Univerzitet Union - Nikola Tesla

Fakultet za poslovne studije i pravo

Predmet: Uvod u pravo

Tema: Prava nacionalnih manjina

Ime i prezime studenta: Nemanja Milenkovski

Broj indeksa: I0029-17
Profesor: Doc. dr Ljupka Petrevska

Leskovac, Decembar, 2017. god.

SADRAJ:
1 UVOD....................................................................................................................................3
2 PRAVA NACIONALNIH MANJINA.................................................................................. 4
2.1 ISTORIJSKI RAZVOJ MANJINSKIH PRAVA ............................................................................. 4
3 DEFINICIJA I POJAM MANJINA ...................................................................................... 6
3.1 NACIONALNE I ETNIKE MANJINE ...................................................................................... 7
3.2 NACIONALNE MANJINE U SOCIJALIZMU .............................................................................. 8
4 MULTIKULTURALIZAM I PRAVA MANJINSKIH GRUPA .......................................... 9
4.1 ODNOS VEINE I MANJINE U SRBIJI .................................................................................. 10
5 ZAKONSKO REGULISANJE POLOAJA NACIONALNIH MANJINA U SRBIJI...... 11
5.1 ZAKONODAVNI OKVIR ..................................................................................................... 12
5.2 IMPLEMENTACIJA PRAVA MANJINA .................................................................................. 13
5.3 PRAVO NA SLUBENU UPOTREBU JEZIKA I PISMA ............................................................. 13
5.4 PRAVO NA OBRAZOVANJE NA MATERNJEM JEZIKU ........................................................... 14
5.5 PRAVO NA POTPUNO I NEPRISTRASNO INFORMISANJE NA MATERNJEM JEZIKU.................. 15
5.6 PRAVO NA UESTVOVANJE U JAVNOM IVOTU I RAVNOPRAVNOST
PRI ZAPOLJAVANJU U JAVNOJ SLUBI..............................................................................15

6 ZAKLJUAK...................................................................................................................... 16
7 LITERATURA.................................................................................................................... 17

2
1 Uvod

Nacionalna manjina je deo pripadnika jedne nacije ili naroda koji ne ivi u svojoj
nacionalnoj (matinoj) dravi, ve u drugoj, zajedno sa drugim nacijama.
Poloaj nacionalnih manjina odreen je danas meunarodnim pravom, ali uvek uz
veliki uticaj drutvenih prilika i politikih karakteristika drave u kojoj nacionalne manjine
ive. Danas je uobiajeno da se poloaj i prava nacionalnih manjina reguliu na najviem
nivou ustavnim odredbama, uz preciziranje zakonima.
U pogledu koncepta postojanja nacionalnih manjina, razlikuju se graanske i
nacionalne drave. U graanskim dravama ne vri se podela na etnike zajednice u okviru
drave, ve se svi graani formalno smatraju jednom nacijom i kao takvima im se garantuju
prava.
esto se smatra da je reenje politikog, pravnog, kulturnog i drutvenog poloaja
manjina u nekom drutvu merilo demokratizacije i modernizacije tog drutva.

3
2 Prava nacionalnih manjina
2.1 Istorijski razvoj manjinskih prava
Pojmom nacionalne manjine bavi se meunarodno javno pravo. Nauka meunarodnog
prava bavila se istorijom ljudskih prava pa je na sledei nain zabeleila osnovne istorijske
injenice u razvoju ovih prava. Ovaj problem je bio i predmet prouavanja filozofske nauke, u
enciklopedijskom smislu rei, tako da je to danas i kategorija duboke novije istorije, ili sa
poecima u pravnom humanizmu, razraen u renesansi. Zatim, preko prirodno-pravne kole
prava nalazi mesto u optoj evoluciji volje i znanja humane inteligencije.
Ova nauka belei kao prvi pravni akt Magnu Kartu iz 1215. godine, koju je
enciklopedijska nauka nazvala Velikom Poveljom Sloboda, kao osnov ustanovljenja kodeksa
ljudskih prava. Zabeleena je zatim Amerika deklaracija o nezavisnosti iz 1776. godine, kao
i Deklaracija oveka i graanina iz 1789. godine, kao veliki akt francuske revolucije, koji
nastavljaju legislativu ljudskih prava. Ta pozitivno pravna praksa implementira se postepeno
u ustave svih nacionalnih drava, naroito u XIX veku. Ali sve do danas, odnosno do posle
drugog svetskog rata, nema ni jednog meunarodnog pravnog akta koji potpuno regulie
kodeks ljudskih prava. 1
Istorija zatite manjina pokazuje da se i u vremenima pre prvog svetskog rata, i kroz
ustanovu zatite manjina, probija ideja zatite ljudskih prava kao meunarodna obaveza i
preko humanitarne intervencije. Presedani verske zatite bili su pravna osnova i oblik u kome,
za ona vremena, najznaajnija ljudska prava dobijaju pravnu snagu u meunarodnom pravom
poretku. U tom smislu odredbe ugovora proizalih sa velikih kongresa evropskog koncepta
sila, takoe i drugih ugovora kao to su Haka i enevska konvencija, predstavljaju ugovorna
obezbeivanja optih ljudskih prava. Ovde treba pomenuti takoe Kuuk Kajnadirski mir,
kojim je Rusija postigla zatitu pravoslavnog ivlja u okvirima Otomanske imperije.
Sve do kraja Prvog svetskog rata pod manjinom i zatitom manjina podrazumevale su se, pre
svega, verske manjine. Ustanova manjinske zatite pojavila se u doba verskih ratova, kada je
na meunarodnom planu trebalo obezbediti bar minimalni versku trpeljivost. Tek od tog
vremena se pod manjinom podrazumevaju manjine po rasi, veri i jeziku. U mnogo izrazitijem
vidu manjinsku zatitu sreemo u XIX veku, u doba snanih nacionalnih pokreta i porasta
tenji podjarmljenih naroda za stvaranjem svojih nacionalnih drava. U pogledu pravnog
poloaja manjina treba naglasiti da u to doba manjine nisu posedovale medjunarodnopravni
subjektivitet, ve su bili samo objekti odreene, i to samo delimine zatite. Ideja o optoj
zatiti manjina javila se tek u toku Prvog svetskog rata kao posledica sve snanije afirmacije
naela samoopredeljenja naroda.
Nauna institucija meunarodnog prava, kao Institut za meunarodno pravo,
formulisala je Deklaraciju o pravima oveka 12. oktobra 1929. godine. Pre toga Meunarodna
diplomatska akademija o ljudskim pravima u Rezoluciji o ljudskim pravima od 8. novembra
1928. godine i ovim intelektualnim radom unapreuje ljudska prava, pledirajui na donoenje
meunarodnih akata.
Tokom istorijskog razvoja manjinske zatite izbijali su kao dominantni atributi
manjina, najpre verski, zatim nacionalni, a danas u UN prelo se na jedno ire podruje,
etniki atribut (zajedniko poreklo, tradicija, kultura, jezik) uzima se kao najznaajnije
obeleje manjine.

