1

Андреј Митровић, ВРЕМЕ НЕТРПЕЉИВИХ

Владе великих сила биле су убеђене да ће, после Првог светског рата, политички
облик света зависити само од њих. Поставило се питање како треба да изгледају
политичке прилике по окончању рата, али је основна чињеница политичког живота
послератне Европе било постојање суверених држава, као и последице деловања
дипломатије – 1) оне тајне (преговори о подели), 2) јавне (идеолошки); 3) учинак
Конференције мира;

Тајна дипломатија – заједнички назив за тајне уговоре које су државе склопиле

међу собом пре 1914 (пошто је будућност схватана као свет где силе задржавају
своје традиционално место), кроз империјалистичке жеље да се освоје туђе земље
или приволе оне неутралне – почетком 1918.Централне силе наметнуле су тешке
услове мира Русији и Румунији;

-за Русију, Британију и Француску је тајни савез Турске са Немачком (2.август

1914), па каснији рат Турске са Антантон (почео новембра 1914) био знак да се
једном засвагда реши питање „болесника на Босфору“; Британија је нотом од
12.марта 1915.известила владу у Петрограду да признаје руска права на анексију
Босфора, касније то признаје и Француска; те три силе договориле су се о
комадању Турске, као и Италији, којој су обећане јужне и југозападне територије
М.Азије;

-Италија,мада у почетку неутрална, покушала је да обезбеди себи што већа

територијална освајања – Лондонски уговор 26.април 1915 (Италија, за улазак у
савез Антанте, добија део Тирола, Трст, Горицу, Градишку, Истру са Волоским,
кварнерска острва са Цресом и Лошињем, Додеканез, и представља дипломатски
Албанију);

-питање Бугарске – тражила од Србије Македонију и Стару Србију, западну

Тракију (од Грчке), источну Тракију (од Турске), Добруџу (од Румуније); -
Бугарска на страни централни сила, споразум од 6.септембра 1915; (идеја о
Великој Бугарској која ће обухватити и Македонију, југоисточну Србију, Косово,
Добруџу);

-Румунија – ако остане неутрална, тражила је да јој се гарантује Трансилванија и

део Буковина по крају рата, али је по паду Србије 1916.тражила и Банат – улазак
Румуније на страни Антанте (Букурешт, 17.август 1916) – да јој се прикључи
Буковина, Банат, Трансилванија, а да преда Бугарској Добруџу да се избегне рат;

1
-Споразум Француска-Русија (14.фебруар 1917) -царска влада признаје
Француској претензије на Алзас и Лорен (на Сарску област), да би се притисла
Немачка;

-Мењање граница као резултат рата,типичан пример је БРЕСТ-ЛИТОВСКИ

МИР (3.март 1918) наметнут Совјетској Русији, којим се она одрекла Пољске,
Литваније, дела Белорусије, дела Летоније (и залив Риге); Немачка заузврат
признаје независне Финску и Украјину; Турска од Русије добија Ардаган, Карс и
Батум; совјетска држава прихвата демобилизацију војске и флоте;

-После мира у Букурешту, 7.маја 1918. Бугарска је добила јужну Добруџу од

Румуније, али су мировни уговори Централних сила пали онда кад су саме Ц.силе
доживеле пораз на бојиштима; - Совјетска влада је већ 13.новембра
1918.прогласила неважећим Брест-Литовским мир;

ЈАВНА ДИПЛОМАТИЈА – као и током самог рата јављале су се патриотске песме

против рата, идеје о социјалистичкој визији будућности, идеји рата супротставља
се идеал мира против рата као дела империјалистичких влада; истиче се масовно
интернационалност човечанства; тражи се преображај друштва (а не јака
победничка отаџбина). Идеје о праведним односима међу људи и народа, рађала се
занесеност идеалима мира међу љидима, човекова потреба да сачува веру у свет,
хуман протест који критикује капитализам и грађанској друштво, а први поборници
пацифизма били су социјалисти. „Раднички покрет однећи ће победу и прокрчити
себи пут ка социјализму“. Идеја пролетерског интернационализма као критика
рата.

ДЕКРЕТ О МИРУ (усвојен 8.новембра 1917, на Другом сверуском конгресу

совјета) – писац те декларација био је Владимир Иљич Лењин; у документу
тражило се хитно закључење мира; мир мора бити „праведан,демократски“, мир
без анексија (без присвајања туђих земаља и насилног присвајања туђ.народа);
признаје се право народа на самоопредељење (без обзира на то колико је
заостала нација која се насилно прикључује или насилно задржава у границама дате
државе) – потреба за слободним гласањем на таквим територијама; -идеја о том
слободном одлучивању народа да ли ће образовати своје државе или се слободно
ујединити, прокламују се једнака права колонијалних и неколонијалних народа,
другим речима – жељама за освајањем територија супротстављано је
неограничено право сваког народа да одлучује шта ће бити с њим);

2
-у том документу одбачен је појам „тајне дипломатије“ (народ има да одлучује у
спољној политици барем преком својих представника);

-ЧЕТРНАЕСТ ТАЧАКА (8.јануар 1918, Конгрес САД, Вудро Вилсон) – други

важан документ који настаје током Великог рата; САД су објавиле рат Немачкој у
априлу 1917, али се нису укључиле у Антанту,него само „придружиле“; у том
документу, прокалмује се да су „дани освајања прошли“, да ће свако живети својим
животом, да ће све нације света договорити о општем разоружању, једну трајну
организацију за мир; да свака нација има право на то да одлучи у којој ће и
каквој држави живети; уз то, председник САД износи идеју о потреби за јавном
дипломатијом; елементи документа: величање мира, захтев за трајним
отклањањем рата;

РАЗЛИКЕ (између ова 2 документа)

ДЕКРЕТ О МИРУ

 Онемогућавање насилних присвајања територија

 Право народа на самоопредељење неограничено
 Тежња за социјалистичким преображајем друштва;
 Тежња за револуционарним преображајем света;
 Касније је право народа на самоопредељење сужено на народа који иду
путем социјализма;
 Комунистички документ.

ЧЕТРНАЕСТ ТАЧАКА

 Спречавање агресије помоћу удруживања народа;

 Из права народа на самоопредељење искучени „колонијални“ народи;
 Исправка света помоћу постојећих друштвених стања;
 Словенски народи Аустро-Угарске имају право на своје државе;
 Документ као средство афирмације избијања једне силе на врх светске
политике;

САД су већ 1917.биле светска сила, а најбољи метод за даље ширење те моћи биле
су идеје о програму трајног мира као начела властите спољне политике; САД су
рачунале да ће бар добити подршку у свету, док су бољшевици тражили
афирмацију својих аспирација за комунизам у међународној заједници. Ипак,
заједничко за оба документа је настојање да се дотадашња практична дипломатија
замени она која би у својим начелима имала уграђене хуманистичке
3
идеале.Временом се показала као замршена да би трпела начелност, а начела су се
показала као добро средство зарад остварења властитих интереса; била је то јавна
дипломатија која је своје поступке завијала у општа начела и идеале;

КОНФЕРЕНЦИЈА МИРА –пред крај рата избиле су две чињенице у први план: да
ће се одлуке о основама међ.живота водити у искључивој надлежности великих
сила, и да је потребно усаглашавање Четрнаест тачака са уговорима током рата.
Версајска мировна конференција у Паризу,која је почела 1919 (совјети нису
били пожељни у њеном раду). Постојање 2 групе- 1) Мале и средње земље (само
подносе предлоге и дају обаевштења,прихватају одлуке); 2) велике сике (5-
Француска, Британија, САД, Италија, Јапан; доносе сва кључна решења); - велика
четворка (Клемансо, Вилсон, Лојд Џорџ, Орландо); постојао је захтев да се
дипломатија стави под надзор јавности и да се свет изгради међудржавним
споразумевањем пред очима свих – идеја јавне дипломатије као фактор
учвршћења трајног мира;

-Начело да сви народи морају бити изједначени у својим правима (порицана

ранија пракса да велике силе одлучују о судбини малих народа, да веће нације
морају имати већа права);

-Начело права народа да одреде сами своју судбину (посебна држава, припојити се
или већ како);

-Начело природних или стратегијских граница (велики географски објекти као

границе држава, тежња да се неком народу обезбеде природни услови за војну
одбрану, али и да се води рачуна да се етничком и стратегијском границом не
повреде основне економске претпоставке живота једног народа) – начело
животног економског интереса;

-Начело историјског права.

Док су САД стајале уз начело народности веома одлучно на речима,а мало у

пракси, Француска и Италија позивале су се на стратегијско начело. Поставило се
питање да ли државама које су почеле рат треба обезбедити место на Конференција
мира или не? Како повући границу тамо где се народи до теме мере прожимају?
Зато се јавило на конференцији и Начело заштите државног и националног
интереса у мери у којој су ти појмови схватани од људи владајуће класе, а
примењивано је и начело права победника; постојао је и циљ да се поштују тајни
уговори у току рата (посебно Италија, те је то значајно за политичку ситуацију на
Конференцији мира); начела: јавна дипломатија, равноправност народа, право

4
народа на самоопредељење, стратегијске границе, животни економски
интереси, поштовање историјских доказана (нису доследна поштовано); - у
пракси су остваривана права победника на повлашћен положај и поштовање тајних
уговора о деоби земаља током рата;

-мир са Немачком (Версај, 28.јун 1919, у „Сали огледала“ где је проглашена победа
Пруске над Француском,1871), са Аустријом (Сен Жермен, 10.септембар 1919),
Бугарска (Неји, 27.новембар 1919), Мађарска (Тријанон 4.јун 1920), Турска (Севр,
10.август 1920); Французи добијају Алзас и Лорен, добијају право на
експлоатацију рудника угља,м Немачка се обавезује да демилитаризује десну
обале Рајне у дубини од 50 км (постоје само 3 мостобрана-код Келна, Кобленца и
Мајнца,а франц.војска нагдледа то); - Познањ припада Пољској (која добија излаз
на море код Гдањск, који постаје слободни град под управом Друштва народа); -
Јужни део Источне Пруске и Горња Шлезија бирају хоће ли Немачку или Пољску,
а мали рејон Хулчин дат је Чехословачкој; Немачкој су одузете све колоније

- Камерун и Того (Британија, Белгија, Португал); - Југозападна Африка

(Јужноафричка унија), -Немачка источна Африка (Британија), Нова Гвинеја
(Аустралија), Самоа (Нови зеланд).

-Ограничавање Немцима војске – сувоземне трупе не више од 100.00 војника и -

4000 официра, а морнарица не више од 13.500 морнара и 1500 официра;

-Северозапад Шлезије (Немачка), југоисток Шлезије (Пољска), Источна Пруска

(Немачка, 11.јул 1920), Ојпен и Малмеди (Белгија, 20.септембар 1920);

-односи са Турском регулисани су уговором у Лозани, јул 1923,док су САД са

Немачком потписале Берлински мировни уговор 25.августа 1921;

-Италијанско-југословенски односи – РАПАЛСКИ мировни уговор,

12.новембар 1920 – Италија је добила: Истру, групу Кварнерских острва, Задар,
Ластово, док је град Ријека постао слободан-град држава (под управом Лиге
народа, после неуспешне побуне Д Анунцијевих италијанских побуњеника који су
ту прогласили независну државу Кварнерско регентство, а 1924. Ријека је
припала Апенинској краљевини);

На тај начин су мировни уговори склопљени 1919-1920 постали основа политичког

живота међуратне Европе, али не и међународне стабилности. Захтеви за ревизију
долазили су од држава побеђених у рату (Бугарска, Мађарска,Немачка), а посебно

5
јак био је немачки ревизионизам. Уфоцорима била је незадовољна и Италија (мало
добила деобом земаља 1919-1920);

Промене у међуратном периоду биле су плод унутрашњих кретања у низу држава,

али су имале и социјално и националну подлогу; тамо где су се такви процеси
јављали, долазило је до највећих политичких промена, пада династија и до успона
на власт прогоњених покрета. Уместо 28, после рата у Европи било је 33 државе;
Русија изгубила велике територије, Турска очувала неокрњену територију (изузев
Африке и Азије). Из Аустро-Угарске настаје Мађарска (93.000 км2, 8 мил.ст) и
Аустрија (84.000 км2, 6,5 мил.ст), затим се од ауст.делова Словеније,Хрватске,
Далмације, Славоније, Срема, БиХ и Војводине образује (са краљевином Србијом и
ЦГ) Краљевина СХС (249.000 км2, 12 мил.ст), Румунија, Чехословачка, затим
Пољска (добила Познањ и западну пруску, Билну, Бјелисток, Брест-Литовск,
Ковно, а Галицију од Аустрије), Бугарска, Грчка, Албанија (очувала свој положај
још са Лондонске конференције 1913); затим Литванија, Летонија, Естонија,
Финска (постала независна, под руским царем од 1815, 388.000 км2, али само 3,5
милиона људи); Белгија (добија Ојпен и Малмеди), Холандија, Луксембург (у те
две државе највећа густина насељености 211, односно 252 по 1 км2), Шпанија,
Португал, Андора, Лихтенштајн, Сан Марино, Монако;

ВЕЛИКЕ СИЛЕ –Француска, Велика Британија, Италија, нешто касније СССР и

САД.

Француска – повећала територију, повратила Алзас и Лорен (области изгубљене

1870-1871), 1859.добила је Ницу и Савоју (помажући Пијемонт против Аустрије),
територија после рата: 550.986 км2; била је то велика колонијална сила (царство
стварано од 16.века, касније од Енглеза изгубила Канаду,Италију, а Наполеон је
продао Луизитанију; у Африци имала је велико царство ( од Магреба до Белгијског
Конга,држећи и део Сомалије);

Велика Британија – на трећем месту у Европи по густини насељености, званично

проглашена 1707; доминантни: капиталистички облик производње, прекоморско
трговање, што постепено доводи до парламентарне демократије и слободе грађана
(после 1688.монарх је био само отелотворење повезаности људи у заједницу, а не
више владар над њима), прва индустријска револуција, премоћ на мору од друге
половине 18.века (Акт о пловидби као документ победе над Холанђанима), а после
Великог рата припојила је део немачких колонија,држећи Индију, Аустралију,
Канаду, Јужну Африку итд;

6
Италија – настала као плод национализма 19.века, ова држава је после П.светског
рата стекла Истру, јужни Тирол, нека острва на Јадрану и Задар, од 1924.и Ријеку,
са око 37 милиона становника (1922); када је настала, одликовали су је слаб
сепаратизам и велика заосталост уједињених покрајина (најјачи је био Пијемонт,
савезник Француске и Британије у Кримском рату). Од колонија, држала је
Еритреју, део Сомалије, Либију,али јој то није донело економски просперитет
(велика нафтоносна поља Либије остала су неискоришћена); била је држава која је
стално тражила нове територије у југ.Европе и даљим прекоморским земљама;

Немачка – око 63 милиона становника 1925, као стожер окупљања у 19.веку јавило
се Пруско краљевство, из рата је изашла више изнемогла него војнички тучена;
немачки национализам није се осећао побеђеним, реваншизам и окривљавање
социјалиста и Јевреја за пораз; крајем 19.века доживео је Рајх силовит развој
привреде, оснивајући колоније по зап.и ист.Африци;

Совјетски Савез – око 21.милион становника, највећој држави света, снажној по

броју становника, рудном и енергентском богатству, историјској традицији;
ослањајући се царства Ивана Грозног, Петра Великог (Азовско море), касније деобе
Пољске, добитак Финске (1809), Бесарабије (1812), део Пољске са Варшавом
(1815), Руси Јенисеј прелази у првој деценији 17.века, а Берингово море 1649; Амур
и Јапанско море достижу 1859, а Манџурију узели и изгубили (1900-1905);

3 од 5 великих сила биле су републике (Француска, Немачка, СССР) као и Финска,

Естонија, Летонија, Пољска, Чехословачка, Ирска, Немачка, Швајцарска, Португал,
Мађарска (на кратко до 1920), у 30тим годинама Европа је имала 15 република.
Само су владари у југоист.Европи задржали веће надлежности (у Грчкој је круна
била стално у сенци официрског кора),а монарси у другим деловима били су још
мање господари људи, а камоли неограничени руководиоци политиком; пуна
парламентарна демократија само у Британији, Француској, земљама
Бенелукса, Чехословачкој и скандинавским краљевинама; -никако није
успевала да се преовлада разлика између сила победница и побеђених после рата.

