Jedno poglavlje u Igoovoj Bogorodiinoj crkvi u Parizu, Ovo e ubiti ono

ispostavilo se inspirativno. Logika tog poglavlja rasvetljava mnoge savremene zamrene

situacije.
U tom delu, Igo se vraa filozofiji, nakon lirike. Knjiga e ubiti graevinu - izuzetna
zapaanja.
Oprostie nam nae itateljke to emo se za asak zaustaviti da potraimo kakva se
to misao skrivala pod ovim zagonetnim reima arhiakonovim: Ovo e ubiti ono. Knjiga e
ubiti graevinu. Kae itateljke zbog onih estih primedbi (video sam ih kod ehova) da
ene preskau opta mesta u knjizi a da ljubavne dijaloge itaju po deset puta. To je
verovatno tano, ali nisu eme krive.
Misao ovo e ubiti ono je imala dvojako znaenje. Prvo, miljenje i proricanje
svetenika koji se boji da e Gutembergova tampa dati krila slobodnoj misli koja e se
podii iz teokratske oblasti. Drugo je bilo o toma da e jedan nain izraavanja zameniti
drugi. Da e se ljudska misao, koja se i sama menja, drugaije izraavati. Da e knjigu od
kamena zameniti tampana, od papira.
Do 15. veka, arhitektura je bila knjiga oveanstva. Kao azbuka razvijala se, prvo je
uspravljen kamen, pa ne njega stavljen sledei, i na kraju ispisana knjiga od ovih slova.
Njihovi oblici i mesta na kojima stoje ukazivali su na misao koju predstavljaju.
Svaka vlast poinje teokratijom, a zavrava se demokratijom. Romanski stil je bio
autoritaran i jednolian. Crkve su bile iste, i u njima se ogledao autoritet. Narod onda poinje
da se budi ispod plemstva, plemstvo ispod svetenstva, deavaju se krstaki pohodi i narodni
pokreti, dolazi gotski stil. Svaki veliki narodni pokret, ma kakav mu bio uzrok i cilj, na kraju
krajeva tei slobodi.
Arhitektura se oslobaa i svetenstvu postaje bitno samo da je unutranja struktura
crkve postojana, da ima baziliku i oltar. Tu se ispoljava kreativnost narodnog genija. Crkve
niu na sve strane, pokrivaju Evropu. Bilo je skandaloznih crtea i reljefa, ali dokle god su na
crkvi, sve je u redu. Da su knjige, bile bi javno spaljene. Na taj nain, pod izgovorom da
zida crkve bogu, umetnost se razvijala u velianstvenim razmerama.
Svaka je malo dublja misao i svaki zakon imao svoje svedoanstvo u kamenu, zato
to je jaka misao teila da se ovekovei.
U petnaestom veku sve se menja.
Knjiga je trajnija od spomenika, zato to se mnoi, iri, ima je svda i postaje besmrtna.
Pored toga, onda je jeftina, zahteva olovku i papir, i samo jednu vetinu - znati slova.
Arhitektura, da bi izrazila misao, trai mnogo vie umea, raznih zanata i umetnosti, i mnogo
je skuplja. Presecite najedanput prvobitno korito kakve reke jednim kanalom niim od njene
povrine, reka e ostaviti svoje korito. Kako Igo pronalazi prirodne analogije za drutvene
zakone. Sjajno.
Elem, ovaj zakon objanjava sve promene. Arhitektura je bila sluga potrebe da se
izrazi misao. Sredstvo par exellance. Isto tako i knjiga koja je menja. A menja je zato to je
jeftinija, u najirem smislu jeftinija.
Da se proetamo kroz sluge komuniciranja. Potreba, koja je nie univerzalnosti od
ispoljavanja misli, dakle, ispoljavanje misli koje nije masovno komuniciranje, ve jedan na
jedan. Najstarije to znam su dimni sinali. Poruka na daljinu. Posle toga, sa pismom (znacima
izraavanja) i potom, dolo je pismo (poruka na papiru). Napie na papir, sluba to raznosi,
i tako se razgovara. Posle toga, telegrafi. Raspletene ice koje primaju signale. Pa onda
telefon. Ako moe da izgovori ono to bi zamislio, izgovorio, napisao, poslao pa ekao
danima na odgovor, moe da izgovori, drugi uje i u trenutku dobije odgovor, zato ga na

bi iskoristio? Pismo je korieno samo u sluaju nedostatka tehnologije, u sluaju nune