1
USTAVNE I MEUNARODNOPRAVNE GARANCIJE LJUDSKIH PRAVA, Zbornik radova sa
meunarodne naune konferencije odrane 28. maja. 2008. godine na Pravnom fakultetu u Niu
4
 Drutvo naroda, po prvi put, ustanovljava jedan relativno celovit sistem manjinske
zatite, mada nije poblie pojmovno odredilo niti definisalo manjinu. Negativna strana ovog
sistema bila je u injenici da on nije obuhvatio sve drave, nego samo neke od pobeenih i
novonastalih, odnosno proirenih drava. Drutvo naroda izgrauje istovremeno mehanizam
za ispitivanje povreda manjinskih prava. Istorijski posmatrano, bio je to najvii domet koji je
postignut na planu manjinske zatite.
Teorija medjunarodnog prava nije jedinstvena u oceni pravnog poloaja manjina u
tom periodu. Jedni su im priznavali subjektivitet, drugi su ih opisivali samo kao objekt zatite.
Njihov pravni poloaj bio je sui generis.
Direktna meunarodnopravna posledica, ugovora poznatih pod imenom Versajski
mirovni ugovori, ugovora-zakona kako ih naziva nauka meunarodnog prava, jeste
inaugurisanje prava manjina i to kao posledice neprimene prava na samoopredeljenje u totalu.
Zbog toga je i stvoren, dakle, institut zatite prava manjina. Posledica ovog naina u odbijanju
prava na samoopredjeljenje, jeste injenica da u 14 manjinskih drava ivi 23.127.000
stanovnika manjinskih nacionalnosti i etnikih grupa, to znai da nacionalne drave, stvorene
i razgraniene Versajskim mirovnim ugovorima, nisu dosledno formirane na etnikom
principu i da su zbog toga u ovim mirovnim ugovorima formulisane odredbe o zatiti
nacionalnih manjina i o njihovim pravima.
Sistem manjinske zatite, ustanovljen posle Prvog svetskog rata, pored svojih
pozitivnih strana imao je niz nedostataka. Obaveze u odnosu na manjine nametnute su samo
malim zemljama. Sem toga, teite sistema prebaeno je na prava manjina, a dunosti
manjina ostale su van pravnog regulisanja. Pojedine zemlje nezadovoljne Versajskim
sistemom u celini, naroito Nemaka, Italija i Maarska, zloupotrebljavale su sistem
meunarodne kontrole i prava koja su data manjinama, te su preko pripadnika svojih manjina
u pojedinim zemljama razvijale neprijateljske delatnosti i izazivale unutranji razdor.
Konano, manjinski problem iskoristile su i kao jedan od povoda za agresiju.