Нова Европа – у потпуности је карактерише чињеница да легитимизам губи своју

историју улогу (шта то значи? – наследно право на престо, посед, те на виши
друштвени положј представљало је окосницу средњ,али и нововековне државе, па
је то право временом прерасло у доктрину легитимизма, које се почело нарушавати
од 1649 (погубљење Чарсла, поданици могу казнити монарха, а у 20.веку је пример
рушења, погубљења и свргавања монарха био драматичан). Јавља се слом
легитимизма помоћу револуција, када побуњени народ руши права и привилегије

7
засноване на ист.начелу, а легитимизам је покушао да се одржи током 19.века
(Наполеон, па Бечки конгрес, па револуција 1848.која легитимизам 1814-
15.оспорава) да би касније национализам поставио право нације испред права
наслеђа и тријумфовао у стварању немачке и италијанске државе. У 19.веку
оформљене су две нове царске титуле – француска и аустријска (Франц II
Хабсбург), Беч постаје центар Аустријске царе, да би се 1871.јавила титула
немачког цара, а 1875.британски краљ се прогласио за цара колонијалне империје –
по старој традицији, цар је био владар света; због тога је крај првег светског рата
донео одбацивање постојећег друштвеног уређења, опозиционарство, рушење
Романова (март 1917), Хабсбурга и Хоенцолерна (новембар 1918), док се Османова
династија детронизована у новембру 1922, а у октобру 1923.проглашена је и
Турска република –обезвређивана је систематски идеологија владања, бесмислени
ратови око титула, као и политичке борбе које су испубиле велики део раније
европске историје; - О царском рангу слабо се размишља и у фашистичком
Италији; државе које су се издвојиле из Османског царства остале су монархије,
као и Норвешка, племство у СССР изгубило је утицај, а распадом Аустро Угарске
нестао је последњи аристократски бастион;

Још од 18.века монархизам је оспораван у име парламентарне државе и права

појединаца, док је нови век преузео појам републиканства из античке традиције,
мада је тај облик владавине постојао и у средњем веку (Млетачка републике).
Рађање републике јесте знак победе после П.светског рата – негација монархизма
била је заснована на републиканизму и парламентаризму, али и на супротним
концептима ауторитарне националне државе, те диктатуре пролетаријата; 2 од 3
водеће државе ратног блока биле су републике (Француска, САД), трећа
парламентарна краљевина ( Британија); - прокламује се рат аутократији у
документу „Четрнаест тачака“, а идеја о самосталној одлуци нације је у пракси
било онај план за који се залагала најјача политичка снага; у случају пак
бољшевизма, Антанта је деловала активно заједнички, помажући „беле“ и царске
генерале. После Првог светског рата дошло је до 4 историјске појаве које су од
раније афирмисане: 1) борба за националну слободу; 2) тежња за републиком;
3) жеља за социјалистичким преображем друштва; 4) идеја о ауторитарној
држави; Још једна битка карактеристика тог послератног света јесте то што је пут
до врха државе био отворен људима из доњих слојева европског друштва (као
природан наставак Француске револуције и уопште проширивања демократије, али
и могућности стварања деспотија);

8
Револуције – могу бити оне које теже за стварањем националних држава (код
народа Аустро-Угарске, областима Руског царства, или у источним деловима
Немачког царства); могу означавати покушаје комуниста да се домогну власти, као
и деснице да се преко фашистичких организација домогну водећих положаја
(ауторитарна држава) али и бунт као феномен марксистичког погледа на систем
класних односа.

Покрет за стварање независних националних држава схватао је револуцију као

остварење слободе за национални живот народа, док је пут за изградњу
социјализма сматрао да се револуцијом стичу друштвене слободе тако што се
укидају поделе на више и ниже класе (идеја о слободи код обе идеје); мада су владе
током рата контролисале такве покрете, ауторитарни национализам се временом
наметао, као и бунтовне акције (1917-1920). Дошло је до појаве десничарских
патрија, а комунизам је био прелом у историји (комплетна измена друштва,
политике, привреде, заснивање нових друштвених односа, сан о човечном друштву,
масе које стихијски руше садашње стање,али и проблеми у пракси). Настајање
нових република, или темељна реформа монархија (либерално-демократска
револуција која тежи да прерасте у комунизам, социјалдемократију,или да остане
на том степену где јесте). Револуције 1917-1920 (по Мађарској, Словачкој,
Немачкој, Аустрији, Русији) биле су махом комунистичке (али,временом, са
степеном подељености на социјалдемократе и комунисте)- у пролеће 1919.у
Европи 4 социјалистичке републике: Русија, Мађарска, Словачка, Баварска
(све друге, сем Русије, биле су угушена војничком акцијом, а социјалдемократе
дошле су на власт у Мађарској, Немачкој и Аустрију; у Мађарској су у марту
1919.препустили власт комунистима, док су у Аустрији и немачкој успели да се
одрже,допринесу демократији и парламентаризму);

3 политичка уверења – Либерализам (стриктно поштовање термина Устав),

комунизам (термин Класа) и ауторитарни национализам (термин Нација) –
корени тих идеологија леже у грађ.демократизму,социјализму и национализму.

НАЦИОНАЛИСТИ –национална мржња имала је битну улогу, с обзиром да је рат

1914-1918.био обрачун нација, а национална свест се показала као свест
себичности и узрочник великих и уништавајућих борби; по новим идејама , нације
су имале право на самосталан живот, али уз обавезу да поштују једна другу, да се
помаже и сложно граде мирољубив свет; - састав нових држава није био стриктно
етнички (Румунија је припојила велики број Немаца,Мађара,Срба и др; Краљевина
СХС имала је доста Мађара,Немаца и Албанаца, Аа Чехословачка јаку немачку
мањину); Велшани и Ирци боре се за своју државу, као и Норвежани у Шведској, а
9
разлика у језику допринела је даљем јазу Фламанаца и Валонаца у Белгији итд).
Јавља се идеја о братству слободних нација, а неке су тежиле освајању других
(рат се завршио осудом таквих идеја, а добио још горе). Самозатварање пред
културним вредностима других народа, тежња за „чистом нацијом“ (мржња према
другима) родила је зло 20.века. Екстремизам се испољио код Немаца и Италијана, и
то је тај неумерени, десни ауторитарни национализам који тежи за територијама,
истребљењима, попримајући тоталитарне каракстеристике (уз то, захтева:
експлоатацију, дељење на „више“ и „ниже“, право властитог интереса).
Постојао је и умерени национализам (ненасилно укључивање у заједничке
светске политичке и друштвене односе,супротности се могу рационални
усагласити) – национализам поништава монархизам јер тежи да начела народног
суверенитета представи као као јаче,старије и моралније од круне – зато пориче
права владарима да владају народима; аут.национализам се зато проглашавао за
народни покрет,а изразито је био усмерен против монархизма;

КОМУНИСТИ –у 19.веку,комунистичка идеја живела је у оквирима

социјалистичке идеологије и револуц.радничког покрета; Лењин је комунизам,
почео историјски да остварује, док су за Маркса „комунисти били теоретски
најнапреднији део друштва који гура напред, авангарда пролетаријата, али и део
широког радничког покрета,а не нека издвојена снага у сукобу са другим
радничким групама., Марксове тезе се актуализију 1917-1919, а лево крило
(радикална струја) назива себе комунистима, а ови други су били
социјалдемократе (умерењаци). Историја Прве и Друге интернационале као
сведочанство о потешкоћама проналежења акционог јединства; човеков свет је
историчан,а комунистички покрет представља најзначајнији илегални покрет у
20тим и 30тим годинама 20.века; забрањиван и прогањан великом броју државу,
представљали су дуго времена (у Француској су чак делали у оквиру уставног
поретка) најодлучнију, најнепомирљивију, најборбенију политичку снагу
усмерену на измену друштвених односа; кључна идеја: - народ не сачињавају сви
слојеви једног друштва, него само они експлоатисани и сиромашни,који имају
мисију да изведу преображај политичком акцијом (идеологија демократизације
пресудна, као и право пролетаријата на диктатуру – како омогућити да у ком.
држави не дође до власти партије?);

ВОЂЕ – стварањем република показало се да дотадашњи прваци кидају везу са

друштвеном средином којој су припадали (тзв.“професионални политичари) – то су
људи из народа који владају аутократски и тирански (митологија вође), а допринос
тој теорији даје серија предавања Томаса Карлајла (мај 1840, -идеја да је

10
целокупна историја историја великих појединаца и личности који су радили на
земљи, а све материјалне и идејне ствари света су плод делатности појединаца;
доба „хероја“ могао је бити пророк, приповедач, краљ, божанство, или у 20.веку –
вођа). Наполеон прелази Велики Свети Бернар (Жак Луј Давид, 1801-1802), слика
као сведочанство хероја тог времена (попут Хектора, Ајилеја, или Зигфрида). Али
херој 20.века није био ни Карлајлов Наполеон, ни херој германског епа, ни
филозоф, ни племенити грчки јунак, већ обичан човек из широких слојева који
је дошао на власт потискујући бесомучно своје политичке противнике, као
апсолутни носилац власти (представничка тела,устави,закони, локалне аутономије
нису ограничавале његову моћ) – то је објашњавано на 2 начина: њег.историјском
мисијом и његовим заслугама за дотични тоталитарни покрет; стварао је
чврсту организацију својих присталица који су навикнути на дисциплину, „јуришне
одреде“, али се у великој мери ослањао и на бирократију; он је неповредив, имао
је права и на контрадикторна понашања;

-Вође су биле нераскидиво везане за ауторитарне покрете и појаве;

персонификација су тоталитаризма; догматизам идеологија захватају поједине
географске просторе; ужасно јаки и развијени, те идеологије гушиле су подстреке
за истраживања тиме што су своја гледишта проглашавале за вечите истине – али
то њихово мишљење у суштини било је неисторично – могућ је само један начин
постављања питања и давања одговора, није признавана могућност особитости у
ранијим временима, порицано је постојање противречности; затим
неинтелектуалност (стриктно прихватање наметнутог мишљења), те хумано
осиромашење (човек схватан самно у оквиру неких својих уских схема);

РЕВОЛУЦИЈА У РУСИЈИ

Руска револуција била је последица штрајкова,друштвених немира, глади и других

незадовољства руског народа услед ратовања на фронту у Првом светском рату;
томе је допринело и када је војска отказала послушност цару (12.март 1917). У
Русији је од 1906.постојао парламент – Дума(сазивала се повремено) која је
сматрала да је могуће створити грађанску демократију и оборити царизам
(монархију) и спровести нужне реформе; њено седиште био Тавричевски дворац,
па је у ноћи 13.марта 1917.објављено да Привремена влада преузима власт
(Привремени извршни одбор“ с председништво Михаила Родјзенка), али како је
постојала супротност међу самим опозиционарима у Фебруарској револуцији,
радикалније леве снаге формирале су Петроградски Совјет (председник
Николај Чаидзе), па су од самог почетка револуције настала два центра власти:
Извршни одбор Думе и Извршни одбор Совјета. Снага Совјета посебно је
11
ојачала када су им чланови војске приступили; ипак, док је Совјет био неодлучан,
Дума је преузела власт и створила ПРИВРЕМЕНУ ВЛАДУ РУСИЈЕ – (март-
октобар 1917), а цар Николај II (14/15.март) је абдицирао у корист брата Михаила
који се наредног дана одрекао престола; царска породица била је ухапшена и
одведена у Царско Село. Председник Привреме владе постао је кнез Љвов,и
углавном је била састављена је од умерених либералних демократа,изузев
Керенског (петроградски адвокат наклоњен левици). Привремена влада није се
одлучила да закључи мир, а на плану унутрашње политике објавила је увођење
грађанских слобода, обећала сазивање уставотворне скупштине и ослободила
политичке затворенике из доба монархије, али велике реформе није
урадиле.Јавило се двовлашће – Привремене владе и Совјета – раднички совјети су
стављали постепено под свој надзор фабрике.

-Већину у Совјету имали су мењшевици и леви социјалреволуционари, док су

бољшевици у почетку били скрајнути,мада им је снага расла. Будући вођа
Октобарске револуције, Владимир Иљич Лењин, највећи организатор и изузетан
теоријски али и прагматични лидер желео је власт по сваку цену и није прихватао
мишљење Камењева и Стаљина о томе да треба натерати привремену владу да
усвоји бољшевички програм; Лењин је био за пролетерско узимање власти, о чему
је написао текст О задацима пролетаријата у садашњој револуцији(20.април
1917). Лењин је стигао у Петроград из емиграције у Швајцарској 16.априла, а истог
месеца објавио је „Априлске тезе“ у којима је тражио да Русија иступи из
„пљачкашког империјалистичког рата“, мада је као искусан практичар зунао да се
Привремена влада не може одмах оборити. На вест министра спољних послова
Павла Миљукова да ће Русија остати у рату до победе Антанте, војници су се
ускомешали, двовлашће је постало безвлашће,а дошло се и до идеје да се
двовлашће превазиђе тако што би представници Совјета добили више
министарских положаја (нова влада образована је 18.маја и имала је 9
грађ.министара – кадета, прогресиста и октобриста и 6 социјалистичких) – првак
Совјета Церетели постао је министар пошта, Виктор Чернов министар
пољопривреде, док је кнез Љвов остао председник. Влада је тада изјавила да жели
мир без анексија и контрибуција,али тек „када се непријатељ победи“ што је
значило да се и даље остајало у рату. Декларацијом о правима војника уведена је
институција револуционарних комесара у војску.

Јулски немири – после I конгреса совјета (16-7.јул) и чињенице да су

бољшевицима почели да прилазе бивши мењшевици (група межрајонка),
радикални левичари почели су да стичу тицај на радништво, посебно на морнаре,

12
војску и др. Њихове вође биле су тада Лењин,Камењев,Зиновјев, Свердлов. Јулски
немири отпочели су у Првом митраљеском пуку у Петрограду када је већина
јединица одбила да оде на фронт, а њима су се придружили бољшевици (мада је
сам лењин био против тога да се одмах буне против владе док није право време) –
после тих догађаја министри уставни демократи поднели су оставке с намером да
сву тежину кривице за последње догађаје баце на социјалистичке министре, па
21.јула 1917.Александар Керенски образовао леву Привремену владу (без
бољшевика), а задржао је под својим ресором и министарство рата – Керенски је
представљао политике тежње социјалдемократије и широке коалиције
социјалистичких и грађ.странака које су истицале донекле левичарски програм. Та
влада Керенског обећала је реформе, а заправо је радила на учвршћивању реда у
војсци, упркос томе што бољшевици нису били сломљени у јулу (мада се део
њихових вођа разбежао, Лењин у Финску). После 7.конгреса Партије, дефинитивно
је уочен разлаз у комунистичком радничком покрету – комунисте (радикални) и
социјалдемократија (мењшевици и други). Грађанске партије у Думи сада су
биле оне које су заступале десно, а мењшевици и социјалреволуционари били
су центар.

Побуна генерала КОРНИЛОВА – одиграна у септембру 1917, представљала је

покушај деснице да сруши Привремену владу за коју се веровало да се удружила са
бољшевицима и да ради на издаји земље (Немци су већ освојили Ригу), упркос
томе што је Керенски радио на томе да приволи главнокомандујућег Корнилова на
своју страну (нудио му је место у влади). Последица гушења десничарске побуне
од стране револуционарних радника,морнара и Привремене владе била су два: 1)
Керенски је прогласио републику 14.септембра; 2) Расписани су избори за
уставотворну скупштину за 25.новембар 1917.