formalnosti, propisa koji nalau pismo ili nostalgije. Sve logino. Posle telefona, mobilni
telefon i SMS. Danas nema deteta preko deset godine bez mobilnog telefona. Fiksni izlazi iz
upotrebe. Onda je doao internet. E-mail, pa ubrzo zatim drutvene mree. Posle toga,
pametni mobilni telefoni i aplikacije za njih. Android telefoni e ubiti raunare. Skajp. Whats
up. Viber. Evo gde smo stigli.
Ove promene sa sobom nose i promenu jezika, izraavanja, navika i ljudskih potreba
uopte. Kad sam ja bio dete od deset godina, sve je sa drutvom zavravano usmenim
dogovorom u koli, eventualno pozivom na fiksni, pa nakon to se javi roditelj, doe do
glasa svog druga. Sad, sa mobilnim telefonom i aplikacijama, svake sekunde je otvoren portal
u koji moe da ukuca, izgovori, stavi pesmu, sliku, link i komunicira sa svima koji imaju
mobilni i aplikacije. A imaju ih svi.
Meni smetaju te promene u navikama koje su posledica angaovanja novih lakeja
komunikacije, kao to vidim da Igou smeta tampa koja ubija zgradu. Ali ta e, reka bei u
nie korito, i to je prosto tako. Jeftinije, zgodnije, bre.
Ipak, komunikacija jedan na jedan kao posledica noviteta nije mnogo otetila oveka.
Skajp, Fejsbuk i Whats up, sjajni su za razminjivanje poruka. Meutim, ove promene,
mogunost komunikacije preko interneta otvara jo jednu dimenziju. Internet e ubiti knjigu.
Ona potreba da se misao izrazi, prvo otelovljena u arhitekturi, pa u knjizi, bila je ipak
ekskluzivna. Serviran je krem iz svakog cilindra u spektru saznanja, verovanja i pria. Svaka
malo dublja misao, kae Igo. Svaka malo dublja, a ne svaka, kao danas. Ta oskudnost i
skupoa kod arhitekture, inila je nunim selekciju meu mislima koje e se ovekoveiti.
Tako je takmienje izazivalo stalni napredak, a selekcija je birala samo najnaprednije. Tako
smo dobili lepe spomenike.
Knjiga je, spram arhitekture, neizmerno jeftina. Isto kao to je internet sa drutvenim
mreama, neizmerno jeftin spram knjige. To to nema oskudnosti i skupoe, ini da nema ni
selekcije. A to to nema selekcije, ini da nema ni nadmetanja. A izostanak nadmetanja znai
izostanak razvoja. Prosto svako komunicira, masovno komunicira sve ono to mu je u glavi,
ak i nefiltrirano, neobraeno, bezobzirno, nepotrebno, suvino, runo i ko zna jo kakvo. Ja
ne kaem da nema prefinjenih misli, isto kao to ih je bilo i ranije, u kamenu i na papiru, ali
su pretrpane izlinim, prostim, malograanskim mislima. Svako ima taj luksuz da gradi
spomenike, zgrade od blogova, tvitova, statusa, izjava i objava, a ne zna svako kako se to
radi. Internet je prenatrpan krivim kuama, sruenim stubovima, odvratnim graevinama koje
nikome ne trebaju i niemu ne slue. Samo zauzimaju javni prostor na kome treba da se
objavljuje misao koja je u najmanju ruku malo dublja, a poeljno je i praktina, lepa,
duhovita i inspirativna. Igo kae da je simbolika graevina nainjena tampom konica u
koju svi umovi, te zlatne pele, dolaze sa svojim medom. Internet konica je ipak puna
trutova. Za tampanu konicu se radi selekcija, a za internet ne. Trutovi su pojeli pele.
Zato sam se ja, kao malo dete kome se ne sviaju pravila igre, sakrivajui suze i
viui od besa, sklonio kod svoje mame, u sigurnu luku knjiga, i to probranih, za koje se kae
da su duboke. Odbio sam ak i onu komunikaciju jedan na jedan, u inatu. Odbio sam sve ari
dopisivanja sa drutvom i devojkama, razgledanje slika, komentarisanje, bockanje, lajkovanje
i sve ostalo, i bio sam ponosan sam to sam preiveo (nisam bio izolovan), ponosan na svoju
ekskluzivnost. A samo sam jedno ljuto stvorenje, sa karakterom devojice. I takav, branim
ast papira kao to Igo brani ast kamena. Zato to volim saznanje, ponosam sam to hodam
zemljom kojom su hodali oni koji mi daju trunku smisla, umetnika divova, a stidim se

autoriteta, nepromenljivosti i postojanosti, straha od napretka u sprezi sa ljubavlju prema