5
3 Definicija i pojam manjina

Pripadnost jednoj manjini mogue je ceniti na osnovu subjektivnih elemenata, tj. izjave
odnosnog lica o pripadnosti odreenoj manjini ili na osnovu objektivnih elemenata, tj. postojanja
odreenih injenica koje objektivno uslovljavaju pripadnost jednog lica odreenoj manjinskoj
grupaciji, kao to je, na primer, pripadnost odreenoj verskoj organizaciji.
Pod manjinom se podrazumevaju grupe pojedinaca, dravljana date drave, koja se od brojno
preovlaujue grupe dravljana razlikuje po svom etnikom poreklu, jeziku, nacionalnoj ili
verskoj pripadnosti. esto se pojedina obeleja manjina javljaju skupno, npr. moe se poklopiti
rasno, versko i jeziko sa nacionalnim. Ali, mogue je da se unutar nacionalne zajednice
izdvajaju grupe koje sjedinjuje samo zajedniki jezik, vera ili etniko poreklo, a ele da zadre te
osobine.
Meu brojnim pokuajima definisanja pojma nacionalne manjine ostala je najzapaenija
definicija Franeska Kapotortija (Francesco Capotorti). Manjina, prema miljenju ovog autora,
obuhvata grupu brojano manju od ostalog stanovnitva drave, a iji lanovi (dravljani te
drave) imaju etnike, verske ili jezike karakteristike drugaije od ostatka stanovnitva i
iskazuju, makar i implicitno, oseaj solidarnosti koji je usmeren na ouvanje svoje kulture, jezika,
tradicije ili vere. 2
Kapotortijeva definicija obuhvata objektivni i subjektivni element u pojmu nacionalne
manjine. Objektivni element jeste da je nacionalna manjina grupa stanovnika dravljana odnosno
drave koja je brojano manja od ostatka stanovnitva te drave, koja je u nedominantnom
(nevladajuem) poloaju, a iji lanovi imaju etnike, verske ili jezike karakteristike, razliite od
ostalog stanovnitva. Subjektivni element Kapotortijeve definicije proizlazi iz objektivnog i svodi
se na izraavanje oseanja solidarnosti lanova grupe, makar i implicitne (preutne), koje je
usmereno ka ouvanju njihove kulture, tradicije vere ili jezika.
Sasvim neoekivano, definicija nacionalne manjine data je i u jednom meunarodnopravnom
aktu (Predlogu dodatnog protokola uz Konvenciju o zatiti ljudskih prava i osnovnih sloboda koji
se odnose na lica koja pripadaju nacionalnim manjinama od 1993. godine). Ta definicija glasi:
Nacionalna manjina oznaava grupu lica u jednoj dravi koja: a) prebivaju na teritoriji te drave
i njeni su dravljani; b) odravaju sa tom dravom solidne i dugotrajne veze; c) pokazuju
specifine etnike, kulturne, verske i jezike karakteristike; d) zastupljena su u dovoljnom broju,
pri emu su jo uvek malobrojnija od ostalog stanovnitva te drave ili jedne oblasti te drave; e)
podsticana su eljom da zajedno ouvaju ono to ini njihov zajedniki identitet, posebno njihovu
kulturu, tradicije, veru ili jezik.
Iz ovih definicija se moe zakljuiti da je nacionalna manjina deo stanovnitva drave,
koji se od veinskog stanovnitva razlikuje prema obelejima svojstvenim za naciju - prema
jeziku, kulturi, veri, obiajima i slino. Parametar za raunanje manjine uvek je ukupno
stanovnitvo u dravi, a ne na jednom delu dravne teritorije, pa i kad je taj deo pravno ili
faktiki oformljen kao posebna teritorijalna jedinica.
Za pojam nacionalne manjine bitno je da se njime obuhvata samo autohotno stanovnitvo
koje je nastalo u toku istorije odnosne drave, a ne ekonomski emigranti, kao ni izbeglice ni
azilanti, za koje se smatra da imaju privremeno prebivalite u odnosnoj dravi. Stranci,
doseljenici i izbeglice potpadaju pod reim koji utvruje drava za svaku od ovih kategorija.

2
LJUDSKA PRAVA U SRBIJI I CRNOJ GORI 2003, Beogradski centar za ljudska prava Beograd, 2004

6
Pripadnici manjinske grupe moraju biti dravljani drave u kojoj ive. Sutina zatite pripadnika
nacionalnih manjina jeste nediskriminacija, jednakost sa ostalim graanima odnosne drave, ali
uz to i dodatna prava i mere kojima se obezbeuje njihov nacionalni, verski, kulturni i jeziki
identitet. Prema tome, pripadnicima nacionalne manjine obezbeuju se, pored univerzalnih
ljudskih prava, i posebna prava, ija je svrha ouvanje njihovog nacionalnog identitetai
samobitnosti. Prvu vrstu prava uivaju svi graani odnosne drave, a drugu samo oni meu njima
koji su pripadnici nacionalne manjine. Prva prava su opta, druga su posebna, a sutina im je u
tome to slue odravanju i razvoju date skupine graana kao posebne nacionalne skupine.
Sutina manjinske zatite jeste u posebnim pravima, a ne u pravima na posebnu teritoriju. Ne
postoji meunarodni instrument koji garantuje manjinama pravo na politiku ili teritorijalnu
autonomiju. Otuda manjinama, kao kolektivitetu, nije priznato pravo na samoopredeljenje do
otcepljenja. Samoopredeljenje koje je uvreno u paktovima o pravima oveka ima individualni
karakter, a ne kolektivni. Ono podrazumeva slobodno opredeljenje u verskom, nacionalnom,
ideolokom i jezikom smislu svakog oveka, pa i pripadnika manjine.
Novija praksa uzima subjektivne elemente kao osnovu za ocenu pripadnosti manjinskoj
grupi, ali ih doupnjava objektivnim elementima. Praktini razlozi nalau ovakav pristup - u
savremenim uslovima postoji mnotvo razliitih manjinskih grupa. Pripadnost jednoj nacionalnoj
manjini ne mora, u svakom sluaju, proizii posredstvom predaka ili pripadnosti porodici, nego
isto tako moe biti rezultat vaspitanja, odnosno stvar subjektivnog oceanja. Sa druge strane,
samo subjektivni elementi mogu biti zloupotrebljeni. Otuda jedino kombinacija ovih dvaju
elemenata prua solidan osnov za ocenu pripadnosti jednoj manjini.