Велики Октобар –Октобарска револуција изведена је 25/26 октобар 1917 (по

новом календару 6-7.новембар 1917), уз помоћ Петроградског Војно-
револуционарног комитета (председник Лав Троцки), а било је одлучено да се
устанак подигне на дан II конгреса совјета (једини противници подизању побуне
у Централном комитету приликом гласања били су Камењев и Зиновјев). Лењин је
сматрао да се под паролом „Сва власт Совјетима“ власт мора узети што пре, и до
првих сукоба у Петрограду дошло је 6.новембра када је Керенски наредио да се
забрани бољшевички лист Раднички пут (као и Правдатоком јула 1917).
2.сверуски конгрес напустили су мењшевици и леви –социјалреволуционари, а у
ноћи између 7/8 новембар заузет је и Зимски дворац (последње упориште
Привреме владе). Покушај генерала Краснова (са деснице,од монархистичких

13
 настројених војника) који је 19.новембра стигао са трупама на 90 км од Петрограда
и притом заузео Царско Село није успело. У Москви су бољшевици преузели
власт 13.новембра 1917, и убрзо створили „привремену владу“ –
СОВНАРКОМ – Совјет народних комесара до избора за Уставотворну скупштину

НАЈВАЖНИЈЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ СОВЈЕТСКЕ ВЛАСТИ И ДРУШТВЕНЕ

ПРОМЕНЕ (по руском историчару Роју Медведеву, аутору књиге Октобар 1917).
-сва имања спахија, царски,манастирски и црквени посед прелазе у надлежност
обласних земаљских комитета и среских совјета сељачких посланика – да се доделе
сељацима, до „сазивања Уставотворне скупштине“
-Декларација права народа Русије (Сверуски централни извршни комитет и
-укидање сталежа, чинова, грађански брак, матичне књиге;
-декрет о одвајању Цркве од државе
-поништавање свих државних зајмова;
-радничка контрола као законодавни акт совјетске владе (14.новембар 1917);
-Совјет народних комесара (влада), Сверуски централни извршни комитет
(скупштина);
-Закон о социјализацији земље – сељаци добијају земљу;
-коалициона совјетска влада (са левим есерима);
-национализована Државна баке, па све приватне акционарске банке, као и низ
највећих предузећа и синдиката; органи радничке контроле;
-погоршао се рад железничког и речног, поморског саобраћаја (одбијање старих
чиновника да изврше наредбе нових власти); Лењин у почетку рачуна да ће се моћи и
без терора;
-оснивање Чеке, борба против глади у индустријским центрима земље (200 грама
денвно хлеба уочи револуције);
-борба против финансијског слома, девалвација рубље (санирање економске
политике, регулисање производње, увођене цене за све прерађевачке производе,
неопсредно опорезиовање);
-Народни комесаријат за снабдевање;
-скачу цене индустријске робе, трговина прехрамбених вишковима, „слободно
тржиоште“ је постојало до средине 1918.годимне – у првих 100 дана власти
-Други конгрес совјета о оснивању „Привремене радничке и сељачке владе“ стоји: до
сазивања уставотворне скупштине; - 2/3 делегата припадало је странци есера – леви
есери подржавају све одлуке бољшевика у односу на десне (ушли у ЦИКомитет);
12.новембар 1917.избори (50% излазност, десни есери добијају највише, 5.јануара прва

14
седница Ускупштине одбије све одлуке Петроградског совјета)- каснија
антибољшевичка борба водила се под паролом „да се обнови рад Ускупштине“; ТРЕЋИ
СВВЕРУСКИ КОНГРЕС СОВЈЕТА (13.јануар 1918), - „РСФСР – Радничко-
сељачка влада Руске совјетске републике“; „Декларација о правима радног и
експлоатисаног народа“ –нови ЦИК (160 бољшевика, 125 левих есера, 2 мењшевика, 3
анархиста-комуниста, 8 деснмих есера и др);
-рације зарад конфискације хране; совјетска власт шири се на јужне и источне делове
земље; сељаци имају много начина да сакрију жито, а хјоће да пруже подршку
изгладнелим радницима, али су молили да им се обезбеде текстил и неопходни
пољопривредни инвентар; откуп жита у првим месецима 1918.није био велики и
задовољавао је локалне потребе;
-нове новчанице и обавеза богатачима да свој новац држе на рачунима Државне банке; -
и највећа предузећа прешла су у руке државе почетком 1918. (Путиловљеве фабрике,
Невске фабрике за бродоградњу,али и најмања предузећа (фабрике картона,бомбона,
крзна) бивају национализована;
-стотине хиљада бивших руских војника враћа се после после потписивања мира у Брест
Литовску;
-обезбеђивање хране индустијским рејонима и производња робе намењене земље –
евиденције, село се припрема за сетву, држава је имала новац за размену робе за жито,
али те робе није било довољно. Могло је увести прогресивно опорезивање у натуриу,
радничке породице имају алате које могу да мењају за намирнице – оснивање мањих
индустријских задруга као решење итд.
-идеја да се покрене НЕП у првим месецима 1918.- (комбиновање социјалистичке
изградње производње на велико и слободне, ситне, приватне иницијативе и трговинске
размене села и града); не знајући како сде гради социјализам, кренули су другим путем
који је потенцијално носио са собом грешке;
-поред класичног социјализма, у Русији је тада постојало (бар до средине 1918) –
државни капитализам, капитализам ситних газдинстава, ситна робна производња
и патријархална,натурална привреда;

РЕВОЛУЦИЈА У НЕМАЧКОЈ

У јесен 1918.дошло је до револуције у Немачког која је била пред хаосом

привредног слома и с народом који је једва могао да издржи даљу борбу;
социјалдемократи су још од марта 1917 истицали своју паролу: „мир без анексија и
контрибуција“ (Напредњачка народна партија,Центар и Национални либерали их
такође подржавали); Иако су Вилсонове понуде мира пробудиле наде у Немачкој

15
да се рат може завршити под повољним миром, од септ.1918 почеле су стизати
вести о слому немачких савезника; странке почињу да заговарају идеје
демократизације и мира. Политички живот током рата био је подређен Врховној
војној команди (генерали Паул фон Хиндебург и Ерих фон Лудендорф, два
победника код Таненберга), а сам цар Вилхелм II престао је стварно да влада још
1918. 3.октобра 1918. –принц Макс од Бадена постао је канцелар (од стране
Врховне команде која је имала намеру да октроише Устав) и да састави нову владу
– у коју су били укључени посланици најјачих странак Рајхстага,па и
социјалдемократи. Парламентаризам је уведен 28.октобра,а врховна војна команда
стављена је под надлежност грађ.власти.

Побуна морнара – крајем октобра, јединице флоте у луци Вилхелмсхафен одбиле

су да изврше борбене задатке у Северном мору, па је ускоро отпор прерастао у
побуну морнара (3.новембра 1918.планула је база Кил); стварају се војничка већа у
I торпедском дивизиону; морнари отказују послушност и у Хамбургу, Либеку,
Куксхафену, а 3.новембра дошло је до немира у Минхену, Штутгарту, Келну,
Брунсвику – прва краљ.породица која напушта престо у Немачкој била је
породица Вителсбах, кад су Независни социјалисти дошли на власт у Минхену
7.новембра). Појава већа по Немачкој сведочила је о великим потресима, којима су
од почетка завладали социјалиста. У Берлину су се масе демонстраната братимиле
са војницима који масовно самовољно напуштају касарне;

Социјалдемократи – она политичка снага која је,с обзиром на свој програм,

идеологију, организацију,вредност чланова изнела социјалисте на врх политичког
живота (левица као опозиција чврстој, стабилној немачкој аутократији). Ипак су
либералне и левичарске грађанске стране узеле учешћа тек кад је револуција мало
одмакла.Немачка социјалдемократија није била јединствена (иако је читава
социјалдемократија гласала за ратне кредите 4.августа 1914, Карл Либкнехт био је
једини социјалдемократ који је гласао у Рајхстагу против ратних кредита,децембар
1914; у марту 1916,то је урадило њих 18). Најватренији противници рата,
Либкнехт и Роза Луксембург ухапшени су маја и јула 1916. Без обзира на програм
и декларације,већина социјалдемок.није била спремна да својим радом заоштрава
политичку ситуацију, пошто су се појавила два потенцијална становништва: 1)
социјалпатриотизам (подржавају рат, и ублажавају класну борбу); 2)
пролетерски интернационализам (рат је ужасна ствар завојевачког
империјализма); појавило се питање каква се држава жели изградити
револуцијом – 1)грађанска,парламентарна демократија; 2)диктатура пролетаријата

16
да ли ка социјализму да се иде постепеним реформама или снажним захватом целог
друштва,нагло;

Социјалдемократска партија Немачке – најјачи део странке била је тзв.Већина

(Фридрих Еберт као вођ, затим Филип Шајдеман, Отон Ландсберг, Густав Носке,
Херман Милер; тај део странке уживао је највећу подршку радништва и припадао
умереној струји); на конгресу у Готи (април 1917)од Већине отцепило се тзв.лево
кривло – звали су се Независни (Независна социјалдемократска партија Немачке –
Хуго Хазе, Вилхелм Дитман, Карл Кауцки, Едуард Бернштајн, Курт Ајзнер); од
јануара 1916,радикални социјалдемократи објављују Политичка писма Спартака
(часопис) – група делује потпуно самостално од октобра (као посебна странка –
СПАРТАКОВ САВЕЗ, 11.новембар 1918, вође: Карл Либкнехт и Роза
Луксембург); основне политичке снаге у револуцији су тако чинили су Већина и
Спартак (јер су се Независни показали као пролазна појава, лишени веће подршке
гласачког тела);

-Први програми побуњених морнара били су: ослобађање затвореника, забрана

злостављања посаде од претпостављених, слобода говора и удржживање
(социјалисти свих струја добијају све снажнији утицај у већима радника и војника,
изјава: Рат – то је Виљем II); тражи се његова абдикација, тражи се република,
рушење целе династије Хоенцолерна;Независни и Спартак издају проглас
9.новембра 1918 у Берлину (после пада баварске краљ.владе) у којем траже
социјалистичку републику. Фон Хиндебург је принцу Максу Баденском омогућио
једино безбедност док не пређе у неку најближу неутралну земљу;

-два концепта: 1)парламентарна република (Већина); 2)република већа

(Спартаковци); Независни неку средњу лунију; - Еберт и Шајдеман одлазе и
траже од Макса Баденског да им преда власт – 9.новембра 1918. Фридрих Еберт
долази на власт (касније је постао први председник Немачке државе); у духу
либерализма говорио је о победи целог народа (не само као бољшевици о победи
радника); Либкхент такође проглашава републику, само ону која треба кроз
револуцију да дође до социјализма (класна држава и свест о светској револуцији);
Већина се ослањала на ситно и крупно грађанство,пошто је тежила парламентарној
и либералној држави, док је Спартак рачунао на раднике,војнике и сиротињу;

-Помоћ совјетске државе – огледа се у чиењеници да су Карл Радек и Еуген

Левине (првак Минхенске револуције) били у тесној вези са Трећом
интернационалом у Москви (помоћ у наоружању,људима,саветима). Због тога се

17
временом формирао антиспартаковски савез (грађанске партије, Независни,
Већина, „страх од бољшевизма“);

-цар,престолонаследник и династија емигрирају у Холандију (ноћ 9/10.новембар

1918), немачка десница могла се надати само да ће нове влчасти ипак спречити
претећу социјалну револуцију (руски монархисти су бар могли да чекају да се снаге
револуције сукобе,па да са самостално нешто покушају, ови ни то); -9.новембар
1918 (Еберт,Шајдеман и Ландсберг) издају проглас „Данас је окончано ослобођење
народа“ – одлучују да сазову Уставотворну скупштину, слободни избори, нова
скуптина хоће да закључи примирје и поведе мировне преговоре – стварну власт
у Немачкој узео је 10.новембра 1918 – Веће народних опуномоћеника (6 чланова,
3 из Већине: Еберт,Шајдеман,Ландсберг; 3 из Независних: Хазе,Дитман,Барт);

-Матијас Ерцбергер потписује примирје у име Немачке са Антантом у шуми

Компјењ (11.новембар 1918); -ТАтако је одузета могућност националистима да
„грех“ потписивања примирја баце само на сдоцијалдемократе (јер је Ерцбергер
био демократа); војска се враћа у касарне, либерал.парламент.резултати револуције
постају сигурнији;најважније мере нове владе:уведено неограничено право
удруживања, укинута цензура, загарантована слобда речи и писања, слобода
вероисповести, заштита радника, опште право гласа, социјално осигурање,
осмочасовни радни дан, јачање радничких синдаката, оснивање комисије за
експоприацију имовине (мало је урадила);

-Еберт се нашао у одсудном часу на челу Немачке само зато што је био вођа најјаче
опозиционе партије (раније је био дугогодишњи секретар СПД, председник стране
после Вирцбуршког конгреса 1917, после Аугуста Бабела од 1913 у
председништву). Роза Луксембург и Либкнехт тражили су да се револуција настави
љаде (потенцијална опасност био је и Вилхелм Гренер, заповедник оружане силе,
Лудендорфов наследник); када се сагледа све што је Еверт урадио, намеће се мисао
да су му поуке руске револуције и те како корисно послужиле да се избори за своју
политичку идеју; ствара пословни директоријум (од Већине и независних), а
десницу је привремено умирио са платформом – слобода и право грађана,
политичког надметања, народном скупштином;

-доста левих Независних и Спартак тражили су да револуција иде даље, да се

изврши експроприација крупне својине, захтев да се власт преда совјетима,
тражење да „савети“ (револуц.скупштине) буду највиши облик демократије (савети
су омогућили политичко испољавање слојевима којима је стари режим одузимао
основна људска права, Спартаковци су тражили да они буду органи непосредне

18
демократије – хоће ли савети наметнути своју вољу владама,или обратно? (У
Баварској је проглашено Веће радничких и сељачких делегата,прва већа створена у
Берлину створена су 8/9.новембар. Поставило се питање шта су већа (органи
револуције, или ћелија револуционарне државе која настаје); у нем.већима
господарили су Већина и Независни (Спартак се тек морао борити за своју
позицију, а распоред снага натерао је Већину да подели власт са Независним);
12.новембра издаот је декрет о оснивању већа у свим предузећима; -21.новембра је
одлучено да се извршна власт пренесе на Веће нар.опуномоћеника (тако је
престало двовлашће, иако су већа и даље постојала);

-Либкнехт је из прогласа 9.новембра 1918 тражио: предају свих складишта оружје и

муниција, контролу средстава сабораћаја од радничких и војничких већа,
успостављање „добровољне дисциплине војника под надзором већа; Спартаковци
траже републику већа, диктатуру пролеттијарата (насупрот Већине која је за
уставну парламентарну републику, и за то да нова државу превазилази класну
борбу тако што ће је ублажавати; држање Спартака било је слично држању
бољшевика од априла до новембра 1917; од 9.новембра излазио је у Берлину лист
Црвена застава (орган Спартаковог савеза, Доле капиталисти и њихови агенти!);

-временом се у Немачкој формирају десничарске групе које у социјалистима и

Јеврејима виде узрок свег зла (имају подршку генералитета, капиталиста,
земљопоседника,цркве, малограђана-националиста); - Еберт тражи сазивање
Свенемачког конгреса раднички,војничких и сељачких већа;

-6.новембра 1918.демобилисани војници протестују против владе, хапсе се

левичарски чланови, десничари запоседају редакцију Црвене заставе; иако је
деловала да ће социјалдемократија деловати заједно против десничара, јаз између
Већине и Спартака био је све већи (Либкнехт позива на обарање Еберта и
Шајдемана), сукоби у Берлину;

-СВЕНЕМАЧКИ КОНГРЕС радничких,војничких и сељачких већа (Берлин,

16-20.децембар 1918) – кључни проблем – 1)сва власт већима?; 2) сва власт
Уставотворној скупштини?; Већина је покушала да путем већа оствари сазивање
скупштине, а Спартак је тражио радикализацију револуције,хапшење чланова ВНО,
док је Еберт сматраоп да немачка социјалдемократија мора ићи парламентарном
традицикјом; -неколико стотина морнара стиже у Берлин (+ радништво) као
потпора Спартаку; 350 гласова (од 450 делегата) било је на страни Већине (сама
Већина -290) –око 90 делегата Независних и 10 спартаковаца били су проблем;
одлучено: док год се устав.скупштина не сазове, сва власт остаје у рукама Већа

19
народних опуномоћенике; Конгрес је показао да су Независни не могу играти
важнију улогу у Немачкој (покушали да држе умерену струју);

-24.децембар 1918: морнари хапсе Ота Велса (војног команданта Берлина),

опкољавају ВНО (Еберт зове генерала Гренера у помоћ), трупе отварају ватру на
морнаре, Спартак организује још веће демонстрације због коришћења војске
против морнара и упадају у редакцију Већининог листа Напред; Еберт се ослањао
на помоћ генерала, Густаву Носкеу поверава ресор унутрашњих послова, а
30.децембра 1918.Спартаков савез сазива конференцију својијх чланова – 1.јануара
1919.Спартаковци се претварају у КОМУНИСТИЧКУ ПАРТИЈУ НЕМАЧКЕ.
Либкнехт је тражио да се партија повеже са унутрашњошћу земље, понаваљајући
да је Ебертов социјализам најобичнији капиталоизам; партија је тражила да
радници брину о томе јесу ли наоружани, да се шири идеја о
социјалист.револуцији, масовна агитација по Берлину;

-ЈАНУАРСКО КРВОПРОЛИЋЕ - 4.јануара 1919. „независни“ Емил Ајнхорн (шеф

берлинске полиције) одбија да се повуче са тог положаја, а влада је хтела да га
смени; 5.јануар аствара се револ.одбор (Либкнехт, Георг Ледебур, Паул Шолзе),
6.јануар –генерални штрајк – Еберт користи добровољачке јединице ван града
(Густав Носке,главнокомандујући за одбрану града, изјављеује: Неко мора да буде
крвави пас.Ја се не плашим одговорнисти); Спартак је 13.јануара био поражен, уз
неколико хиљада мртвих комуниста, Роза и Карл су убиени 15.јануара под
нејасним догађајима; ипак,крајња левица узела је власт у Дизелдорфу, републику
већа прогласили у Бремену (Рурска област);

-Најјача странка после гушења побуне постали су Социјалдемократи Већине –

ИЗБОРИ за Уставотворну скуштину одржани 19.јануара 1919 (социјалдемократи
добијају 163 посланика); створена је класична грађ.парламен.држава,а не
република о којој је раније говорио Еберт;

-распуштање већа; почетком марта дошло је до генералног штрајка у целој

Немачкој, подстакнутог штрајком радника у Руру из фебруара 1919, али је Други
свенемачки конрес (8-14.април) већа показао да нема више никаквих могућности
побуне;

-МИНХЕН: најјача била је Већина, најбројнији Независни, Спартак готово у

мањини; најутицајнији човек минхенске револуције и Минхенске републике, први
председник баварске владе (Већина+ Независни) и први председник Радничког,
војничког и сељачког већа Баварске био је некадашњи писац,интелектуалац,

20
новинар, немачки Јеврејин Курт Ајзнер; његов програм био је демократија,
социјализам, хуманизам, чврст компромис на релацији већа – или – скупштина;
(„не треба бомбама и митраљезима ићи против парламента“), али и изјаве типа:
Већа су темељан стуб демократије; такође, није прихватао национализацију,
јер није имало шта да се национализује после разарујећ рата; залагао се да се
најпре, на основу приватног интереса, подигне привреда; али, после избора од
12.јануара 1919.најјача партија постала је конзервативна Баварска народна
партија (конзервативци), док су Независни добили 3 места, а цела лева коалиција
80 места (за већину неопходно 91)

