ГРАЂАНСКИ РАТ У ШПАНИЈИ 1936-1939.

Грађански рат је отпочео ударом десничарско-профашистичких елемената

предвођених групом високих официра на челу са генералом Франциском Франком,
против републиканске владе Народног фронта, која је дошла на власт легалним путем,
после парламентарних избора у фебруару исте године. Састављен као коалиција левих
(демократских) грађанских и радничких (Социјалиситче, Комунистичке и других)
политичких партија и група, Народни фронт је био кост у грлу свим конзервативним и
реканионарним друштвеним снагама не само у Шпанији, веч и у другим грађанским
земљама, а фашиситлким на првом месту. Припреман у сарадњи са Италијом још од
фебруара, војни удар је изведен 17. јулка 1936. године побуном трупа у шпанским
деловимаМарока. Сутрадан побуне су се јавиле и у многим гарнизонима широм Шпаније,
између осталог и у Мардриду, где је енергчним противударом побуна сломљена. Вешћ 19.
јука почело је пребацивање побуњеничкиј трупа из Марока у метрополу, где су, подржане
од тамошњих устаника, десничарско моанрхистичког грађанства, клера и дела сељаштва,
успеле за неколико дана да освоје тридесетак градова и да обладају знатним длеом
територије на јуогзападу, западу и северу земље. У једном од тих градова побуњеници су
25. јула прогласили своју владу.

Врло брзо по избијању сукоба у Шпанији велике силе, као и остали светм почеле су
се опредељивати за једну или другу сукобљену страну.
СССР се одмах изјаснио за „лојалисте“ тј. за владу Народног форнта, на коју су
комунисит вршили снажан утицај.
Француска је под новофронтвоском владом Леона Блума је у први мах испољила
добро расположење и симпатије према легалној републиканској влади, али је под
притиском десничарске опозиције и председника Лебрена, као и Велике Британије за
неколико дана заузела став крајње опрезности и стриктне неутралности.
Иако је била против Франквих фашиста, ВБ1 је страхујући комуниситчког утицаја на
републиканску владу и сукоба са Немачком и Италијом, које су од првог дана биле на
страни побуњеника, држала хладан став и према Републиканској влади и била против
тога да јој се пружа ма каква помоћ. Штавише, званични Лондон се, правио слеп према
набавкама авиона и другог ратног материјала које су шпански фашисти од краја јула
вршили у самој Енглеској, посредством Португалије.
Италија и Немачка2 су не само отворено испољавале наклоност према
побуњеницима, него су и учествовале у припремању војног удара, настављајући да
пружају војну и политичку помоћ франкистима. (слати су авиони бомбадери, немалки
јункерси са пилотима, хајнкели)