3.1 Nacionalne i etnike manjine

Dve su skupine dravljana jedne drave koje su prema nacionalnim ili etnikim
obelejima brojane manjine u odnosu prema veinskom stanovnitvu. To su nacionalne i etnike
manjine (grupe). U osnovi ova podela se izvodi u zavisnosti od toga da li su lanovi manjine deo
nacije ili etnike skupine koja se jo nije formirala kao nacija. Meutim, dravnopravna merila za
podelu ove dve vrste dravljana jedne drave koji ine brojanu manjinu je drugaija.
Sa dravnog stanovia, pod nacionalnom manjinom se podrazumeva deo pripadnika jedne
nacije koja ima formiranu matinu dravu, a koja ivi na teritoriji drave koju je formirala druga
nacija, ija je to matina drava. Nacionalne manjine su delovi nacije koja ima svoju nacionalnu
dravu, ali koji ive u dravama drugih nacija. Ti delovi su manji od celine, odnosno od nacije
kojoj pripadaju, a koja je formirala svoju nacionalnu dravu.
Pod etnikom grupom podrazumeva se deo nacije koji nema formiranu dravu, a pri tom
poseduje svest o etnikom poreklu, kulturi, jeziku, tradiciji, istoriji, veroispovesti i obiajima.
Drugim reima, pitanje nacionalne manjine je pitanje etnike supstance, a ne pitanje broja, jer bi
se tada mogao dogoditi apsurd da matini narod u jednoj dravi na delovima njene teritorije, na
kojoj veinu stanovnitva ine pripadnici nacionalne manjine, ima u matinoj dravi tretman
nacionalne manjine.
Posebnosti koje manjinu ine takvom izraavaju se u nacionalnoj ili etnikoj oblasti, pa se
otuda i manjinska prava koja se jame pripadnicima nacionalnih manjina vezuju za inioce i
garancije kojima se iskazuje nacionalni identitet i odrava nacionalno bie. Te posebnosti, kao i
svake posebnosti, su to u odnosu na neto to je opte ili to je veina, u ovom sluaju to je
matini narod. Bitan element pojma nacionalne manjine jeste i htenje (volja) pripadnika manjine

7
da svoje posebnosti izrazi.

3.2 Nacionalne manjine u socijalizmu

U SFRJ je izraz nacionalna manjina smatran politiki nekorektnim i omalovaavajuim,

te se umesto toga koristio izraz narodnost. Tako su umesto para pojmova nacija/nacionalna
manjina upotrebljavani narod/narodnost. U ovakvoj nomenklaturi nije postojao prostor za pojam
etnika grupa u smislu etnike zajednice koja nema svoju matinu dravu, mada su neki, na
primer Rusini priznavani kao narodnost.
Ostale socijalistike zemlje nisu imale jedinstven odnos prema ovom pitanju uprkos
ideolokom postulatu socijalizma da je nacija kapitalistiki izum te da se smatra nepotrebnim i
tetnim nasleem iz prolih vremena. Na primer, u Rumuniji je korien zajedniki naziv
"manjinci" za pripadnike nacionalnih manjina, a zbog nasleenih istorijskih problema sa
Maarskom svi "manjinci" su tretirani nezadovoljavajue, prema dananjim standardima.3

3
https://sh.wikipedia.org

8
4 Multikulturalizam i prava manjinskih grupa

Multikulturalizam se razumeva kao demografska injenica, kao dravna politika ili kao
retorika oznaka u politici, pedagogiji, novinarstvu ili knjievnosti. Izraz se koristi u javnoj sferi
kao neto pozitivno, ali se i esto, s jedne strane, kritikuje kao dravno kontrolisani i usmeravani
etniki ik ili ki, dok se, s druge, ponekad shvata i kao termin iz porodice samomarginalizacije
ili separatizma. Osim toga, njegova sve vea upotreba vremenski se podudara sa
postmodernizmom i postkolonijalizmom, te se otuda doivljava i kao deo kritike objedinjujuih
istorijskih pria, odnosno kao deo estetike i politike mnotvenosti i drutvene fragmentalizacije,
ali i kao oblik politike mobilizacije ugnjetenih drutvenih grupa okupljenih po razliitim
kriterijumima (od etnike ili rasne pripadnosti, starosne dobi ili roda, pa sve do seksualne
orijentacije).
Shodno tome, u slabom ili deskriptivnom znaenju, koje se najee sree i kod nas,
multikulturalizam oznaava kulturnu raznolikost koja je posledica postojanja dve ili vie grupa u
okviru drutva, ija verovanja i prakse dovode do razliitih kolektivnih identiteta (E. Hejvud).
Poto drave nikada nisu neutralne u pogledu kulture, multikulturalizam u jakom znaenju,
odnosno kao dravna politika, ima korene u protestu protiv ideje zvanine kulture, odnosno u
viziji drutveno-ekonomske pravde za manjine koje nisu dovoljno zastupljene u politici i drugim
sferama ivota.
Kada je re o pravima etnikih grupa, odnosno nacionalnih manjina, i njihovim vezama sa
politikom multikulturalizma, jasno je da mora biti govora o dravnom priznavanju manjinskih
kultura kao odgovarajueg okruenja za ostvarivanje inae zajamenih ljudskih prava
individuama koje su pripadnici (i) tih kultura. U sluaju zemalja koje su prve uvele javnu politiku
multikulturalizma (Kanada, Australija, Novi Zeland), ona se odnosila pre svega na useljenike
grupe, odnosno na ideju da useljenici nisu nita manje Kanaani, Australijanci ili Novozelanani
ukoliko neguju svoje etnokulturne identitete. Primera radi, za razliku od Sjedinjenih Amerikih
Drava, gde multikulturalizam moe da oznaava najiri obim politika identiteta, u kanadskom
kontekstu on se odnosi na skup konkretnih politikih odluka zakonodavnih organa vezanih samo
za etnike grupe.
Budui da gotovo i nema drave koja nije kulturno raznolika (multikulturalna, u slabom
znaenju), i da je eliminacija manjinskih nacionalnih identiteta nezamisliva, te da je snaga
nacionalizma veoma prisutna, potrebno je promiljati kako uskladiti liberalni model individualne
autonomije sa koncepcijom manjinskih prava. Oigledno je, naravno, da se situacija razlikuje od
zemlje do zemlje. Osnovna razlika lei u dva velika izvora kulturne raznolikosti: useljavanje (kao
u sluaju SAD, Kanade, Australije i nekih zapadnoevropskih zemalja itd.) i posredni i neposredni
istorijsko-politiki i demografski razlozi. Istorijski posmatrano, mnogi od najteih konflikata u
Istonoj Evropi javili su se zbog trijade odnosa izmeu nacionalne manjine, drave domaina i
susedne zemlje. Uz to, zahtevi nacionalnih manjina u ovom regionu esto su imali
transnacionalnu dimenziju i ukljuivali su postavljanje zahteva susednim zemljama ili u ime
susednih zemalja. S takvim bremenom i diskusija o multikulturalizmu u Srbiji ima posebnu
teinu i ne moe se svesti na bilo koji gotov model, iako se u mnogim aspektima iskustva drugih
u kreiranju tzv. multikulturalnog graanstva mogu iskoristiti. Uvrivanje odnosa drave i
manjina zahteva, pre svega, odgovornost drave koja bi trebalo da stvori ambijent za puno
ostvarenje individualnih prava svojih graana, pripadnika manjinskih zajednica, tako to bi
pronala model priznanja njihovog kulturnog okruenja (jezik, institucije, pravo na obrazovanje,