-Ландтаг се састаје 21.фебруара; Курт-Ајзнер бива убијен испред минхенске

скупштине,а пао је и вођа Већине, министар Ерхард Ауер, убијени су и посланик
Центра Осел и мајор; пошто је Ајзнер био идол левице, она је започела протесте с
покличом „Освета за Ајзнера“, већа су преузела власт и створила централни савет
као извшрно тело које проглашава генерални штрајк; комунисти почињу да јачају
у Баварској (њихов вођа Рус емигрант Макс Левин), док је један од
најистакнутијих спартаковаца у Рурској области, каснији организатор Црвене
заставе у Минхену био Еуген Левине, такође Рус, син петроградског Јеврејина,
који је завршио хајделбершки универзитет; лист у којем ради прокламује одбрану
освојене диктатуре пролетаријата; комунисти против социјалдемократа,
инсистирање на револ.методу акције; 17.марта бива образована мањинска
коалициона влада (Већина+ Независни + Сељачки савез – председник: Јоханес
Хофман); расправљало се да ли су се стекли услови и за званично проглашења
републике већа, која је проглашена 6/7.април 1919.у Минхену; (Независни
имали кључну улогу, нова влада се назвала НВО-ом, ау њој су седеи Независни,
Сељачки савез и анархисти); Ернст Никиш (председник Централног радничког
већа због тога даје оставку), а комунисти су говорили да ће признати само ону
републику већа коју сами буду водили;

ПРОТИВУДАР – спремао се и од десничарских добровољаца под пуковником

Епом,а сам удар дошао је 12/13.април, када је победила Црвена гарда Рудолга
Егелхофера (килског морнара и вођа бунта у ратној морнарици); почео је период
Друге републике већа – Револуционарног већа као нове владе (Толер, Левин,
Левине и Акселрод) који крећу путем бољшевизације државе; комунисти,иако
најодлучнија група,нису успели да наметну свој програм, а независни су почели да
им замерају да воде „руску“ а не „баварску“ политику, па су комунисти 27.априла
опет прешли у опозицију; јачање деснице (Алфред Розенбег, Рудолф Хес, Ханс
Франк). Баварски грађанин се бојао свих тих прича о социјализму и пролетерима,

21
док сељак није разумевао ништа сем да ће му земља опет,као и храна раније због
војске,бити узета; јављају и добровољачки одреди;

-у новом сукобу Независних и комуниста, 3.маја 1919.Република већа је нестала

– Ландауер је био убијен, у тамнице бачени Мисам,Толер, Никиш, Макс Левин
побегао у Аустрију; тако је и у Баварској револуција била пресечена кад је своје
токове од либералног програма, грађ.слобода и парламентарне државе усмерила ка
социјализму и диктатури пролетаријата;

ВЕЛИКА БРИТАНИЈА

Савремени политички живот Велике Британије утемељен је на револуцијама из

1642-1648, али и реформама (1832,1867,1884) којима су проширена изборна права и
створена модерна грађанска држава.У 19.веку било је карактеристично постојање
две странке (виговци,торијевци) које је омогућавало њихово периодично мењање
на власти. Председник британске владе после Првог светког рата био је Дејвид
Лојд Џорџ најпознатији по чувеној изборној реформи 1918. којим је (први пут у
брит.историји) дато бирачко право свим мушкарцима (с навршених 20) и свим
женама (с навршених 30 година)-тако је изборно тело утростручено. Већина
конзервативаца хтела је сарадњу са либералима,мањино независно наступање.

Лабуристичка партија – произишла из Радничког представничког комитета,

који је као раднички синдикат основан 1900.године; 1918.странка се прогласила за
националну (не заступа само раднике), социјалистички програм.

Децембарски избори 1918.-победа конзерватв-либерал.коалиције (Черчил, Лојд

Џорџ, Остин Чемберлен, Артур Џејмс Белфур, Ендрју Бонар Ло) – 484 места,
лабуристи добијају 63.

Економски проблеми – најважнији економски проблеми Британије после рата

било је смањење извоза (посебно угља) и чињеница што је Британија била
дужник САД (док је нова совјетска влада одбила дугове царског режима према
Британији). Долазило је до побуна, штрајкова, скраћивања радног времена на 7
часова у рудницима па су конзервативци одлучили да напусте коалицију и да се
изађе на нове ванредне изборе (1922)на којима су победили конзервативци (345
посланичких места), либерали доживели пораз (сем Есквитове групе која бележи
пораст мандата), а лабуристи бележе успех (142 посланичка места). Пошто је
конзервативац Бернар Ло морао због болести да напусти место председника нове

22
владе,на његово место дошао је Стенли Балдвин који одлучује да се иде на нове
изборе 1923.године на којима конзервативци остају најјача странка,али им број
посланика пада због програма заштитних царина (лабуристи опет били успешни). С
обзиром на постојање 3 главне политичке странке и чињеницу да ниједна није
могла без помоћи друге да састави владу, у јануару 1924.лабуристички вођа
Ремзи Макдоналд образовао је прву социјалистичку владу у историји
Британије. Због признавања СССР-а (1924), заштити индустрије путем царина,
смањењем пореза на артикле широке потрошње (шећер,кафа и др) изгубио је
подршку (упркос томе што је изјавио да ће лабуристи поштовати грађ.права и
слободну трговину) па се, по трећи пут за 2 године,изашло 1924. (новембар) на
нове изборе на којима секонзервативци учвршћују и побеђују; лабуристи
постају друга брит.партија по снази (либерали готово уништени).

Конзервативна влада (Стенли Болдвин) 1924-1929. – упркос томе што је влада

опстала пун мандат, проблеми конкуренције рурске производње натерало је
британске власнике угљенокопа (и генерално британске послодавце) да траже
смањење надница и продужење радног времена. Једно време је влада исплаћивала
субвенције власницима, а по истеку тог рока, ошти рударски штрајк захватио је
целу земљу, па је 4.маја 1926.дошло до првог највећег ШТРАЈКА у Британији –
прекид рада у рудницима,на железници,штампарији, грађевини. Упркос томе што
радници нису били за отворену револуцију, већ за компромис, власти су покушале
да намерно изазову талас штрајка да би се лакше с њим обрачунале – Балдвин је
био против њих, а колебање лабуриста да ли да буду уз штрајкаче до краја
помогла је јачању конзервативаца (лабуристи су желели да заступају радничке
захтеве без заоштравања стања у земљи). Синдикални покрет био је 1926.у
великој мери разбијен(упркос одлуку на продужењу радног дана на 8 часова,
Доњи дом), па је 1927.био донесен закон који забрањује генерални штрајк, али
лабуристи нису могли да га повуку. Све до 1971.великих синдикалних покрета у
Британији неће бити.

Политички живот –Џорџ V (1910-1936), Едвард VIII (1936), Џорџ VI (1936-1952)

– био је у рукама политичких странака, чије се снага показивала кроз изборе који
су прошли 2 кључне изборне реформе (1918,1929). Појава лабуриста на
политичкој сцени, упркос формалним слободама и правима на оснивање партије и
удружења, била је неочекивана – до тада су две главне странке успевале да дођу до
апсолутне већине посланичких места (на 2 главне расипало се мало гласова) – а
лабуристи су били новина – залагали су се за социјализам, али су до њега
желели да дођу постепеним реформама – самим тим утичу на проширивање

23
демократије. Друга важна тековина британског политичког система је његово дуго
сазревање, постојање основних демократских установа, поштовање супарничких
партија, елементарна политичка трпељивост. Конзервативци (Черчил, Балдвин,
Чемберлен) били су заштитници грађ.друштва, крупног капитала, великих послова
али нису били непомирљиво кратковиди – желели су да јачају, али уз
ненарушавање поретка.

Избори 1929.-ПРВА ЗНАЧАЈНА ПОБЕДА ЛАБУРИСТА (Ремзија Мекдоналда),

који нису имали апсолутну премоћ, али су били први (288 мандата, конзервативци
260,либерали 60); у то време Британија је запала у економску кризу која је
дошла као последица кризе САД 1929; дошло је до опадања производње, пада
вредности валуте, државног дефицита; Мекдоналд је организовао је коалициону
владу која је потрајала до 1931.када је дошло до октобарских избора (1931) на
којима су лабуристи доживели јак пораз, конзервативци ојачали (остаће јаки до
1945) па су створили коалициону владу са Макдоналдом на челу (до 1935) –када ће
конзервативци добити већину (432 посланика).

Комунистичка партија Британије – са чланством од 20.000 људи, и дупло већим

бројем симпатизера, учествује на изборима 1924.кад су добили једног посланика;
партија је створена још 1920.године,а њеном јачању доприноси економска криза.

Британска унија фашиста (створена 1.октобра 1932) – на њеном челу стајао је

оснивач сер Освалд Мосли, бивши лабуриста и члан Макдоналдове владе
(1929/30), који је изабран у Доњи дом на листи конзервативаца 1918.године.
Тежило се рушењу брит.политичког система, ширен је антисемитизам, деловали су
јавно (покрет црних кошуља –Фашистичке одбрамбене снаге), издавали су лист
The Greater Britain. „Законом о јавном реду“ сужен им је круг деловања,мада нису
укинути.

-Балдвинову владу замениће влада Невила Чемберлена (од 1937) која ће ићи
политиком попуштања према Хитлеру, упркос опозицији у самој конз.партији
(Черчил, Идн, Купфер). Важан политички догађај 30тих година била је и
абдикација Едварда VIII (1936) који је одбио да влада без супруге, Американке
Валис Симпсон те је попустио– па је под именом војводе од Виндзора наставио да
живи у САД; тај инцидент показао је да је парламентарна влада јача од монарха.

ФРАНЦУСКА

У годинама после Првог светског рата, Француска Трећа република (проглашена

1870, устав 1875, допуњена амандманима 1879.и 1884) суочила се постепено са

24
демографском и привредном кризом, али је јак вишепартијски систем чинио да
скупштина може да контролише владу као извршни орган, али је доводио и до
политичке расцепканости. Шеф републике био је личност која се бира на 7
година, уз могућност да више пута буде биран на ту функцију; премијери су били
под јаким утицајем парламента – најпознатији франц.премијери од 1918.до 1933
били су између осталог и Жорж Клемансо, Александар Милеран, Аристид
Бријн, Рајмон Поенкаре, Едуар Ерио, Едуар Даладје и др (за 15 година било је
18 влада). Познат је био покушај ратног премијера Клемансоа који се
1920.кандидовао за функцију шефа државе, али је изгубио од аутсајдера Пола
Дешанела.

У оквирима Треће републике, поред постојања многих удружења и ширења

политичких ставова, основицу политичког живота чинили су РАДИКАЛИ –
добро организовани, окупљали су представнике интелигенције, ситне и средње
земљишне поседнике, трговце, слободне професије; били су издељене на леве
(социјалрадикали) и десне групе –тако су радикали успевали да у свим владама
међуратног периода (1918-1939) имају своје представнике – најчешће су имали
центристичке погледе на друштво. Десница је своје најснажније политичке
заступнике имала у десним радикалима,али је постојао и Републикански
демократски савез (1924) с малим утицајем.Као најјача левичарска опозициона
група, деловали су социјалисти који су поштовали републиканске установе; од
социјалиста ће се на конгресу у Туру 1920.године.одвојити комунисти који ће
имати значајан утицај међу бирачима.

-поред широке политичке основе,не значи да нису постојали националистички

тоталитаристи – Француска акција, Млади патриоти, Француски фашисти,
Ватрени крстови и др.

-пошто су реадикали постали разгранајући покрет који је прекиро сав политички

простор од умерене левице до републиканске деснице, левица и десница су се
оштро супроставиле – левица је заговарала да терет кризе морају сносити
најбогатији (повишење пореза крупном капиталу и национализација
прив.предузећа,бар крупних) – десница је видела спас у државним штедњама,
повећању пореза свима и др.20тих година у Француској дошло је до појаве
„професионалних политичара“ –људи којима је политика постала професија;
тиме је дошло до јачања бирократизације политике и њено искоришћавање
парламентарних институција.Леви вођа-Едуард Ерио, десни вођа- Рајмонд
Поенкаре.

25
-новембарски избори 1919.(19.нов)- велика победа „Националног блока“ Жоржа
Клемансоа и тежак пораз тзв.Левог картела,коалиције левице; последице избора
биле су да групе деснице предвођене конзерв.радикалима направе међусобно јак
савез из страха од бољшевизма; последице рата биле су катастрофалне;
најзначајнији потези те владе били су: 1)закон о обавези власника предузећа и
радника да договорно налазе решења проблема; 2) 8часовни радни дан;
међутим страх од бољшевизма је непрекидно постојао- долазило је до великих
радничких демонстрација,штрајкова (1.маја 1919.велике), атентати (на Клемансоа),
политички иступи, појава комуниста. Међу самим социјалистима дошло је до
поделе(после конгреса у Туру 1920)на социјалдемократе (умерењаци) и
комунисте (за диктатуру пролетаријата). Избори 1919.нису на власт довели крајњу
десницу (више десни центар),а левице ће потиснути у првим послертним годинама;

Током 20тих година вођене су жестоке борбе штампом,говорима, кампањама,

оптужбама међу политичким опцијама; значајни су комунисти који су се држали
гледишта да свака влада која није њихова не сме да се прихвата (вечита
опозиција). Први већи успех левице (Левог картела) забележен је на изборима
1924.када је владу саставио Ерио, а убрзо је та влада пала,па је нову саставио Пол
Пенлеве али ни она дуго није опстала;

КРИЗА ФРАНКА – кључни финансијски проблем Француске тог времена био је

сталан пад домаће валуте на светским тржиштима и пратећа стална инфлација уз
то; „спасилац франка“ нађен је у личности Поенкареа, који је нову владу широког
националног блока саставио јула 1926.године – франак је стабилизован (125
франака за 1 брит.фунту, пре је било 243 за 1)– мада је његов низак курс био
повољан за Французе у погледу враћања ратних зајмова САДу;

ПРИВРЕДНА КРИЗА – услед светских поремећаја, Француска је изгубила

спољашње тржиште за своје земљорадничке и сточарске производе; дошло је до
опадања инд.производње,незапослености, пораста цена, друштвене несигурности.
Долазило је до спонтаног јачања левице; појављују се захтеви друштвених маса
против политичара као професије (и уопште политичког демократског система),
ратни ветерани траже јаку ауторитарну државу.На изборима 1932.победила је
левица Ериоа (334 места наспрам 259 места деснице), али ни она није дуго трајала
(од 1932.до 1934.чак 4 владе ће се измењати)

Француски фашисти- разлика између ауторитарних покрета Француске и других

европских земаља је у томе што је Француска имала велики број њих; у Италији и
Немачкој постојала је једна главна.Разлог њиховом јачању била је економска криза,

26
незапосленост, глад; најјачи су били „Солидарност Француза“, затим „Ватрени
крстови“ (предвођени де ла Роком) – сви носе плаве кошуље. Најзначајнији
фашистички инцидент десио се 6.фебруара 1934.када су покушали да заузму
зграду Народне скупштине, али је полиција остала верна режиму -16 мртвих
демонстраната и преко 2000 рањених на обе стране. Повод за тај догађај била је
корупција Александра Стависког (тајкуна) са премијером Камејом Шотаном;
фашисти су у томе видели прилику да траже укидање лошег парламентарног
система.

-јачање фашизма имало је за последицу поновно зближавање комуниста и

социјалиста, прво после разлаза у Туру (ствара се широк леви савез 1934-36).
Народни фронт је победио на изборима 1936,а до те године (после пада Ериоа)
изменило се на челу Француске још неколико умерених влада; 1936.године левица
је ојачала (социјалисти 145 мандата, комунисти 72) и 1936.први пут у својој
историји Француска је имала за министре социјалисте – председник
коалиционе владе постао је ЛЕОН БЛУМ, који је одлучно решио да спроведе
реформе – 1) подигао је цене надница; 2) увео 40сатну радну недељу; 3) уведен
плаћен одмор, припремала се национализација банака и фабрика оружја. Блумове
мере да се повећањем надница повећа куповна моћ народа,а тиме пружи подстицај
за јачу производњу, није имао јачих ефеката; дошло је до инфлације;
спољнопол.тренутак био је тежак (грађански рат у Шпанији,јачање блока Осовине),
а домаћа политичка ситуација исто није била повољна – све већа разилажења
комуниста и социјалрадикала, и немогућност социјалиста да посредују; напади на
Блума као Јеврејина; прилике у земљи заоштрене (радничке демонстрације у
Клишију против фашиста), па је Блум поднео оставку 1937.

-после 1937,следила је влада „умереног Народног фронта“ до 1938.која се окончала

како због унутрашњих тако и спољнополитичких фактора; премијер Даладје
настојао је да се изађе у сусрет крупном капиталу, да се избегне сукоб са
Хитлером; социјалисти излазе из владе на вест о томе да Француска неће реаговати
на Минхенски споразум.