1 у први мах заузела коректно и умерено држање према легалној фронтовској влади
2 Вилхелм Канарис, шеф контраобавештајне службе, је руководио помагањем франкистима на подизању
побуне. За Хитлера је Шпанија била згодан полигон за испробавање снага са осталим великим силама и вежбе немачког
ратног ваздухопловства (Луфтвафеа) и других војних служби Немачке.
 Влада САД се држала неутрално према грађанском рату3, допуштајући својим
компанијама да од првог дана несметано снабдевати Франка тако важном стратегијском
сировинма
Од мањих земаља за ток грађанског рата у Шпанији и за заплете на међународној
сцени који су се око њега стварали највећи значај имала је Португалија, под
профашистичким режимом диктатора Салазара. Ова земља је била транзитна територија
од велике важности за дотурање сваковрсне помоћи шпанским фашистим и из ње су
долазили „добровољци“ да би се борили на страни франкиста.
На предлог Француске владе, која је страховала да на својој јужној граници добије
поприште жестоког међународног сукоба, ВБ, Белгије, Пољске, СССР-а, Немачке, Италије
и Португалије су августа 1936. године са још 19 земаља прихватиле принцип стриктне
неутралности, што је подразумевало и стављање ембарга на извоз оружја и ратног
материјала у Шпанију. Представници ових земаља састали су се затим 9. септембра 1936. у
Лондону, где су оформили Међународни комитет за неинтервенцију.
Тоталитарне државе прихватиле су принцип стриктне неутралности са цинизмом,
настављајући да помажу шпанске фашисте. Шпански републинска влада је 30. септембтра
објавила Белу књигу у којој је документовано доказано учешће Немачке и Италије у
грађанском рату, на страни фашиста. И после тога, из месеца у месец, то је учешће било
све отвореније и шире, да би се у децембру 1936. у редовима шпанске фашиситчке војске
борило 6500 немачких пилота и других војних стручњака, 20 000 Италијана и 15 000
португалских „добровољаца“. У фебруару 1937. у помоћ Франку стићи ће нове
италијанске јединице, па ће у Шпанији бити и четири Мусолинијеве дивизије са 40 000
војника и великом ратном техником. Наставиће се и долазак немачких стручњака чији ће
се број пењати и на 20 000. 4
Италија је помагала шпанске фашисте како би у западном Средоземљу фашизам
стекао још једно упоритше. Хитлер је такође желео фашистичку победу, али да рат траје
што дуже, како би се Италија, са једне стране, све већим ангажовањем у њему одвратила
од Аустрије и Подунавља, и с друге, што више компромитовала и завадила са завадила са
западним силаам и тако дефинитивно била упућена на сарадњу са Немачком.
Суочен са све активнијом интервенцијом НЕ и ИТА на страни Франка, СССР је
најпре уложио званичне протесте октобра 1936. године, а затим напустио Комитет за
неинтервенцију. Одмах је упућена помоћ у оружју (тенковима) шпанским
републиканцима, а 8. новембра прва интернационална бригада, организована од стране
Комитерне, стигла је у Шпанију (у њој је било мало Руса, а совјетских грађана ће бити
врло мало у рату: према њиховим подацима 557)5. Између шпанске републиканске владе
и СССР-а успостављене су везе чврстог пријатељства, о којима је сводичила и чињеница да

3 У САД се одмах приступило изради новог (другог по реду) Закона о неутралности, који је забрањивао