trenutnoj strukturi, i bogova koji promenu proglaavaju za bezbonost.
I sve mi se vie gadi ovaj tekst otkako sam pomislio da moe biti objavljen.
Momentalno sam sebe korumpiram. A to se desilo otkad je skrenuo sa knjige i postao opte
mesto.
Knjiga je, dakle, zauvek svrgnula arhitkturu, kao sveobuhvatnog tiranina umetnosti.
Kamenorez postaje vajarstvo, ivopis postaje slikarastvo, pojanje postaje muzika.
Poslednje remek-delo u knjizi koja se sklapa je Mikelanelovo. Ovaj div umetnosti bee
nasadio Panteon na Partenon i nainio Petrovu crkvu u Rimu. Posle je ona, u nedostatku
kreativnosti, precrtavana do besvesti, pa skoro svaki vei grad ima svoju repliku.
Ono to se u petnaestom veku dogodilo, kada je Mikelanelo zatvorio jedno poglavlje,
a Servantes otvorio drugo, desilo se i u dvadesetom veku. Poglavlje knjige, koja sledi
graevinu, nasledilo je poglavlje multimedije. Knjiga je, od 15. veka neprekidno jaala, da bi
svoj vrhunac dostigla u 19. veku. Otada nastupa pad.
Ono to je sigurno, to je da nije u 19. veku bilo vie genijalnih ljudi nego u bilo kom
drugom, koji su svoju misao toili u knjige. Racionalno gledano, svaki vek, svakih sto
godina, koje god odseemo i izmerimo, imae priblian broj nadarenih, osrednjih i
nenadarenih ljudi, potencijala koji mogu, a ne moraju biti ostvareni. Nije iz Nemake i
Francuske dolo najvie umova zato to su plodna podneblja, ve zato to je razvijeno
obrazovanje. Sada u obrazovanje najvie ulau skandinavske zemlje. Njihova nauka,
filozofija ak, knjievnost, film, muzika, umetnost uopte je u naletu. Polako izlaze na
svetsku pozornicu.
Ako posadimo Sorbonu, Oksford, Kembrid, Harvard, Jejl i Lomonosov irom
teritorije neke od drava, Mozambika, Svazilenda, Kenije, Somalije, Mongolije, Uzbekistana,
Trinidada i Tobaga, Jamajke, Belizea, Nikaragve ili Tahitija, najuticajniji ljudi na svetu se
ubrzo se nee zvati Klinton, Obama, Putin, Jeljcin, reder ili Merkel i nee se svetom
govoriti Engleski i Nemaki. Zvae se Rimputapa, Abudaba, Dabila, a govorie se Zulu.
Tako je u 19. veku knjiga bila na vrhuncu dominacije, bila je tiranin umetnosti. A
poto ljudi neupitno izraavaju svoje misli, kroz razna sredstva, i u isto vreme imaju neupitnu
potrbu za prianjem i sluanjem pria, priali su pisanjem, a sluali itanjem knjiga. Tada su
se rodili Zola, Igo, Balzak, Dikens, Gete, Dostojevski, Tolstoj, Gogolj. Spisak je sakat, ali
napominjem na brzinu samo neke. Raali su se geniji i pre i posle toga, ali potencijal nikada
do tad nije na taj nain realizovan, zbog kulture obrazovanja i umetnosti, koja se zasnivala na
knjizi.
U dvadesetom veku se raa tehnologija, a sa njom multimedija. Umesto pisane rei,
pria se pria i misao se iskazuje na bezbroj zabavnijih naina od monotonog slova na papiru.
Knjiga i dalje traje, ali postepeno odumire, analogno arhitekturi ranije. Dolazi film, sa svojim
dokumentarnim, igranim, i serijskim ograncima, muzika, sa svim anrovima, seksualna
revolucija, sa njom hipi pokret i kultura, i na kraju, internet sa svim njegovim
manifestacijama.
Knjiga se pie radi senzacije, prodaje se samo spektakularno u vulgarnom smislu, a
ita se samo zbog toga to nastavnici i profesori to trae. Da su kolske knjige na latinici,
deca na bi znala irilicu. Sve je to logino, opet, reka bei u nie korito. Ipak, knjiga vai za
kulturni autoritet, riznicu znanja i prosveenosti, ekskluzivni izvor saznanja koji, da bi se
savladao, zahteva Tantalove muke. A to je zato to je postojala selekcija, nadmetanje i razvoj
misli. Mozak je bio subjekt, a ne objekt, kao danas. Opta animacija danas komunicira sa
mozgom u jednom pravcu, ne zahteva povratnu informaciju, pa on artrofira.

Ona spektakularna dela, kao ovo, Bogorodiina crkva u Parizu, kao Braa
Karamazovi, Ana Karenjina, Propale iluzije, vie se nikad nee pisati. Njih e zameniti
multumedijalna umetnost, nadam se, iste vrednosti.
Danas niko ne kae odlina ti je misao, nego odakle to bee, to kae Palanik.
Kad imamo bezbroj naina za prianje pria, od filmova, kratkih, srednjih i dugih, mjuzikla i
muzike, blogova i vlogova, jutub snimaka, tivtova i statusa, i mnogo varijacija svega toga,
recipijent je postao razmaen. Publika je prefinjena. Ne napree mozak previe. Po sadanjim
standardima Karenjina bi bila dosadna, Idiot besmislen, Bogorodiina crkva pretenciozna.
Danas su pisci tehniari, a ne umetnici.
Prianje pria slovom na papiru je, izgleda na kraju svog veka. Knjiga je ostala, jo
uvek se pie i ita, ali ne vie kao u 19. i na poetku 20. veka. Vie nije tiranin svih umetnosti.
Sada vlada multimedija, sa svim njenim manifestacijama. Kada bi bog siao na zemlju i pitao
nas da mu damo dokaz svog postojanja, mi ne bi pokazali ni piramide, ni Don Kihota, nego bi
ga spojili na internet, pa neka sam vidi ta ga zanima.