9
podela vlasti i sl.) u kojem se ta prava ostvaruju. S druge strane, odgovornost samih manjina lei
u prihvatanju ireg konteksta i ambijenta u kojem se prava realizuju, odnosno u opredeljivanju za
vidove participacije manjinskih predstavnika u dravnoj vlasti. Iako se ini da je re o krunom
procesu, zapravo se radi o momentu uzajamnog priznavanja, koji bi trebalo da bude temelj
svakog zakona o manjinama. Pogrena je pretpostavka da e dostignua demokratije, ekonomije i
line tolerancije sama od sebe voditi ka iezavanju manjinskih zahteva. Pre se moe rei da e se
tako moda samo promeniti oblici njihovog ispoljavanja. Ovo je svakako dodatni razlog da se
traga za modelom koji bi zaista uzeo u obzir kompleksnost situacije u Srbiji, ali koji ne bi
poivao na ideji da je re o kompleksu koji nas ini jedinstvenim, bilo u dobrom ili u ravom
smislu.
Bez ikakvog prizvuka utopije, izvesno je da korak od slabog do jakog
multikulturalizma ne mora uvek biti korak od sedam milja, vanije je, ali i zahtevnije, da on bude
jednako jak za sve.

4.1 Odnos veine i manjine u Srbiji

U odnosu veine prema manjinama moe se najbolje videti stepen razvoja politikih
institucija jednog drutva. U drutvima koja pretenduju da sebe nazivaju demokratskim (kao i da
ih takvima smatraju i drugi), potovanje prava manjina reeno je itavim nizom adekvatnih
zakonskih propisa - od onih koji zabranjuju svaki oblik diskriminacije, do onih koji promoviu
prednost pripadnika manjina (bilo da se radi o etnikim manjinama ili, na primer, o enama) u
odreenim situacijama (na primer pri zapoljavanju).
Odnos veine i manjine u Srbiji zasniva se na nekoliko stereotipa.
Prvi je stereotip je da veina ima automatsko pravo da vlada, te da e joj ovo pravo automatski
biti ukinuto ukoliko manjinama (koje su, prema zastupnicima ovakvog naina razmiljanja,
apsolutno nezajaljive) budu data prava. Ova poslednja konstrukcija je vrlo vana, jer se prava
(ukljuujui tu i osnovna ljudska prava) u ovakvom nainu razmiljanja smatraju kao neto to se
nekome daje ili poklanja.
Drugi stereotip zasnovan je na verovanju da su manjine kulturno, intelektualno i
emocionalno inferiorne u odnosu na veinu. Ovakav tip razmiljanja posebno dolazi do izraaja
kad se radi o rodnoj ravnopravnosti. Naprimer, ukoliko se nekom pripadniku srpske politike
elite ne dopadaju stavovi nekih ena (esto su na udaru neke predstavnice nevladinih
organizacija), onda se potencira njihov izgled (kao da su one krive to nemaju po dvadesetak
godina), frizura ili oblaenje - isti oni elementi koji se nikad ne koriste za prosuivanje politike
kompetentnosti srpskih politiara.
Iz ovoga proizilazi i trei stereotip - a to je da su u politikoj borbi protiv zastupnika
manjinskog miljenja sva sredstva doputena. Politika borba se ovde shvata kao borba na ivot i
smrt, rat do istrebljenja, i ovde je prisutan jedan kontinuitet srpskog parlamentarizma, koji je
prema istoriarima mogue pratiti jo od kraja XIX veka. Naime, 1887. i 1889. pripadnici
Radikalne stranke tukli su i ubijali lanove i simpatizere Naprednjake stranke - politike opcije
koja se u ono vreme zalagala za modernizaciju i prikljuak Srbije sa Evropom. Treba li onda da
nas udi to je nekoliko politikih lidera koji su zastupali modernizacijske vrednosti u razliitim
periodima razvoja srpskog drutva (knez Mihailo Obrenovi, predsednik vlade Jovan Risti u

10
XIX veku, predsednik vlade Zoran ini poetkom XXI veka) - ubijeno?4
Iz ovakvog stava prema politikim protivnicima (gde su oigledno sva sredstva
doputena) potpuno jasno sledi da se i pripadnici etnikih ili verskih manjina ne mogu nadati
niem boljem. tavie, rasistiki stereotipi u Srbiji upereni protiv Roma, muslimana ili Jevreja
najee su ohrabreni sa najviih politikih mesta. U ovakvoj paranoinoj predstavi stvarnosti,
jedina sigurnost koju pripadnici vladajue veine oseaju jeste veina koja se zasniva na
brojnosti i na fizikoj snazi.