испоручивање стратегијског материјала зараћеним странама и у грађанским ратовима, који је усвојен у јануару 1937.
године
4
У првој половини 1937. на страни франкиста ће се борити ији 70 000 италијанских и 20 000
немачких војника са масовном ратном техником, док ће у редовима републиканске војске бити око 18 000
припадника интербригада и неколико стотина совјетских специјалиста и борачког кадра.
5
Кроз интербригаде проћи ће око 40 000 добровољаца, док ће целокупна совјетска помоћ Шпанској
републици износити око 80 милиона фунти стерлинга.
Шпанска Република депоновала значајан део златних резерви у државне трезоре у
Москви у новембру 1936. године. Зближавање са СССР појачало је и утицај комуниста на
републиканску владу у Шпанији.
Немачка и Италија су 18. новембра 1936. године и де јуре признале хунту генерала
Франка као једино легалну шпанску владу, упутивши амбасадоре у Саламанку.
Савет Друштва народа је , под утицајем ВБ и ФРА, зажмурило на дешавања у
Шпанији и на инострану оружану интервенцију.6 На жалбе републиканаца, Савет је
једино издао саопштење у којем се осуђује „сваку интервенцију“ и тражи од Комитета за
немешање „спровођење ефикасније контроле“.
Комитет за неинтервенцију је између 21. фебруара и 8. марта 1937. године, после
дугих преговора, усвојио план о контроли шпанских обала, док су се португалске границе
сматрале довољно контролисаним. План је предвиђао да британски и француски ратни
бродови крстаре дуж обала окупираних од националсита (франкиста), а немачки и
италијански дуж обала под контролом републиканаца. Напори СССР-а да и себи
обезбеди учешће у овој контроли остали су без резултата, што је био добар показатељ која
је страна у грађанском рату дискриминисана, а која је од страна учесница у интервенцији
добила међународно признату предност.
Патролирање бродова великих сила око шпанских обала почело је априла 1937.
године, али је то довело до озбиљних инцидената. Најпре је 29. маја једна немачка
оклопњача (Деутцхланд) била погођена бомбама из републиканских авиона који су тукли
франкистичку луку Ибисе, у којој немачким бродовима према плану „контроле“ није
било места. За одмазду, немачка флота је 2 дана касније исолаила 200 граната на
републиканску луку Алмерија, убивши 40 и ранивши преко 100 грађана. Овај акт
бруталног насиља изазвао је огорчење у светској јавности. Захваћен општом
индигнацијом, јавно га је осудио и енглески министар инсотраних послова Идн, али кад је
немачка влада запретила да би због инциднета могло доћи и до светског рата, он се брже-
боље повукао.
Немци и Италијани су се повукли из контроле обала 23. јуна 1937, а Португалија је
одузела олакшице дате Енглеској и Француској за контролу њених обала.
Током лета 1937. ситуација око Шпаније се све више компликовала. Републиканска
Шпанија је августа упутила жалбу Савету Друштва народа да је Италија организовала
напад на трговачке бродове који су се кретали у правцу републиканских лука, што је
Италија одбацила, оптужујући СССР. Чемберленова влада је намеравала да заташка ову
ствар, све док „мистериозни“ сумарени нису торпедовали британску торпиљерку Хавок.
Комитет за неинтервенцију се тада покренуо и за 10. септембра сазвале специјалну
поморску конференцију свих средоземних и црноморских земаља заједно са Енглеском и
Немачком на којој би се расправљао овај случај „пиратерије“ на Медитерану. Дан уочи
конференције Немачка, Италија и Албанија су отказале учешће, па је она отворена у
присуству представника ВБ, Француске, СССР, Грчке, Турске, Југославије, Румуније,
Бугарске и Египта. Радећи од 10. до 14. септембра у Ниону, конференција је завршена је
завршена споразумом којим се британска и француска флота и авијација овлашћују да
штите трговачке бродове свих земаља (осим шпанских) и да уништавају све сумњиве
бродове и авионе који се појаве у западном Средоземљу. Била је то прва одлучна мера
предузета од једног међународног формума против агресивног понашања фашиситчких
сила у току ШГР. Највероватније због тога, да би ублажила њихово незадовољство,
бритнаска влада је позвала Италију да улествује у патролирању против „непознатих
подморница“ Италија се радо одазвла, док су пирати одма ишчезли и тиме је
патролирање постало непотребно.
Републиканска шпанска влада је 18. септмбра 1937. Скупштини ДН поднела следећи
захтев:
1. да се призна да је Шпанија жртва агресије Немачке и Италије
2. да на овој основи ДН најхитније размотри питање средстава за окончавање
агресије
3. да се шпанској влади врати пуно право да слободно набавља ратни материјал
који сматра да јој је потребан
4. да се борци који нису Шпанци повуку са шпанске територије
5. да се мере безбедности предузете на Медитерану прошире на целу Шпанију.

Захтев шпанске владе није прихваћен јер су њега гласали само представници СССР
и Мексика. Уместо тога, францукса влада је покушала да у тајним погађањима одвоји
Италију од Немачке у шпанском питању, али у томе није успела. Са своје стране, Бритнија
је настављала постепено кретање у правцу зближавања са шпанским националистима.
Она је још крајем 1936. ходине упутила британског трговачког аташеа Пека у Саламанку, а
крајем 1937. размењени су конзуларни представници.
Англо-италијанским, „Ускршњим споразумом“ од 16. априла 1938. године Енглеска
је, између осталог, дала Италији одрешене руке у шпанском грађанском рату. 7
Коначно Чемберлонова влада је, заједно са фрацуском Даладјеовом владом, 27.
фебруара 1939. године службено признале Франкову владу.8
Отпор Републиканске владе трајао је до 28. марта 1939. године, када је прихваћена
безусловна капитулација. Франвова влада је дан пре тога приступила Антикомитерна
пакту.

7 Почетком 1939. године, 18. јануара, Чемберленова и Даладјеова влада су издале декларације о даљој примени

принципа неинтервенције у Шпанији, чија је практична последица била да су Францизи онемогућили дотурање
муниције, хране и лекова Барселони, коју су, у својој завршној офанзиви против Републике, опседале франкиситчке
снаге.
8 У знак протеста, СССР се 3. марта повукао из Комитета за неинтервенцију.