ВАЈМАРСКА РЕПУБЛИКА

Револуционарни догађаји 1918.године изнедрили су социјалдемократију као ону

политичку снагу која ће учинити да Немачка постане парламентарна грађанска
демократија (прва у немачкој историји). Избори од 19.јануара 1919.показали су да
су леве странке јаке (посебно Социјалдемократи– „Већина“, али и „Независни“,
збир њихових гласова од укупног броја посланичких места био је 45%), али ни

27
грађанске странке (од којих је Центар најјачи) нису биле занемарљиве. Питање
власти остало је отворено зато што најјача странка,социјалдемократска, није могла
сама да образује већинску владу; друге грађанске странке могле су саме створити
своју владу али би тиме искључиле ону коју је добила највише гласова на
изборима; 75% свих странка у уставотворној скупштини залагале су се за
парламентарну демократију. Да ли се социјалдемократи и грађ.странке могу
сложити на основи парламентарног уређења државе које подразумева и поделу
власти?

Вајмарска уставотворна скупштина (6.фебруар 1919) – на којој долази до

формирања тзв.“Вајмарске коалиције“-групе немачких странака које
представљају језгро политичког система земље до 1933 (329 посланика,сигурна
већина); за првог председника републике (прво је био привремен,од 1922.сталан)
изабран је Фридрих Еберт, а за председника владе Филип Шајдеман. Прва
немачка републиканска влада састављена је 13.фебруара 1919 (једина неполитична
личност у влади био је гроф Брокдорф Ранцау). Против владе и новог поретка били
су крајњи националисти,милитаристи,ветерани,монархисти.

-Устав Вајмарске републике изгласан је у Вајмару 21.јула 1919. – грађанима су

била загарантована широка политичка права; председник републике има шира
овлашћења од онога у Француској; историјске провинције (попут Пруске,Баварске,
Саксоније и Виртемберга и др)имају широка права аутономије (посебне скупштине
– Ландтаг). У оквирима широког центра могле су се одликовати леве,десне и
средишње снаге али је све одликовала политика умерењаштва(једино је са стране
деловала крајње агресивна десница). Поштују ли се одредбе устава, ни крајња
ванпарламентарна левица ни крајња ванпарламентарна десница неће бити
уклоњена правним нормама.

-Карактеристике политичког живота: 1) испунити обавезе Версајског мировног

уговора; 2) стабилизовати привреду; 3) постојање опасне антипарламентарне
деснице;

-етапе Вајмарске републике: 1)нестабилне године (1919-1923); 2) политичка

уравнотеженост (1924-1930); 3) слом (1930-1933); свака од етапа била је праћена
неким обликом кризе (изузев друге,која се некако консолидовала); у другој етапи
показала се спремност Немачке да сарађује на стварању мира и пријатељства у
Европи, док се политика неспоразумевања са двема главним силама Антанте
поново обнавља од 1930.

28
-после одступања Шајдемана, па његовог партијског колеге Бауера, премијер је
1920.постао Х.Милер; -избори 1920.(јун) ојачали су Независне (84 посланика –
мада ће се они расподелити међу комунистима и социјалдемократима), Немачку
националну народну партију и Немачку народну партију.

-деловање комуниста јача од 1920.године, посебно у дотадашњем

традиционалном социјалдемократском упориштуРурској области; организују
штрајкове и побуне (велике демонстрације јануара 1920.у Берлину), у Хамбургу; у
Саксонији су 1923. створили владу „пролетерске одбране“,ал их је војска угушила

-немачка десница непрекидно је оптуживала демократске установе за сепаратизам

и пораз у рату; прибегавање атентатима зарад склањања кључних личности
Републике није био мали (неуспели на Шајдемана; убиство министара
Ерцербергера и Ратенауа). Најзначајнији догађај за десницу у почетку био је
Берлинска побуна(13.март 1920) када се у Берлину побунио монархистички
расположен гарнизон а пучистичку владу образовао крупан пословни човек из
времена царства др Волфганг Кап– али је, садејством војске која је остала верна
влади и подршке ширих маса – устанак био угушен. Последице берлинског пуча
биле су доношење Закона о заштити Републике (1922) који је предвиђао
кривична гоњења у случају повреде републиканског устава. После неуспелих
покушаја ванпарламентарних снага да се отцепи Рајнска област (Ахенски пуч),
прогласи независни Пфалц (пуч у Шпајеру) као и чувени минхенски пивчнички
пуч (1923), те ужасне хиперинфлације (1923) дошло је до стварања ВЕЛИКЕ
КОАЛИЦИЈЕ (савез странака – Социјалдемократи + Центар + Немачка народна
партија).

-период стабилизације (1924-1930): - Немачка улази у Друштво народа, постаје

равноправна са Француском и Британијом; стварају се велики индустријски
гиганти (ИГ-Фарбениндустри, Цајс, Луфтханза, Опелове аутомобиле преузима
Џенерал Моторс); социјалдемократи су остали најјача странка, али је њихов
утицај на политику бивао све мањи (последњи канцелар социјалиста био је
Х.Милер) – стожер полако прелази на странке деснице – Немачку народну партију,
Немачку народну националистичку странку (највиђенији члан био је индустријалац
Алфред Хугенберг, коалициони партнер у владама 1927.и 1928). По смрти
председника државе Еберта, одржани су избори марта 1925.где су све странке
истакле своје кандидате (странке деснице су заједни истакле свог који ће добити
само 10 милиона гласова) али како нико није успео да добије довољан број да буде
изабран, недесне странке истакле су Вилхелма Маркса као свог кандидата, а
десница прослављеног генерала Паула фон Хинденбурга који ће победити;
29
комунисти су имали свог кандидата – Ернста Телмана (био је трећи по реду).
Владе Брининга (до 1932), Франца фон Папена (јун-новембар 1932) и Курта фон
Шлајхера (новембар 1932-јануар 1933) није могла да спречи нацизам да дође на
власт.

ФАШИЗАМ

Први националистички ауторитарни покрет којим је створена прва

националистичка тоталитарна држава био је фашизам – један специфичан покрет у
развитку,који се развио из основа створених неколико деценија раније и који је био
омогућен историјски насталим повољним околностима у
друштву,привреди,традицији.Пред краја 19.века, Италија се суочила са
привредном кризом - као држава је оскудевала у рудама (без ње нема индустрије),
али је код једног дела становништва била развијена робоновчана привреда; самој
пословности допринела је традиција културе ренесансе и
хуманизма.Капиталистичка привреда је у уједињеној Италији (од 1870) донела
даље раслојавање на сиромашне и богате (посебно север) које је потицало из
претходних времена – постојало је пуно сељака беземљаша,а делови аристократије
ушли су у државне службе (војска,дипломатија,дворско чиновништво). Италија је
била земља у којој је сиромаштво имало различите изворе; јавила се друштвена
структура танког слоја богатих, док је међу масом сиромашних посебно била
значајна појава радничке класе. Циљ изласка из кризе видео се у ојачаном
национализму и пре свега – империјализму (колонијалним освајањима) који је
био окренут истоку Африке, полуострву Сомалији, Либији (освојена 1911-1912),
али и покушају да се Јадранско море претвори у „италијанско језеро“ и приморске
области Хабсбуршке монархије.

-у сукобу идеолошких концепција племства,које тежи да задржи кључне положаје у

држави, и слободне интелигенције, побеђује ова друга – концепција
грађ.парламентарне државе. Као последица тога, временом ће се у Италији
развити снажан либерални покрет –најснажнија личност тог покрета био је
Ђовани ЂОЛИТИ (Ђолитијево време) – који ће неговати грађ.права, слободе,
независност судства, али ће у пракси политичка препреденост учинити своје; онај
ко је био на власти,а губио подршку скупштине, морао је да се повуче у редове
посланика. Као супротност либералним концепцијама,јавиће се јак раднички
покрет који ће се делити на марксисте и анархисте – први су се окупили у
социјалдемократску странку – желели су друштво правде, пролетерски
интернационализам (пуна антитеза либерализма). Тако је Италија из Првог
светског рата изашла опрхавана друштвеним сукобима (богати-сиромашни),
30
политичким (грађ.демократија-социјализам), идеолошким (национализам-
марксизам).

-Италија у Првом светском рату–упркос дубокој подељености да ли да се улази у

рат и на чијој страни, присталице рата (сам премијер Саландра) биле су бучније од
можда већих противника рата у јавности. Лондонским уговором (26.априла 1915)
Италија је ушла у рат на страни Антанте која је објавила рат суседној Аустро-
Угарској, са програмом остварења „Велике Италије“. Један од најјачих заговорника
рата био је песник Габриеле д Анунцио, човек који је као добровољац учествовао
у препаду торпедног чамца на флоту ау.флоте под командом грофа Констанца
Ћана,учествовао и у ваздушном походу на Беч; савезничка помоћ стизала је из
САД и Британије; земљом је током рата почео да кружи мит хероја – јунака који
води отаџбину њеној величини; жртву су поднели у рату и бивши социјалисти,
попут Бисолатија и Мусолинија који су били рањени; створене су елитне јединице
најхрабријих (arditi/смели)

-Италија је из рата изашла привредно исцрпљена,са 500.000 мртвих, упркос

томе што је била чланица победничке коалиције. Привредни проблем осећао се пре
свега у вечитој несташици угља,петројела,електричне енергије,главним руда,
животних намирница. Набавка истих путем већег увоза значила је слабљење
девизних и златних резерви – посебно године 1919. (увоз већи 144% од извоза),
1920.(увоз већи 127%). Као последица тога, дошло је до пада вредности лире,
пораста цена,недостатака сировина, негативног салда у спољној трговини,
оскудица у прехрамбеним производима. Крупно племство (либерали,политичари,
аристократија) губили су имовину (крупни капитал). Глад је харала – повећали су
се напади сиромашних на складишта хране,како она приватна тако и
државна.Повећао се број штрајкова (посебно 1919-1921), а у истом периоду и
талас масовног исељавања становништва (1.350.396 Италијана се иселило 1919-
22). На политичком плану либерали су губили подршку,почели су да јачају у
градовима социјалисти (социјалистички синдикати,обједињени у Генерални савез
рада окупљали су највећи број радништва, око 2 милиона људи), а на селима
пополари – у име хришћанске државе захтевају аграрну реформу.Националисти
су од 1919.почели да оптужују грађ.парламентаризам,демократију за слабости и
тешкоће земље па се тада јавља идеја да појединац треба да буде у служби
националне државе (а не обрнуто). Смењивање низа премијера (до октобра 1922),
немогућност парламента да пронађе решења али и мала територијална
проширења у Првом светском рату (Италија је добила само Јужни Тирол с
градом Трентино, западну Истру до Кварнера) утицали су на јачање

31
националиста – који су,између осталог, тражилијужну Далмацију, Ријеку,
Сплит.Посебан проблем било је када је десну либералну владу Виторија Емануела
Орланда заменила левичарска либерална влада Франческа Саверија Нитија;
разлаз међу члановима владе и националистима одиграо се априла 1919,кад је
италијанска делегација напустила Конферецију мира (увређена декларацијом
председника САД).

-млади интелектуалци, „футуристи“, леви интервенционисти, синдикалисти, бивши

социјалисти,али и националисти, ардити почели су спонтано да се окупљају и да
проповедају „Велику отаџбину“ али и програм социјалних реформи зарад заштите
радника, а будућу Велику Италију замишљали су без крупног капитала,али и без
краља; наглашавајући да су против стварања идеологије и странака (као вида
удруживања), основали су оснивачки збор ФАШИСТА- „борбених снопова“
(fasci do combattimento) у Милану, 23.марта 1919. Прва идејна категорија није им
била нација, него отаџбина, схваћена у смислу националне државе. Вођа покрета
постао је уредник листа Popolo d ItaliaБенито МУСОЛИНИ, а поред њега оснивач
футуризма Филипо Томазо Маринети одиграће важну улогу.

-упркос одређеним левичарским идејама (осмочасовни радни дан, тражење

радничког надзора у службама и индустрији, фабрике оружја у државним рукама,
демократизација изборног и скупштинског система, борба против корупције) цео
фашистички покрет био је проткан национализмом и будућим тоталитаризмом
(Ово је национални програм једног потпуно италијанског покрета) – национални
идеал је заједнички за све Италијане и окупљање свих Италијана у надстраначку
организацију је битно. Преузети радничке захтева као део свог програма –
заправо –борба против социјалиста путем преузимања њихових захтева у
корист радништва!! – је била политичка тактика фашиста да одстране расцеп
међу друштвеним слојевима (иако су и даље били без веће улоге у друштву, и
нејасни у неким ставовима).Стварање црнокошуљаша (терор) –једино је могуће
да примене физичку силу зарад остварења својих идеја –први такав напад одиграо
се у Милану, 15.априла 1919.када је спаљена зграда социјалистичког листа и
званичног органа Аванти (социјалисти су им од тог времена кључни непријатељи).

-Лево крило либерала (који владају Италијом 1919-1922) предвођено Нитијем

желело је реформе у име очувања либералних идеја и постизање компромиса око
границе са Краљевином СХС; десно крило либерала предводио је Антонио
Саландра и оно је било најслабије, док је подршку крупног капитала уживао јако
центристичко либерално крило (Ђовани Ђолити).

32
-Социјалисти: на изборима у новембру 1919.постали су најјача странка земље
(упркос томе што су у скупштини били други са 156 посланичких места,иза
либерала са 179); у односу на изоловане групице националиста, социјалисти су
били снажна партија, али нејединствени – до идејних разилажења дошло је на
XVI конгресу партије у Болоњи 1919. – 1) социјална демократија; 2) јача
реформистичка социјалдемократија; 3) комунисти и диктатура пролетаријата
(бољшевици). Идеолог италијанског комунизма постаће Антонио ГРАМШИ,
окупљен заједно са другим младим људима око торинског листа L ordine nuovo
(Нови поредак). На следећем XVIIконгресу у Ливорну јануара 1921.лево крило
основаће Комунистичку партију Италије (остали су у почетку мањина).

Десница – постепено почињу да се обликују нове политичке снаге; група

десничарских народних посланика Л.Федерцонија одвојила се од
либерала,постала опозициона,тражећи више одлучности у политици. Фашисти су
у почетку били један стихијски покрет, без разрађеног политичког и идеолошког
система!!; пропагатор италијанског национализма од 1919.биће Д Анунцио,
који ће једини умети да страсти и причу са зборова претвори у захтеве и политику.
Године 1919.шириле су се гласине како ће тројица људи извршити државни удар –
војвода д Аоста (члан владарске куће,виђен међу националистима), Бенито
Мусолини (утицајан) и Габриеле д Анунцио (уме да покрене шире масе). Д
Анунцијева „Црвена кућа“ у Венецији постала је често место окупљања.

Д Анунцијев „ПОХОД НА РИЈЕКУ“ (12.септембар 1919) – побуњенички марш

фашиста који организује Д Анунцио као марш из Ронкија (место код Трста одакле
се кренуло на Ријеку) да би се тај град припојио Италији. Бунт је показао да не
може да сруши режим,али ни влада довољно снаге да је казни и одржи
ауторитет.Националисти су Ријеку прогласили за уједињену са Италијом, али
убрзо су морали да се повуку. Д Анунцио је ускоро био одстрањен из стварне
политичке улоге у Италији; генерал Пјетро Бадољо растерао је данунцијевце из
Ријеке.Рапалским миром (12.новембар 1920.) између Краљевине СХС и Италије
одлучено је да се Ријека стави као град-држава под покровитељство Друштва
народа.

Упркос томе што нису имали посланичке мандате (новембарски избори

1919.донели су им тек неколико хиљада гласова), фашисти су почели да стварају
широку мрежу својих организација – у Ђенови, Торину, Верони, Бергаму, Тревизу,
Падови и др – себи су стварали терен, показујући недвосмислено да неће
поштовати законе; „црне кошуље“ су тако прве најавиле појаву насиља као
политичког живљења и терористичко наступање – вође црних кошуља звали су се
33
„расови“ (по титули „рас“ које у Етиопији носе покрајинске старешине) – познати
расови: гроф Дино Гранди (рас Болоње), Чезаре Балбо (рас Фераре), Роберто
Фариначи (рас Кремоне) и др. У наоружане одреде фашиста улазили су млађи
чиновници, људи сумњивог криминалног понашања, малограђани – спроводили су
често казнене експедиције користећи ватрено оружје и пендреке; долазило је
уличних терора, фашистичких упада на село, убиства социјалистичких првака
сеоских општина. Фашисти су много допринели силином својих јавних наступа
да пропадну радничке акције пошто држава није реаговала довољно против
њихових репресивних мера.

ЂОЛИТИ И ФАШИСТИ –од изузетне је важности улога вође премијера Ђолитија

који је на мајске изборе 1921.изашао са коалицијом која је окупљала и фашисте –
које је хтео да уведе у скупштински живот у чему је и успео – фашисти су добили
35 мандата, а сам Ђолити није схватао да помажући Мусолинијев покрет помаже
оне који ће срушити режим за који се он (Ђолити) залагао.На конгресу у Риму (7-
10.новембар 1921.) фашисти постају странка, са јасно профилисаном
тоталитарном организацијом, улогом ВОЂЕ (Il Duce), која тражи јаку
националну државу. У то време су у чланове странке улазили и потомци
аристократије, либерали, монархисти,паписти и антипаписти, незапослени, бивша
војна лица, данунцијевци и др.