5 Zakonsko regulisanje poloaja nacionalnih manjina u Srbiji

Srbija uvaava prava i slobode nacionalnih manjina. Pripadnici nacionalnih manjina imaju
ustavno pravo na politiko udruivanje, osnivanje kulturnih institucija, obrazovanje i
informisanje na maternjem jeziku, pravo da biraju i da budu birani u lokalne i republike organe
vlasti, da se bave svim privrednim poslovima i drugim aktivnostima. Manjine u Srbiji uivaju
prava u skladu sa ustanovljenim meunarodnim standardima.

lanovi nacionalnih manjina u Srbiji su razvili svoj etniki, kulturni, jeziki i verski
identitet, bez straha od asimilacije protiv svoje volje. Nacionalne manjine za svoj razvoj imaju
osigurane materijalne uslove. Vojvodina, u kojoj ivi najvie pripadnika razliitih naroda je,
inae, privredno veoma razvijen region Kosovo i Metohija, gde je koncentrisano albansko
stanovnitvo, iako ekonomski nerazvijena, procentualno se poslednjih godina bre razvija od
drugih delova Srbije. Pa ipak, Albanci na Kosovu i Metohiji ne priznaju Republiku Srbiju, u
kojoj ive, niti njen Ustav. Pod pritiskom separatistikih nacionalnih voa i uz spoljnu podrku
albanska manjina bojkotuje sve dravne institucije, kroz koje treba da koristi svoja prava i
slobode. Oni ne priznaju dravne organe, odbijaju da plaaju poreze, ne dozvoljavaju svojoj deci
da se koluju na albanskom jeziku u dravnim kolama po programima koji vae za sve ostale
uenike u Srbiji. Oni redovno bojkotuju demokratske izbore na kojima bi mogli da izaberu svoje
legitimne predstavnike u lokalne i republike organe vlasti.
Na Kosovu i Metohiji je na delu ekstremni i agresivni iptarski nacionalizam, praen
demografskom eksplozijom, koja je promenila strukturu stanovnitva Pokrajine. Albansko
stanovnitvo, ima najveu stopu nataliteta u Evropi. Tokom Drugog svetskog rata Hitler je
Kosovo pripojio Albaniji, faistikoj dravi, pod ijom vladavinom je veliki broj Srba i
Crnogoraca bio proteran sa Kosova, dok su Albanci iz Albanije tu doseljavani. Nareenjem broj
343 Komesara za unutranje poslove, izdatim 5. Marta 1945, Tito je odvratio Srbe i Crnogorce od
povratka na Kosovo. Zatim, tokom sedamdesetih, vie od 200.000 Srba je bilo prisiljeno da, pod
pritiskom albanskog terora, napusti Kosovo. Podjednako znaajno je da se od 1945, sa
blagoslovom jugoslovenskih vlasti, izmeu 350.000 i 400.000 albanskih izbeglica iz Albanije,
naselilo na Kosovo. Na ovaj nain etniki sastav Kosova i Metohije je promenjen i za Albance su
stvoreni uslovi da se na meunarodnoj politikoj sceni pojave sa zahtevom: Kosovo Republika.
U junoj srpskoj pokrajini Kosovo i Metohija ivi najvie pripadnika albanske nacionalne
manjine. S obzirom na to da je poslednji popis stanovnitva u kome su uestvovali pripadnici
albanske nacionalne manjine na Kosovu i Metohiji obavljen 1981. godine (pripadnici albanske
nacionalne manjine bojkotovali su popis 1991. godine, pa su podaci za tu godinu dobijeni
procenom) i da su oruani sukobi, iseljavanje velikog broja Srba i pripadnika drugih manjina i

4
Gavrilovi, D., Petrui, N.(2011). Meunacionalni odnosi i zatita manjinskih prava u Srbiji

11
dolazak vie desetina hiljada Albanaca iz Albanije nesumnjivo promenili etniku sliku Kosova i
Metohije, ne moe se sa sigurnou utvrditi koliko pripadnika albanske nacionalne manjine, koji
su dravljani Srbije i Crne Gore, naseljava tu pokrajinu.
Za ostvarivanje prava na negovanje kulture i tradicije nacionalnih manjina, od najvee vanosti
su odredbe Zakona o zatiti prava i sloboda nacionalnih manjina, kojima im se garantuju
individualna i kolektivna prava. Radi ostvarivanja prava na samoupravu u oblasti kulture,
obrazovanja, informisanja i slubene upotrebe jezika i pisma, pripadnici nacionalnih manjina
mogu da izaberu nacionalne savete, koji su aktivno ukljueni u proces funkcionisanja
Ministarstva kulture. Ova saradnja ogleda se u zajednikom vrenju analize, planiranja, podrke
kulturnim aktivnostima i bavljenju svim drugim pitanjima od znaaja za kulturu i stvaralatvo
nacionalnih manjina. Nezavisne strune komisije, ustanovljeni kriterijumi i insistiranje
Ministarstva na poboljanju kvaliteta i komunikacijskoj funkciji projekata, doveli su do
sistematskog pristupa problematici podrke kulture i stvaralatva nacionalnih manjina i znaajnog
napretka u radu.5

