чиме би и Југославија скинула огроман финансијски терет) и хемијских
средстава. Кључно је његово инсистирање на „моралном разоружању“ („Рат
је могућан и између две државе потпуно разоружане; довољно је да постоји
воља да се ратује.“) – свестан је врло малих могућности да се дође до тога да
 ратова више не буде, па потом и говори о томе да се мора имати разумевања
за Југославију и њену опрезност по питању сопственог разоружања (говори
о историјском искуству и тешким последицама војне слабости и пораза).
o Румун Гика: такође о моралном разоружању (пољски предлог).
o Фински министар спољних послова: актуелна дешавања, манифестације и
демонстрације никако не уливају поверење у идеју разоружања нити
осликавају пацифистички дух каквом се надамо.
o Предлог совјетског делегата Литвинова о потпуном разоружању није
изгласан. Једногласно је прихваћен Сајмонов предлог. Потом је прихваћен
француски предлог да се осим сувоземне, поморске, ваздухопловне и
буџетске оснује и политичка комисија која би проучила предлоге о
разоружању (овде се Маринковић активирао и подржао оснивање такве
комисије, успротививши се онима који су критиковали предлог).
 Француска влада је у фебруару предложила укидање бугарских и мађарских
репарација. Југословенско министарство је тражило од Посланства у Паризу да
интервенише и изјави да се никако неће дати пристанак на то.
o Маринковић је 7. марта 1932. послао телеграм саучешћа поводом смрти
Аристида Бријана. Два дана касније је одређена југословенска делегација
која ће присуствовати погребу. Коста Павловић констатује да је Југославија
једина послала праву депутацију, али да се о њој у француској штампи
скоро и не говори.
 У инструкцијама министра Маринковића за експозе о спољној политици (који
Алберт Крамер треба да изложи на дебати о буџету; крајем месеца и министар
Маринковић држи експозе у Сенату): југословенска спољна политика је
непроменљива, а за циљ има мир и консолидовање постојећег политичког поретка
путем сарадње у Друштву народа и одржавања савеза и пријатељстава. Уједно,
тежи се што бољим односима са суседима, тешкоће у том погледу никада не долазе
са југословенске стране – југословенска позиција је здраворазумска. Исти
принципи воде политику и према великим међународним проблемима. По питању
ратних репарација постоји југословенска спремност да поднесу жртву зарад
повољног решења, али се неће прихватити ниједно решење донето без учешћа
југословенске стране (нити било какво једнострано решење које се не обазире на
југословенске интересе). Коначно, по питању разоружања Југославија је потпуно
отворена за сарадњу, али тражи да то ниједна страна не злоупотреби (да
разоружање користи за слабљење других и јачање свог положаја).