Италијанске владе: Орландо (до 1919), Нити (до јуна 1920-либерал левичар),
Ђовани Ђолити (одриче се мандата над Албанијом, решава питање Ријеке –до јуна
1921), Иван Бономи (од јуна 1921, такође либерална левица) али све те владе мало
су учиниле на решавању кључних привредних проблема земље. Социјалисти и
комунисти нису имали одлучујуће активно наступање, и нису успевали да се
домогну управе над земљом (комунистима је недостајало реалне снаге). Због
политичке кризе, водећи парламентарци прибегли су новој тактици:
председништво владе треба препустити некој неважној личности, не треба се
прихватати нестабилне власти и да се чека развој ситуације – Ђолити је на то место
поставио адвоката Луиђија Факту. Што се тиче фашиста, њихов утицај је растао,
посебно међу члановима двора и у војсци – крајње монархистички настојени,
многи официри укључивали су се у мусолинијевске редове – али и на двору
(војвода д Аоста, краљица мајка Маргарета, сам краљ Виторио Емануеле III није
био сигуран шта Мусолини жели).

МАРШ НА РИМ (1922) – током читаве 1922.године,а посебно у летњим месецима,

долазило је до фашистичког преузимања општина у Ферари, Ровигу, Болоњи,
Кремони, Равени; поседање градске куће у Милану (3.август) као најпознатије.
34
Покушај социјалистичког синдикалног „Савеза рада“ да се супростави фашистима
није успео. Крупни капиталисти дали су Мусолинију кључну подршку, као и све
већи број ситног и средњег грађанства,ускогрудих националиста који су се
прикључивали странци. На конгресу у Напуљу, 24.октобра 1922, тражен је
„поход на Рим“, самом непосредном акцијом водили би Бјанки,Веки, Балбоа и Боно
(тзв.квадрумвир); у говору од 20.септембра Мусолини је тражио распуштање
парламента и монархију. Луђи Факта поднео је оставку и саветовао краља да не
потпише декрет о опсадном стању града Рима, већ да се са фашистима нагоди
(упркос противљењу града Бадоља који је био за оружану борбу са фашистима).
Фашисти у Риму организовали су јавни наступ 28.октобра 1922 (марш на
Рим). Без проливања крви фашисти су узели власт, тако што је краљ Виторио
Емануеле поверио Мусолинију да образује владу као премијер, али упркос томе
што су раније одбацивали парламентарни систем пристали су да оформе владу!, и
то коалициону јер су у народној скупштини имали тек 7% посланичких места.
Мусолини се руководио тиме да у новој коалиционој влади фашисти морају бити
најјачи – добили су положај 1) председника владе + 5 најважнијих министарстава
(Овиљо-министар правде; Стефани-министар финансија; Ђ.Ђурати – министар
„новоослобођених земаља“; МСП и МУП обједињава Дуче). Остали коалициони
партнери били су либерали (3 места), пополари (2), десни социјалисти (1), као и
неки националисти (неутрални,али блиски фашистима) – Федерцони (колоније),
Ђентиле (филозоф – просвету). Мусолинији је у свом првом говору у парламенту
(16.новембар 1922) право за своју политику проналазио не у већини која га
подржава, него устанку од 28.октобра. Скоро 200 посланика стало је на страну
фашиста кад се гласало о изгласавању поверења влади; против су били
комунисти,социјалисти и либерали-републиканци, а од либерала који су били за
Дучеа били су и Ђолити,Бономи,Орландо.

Смрт парламентаризма – до ње је почело долазити пошто се Мусолини

учвршћивао законским путем на власти (Закон о ванредним овлашћењима и др). У
јануару 1923.образована је „Добровољна милиција националне сигурности“ у коју
су ушли махом „црнокошуљаши“ које је претходно Мусолини,као гест добре воље,
одвео из Рима. Међутим, основа старог система против којег су били фашисти
била је вишепартијска народна скупштина коју је требало потиснути
уставним,законским средствима – у том смислу важна је била одлука
Федерцонијевих националиста да се прикључе Дучеу (март 1923) чиме је овај
добио нових 10 националистичких посланика. Чувени изборни закон којим је
странци која добије релативну већину на изборима давано 2/3 посланичких
места,насупрот оној која има апсолутну већину –само 1/3. Циљ је био

35
проширити утицај фашиста и озаконити њихов пучистички долазак на власт, па се
користила и претња борбом да се гласа за закон – који је изгласан јула 1923.

Међутим, фашисти све до 1924, упркос томе што су владали 14 месеци и постигли
одређене спољнополитичке успехе (споразумно добијање Ријеке од СХС, Римским
пактом 27.јануара 1924)нису могли тек тако да укину скупштински систем, а
посебно да се ратосиљају својих главних противника социјалиста па се отишло
6.априла 1924.на нове изборе на којима је Национални блок добио 64,9% места
(374, од њих је фашистичких посланика било 275) од укупно 535 места у
парламенту. Опет су ојачали републиканци и комунисти, па су се фашисти
1924.ратосиљали ЂАКОМА МАТЕОТИЈА,социјалисте и човека који је први
јавно у парламенту оптужио фашисте да су власт освојили незаконитим
средствима. Ускоро су социјалисти у скупштини почели намерно да изазивају
политичке расправе и кризу, са циљем да либералну грађ-демократију супротставе
тоталитаризму. Комунисти су такође били љути противници фашиста,али су се
уздржали од социјалиста-сецесиониста јер нису прихватали њихов облик борбе у
оквирима грађ.услова. Предвођени Ђованијем Амендолом, сецесионисти су
узели име „АВЕНТИН“ (по узору на плебејце од 494.п.н.е) који су били одлучни
противници коришћења насиља – желели су да пропагандом кроз штампу
(Corriere della sera, La stampa, Il mondo) руше углед фашиста, који је Мусолини
опет покушао да подигне неким „излизаним“ променама у влади (Федерцони као
министар полиције, неки други представници странака улазе у владу –али само
блиски дучеу). Међутим, нису успели, док су десни либерали (Ђолити, Саландро,
Орландо) били против Мусолинија, али нису подржавали ни отворен антифашизам.
После објављивања документа Амендоле(касније ће бити претучен брутално и
умрети од последица рањавања)у римском листу Il mondo у којем се директно
Мусолини оптужује за смрт Матеотија, Федерцони је реаговао запленом
противничких листова, сузбијањем слободе штампе, а пред народном
скупштином 3.јануара 1925.дуче је одржао говор где је сав претходни терор (па
и Матеотијеву смрт) признао као своју одговорност – јануар 1925.значио је
коначну победу зла – италијанског фашизма.

Фашизам као диктатура –основне карактеристике:

 фашизација полиције
 сва политичка права у земљи уживају само припадници фашист.странке;
 терор се врши у име једног политичког идеала,концепта;

36
  масовна батињања,интернирања,хапшења политичких неистомишљеника – у
иностранство беже комунисти (попут Палмира Тољатија), социјалисти
(Модиљани и др), либерали (Нити,Орландо и др)
 одузимање грађанбских права свакоме ко ради против „јавног реда“
 Специјални суд за одбрану државе – забрана свих партија и слободе штампе;
 закон из 1925.- шеф владе који стварно влада, а скупштина расправља само
о оним питањима која он одабере (министри тек као помоћници); шеф владе
одговоран је краљу за „основни правац политике“ који га може опозвати (та
ставка стављена зарад наглашавања „националне државе“).
 Законодавна надлежност пренесена на владу – закон од јануара 1926.
 на изборима од 24.марта 1929.само су чланови фашистичке партије
постали посланици – последњи трзаји опозиције у скупштини (12
посланика који су били против тога да се одузму мандати групи „Авентин“
1926.бивају смрвљени)
 стварни шеф државе био је диктатор, краљ тек номинални владар државе;
 установа дучеа настала је поступно, ауторитарни вођа коме су се сви
морали покорити сви Италијани;
 бирократија постаје темељ режима, беспоговорно спровођење налога и
наређења, одржавање дисциплине и терање да људи верују у партију;

Зашто је бирократија битна свакој диктатури? Диктатору – јер му је потребан

друштвени слој професионалних носилаца власти који од њега зависи и
помаже му да лакше влада. Бирократији – јер јој је ради очувања њеног
друштвеног положаја потребна лична власт којој ће служити!

 Велико фашистичко веће– саветодаван орган, колективни орган покрета у

који су по заслузи или по положају улазили квадрумвири, председник суда за
заштиту државе или оне које је дуче одредио и др.
 „Дучеови стрелци“ (I moschettieri del Duce) – црнокошуљаши који служе
као лична гарда Мусолинија;
 Култ личности Мусолинија ишао је дотле да се његов лик налазио и на
женским купаћим костимима;
 настанак корпоративне државе.

Мусолини је има јасан поглед на политичко стање у држави, временом је почео да

разграђује политичко-теоријске погледе, а људи су страховали од њега још више
зато што га нису могли оптужити за сваки злочин црнокошуљаша. Умео је да
заведе масе и да прикрије праву природу – као случај тзв.Пакта о

37
смиривању(3.август 1921) који је потписао са социјалистима са циљем да се
обуставе насилни акти локалних фашисти (ови га неће признати).

КОРПОРАТИВНА ДРЖАВА – за фашисте, корпорације су организације које

обухватају све људе једне привредне области, струковне,наткласне организације
чија је основна намера да се 1) искључују класна борба и сукоби интереса; 2) у
име државе обезбедити максималну сарадњу послодавца и радника. Те ставке
садржане су у ПОВЕЉИ РАДА (21.април 1927,програмски спис донесен поводом
легендарног оснивања Рима) где је циљ да корпоративна држава обезбеди основу
капиталистичке привреде, у којима ће усклађивати противречности – штитиће се
приватан посед,али ће се социјално обезбедити радници – класне борбе не сме бити

Мусолини је сматрао да ће у условима кризе, идеја корпоративизма надмашити и

социјализам и капитализам, те да ће држава усмеравати капиталистички развитак;
тако је донесен 5.фебруара 1934. Закон о корпорацијама којим су створене 22
корпорације, распоређене у 3 круга: 1) циклус пољопривреде; 2) циклус
индустрије; 3) циклус продуктивног рада и служби. На челу сваке од њих стајао
је председни,л а свим корпорацијама је председавао секретар Националне
фашистичке странке. 1939.године је народну скупштину заменила Скупштина
фашиста и корпорација (састављена од чланова Великог фаш.већа + Национални
савет корпорација).

Корпорације су заправо биле средство режима за усмеравање произвођача и

производње – биле су средство наметања оних иницијатива и окупљања
привредних франа и слободних професија како би били контролисани. Ранији
синдикати (окупљали 90% радника) уништени су –замењени су струковним
корпорацијама, док је у једној личности био обједињен вођа држава,вођа странке и
вођа нације којем су одговарали сви министри, а он их је по вољи постављао и
смењивао. Ауторитарна држава у Италији подстицала је развитак милитаризма, а
посебна пажња посвећена је индоктринираном васпитању нације – јавни
скупови, привреда, забава, тражење војничке послушности од народа, вежбе
намењене омладини. То је била моћна бирократска Мусолинијева Италија.

НАЦИОНАЛСОЦИЈАЛИЗАМ и ДОЛАЗАК ХИТЛЕРА НА ВЛАСТ

Опадање производње, пораст незапослених, пораст цена, недостатак животних

намирница, пропаст банака и предузећа отварали су услове за јаче наступање
немачке деснице у годинама 1919-1923. и 1930-33. која је проповедала да Немство
мора своју величину изразити у стварању снажне и надмоћне државе, којој ће

38
предуслов бити беспоштедна критика републике, социјалдемократије и др. Мада
није била јединствена, с обзиром да су у њој постојале немале политичке разлике,
она је обухватала затроване националисте, монархисте, немачко племство,
представнике крупних пословних људи, један део универзитетских професора.
Прва виђенија опозициона немачка десничарска партија била је Немачка
национална партија чији је први човек Алфред Хугенберг био крупни
капиталиста. Националсоцијализам као идеологија јавила се у истоименој
странци која је захтеве деснице формулисала особено,отворено,одлучно,
обраћајући се широким слојевима немачких малограђана (и ситних сопственика),
који су,услед јачања кризе,осећали да десница доноси просперитет а крупни
капиталисти спасавање од социјалних немира. Националсоцијалистичка странка
рођена је као Немачка радничка партија у Минхену, 5.јануара 1919.чији
политички програм у почетку није био јасан и обухватао је мали број људи, иако се
видело да (упркос одређеним левичарским елементима) представља израз
конзервативизма немачког ситног грађанина. Долазак АДОЛФА ХИТЛЕРА у
странку било је запажено,јер је испољио своје говорничке способности – циљ је
био отети што већи број радничких гласова од социјалиста (па је и партијску боју
одредио као црвену). На страначком скупу 24.фебруара 1920.у минхенској
пивници Хофбројхаус изнет је програм странке: 1) сакупљање Немаца у „Велику
Немачку“; 2) поништење мировних уговора у Версају и Сен Жермену; 3)
пуноправни грађани могу бити само они немачке крви. 4) забрана усељавања
ненемачког становништва у Рајх,као и странци да напусте земљу; 5) смртна казна
против сваког ко штети заједници; 6) стварање поседа који би био на располагање
заједници, као и државна јача интервенција у припреви, али и помагање средњим
слоједима, образовање Немаца да се подигне, брига о здрављу народа; 7)
прокламова слобода свих религија, ослонац на германску традицију.

Програм странке показивао да су изнесене жеље ситног грађанина за стабилношћу,

али и идеологија која дели грађане на више и ниже, при чему је критеријум тражен
у расној чистоти. У августу 1920.странка је променила име у НСДАП
(НСНРП) – Немачка социјалистичка немачка радничка партија (где су 2
термина припадала левичарским терминима,два десничарским) – циљ је био уместо
социјалистичког интернационализма нуђен национални социјализам (и посебно
важно – намера да се одлучно и уско наступа у име немачког народа) – циљ
је,дакле, преотети радници (и левичарски интелектуалци) од социјалиста и
комуниста. Сукоби баварских сепаратиста и централне владе у Берлину пружали су
прилику Хитлеру и њег.сарадницима да прокосе берлинској влади. Од
1921.Хитлер се учврстио као шеф странке (фирер), почео да ствара одреде

39
„сивих кошуља“ који ће први пут наступити у тучи у пивници Хофбројхаус, а од
1921.до 1923.Хитлер је постао велики вођа мале странке – застрашивао је све
својом убојитом демагогијом.

МИНХЕНСКИ ПУЧ (8-9.новембар 1923) – покушај Хитлера и НСДАП да оборе

берлинску владу државним ударом у Баварској, уз помоћ баварске владе и
држ.комесара за Баварску фон Кара (који побуњенике није подржао), и
прослављеног ратног хероја Ериха фон Лудендорфа (мада није много допринео).
Пуч је лако разбијен, уз изразито Карово наређење да се Лудендорф не повреди.
Због Закона о заштити Републике многи пучисти нашли су се похапшени (Хитлер,
Георг Штрасер, Валтер Фрик, Јулијус Штрајхер и др), командант СА-одреда
Херман Геринг успео је да побегне. На суђењу су тројица главнооптужених била
кажњена по 5 година затвора,остали блаже; Хитлер је затворску казну служио у
Ландсбергу на реци Леху где је коначно разрадио своју политичку теорију и
изложио политичке захтеве у књизи Мајн Кампф – „Моја борба“ (уместо 5
година, остао је мало више од годину дана и уживао крајње повлашћен третман –
имао је право да чита и пише, да одржава везу са спољним светом,да расправља о
политици и др). Два Хитлерова разговора о природи антибољшевизма појавила су
се у књизи Дитриха Екарта „Бољшевизам од Мојсија до Лењина“.Основне идеје
књиге пошле су од тврдње да светом влада победа бољег над горим, да Немци
треба да заснују империју, јак антисемитизам, расна чистота, изграђивање
јединствене националне државе.

-по Хитлеровом изласку из затвора, националсоцијалисти су схватили да свој рад

морају прилагодити новим приликама путем усклађивања свог рада са постојећим
законима. Да се не би ушло поново у погрешне воде, овог пута нагласак је стављен
на чврсту мрежу унутарпартијских односа и стварању јаке хијерархије у
партији (Хитлер је већ фебруара 1925.странку поново ојачао изнутра,престројио је
снаге).Хитлер се у својој партији сукобио са њеним јаким левим крилом, које
је неуморно представљао Георг Штрасер који је сматрао да је крупни капитал
извор зла; Хитлер је сматрао да нова национална држава мора бити без класне
борбе, па и по цену узимања од најбогатијих,али само под условом да се обезбеди
стандард свих Немаца (у супротном ово је за Хитлера само „левичарење“).Кроз
потискивање Штрасера партија се јасно определила за капиталист.привреду.