5.1 Zakonodavni okvir

Osnovna manjinska prava garantovana Ustavom i zakonima su: pravo na obrazovanje,

ouvanje i razvoj kulture, pravo na slubenu upotrebu jezika i pisma i pravo na informisanje na
maternjem jeziku. Kljuni dokumenti domaeg zakonodavstva, relevantni za zatitu nacionalnih
manjina, jesu Ustav Republike Srbije, Statut Autonomne Pokrajine Vojvodine, Zakon o zatiti
prava i sloboda nacionalnih manjina (u daljem tekstu: Zakon o zatiti manjina), niz zakona
Republike Srbije, odluke pokrajinskih organa i statuti i odluke organa lokalnih samouprava.
Ustav Republike Srbije (2006) definie Srbiju kao dravu srpskog naroda i svih graana
koji u njoj ive. U posebnom odeljku Prava pripadnika nacionalnih manjina garantuju se prava
manjina, individualna i kolektivna. lan 75 predvia stvaranje nacionalnih saveta nacionalnih
manjina radi ostvarenja prava na samoupravu u kulturi, obrazovanju, obavetavanju i slubenoj
upotrebi jezika i pisma. Takoe, lan 20 predvia da se dostignuti nivo manjinskih prava ne moe
smanjivati.
Postojei Zakon o zatiti manjina iz 2002. prenet je iz zakonodavstva nekadanje
federalne drave SRJ. U vezi s tim mora se naglasiti da na nivou Srbije od 2000. godine nije
donet nijedan sistemski zakon o manjinama, pojedina reenja donose se ad hoc, a uredbe
urgentno. Zakon o zatiti manjina ne predvia kaznene odredbe za nesprovoenje zakona pa se
postavlja pitanje obaveznosti i odgovornosti za njegovu primenu, a u vezi s tim i pitanje
ozbiljnog pristupa zakonopisca ovoj problematici.
Zakon o zatiti manjina daje vrlo velika ovlaenja nacionalnim savetima na planu zatite
i ostvarivanja manjinskih prava. Do sada je konstituisano 14 nacionalnih saveta kao kljunih tela
manjinske samouprave. Oni bi trebali da budu partneri drave u procesu donoenja odluka bitnih
za ostvarivanje manjinskih prava, no poto njihova ovlaenja nisu jasno precizirana i ugraena u
propise na republikom nivou to esto nije sluaj. Dravni organi duni su po lanu 19 Zakona o
zatiti manjina da zatrae miljenje i da se konsultuju sa nacionalnim savetima prilikom
odluivanja o svim pitanjima, koja se tiu manjinskih prava garantovanih Ustavom. U praksi se
ova zakonska odredba retko i selektivno primenjuje.
5
ZAKON O ZATITI PRAVA I SLOBODA NACIONALNIH MANJINA ("Sl. list SRJ", br. 11/2002, "Sl. list
SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja i "Sl. glasnik RS", br. 72/2009 - dr. zakon i 97/2013 - odluka US)

12
Vane posledice u oblasti ostvarivanja manjinskih prava ima i niz posebnih zakona: Zakon o
slubenoj upotrebi jezika i pisama, Zakon o lokalnoj samoupravi, Zakon o utvrivanju
nadlenosti autonomne pokrajine, (tzv. Omnibus zakon), Zakon o javnom informisanju, Zakon o
radiodifuziji, Zakon o izboru narodnih poslanika, Zakon o crkvama i verskim zajednicama i
drugi. Vano je primetiti da je donoenje ovih zakona, koji su znaajni za ostvarivanje nekog od
manjinskih prava izvedeno bez odgovarajue javne rasprave, na netransparentan nain i bez
uea predstavnika manjina. Osim toga, oblast zakonskog ureenja prava manjina karakterie i
neusklaenost tj. direktna kolizija izmeu postojeih zakona odnosno zakonskih reenja,
nepostojanje odreenih zakona i brojni podzakonski akti. Tako Zakon o lokalnoj samoupravi ne
dozvoljava javnu upotrebu nacionalnih simbola nacionalnih manjina, nego samo dravnih
znamenja i znamenja lokalnih samouprava, to je u direktnoj opreci sa odredbom iz Zakona o
zatiti manjina. Takoe, postoji kolizija izmeu Zakona o slubenoj upotrebi jezika i pisama i
odredbi Zakona o zatiti manjina, kao i odgovarajuih odluka Skuptine AP Vojvodine. Veoma je
vano to pre zakonski regulisati rad nacionalnih saveta, posebno nain njihovog izbora,
kompetencije, kao i nain finansiranja. Postojei saveti trenutno nemaju zakonsku osnovu za svoj
rad i delovanje.6

5.2 Implementacija prava manjina

Primetna je drastina razlika u obimu i kvalitetu ostvarivanja manjinskih prava izmeu

Vojvodine i ostatka Srbije. Viedecenijska tradicija u institucionalnom i zakonodavnom ureenju
prava nacionalnih manjina u Vojvodini je osnov dananjeg, manjinski senzitivnog i efikasnog
ponaanja vojvoanskih organa vlasti kao i aktivnijeg odnoenja vojvoanskih manjina prema
pitanjima ouvanja sopstvenog identiteta. Primenu prava znatno oteavaju ve spomenute
zakonske kolizije, nedoreenosti i nepostojanje odreenih zakonskih reenja.

5.3 Pravo na slubenu upotrebu jezika i pisma

Prema postojeim zakonskim reenjima (Zakon o zatiti manjina, l. 11) jezik i pismo
pripadnika nacionalne manjine uvode se u slubenu upotrebu u jedinici lokalne samouprave u
kojoj prema rezultatima zvaninog popisa stanovnitva ivi vie od 15% pripadnika manjina.
Prema principu steenih prava postoji obaveza zadravanja jezika i pisma u slubenoj upotrebi i u
jedinicima lokalne samouprave u kojima su jezik i pismo nacionalne manjine bili u slubenoj
upotrebi u vreme donoenja Zakona o zatiti manjina. Postoji mogunost uvoenja jezika i pisma
u slubenu upotrebu u naseljima ili u mesnim zajednicama ukoliko u njima ivi 25% ili vie
pripadnika nacionalne manjine. U Vojvodini su, pored dravnog jezika, u slubenoj upotrebi i
maarski, slovaki, rumunski, hrvatski i rusinski jezik. Jedan ili vie jezika nacionalnih manjina u
slubenoj upotrebi su u 38 od 45 vojvoanskih optina. U dve optine na jugu Srbije u slubenoj
upotrebi je albanski jezik, a u jo dve na istoku Srbije bugarski jezik. Bosanski jezik je u
slubenoj upotrebi u tri optine na jugozapadu Srbije.

