ПРИВИЛЕГИЈА ЛЕОПОЛДА I ОД 4. МАРТА 1695.

Ми Леополд I итд, итд.

Нашима вернима свима скупа и појединце, господи прелатима, баронима и

магнатима, наиме пак будућем архиепископу острогонске, калочке и бачке цркве,
речене Наше краљевине Угарске кнезу палатину; тако и грофовима, судији Наше
краљевске курије, као и врховном генералу горњих предела гореспоменуте Наше
краљевине Угарске, и Наших краљевина Далмације, Хрватске и Славоније бану
итд. Нашим тајним саветницима: даље заменику Нашега личнога присуства у
судовима и саветнику Нашем, као и Наших Комора угарских и сепешке префекту,
администратору и осталим саветницима; осим тога жупанима и поджупанима,
племићким суцима и јурасорима ма које жупаније горепоменутих Наших
краљевина Угарске, Далмације, Хрватске и Славоније; к томе свију Наших
градова заповедницима и поткапетанима; и осталим војничким официрима, како
коњаничког тако и пешачког реда, садашњима и будућима, ако скупа или
појединце с овим писмом потражени буду; поздрав и милост Нашу.
Најпонизније је представио Величанству Нашем Арсеније Чарнојевић,
Србаља грчког обреда архиепископ, како је он пре не много година, то јест откако
се води овај садашњи рат, који против заклетога непријатеља хришћанском имену
још и сад букти, — успехом победног оружја Нашег побуђен, и јасним примером
божјег благослова, који је Наше снаге крепио, нагоњен, — заједно са српским
(рацким) народима, који одавна стењаху у варварском ропству, предузео да стресе
јарам отоманског тиранства, и у ту сврху изјавио, не само да су они и потомци
њихови Нашем као законог краља праву, милости и благонаклоности потчињени,
него и то да су, — оставивши своје куће у Турској, и напустивши своје имање и
сермију, из своје домовине прогнани и у пределе Наше краљевине Угарске
премештени, да би се најгрознијему непријатељу и даље светили за његову
свирепост и њу поразили, — под сенком Наше заштите непрестано готови живети
и мрети, и како је он овим особито врлим и племенитим делом, од Нашега
Величанства добио милостиве отпусте и дипломе, особито године 1690. и 91.
издате, и слободе и преимућства која се у њима садрже. По гласу ових писама
обећано је да ће се не само старо уважење истога архиепископа и обред српскога
народа неповређено одржати, него да ће им се и потпуна слобода духовне управе,
штавише и у световним стварима ослсбођење од свију терета и дажбина, наиме
пак од десетка допустити. Покрај свега тога налазе се неки Наши верни
становници обојега сталежа који, не обзирући се на милостиву вољу и на
допуштење Наше, усуђују се претпоменутога архиепископа и народ српски у
прастаром упражњавању њиховог обреда узнемиравати, или у духовној управи на
пут им стајати, или најпосле на давање десетка, који им не припада, принуђавати,
које не бива без њихове грдне пагубе и штете, а с очевидном опасношћу Наше
службе. Споменути архиепископ српски код Нашег Величанства у пристојној
молби најпонизније моли да би Ми, за боље одушевљење њихове службе, њихова
пређашња права милостиво одржати, достојанство архиепископа и његово
уважење (ауторитет), да може постављати епископе свога обреда, потврдити,
даље епископима од свакога сметања слободну управу пастирског звања
допустити, најпосле целом народу слободно свуда исповедање његова обреда и
уобичајено од десетка ослобођење поново допустити, и у овом обзиру у Нашу
краљевску заштиту и обрану милостиво их примити благоизволели.
Којих понизна молба кад нам је најпонизније предложена била, и кад смо у
милости во расуђење узели реченога народа српског верне услуге против општега
хришћанству непријатеља племенито принесене и обилном племенитом крвљу
засведочене, и постојане њину приврженост и будуће милостиво Нам обећавајући
(до Нашег даљег милостивог расположења и наредбе, коју ћемо по околностима
времена издати), милостиво смо закључили: да и споменутом архиепископу старо
достојанство, и власт епископе својега обреда постављати (будући му ово по
праву и по обичају истога његовог обреда припада), неповређена остане, и
епископи, које је он поставио, а имено часни: Исаија Ђаковић, темишварски,
јенопољски и архимандрит манастира Крушедола; Стефан Метохијац,
горњокарловачки и зринопољски; Јефтимије Дробњак, сегедински; Јефтимије
Поповић, будимски и столнобеоградски; Јефтимије Тетовац, мохачки и сигетски;
Спиридон Штибица, вршачки; и Јефрем Бањанин, великоварадски и јегарски (тј.
које Ми силом овога писма налазимо да се могу примити и трпети), по одређеним
окружјима, — у којима се, тојест, по вољи Нашега придворног војеног савета
населило и сместило у довољном броју породица народа рацког или српског, који
је, као што је споменуто, из јарма турског сужањства у Нашу приврженост
примљен, — да могу своја духовна звања без препреке отправљати, кривце
исправљати и за кривице казнити, столе и приходе црквене који им по обреду и
старом обичају припадају примати, и своју дужност (али без икакве пагубе Наших
прелата и римокатоличке цркве) отправљати; најпосле и сав народ који по Нашим
градовима, варошима, границама и пределима, тј. у местима која су му преко
комисије поменутог Нашег придворног војеног савета уступљена, ма где станује
да има слободно вршење обреда и вероисповести, без икаква страха, опасности и
штете у телу или имању, и да може уживати пређашњу и још у старо доба, по
гласу трећега члана петога декрета краља Матије, и последњега чланка другога
декрета краља Владислава њима допуштену слободу од десетка, који десетак нека
сам народ обраћа и употребљава на издржавање и приход епископа свога обреда,
а да им се никакве противне препоне не чине од стране Наших прелата и
коморских званичника. Зато, да би они у уживању предизложених слобода и
ослобођења безбедније опстати, и од Нас дарованим благодејанијама боље се
усрећити, а чрез то у мрзости и раздражености, коју против отоманског тиранства
имају, већма се утврдити, и Нама припадајућу приврженост и похвалну вољу
служења племенито и постојано одржати могли, нашли смо за нужно да њих све
скупа, тј. архиепископа, епископе и српске народе, у новије доба из турског
ропства отете, са свом породицом и добрима, и са свима стварима и свом
сермијом њиховом у Нашу краљевску одбрану и особиту заштиту и
покровитељство примимо, штавише, да их и вашој заштити, одбрани и особитом
покровитељству поверимо. Због тога верностима вашим, којима и горе, свима
скупа и свакоме појединце овим писмом тврдо налажемо, благонаклоно
препоручујемо и заповедамо, да ма кад и колико год пута од претпоменутог
архиепископа и њему потчињених епископа, о чему горе наведеном, сви заједно и
појединце умољени будете, њих против свију незаконитости и насилних нападача,
узнемиритеља и оштетитеља, док ствари онако као што је горе казано стојале
буду, заштићивати, покровитељствовати и бранити, и у горе реченим
допуштењима и концесијама Нашим чувати и дајући у овом обзиру Нашу
краљевску важност, што иште и право и правда; друкчије да не поступате. Ово
кад се прочита, да се има показатељу вратити.
Дано у Нашем граду Бечу у Аустрији, дана 4 месеца марта, године 1695,
нашега краљевања, римскога 37., угарскога и осталих 40., а чешкога 39.

Леополд.
(М. П.)
Блазије
Жаклин епископ њитрански.
Павле Медњански.

(Ј. Радонић, М. Костић, Српске привилегије од 1690 до 1792, Београд 1954, 91-92)