-поред стварања SA – одреда („сивокошуљаши“ као партијска војска), Хитлер је

радио на политичком и полувојничком организовању омладине (Hitlerjugend,
1925), али и његових личних одреда – SS одреди (Одреди за заштиту председника
странке).
40
-1928.на изборима за Рајхстаг странка је постала парламентарна – добила је 12
посланичких места (2,6% гласова); ускоро су 1929.нацисти добили апсолутну
већину у Кобургу и у тириншком Ландтагу (-први министар нациста био је
Валтер Фрик у тириншкој влади).

-сломом Дармштатске националне банке и Дрезденске банке, као и других

финансијских система Немачке услед нове кризе 1930.године, дошло је до новог
повећања незапослености (са 3 милиона 1930.на 6 милиона 1933), одлива злата и
девиза, а појавио се поново проблем репарација које Немачка није могла да
исплаћује. Левичари су почели да се залажу против капитализма, десничари да
траже државу реда. Представници крупног капитала били су спремни да жртвују
политички систем земље! (страх од бољшевизма) зарад очувања капиталистичких
друштвених односа; придружили су им се и војни врхови, али и средњи и ситни
грађани који су веровали да учествују у историјском чину спасавања нације и
државе. Ускоро је дошло до политичке поларизације на десницу
(националсоцијалисти) и левицу (комунисти). Посебан значај за Хитлера (у то
време 41 годину је имао) имала је омладина – већина људи од 20 до 40 година
прилазили су Хитлеру, социјалистима нешто старија генерација.

-Националсоцијалисти су желели ново немачко цаство,без цара и монархије –

диктатуру са „вођом“; социјалисти су били спремни на уступке да опет претворе
Немачку у монархију,парламентарну,либералну,са неким од унука Виљема II
Хоенцолерна.

-на изборима од 14.септембра 1930.нацисти су постали друга по снази странка у

парламенту (највише освојила СДП-143 мандата, НСДАП-107, Центар-68 мандата,
демократи – 20, Народњачка партија -30, комунисти – 77 мандата). НСДАП је
дакле добила 6,4 милиона гласова.

-Избори за председника републике (1932) – тоталитарна десница (Хитлер),

комунисти (Ернст Телман), коалиција странака Вајмара (Паул фон Хинденбург) –
у 2 круга победио је Хинденбруг са 53% наспрам Хитлера и његових 37%, али су
избори показали да Хитлера подржава више од 1/3 немачких гласача, па је
Хитлер,за разлику од Мусолинија, увидео да је циљ – обезбедити законски
потребан број гласова. Међутим, одреди нациста почели су да праве нереде,
посебно у Пруској, да пребијају људе, посебно неистомишљенике. Хитлер је јула
1932.одржао митинге у преко 50 немачких градова,који су били посећени. Ускоро
су Хитлерова Моја борба (масовно штампана, сваки члан НСДАП морао је знати

41
њен садржај) и књига Мит XX века Алфреда Розенбергапостале главна
идеолошка средства странке

-Ванредни избори,31.јул 1932-нацисти постају најјача странка са 230 мандата

(око 13 милиона гласова), СДП-133, Центар-75 мандата, народњаци – 37 мандата,
комунисти – 89.

-Новембарски избори 1932.(6.новембар) – НСДАП трпи први блажи губитак (196

мандата), комунисти напредују на 100 мандата, СДП-121. На те изборе позвао је
дотадашњи председник владе фон Папен, а кад је он поднео оставку, изабран је
привремено влада генерала фон Шлајхера. Међутим, 30.јануара 1933.Паул фон
Хинденбург мандат за састав владе поверио је – Адолфу Хитлеру.Нацисти су по
први пут дошли на власт,иако су у тој првој десничарској конзервативној влади
имали само 2 места (канцелар Рајха и МУП), привреду је добио Хугенберг, гроф
Шверинг фон Косинг финансије, Бломберг војску, диплматија фон Нојрат.
Међутим, националсоцијалисти нису желели да деле власт са тим људима па ће
месец фебруар 1933.представљати последње и коначно затирање свих облика
демократије Вајмарске републике. Јачање пропаганде, оружаних одреда, сузбијање
комуниста –све је то био дело Хитлеровог настојања да потпуно овлада
парламентом. Затражио је од Хинденбурга да се за почетак марта распишу нови
избори, а до тад су донесени: Наређење о заштити немачког народа (биће гоњен
свако ко удари на рад нациста), и одиграло се спектакуларно паљење зграде
Рајхстага (скупштине,од самих нациста) како би они имали повод да оптуже
комунисте за тај гнусан чин.

-на изборима 5.марта 1933.НСДАП је добио 288 мандата (43,9% јоп увек не више
од пола), комунисти 81, СДП -120 мандата. Увидевши да није могуће на изборима
потпуно победити непријатеље, Хитлер је дошао на идеју да се предложи закон о
пуном овлашћењу којим влада треба да буде независна у скупштини на неколико
година. Ако већ нису имали већину у Рајхстагу, нацисти су ипак успели да им
посланици легално дозволе да владају без парламента. СА и СС одреди допринели
су даљем сузбијању слобода, а створена је и Тајна државна полиција-Гестапо
(1933). Јула 1934.у Рајхстагу је проведен закон о једнопартијском систему – „У
Немачкој постоји само једна партија – НСДАП“. Прихвативши 1.мај као
„Празник немачког народа“ и стварајући „Немачки радни фронт“ (сви
синдикати у нацистичкој партији) нацисти су коначно ПОСТАЛИ ЈЕДНА,
ТОТАЛИТАРНА ВЛАСТ.

42
Нацисти су своју идеологију заснивали на веровању да заступају интересе целог
народа и да их подржава огромна већина сународника. Пошло се од тога да се
могло гласати само за један предлог и да се за њега морало гласати,јер су претила у
супротном санкције различитих врста. Вајмарска република опстала је још само
на папиру (у смислу председника републике Хинденбурга против кога се није
смело,јер је он имао упориште у војсци). Зликовачки хомосексуалац Ернст Рем
постао је шеф штаба СА-одреда 1931, а 1933.и министар без портфеља (пошти су
СА одреди постали стожер странке), али ће пораст његове моћи и других „чудних“
партијаца послужити Хитлеру да почне „други талас револуције“ и да преко SS-
одреда започне УНУТАРПАРТИЈСКИ ОБРАЧУН са Ремом,Штрасером,Шлајхером
и др. („Ноћ дугих ножева“, јул 1934).

НАЦИСТИЧКА ИДЕОЛОГИЈА –основу њиховог расизма чинио је

антисемитизам и борба против Јевреја. Антисемитизам је свесно потискиван до
мартовских избора 1933.из простог разлога што су нацисти хтели да добију што
више гласова; након тога отпочела су отпуштања Јевреја из државне службе,бојкот
њихове робе, а правним основана расној држави поставили су Нинбершки расни
закони (1) Закон о грађанству Рајха, 2) Закон о заштити немачке крви и немачке
части) – којим се забрањује брак између Јевреја и припадника немачке крви, као и
то да само немачки крвни чисти грађанин има пуна политичка права. Јеврејима је
ограничавано право кретање, Немице оптужене за односе са Јеврејима биле би
јавно осрамоћене,а повод за језиву КРИСТАЛНУ НОЋ (9.новембар 1938) био је
атентат на немачког дипломатског службеника у Паризу од некој Јеврејина. Гебелс
је позивао да се из привредног живота искључе припадници „ниже расе“, а на
мети биле су јеврејске богомоље, школе,трговине, предузећа и куће; тек је избијање
рата пружило могућност да се одустане од идеје да се сви Јевреји преселе на
Мадагаскар у корист плана о истребљењу,убијању –„коначно решење јеврејског
питања“.Расна строгост проглашена је и према Циганима, Словенима, психо-
физички оштећеним Немцима. Нацистички систем није желео да се заснује на
слободи људи, већ на грађанској дужности. Сама Националсоцијалистичка
странка функционисала је на основу „наредбе“, „послушности“ а појам политичког
понашања одражавала је реч „верност“. Елиту партије чинили су рајхсфирери
(вође Рајха), нешто нижи били су гаулајтери (руководиоци области), испод њих
руководиоци ,месних група,ћелија, блокова (месни одбори) и др. Улога SS одреда
била је обезбеђивање фирера, до хапшења политичких проитивника и чувања
логора. Од 1936. SS трупе и полиција су обједињени – рајсхфирер Хајнрих
Химлер.

43
-Трећи Рајх био је држава изграђен на строгом централизму и одбацивању било
какве локалне самоуправе; судство и школство поптуно су били прожети
идеологијом, дошло је до стварања моћног бирократског апарата,а Рајсхтаф је
задржан само као формално тело које служи за манифестацију јединства немачког
народа. Војска је милитаризована (упркос томе што су многи старији генерали с
гнушањем гледали на Хитлера), негован је култ војске и рушиле су се одредбе
Версајског мировног уговора.Од 1938.(уклањања министра рата Бломберга)
Хитлер је био врховни војни старешина, те тако нацисти нису створили нову
војску,већ су успели да потчине ону стару. У погледу опозиције у самој
странци,она се јављала у неким ситуацијама када је Хитлер вукао ризичне
спољнополитичке потезе (Шахт у привреди, Улрих фон Хасел у дипломатији, Курт
Герделер градоначлник Лајпцига 1930-37) али без успеха. Нацисти су опстали.

КОМУНИЗАМ

Основно питање које се поставља у вези са првом комунистичком државом на

свету, Совјетским Савезом, јесте да ли је чивек до те мере овладао сазнајним
моћима да на основу мисаоних тумачења друштва из претходних деценија и
времена може изградити,по први пут,један сасвим нови систем међуљудских
односа, привредни и друштвени. Од 1918. СССР је био у привременој изолацији,
добијао је подршку од комунистичких партина других народа (или су добијали
признање од социјалдемократа који су дошли на власт у Немачкој, Аустрији и
Мађарској,мада су се многи од њих касније дистанцирали од руског случаја).

-прва бољшевичка одлука била је Декларација о миру(8.новембар 1917) којим је

Русија проглашена да излази из рата, што је постигнуто тешким губитком
територија на склапању Брест-литовског мира (3.март 1918) и што ће касније
изазвати да се силе Антанте удруже и војно интервенишу у Русији у току
грађанског рата,како би је натерале да поново уђе у рат (талас антибољшевизма
ширио се Европом). Ипак, те 1918.године дошло је до нормализације односа
Совјетске државе да Немачком,Аустро-Угарском, Турском и Бугарском.

ГРАЂАНСКИ РАТ-крвав рат који је имао карактеристике „политичког“, верског и

идеолошког сукоба, углавном између „црвених“ (бољшевици) и „белих“ (шира
коалиција монархиста, анархиста, либерала, левих социјалреволуционара и др).
Један од разлога победе црвених у рату биће њихова монолитна јединственост,
чињеница да су много већу пажњу поклонили томе да је рат пре свега политички и
да су вршили много већу пропаганду.Већи број виших официра супротставио се
бољшевичком преузимању власти, на првом месту козачки атаман

44
Каледин(басен Дона), пуковници Дутов и Филимонов (Јужни Урал, Кубан), а
генерали Корнилов и Дењикин такође су се придружили овој групи; генерал
Алексејев одбио је да потпише мировни уговор. Међутим, први покушај
царистичке контрареволуције на југу Украјине и јужном Уралу био је савладан
(Каледин се убио,а Корнилов је погинуо у борби).

Украјина – националисти су прогласили Украјинску народну републику

12.новембра 1917, али су се бољшевици организовали и у Харкову организовали
Први свеукрајински конгрес совјета (24-25.децембар 1917), па су и у Кијеву
успели да организују устанак и да узму власт (националисти се склонили у
Житомир). Централне силе желеле су да на југу Русије створе посебне државе
(Централне силе желеле су да стекну контролу над Украјином, Кримом и
Донбасом), а Декретом о праву народа Русије (усвојен је јануара
1918).проглашено је „право народа на самоопредељење“ само у случају када то
захтевају совјети револ.тела, проглашење федерације совјетских републике.
Ускоро је дата независност Финској и Пољској – Финској у децембру 1917.

-Антанта у рату – ускоро су Велика Британија и Француска постигле споразум о

пружању помоћу сепаратистичких националних покрета у Украјини,Закавказју и
Финској, с тим што би Британиа добила зону утицаја у Закаспијској
области,Кавказу и козачким земљама, а друга на Криму,Украјини и
Бесарабији.Требало је обезбедити војно садејство из северних лука Архангелска
и Мурманска, питање Јапана било је отворено (био је против бољшевика, али
није имао већих напрезања и губитака) – Јапан је желео да се докопа богатих
привредних области Далеког истока. Иако против бољшевика, САД су биле против
мешања Антанте у грађ.рат, прво због поштавања 14 тачака, а друго из страха да
Јапан не ојача, узимајући област некадашње царске Русије. Јапан ће искрцати
неких 1000 војника у Владивосток, док су посланства Француске и Британије у
Петрограду постала стожери окупљања антибољшевичких снага.

-седиште снага Антанте у Русији било је у градићу Вологду (код Архангелска)

-улога чехословачког корпуса (биши заробљеници АУ који су ратовали касније

на страни Русије у рату) који се одметнуо до Руса, заузео сибирску железницу,
узео Владивосток, Казан и ускоро овладали територијом од Волге до Пацифика

-у Владивостоку су се ускоро појавили Јапанци (70.000 војника), који су ставили

под своју команду територију од Океана до Бајкалског језера; неке британске
јединице пробиле су се у Баку, док су се ојачали у Мурманску (август 1918).

45
-стварање десничарских руских влада – у Самари (Кујбишев)- на челу са
Черновим (десни социјалреволуционари), у Омску (23.јун 1918, Привремене
сибирска влада), а козачки атаман Краснов угрозио је са својим снагама
Царицин (Волгоград). У Уфи је одлучено да се сазове сверуска конференција
(заједнички петочлани директоријум).

-питање Брест литовског мира је за леве социјалреволуционаре било јасно:они га

нису прихватали, а чак су се и сами бољшевици поделили по питању његовог
склапања (Бухарин је био против); леви социјалреволуционари ће у јануару
1918.године напустити владу и због разлаза око виђења аграрног питања –
бољшевици (и сам Лењин) сматрали су да је неопходно успоставити „гвоздену
руку револуционарне власти“, укинути тржишну привреду и новац, створити
комитете сиротиње (комбедове, 11.јун 1918 – државно преузимање сељачких
вишкова).Ускоро је као последица тога дошло до глади, поремећаја у изграђивању
совјетске државе, а појавили су се у лето 1918.и нови немачки притисци (на нове
територије).После убиства немачког амбасадора грофа Мирбаха 6.јул 1918.
Током Петог сверуског конгреса совјета плануло је против бољшевичке власти
цело Поволожје –чак је и сама Москва била поприште борби (и сам Лењин ће бити
рањен из пиштоња Доре Капланд), а леви социјалреволуционари,који су то чинили,
ускоро ће се распасти.

-улога Лава Троцког (народни комесар за иностране послове, касније

главнокомандујући Црвене Армије) у настанку Црвене Армије је значајан -
примање бивших царских официра и стручњака у редове нове,професионалне
војске у којој се укидају војнички савети и омогућава брже доношење одлука;
Троцки је дошао на чело Народног комесаријата за одбрану и Ратног
комитета; официри су добили улогу „војних стручњака“, а познат је случај
генерала Брусилова који је стао уз бољшевика, мада је Црвена Армија ипак
остало партијска војска радничке класе и војска пролетерске авангарде. У њој је
било и странаца, а из њених редова изашли су познати команданти Буђони,
Фрунзе, Јегоров, Ворошилов, Тухачевски и др.Први велики успех бољшевика
у рату било је освојање Казања 12.септембра 1918 и потискивање Чехословака са
Волге. Објавивши крајем године 1918.да мир у Брест –Литовску више не важи,
бољшевици су кренули да се учвршћују у Естонији, Летонији и Литванији
(јануар 1919 које ће и добити своје совјетске владе). Ускоро су бољшевици у
Украјини заузели Харков, Полтаву и 5.фебруара 1919.Кијев. У Белорусији је
створена совјетска влада.

46
-Антанта је имала за циљ да помаже две најјаче групе белих, Директоријум у
Омску и добровољце генерала Дењикина на Кубану, а британске и француске
трупе искрцале су се у кримским лукама (Одеса, Севастопољ); британске трупе
заузеле су крајем 1918.неке тачке на Кавказу (Тифлис,Баку). Мурманск и
Архангелс и даље су били под британским рукама, а франц.генерал Жанин
командовао је трупама у Сибиру (+ Јапанци).Ускоро је адмирал Колчак оборио
директоријум у Омску и сам преузео врховну команду који је сматрао да се мора
деловати одлучно, повратити династију Романов на престо, прегазити црвене. То
је био знак да бољшевици наставе да развијају своју пропаганду, успевиши да
разбију Краснова у јесен 1918.имали су могућности да на Дону и јужном Уралу, у
години 1919, зауставе напредовање Колчакових снага.

-у априлу 1919.дошло је до повлачења франц.и брит.трупа из Русије које су

биле последице одлуке Врховне конференције мира у Паризу да се војнички не
интервенише! у Русији (САД су биле за то), пошто се показало да савезнички
корпуси у Русији потпадају под идеје црвених.У току марта и априла 1919.под
власт Совјета стављени су Крим, Украјина, али је Колчак још увек држао
огромне области од Перма до Бајкала, Британци су држали луку Батум (до јула
1920), а на западу Украјине држао је ПетљуринДиректоријум (пошто је
проглашена 8.априла 1919.Украјинска народна република).

