Balkanski pakt 1934.

Балкански пакт или антанта је био војно-политички савез који су чинили Југославија, Грчка, Румунија и Турска, и био је одбрамбени савез

од бугарских и италијанских аспирација. Текст Балканског пакта је припремљен и парафиран почетком фебруара у Београду, a свечано потписан 9. фебруара 1934.
у Атини. Краљевина Албанија, Бугарска, Италија, Мађарска и Совјетски Савез су се противили потписивању Балканског пакта. Избијањем Другог светског рата савез
ослабио због различитих ставова земаља-чланица према Немачкој и Италији, а приступањем Румуније и Југославије Тројном пакту сасвим се распао.

Према тексту пакта, који је одмах обелодањен, Краљевина Југославија, Грчка, Румунија и Турска гарантују узајамну безбедност својих граница. Агресором ће се
сматрати и земља која на својој територији пружа помоћ „наоружаним бандама“ које упадају на територију друге земље. Балкански пакт је организован по моделу Мале
Антанте, c тенденцијом да прерасте у политичку и економску заједницу, отворену и за друге земље. Kao руководећи орган образован је Савет министара спољних
послова, Стални секретаријат, као помоћно тело, и Економски савет, као консултативни орган. Балкански пакт представљао је најозбиљнији ударац
политици Краљевине Италије. Уместо да се распада, како је Бенито Мусолини прижељкивао, Југославија је јачала, ширећи свој утицај и на друге земље.

Покретач међубалканске сарадње био је краљ Александар који је своју дипломатску каријеру започео као престолонаследник у мисији бугарско-
српског зближења, што је претходило стварању балканског савеза 1912. године, мимо утицаја великих сила. Пошто је и после рата често истицао
уверење да балканске државе треба да буду господари своје судбине, неки су у томе видели његову визију o успостављању заједнице држава на
простору на коме се некада налазила византијска империја. Будући балкански савез је замишљао као заједницу држава тог региона

OVO MOŽE BITI I ZAPITANJE 36.

Saradnja balkanskih država koja je dovela do nastanka Pakta balkanskog sporazuma (ili Balkanske antante) počela je balkanskim konferencijama (1930-
1933) kojima su prethodili bilateralni paktovi o prijateljstvu i miroljubivom rešavanju sporova saglasno politici i principima Društva naroda. Ove paktove
zaključile su 1928. Rumunija i Grčka i Rumunija i Turska, Jugoslavija i Grčka (1929) i Grčka i Turska (1930), zatim ponovo Grčka i Turska i Jugoslavija i
Turska (1933). - Prva konferencija je održana u Atini oktobra 1930, druga u Istambulu i Ankari oktobra 1931, treća u Bukureštu oktobra 1932. i četvrta u
Solunu novembra 1934. Njihov cilj, pored ostalih, bio je zaključivanje opštebalkanskog ugovora o nenapadanju i arbitraži na osnovama očuvanja status quo-a
u teritorijalnim pitanjima u okvirima Društva naroda. Na prvoj konferenciji je bio obrazovan Stalni komitet za izradu Pakta po kome bi rat bio proglašen
nezakonitim. Ali, na poslednjoj konferenciji je jasno da nije moguće doći do opštebalkanskog političkog sporazuma, jer je Albanija pod uticajem Italije i
Bugarske, zbog zadržavanja svoje revanšističke politike odbila da prizna teritorijalni status quo i nije, zajedno sa Italijom i Bugarskom pristupila Paktu
(Antanti) koji su potpisale Grčka, Jugoslavija, Rumunija i Turska. Ovaj Pakt je imao oslonac u francuskoj politici, a rok njegovog važenja nije bio ograničen.
Uz njega je bio potpisan dopunski protokol kojim su utvrđene obaveze u međusobnim odnosima, prihvaćena definicija napadača, utvrđena u Londonu (sa
SSSR) prethodne godine. Bugarska je kasnije tvrdila daje bio potpisan i tajni protokol država Balkanskog sporazuma o zajedničkoj vojnoj intervenciji protiv
oružanih bandi koje je ona podržavala. Turska je dala izjavu da Pakt ne protivreči njenim ugovorima sa SSSR
(Prof. Momir Stojković, "Balkanski ugovorni odnosi 1876-1996.")