-средином 1919.два „бела“ контраудара долазила су из 1) Естоније (А.П.

Родзјанко уз помоћ савезника иде на Ригу,Псков и Петроград); 2) са Волге и
јужног Урала где је деловао Колчак. Крајем јула 1919.године маршал
Тухачевски разбио је Колчакове трупе у бици код Чељабинска, а у јесен
1919.године последњи већи контраудар белих извео је, уз помоћ Британаца,
генерал Дењикин (заузео Одесу, Харков, Кијев, Царицин и Курск па је дошао на
200 км од Москве) али је средином октобра морао да се повуче.Црвена армија
успела је да заузме све градове западно од Урала, а ускоро и источно – Омск је
пао 14.новембра 1919, а Колчак је у граду Иркутску, пошто се одрекао свих својих
звања у корист атамана Семјонова, био стрељан 7.фебруара 1920. Ускоро су у
децембру 1919.црвени заззели Кијев, Харков, касније Ростов, Кубан и фебруара
1920.Одесу.

-Пољско-руски рат (1920-1921) –избио је када су Пољаци одлучили да,услед

слабих прилика у Русији, могу задобити неке њене западне територије уз помоћ
„белог“ генерала Врангела који је са својим трупама био на Криму и успео да
стигне северно од Азовског мора и до Херсона. Уследила је на северном делу
фронта тешка контраофанзива маршала Тухачевског који је ишао на Варшаву,
47
али је битком „Чудо на Висли“
отпор. После тога, уследили су
Летонијом, Финском, Пољском,
република“ објавила да улази у
Сахалина до 1925).
– 14.августа 1920.совјетским снагама пружен
мировни уговори са Естонијом, Литванијом,
а на Далеком истоку је „Далекоисточна
СССР (Јапанци су држали још северни део

РАТНИ КОМУНИЗАМ – уништење приватне сцојине, централно планско

привређивање и укидање робно-новчаних односа; ратни комунизам је назив за
привредно-војни образац државе од 1918.до 1921.године, коју бележи то да се сва
расположива добра као заједничка друштвена својина распоређује по одлукама
државе, у условима глади, сиромаштва и несташици производа.Врховни савет
народне привреде био је као орган бољшевичке власти задужен да доноси одлуке
о производњи,расподели,потрошњи,инвестицијама; дошло је до национализације
банака, индустрије, производње нафте, силоси (а сва крупна индустрија до лета
1918), мада су облици приватне својине и приватног привређивања постојали до
1918.Били су ускоро забрањени крупна трговина, продаја хлеба, уведена је
реквизија (обавезан откуп у житу), ојачала је натурална привреда, плате и
наднице замењиване индустријском робом – сељацима су за храну (жито) давани
индустријски и занатски производи и у почетку је тај систем донекле
функционисао. Радило се прековремено, ноћу и празницима, а уведен и бесплатан
рад суботом – све у стилу политике „опште радне обавеза“. Строга
централизација привреде с једне стране била је нужна у условима грађанског рата,
али је с друге стране показала проблеме – добар део људи није имао у организацији
стручности,већ је ту постављан по политичкој способности; сељаци нису довољно
разумели појам „експлоатација експлоататора“ јер су помислили да су они сами
власници земље и са њеним производима могу да раде шта желе – приноси су
подбацивали,а уведена је и строга рационализација потрошње жита и хлеба (100-
200 грама по глави становника).

-побуна морнара у Кронштату (март 1921) избила је као једна у низу побуна
против бољшевичке централизоване партијске диктатуре, јер су морнари
револуцију (коју су подржавали и даље) доживели као остварење права на
самоуправу („да ли непартијац може бити члан совјета“?), тј.совјете су доживели
као самосталне самоуправне организације,а не дириговане партијски из Москве.
Устанци у саратовској и тамбовској (Тамбовски устанак) имали су сличне
одлике.

-НЕП (Нова економска политика) – нови привредни образац усвојен на

10.контресу Руске комунистичке партије у марту 1921, настао као увиђање Лењина
48
да је направљена грешка у привредном концепту – циљ је био не изневерити
основе социјализма, али омогућити ситну и средњу трговину – повећати личну
заинтересованост произвођача путем развијања тржишних односа; најважнија
одлика била је што су реквизиције (обавезни откуп жита по држ.фиксираним
ценама) биле замењене фиксним порезом у натури; сељаци су могли да продају
вишкове производа на тржишту, дошло је до отварања малих прив.предузећа
(посебно она пољопривредна била су важна). У рукама државе остале су тешка
индустрија, финансије, спољна трговина, саобраћај и крупна земља; рат је донео
страхоте (глад, 2.000.000 Руса избеглих, десеткована 10% становиштва – око 15
милиона мртвих, политичка емиграција професора,официра,интелигенције,крупних
капиталиста и др).

-НАСТАНАК СССР (Савез Совјетских Социјалистичких Република) – совјетска

држава настала је крвавом борбом руског народа 1917-1922; њени темељни правни
акти су: 1) Декрет о праву народа Русије (15.новембар 1917), 2) Декларација о
праву радног и експлоатисаног народа(23.јануар 1918,Трећи сверуски конгрес
совјета), 3) Устав Руске Социјалистичке Федеративне Совјетске Републике
(Пети сверуски конгрес совјета 10.јула 1918).

-Године 1922.постојале су следеће совјетске републике на територији бившег

царства: РСФСР, Закавкаска федерација (Грузија,Јерменија,Азербејџан),
Украјина, Белорусија, Хорезм, Бухара – ускоро је бољшевицима тих република
било препуштено да у име тамошњих народа уђу у једну заједницу

-коначан текст Устава СССР усвојен је 31.јануара 1924. (пошто је ступио на снагу
јула претходне године, јер је на 10ом сверуском конгресу Совјета Стаљин
предложио са се све социјалистичке републике сједине у један савез).

-највиши органи власти: Свесавезни конгрес Совјета(састављен од месних и

обласних совјета,а месни совјети од радних људи са навршених 18 година)који
бираЦентрални извршни комитет СССР и његов Президијум (Председништво) –
председник Президијума до 1946.био је Михаил Калињин али без стварних моћи и
надлежности. Републике у СССР углавном су имале аутономију у погледу питања
са националним културама и неким привредним задацима;
железнице,комуникације,восјак,здравство,просвета – све је било централизовано.
Комунисти неруских народа су у својим заједницама били носиоци јединства
народа (јер национални сепаратизам није охрабриван).

49
-од 1922.поведена је акција против „великоруског шовинизма“ који тлачи остале
неруске народе, али се супротстављало и национализму „неруских народа“ –
припадност нацији супростављена је идеја о отаџбини. Основан је „Комсомол“
(Комунистички савез омладине), развијала се партијска монолитност, а бољшевици
су држали све органе власти (извршну,судску и законодавну), водећи рачуна
посебно о синдикатима који су тумочени као посредници између моћне државе и
привредних субкеата.Јединство партијске дисциплине огледало се и у томе што
је председник партије (Лењин) био и поредседник СОВНАРКОМ (Совјет
народних комесара –влада). Једна ствар на коју је Лењин пред крај живота
упозорио био је чир бирократизма и паразитизма државне управе који кје почео
да се осећа.

РАСКОЛ У ПАРТИЈИ –уз Лењина,људи који су се истицали у револуцији и били у

самон врху власти били су Камењев, Зиновјев, Бухарин, Стаљин и Троцки.
Ускоро се међу њима јавило лично ривалство које се преплело са програмским
разилажењима; од њих свакако је најпознатије оно на релацији Стаљин – Троцки
(које датира можда од времена 1918.кад је Стаљин био политички комесар на
фронту код Царицина, а Троцки главнокомандујући – Троцког је нерриврала
Стаљинова себичност и властољубивост, а Стаљина природна ароганција Троцког).
Троцки је заузимао више положаје – од председника Војно-револуционарног
комитета 1917, министра рата, творца Црве Армије, министра војног, теоретичар и
говорник.Стаљин није био ништа од тога – осим чињенице да је „вредно радио у
партији“ и да је постао њен генерални секретар (13.април 1922); Стаљин је
временом успео да се наметне као неко ко командује полицијским апаратом,
предлагао је идеју о правном преустројству СССР (па та одлука није прихваћено).
Троцки је у међувремену обијао важне положаје,губио оне које је стекао. У
политичком тестаменту (децембар 1922) Лењин је упозорио на „раскол партије“ и
сукоб Троцког и Стаљина – у Троцком је видео обичног „самоувереног
административца“, а Стаљина Лењин није волео. Формиран као писмо Конгресу
партији, Лењинов тестамент представљао је покушај да се Стаљин спречи да
дође до пуне власти. Ускоро је Стаљин организовао је „Тројку“ (Стаљин,
Зиновјев – председник Коминтерне, Камењев – вд.Председника Политбироа)
против Троцког.

1) први раскол - Стаљин,Бухарин, Томски (Десна опозиција) vs

Зиновјев,Камењев,Троцки – Троцки бива искључен из Политбироа, Камењев
смењен са дужности комесара за спољну трговину, Зиновјев више није
секретар Лењинграда и председник Коминтерне; Стаљин креће да доводи

50
 мање значајне присталице и мање познате партијце као своје присталице
(нови заменици генсека: Молотов, Кујбишеч), Лазар Мојсејевич
Каганович (чисти Украјину од непартијаца), Фрунзе (комесар за рат, потом
га наследио Климент Ворошилов) – 1925.године у Политбиро ући ће
Молотов,Ворошилов и Калињин; Микојан (постаје народни комесар
спољне трговине). Троцки је искористио напад кинеског Куоминтанга на
кинеске комунисте да би оптужио Стаљина за ове догађаје; Стаљин је
Троцког представљао као назадног фактора у партији,ускоро га је искључио
(Троцки интерниран у Алма-Ату), тако је „лева опозиција“ била уништена;
десна Стаљинова опозција је победила по цену дубоког расцепа;

СОЦИЈАЛИЗАМ У ЈЕДНОЈ ЗЕМЉИ – основно питање које је мучило Партију у то

време било је да ли треба изграђивати социјализам у једној земљи (Стаљин), без
обзира на освртање у околне земље (где социјализам треба помагати), или је прво
важнија перманетна револуција – да се истим снагама развија социјализам и у
СССРу али ништа мање битно и у осталим државама (теорија о светској
револуцији). У делу К питањима лењинизма (1926) Стаљин је јасно дефинисао да
је „социјализам у једној земљи“ управо битан за изградњу али „без претходне
победе пролетерске револуције у другим земљама“.

XV конгрес партије (децембар 1927) – усвојио је одлуку о колективизацији

сеоског газдинства и развој социјалистичке,планске привреде по петогодишњем
плану (Петољетка), план је коначно прихваћен 1929.на Петом свесавезном
конгресу совјета – план је подразумеовао да приватни сељачки посед значи клицу
капитализма која се мора уништити у име државе која је све стављала у своју
надлежност (средства за живот и плата би се добијала административним путем).
Тој визији супротставили су се Бухарин, Риков и Томски (сада „десна група“)

-Бухарин бива искључен из Политбироа (1929), Риков губи положај председника

Совнаркома. На чело владе стаје Молотов – пораз те десе опозиције значио је
коначан слом оних који су могли да се супротставе самовласти једног човека.

-на крају прве петољетке у совхозима и колхозима било је око 15 милиона

сељачких имања (61% укупног броја – највише у Русији,Украјини, неким азијским
и закавкаским областима, намање у Белорисији,Грузији,Таџикистану,Азербејџану).
– ствара се велики друштвени посед на којем се ради уз употребу машина,
створене су радне бригаде колхозника;

51
Индустријализација – подразумевала је стварање у току прве петољетке (мада је
одлука о индустријализацији и електрификацији земље доведене на 14.конгресу
Партије у децембру 1925) – стварају се велике хидроцентрале (Волхов, „Лењин“
на Дњепру), у преради гвожђа СССР постаје први, стварају се нове топионице
(Криви Рог, Магниторск на Руалу, Кузњецк у Сибиру), у рејону Волгограда
подигнута је велика фабрика трактора (40.000 возила годишње), градња
ТУРКСИБ-а (туркестанско-сибирске железнице). Тај индустријски преображај
постигнут је између осталог џиновским бројем јевтине или бесплатне радне снаге; а
морална надокнада за „друштвени рад“ добијана је путем признања и слављења
због усмене или писмене појвале, додељивања звања ударника (копач угља Алексеј
Стаханов – „стахановци“).

СТАЉИНИЗАМ –огроман чиновнични апарат који је водио или надзирао

друштво и појединца, срастао је са човеком неограничених моћи, па је лична власт
давала смисао бирократском апарату (професионални вршиоци власти); тај апарат
масовно се умножавао и био је заснован на страху – на тиме је почивао
тоталитаризам стаљинизма. Стаљинизам је подразумевао забрану властитог
мишљењња, уништење личне сигурности, а идеје социјализма кривотворене су од
партије и бирократије која се иза њих заклањала; у јануару 1933.Стаљин је изашао
пред Централни комитет и званично изјавио да је социјализам победио, али да је
још неопходно довршити његову изградњу. Чврста власт је,по његовом тумачењу,
била гарант очувања поретка, а где год социјализам „није још изграђен“ требало је
да се ту сузбије класна борба и униште непријатељи револуције.Култ личности
био је неминован, сузбиојање остатака грађ.политичких странака
(мењшевика,социјалреволуционара, бивших бољшевика) било је у току, а Стаљин
је желео да се једном засвагда обрачуна са партијским неистомишљеницима за које
је веровао да му нису верну – први пут су неки истакнути бољшевички прваци
осуђени од совјетске државе (Камењев и Зиновјев) у случају атентата на Сергеја
Кирова (1.децембар 1934, секретара Месног комитета Партије) – касније је у добу
Хрушчова утврђено да је све урађено са Стаљиновим знањем. Тим убиством
отпочеле су тзв.Стаљинове чистке када је 1935.створена „Централна комисија за
уништење народних непријатеља“ (Стаљин,Жданов, Јежов као шеф НКВД,
држ.тужилац Вишински и др). Врхунац чистки одиграо се 1937 – стрењљани су
Серебријалов, Пјатков, Муралов, Тухачевски, а 1938.и Бухарин,Крестински, Риков,
Раковски и доскорашњи шеф НКВД Хенрих Григорјевич Јагода – сва та суђења
била су монтирана, оптужени би у потпуности прихватали оптужнице, а многи су
нестајали (укључујући и народ, милионе њих) у гулазима. Касније су погубљени
Јежов, Јегоров, Блихер (последња два исто војна лица), а у затвору су или умрли

52
или били погубљени Бухарин, Риков, Камењев, Зиновјев, Крестински, Бубнов
(1938-1940). Под нејасним околностима умрли су Меншински, Кујбишев и писац
Максим Горки; Орџонкидзе се рецимо убио (1937).

-најближи Стаљинови сарадници у време чистки били су: Молотов (председник

Совнаркома 1930-1941), Лазар Каганович (члан Политбироа од 1930), Жданов
(члан ЦК од 1930), Берија (шеф полиције од 1938).

-култ дестаљинизације отпочео је чувеним XX конгресом партије (14-25.фебруар

1956), пошто је Никита Хрушчов преузео дужности првог човека партије и
председника владе (заменио Булгањина, који је претходно заменио Маљенкова).

ТРЕЋА ИНТЕРНАЦИОНАЛА (Коминтерна)–међународна комунистичка

конференција (или савез) Руске комунистичке партије (тај назив носи од марта
1918.до када се звала Руска социјалистичка радничка партија –РСДРП) и других
комунистичких партија широм Европе (многе од њих основане – у
Југославији,Холандији, Бугарској, Данској, Луксембургу, италији,
Шведској,Румунији, Чехословачкој и др)основана 4.марта 1919.године у Москви,
са циљем „освајања политичке власти пролетаријата радне снаге, смењивања и
борбе против буржоаских облика деловања, с тим да временом диктатура
пролетаријата доведе до изумирања државе“ – Коминтерна је била централистички
уређена међународна заједница у коју су биле укључене комунистичке партије
појединих земаља; службени језик био је руски (у почетку немачки), а први
председник био је Григориј Зиновјев (1919-1926), касније Николај Бухарин
(1926-1929). Последњи Конгрес (7.по реду) одржан је у јулу 1935, а сама
Коминтерна постојала је до 1943.

ЧЕТВРТА ИНТЕРНАЦИОНАЛА –комунистичке (левичарске) групе сворене

1938.по узору на Лава Троцког,који је деловао из емиграције (прво је био на
острву Принкипи у Мраморном мору,потом у Француској до 1935,у Норвешкој до
1936,да би се настанио у Мексику где је водио беспоштедну писану и јавну борбу
против Стаљина, и на крају бити свирепо убијен 1940 гвозденим пијуком) – основа
Четврте интернационале представљали су теоријски списи Троцког (заметак
троцкизма), критика стаљинизма као тоталитарног покрета.

53