6
ZAKON O ZATITI PRAVA I SLOBODA NACIONALNIH MANJINA ("Sl. list SRJ", br. 11/2002, "Sl. list
SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja i "Sl. glasnik RS", br. 72/2009 - dr. zakon i 97/2013 - odluka US)

13
Terenska istraivanja pokazuju da je nepotovanje propisa na planu omoguavanja slubene
upotrebe jezika i pisma za pripadnike nacionalnih manjina veoma raireno. Ovo vai za upotrebu
jezika u organima lokalne samouprave i dravne uprave, sudovima i policiji, ak i u onim
optinama u kojima manjinsko stanovnitvo dosee visok udeo u ukupnom stanovnitvu lokalne
zajednice.
Nije poznat sluaj da je primenjena zakonska odredba prema kojoj e se lice, koje uskrati
ili ogranii graaninu da pri ostvarivanju svojih prava upotrebi jezik odnosno pismo kojim se
slui, kazniti zatvorom do jedne godine (Krivini zakonik, l. 129).

5.4 Pravo na obrazovanje na maternjem jeziku

Zakon o zatiti manjina (lanovi 13 i 14) regulie obrazovanje na jeziku nacionalnih

manjina. Ovo pravo u Srbiji, istina ne u jednakom obimu, ostvaruju pripadnici svih brojano
znaajnijih manjina, osim vlake.
U AP Vojvodini pripadnici maarske manjine mogu da se obrazuju na sopstvenom jeziku
u 78 osnovnih i 30 srednjih kola, a u veini njih je nastava dvojezina. Obrazovanje na
maarskom jeziku obuhvata godinama unazad preko 77% uenika iz ove zajednice na osnovno
kolskom nivou i preko 65% na srednjokolskom. Nastava na maarskom izvodi se i na tri vie
kole, katedrama za maarski jezik i knjievnost u Beogradu i Novom Sadu, i na jo tri
vojvoanska fakulteta. Uiteljski fakultet na maarskom jeziku otvoren je 2006. u Subotici.
Stanje u obrazovanju pripadnika drugih nacionalnih manjina u Vojvodini je malo
nepovoljnije: na svom jeziku osnovnu kolu pohaa oko 73% Slovaka i oko 20% u srednjim
kolama; na maternjem jeziku osnovnu kolu pohaa oko 57% Rumuna, a srednju oko 27%.
Nastava na rusinskom obuhvata oko 50% uenika osnovnokolskog i manje od 1%
srednjokolskog uzrasta. Nastava na hrvatskom jeziku se odvija u 4 osnovne kole u subotikoj
optini i do sada vie od 200 uenika pohaa prva etiri razreda na osnovnokolskom nivou.
Navedene manjine, osim Hrvata, imaju i katedre za jezike i knjievnosti na Filozofskom fakultetu
u Novom Sadu, a Slovaci i Rumuni se mogu obrazovati za uitelje na svom jeziku. Predmet
makedonski jezik sa elementima nacionalne kulture i bugarski jezik sa elementima nacionalne
kulture predaje se od 2006. u dve vojvoanske kole.
Van Vojvodine obrazovanje na nesrpskim jezicima postoji samo u Preevu i Bujanovcu
(albanski), i donekle u Bosilegradu (bugarski). Na teritoriji ue Srbije uenicima je obezbeena
mahom fakultativna nastava predmeta maternji jezik sa elementima nacionalne kulture i to za
pripadnike bugarske manjine u dve optine i bonjake manjine u tri optine.
Zakonsko reenje prema kojem obrazovanje na jeziku nacionalne manjine ne iskljuuje obavezno
uenje srpskog jezika, esto zbog loeg nastavnog plana i programa dovodi do toga da pripadnici
manjinskih zajednica ponekad ne govore dobro srpski jezik. S druge strane, Vlada Srbije
opstruie napore pokrajinskih organa uprave da u optinama u kojim pripadnici manjina ine
veinu stanovnitva vrati uenje jezika sredine koje je ukinula Miloevieva vlada.

14
5.5 Pravo na potpuno i nepristrasno informisanje na maternjem jeziku

Ovo pravo, takoe garantovano Ustavom, zakonski je utvreno lanom 17 Zakona o

zatiti manjina. U Srbiji se javno informisanje ostvaruje, pored srpskog jezika, i na maarskom,
slovakom, rumunskom, rusinskom, romskom, hrvatskom, ukrajinskom, ekom, nemakom,
makedonskom, bugarskom, albanskom, vlakom i bunjevakom. U Republici Srbiji ima oko 160
tampanih i elektronskih medija, koji u potpunosti ili delom informiu javnost na jezicima
nacionalnih manjina. Od tog broja u AP Vojvodini je oko 140, a u centralnoj Srbiji 20, ako
izuzmemo medije u Sandaku. Radio programe emituje 84 stanice - 72 u Vojvodini, a 12 u
centralnoj Srbiji. Radio programi su uglavnom lokalnog karaktera, a ne retko su informacije na
manjinskim jezicima servisnog karaktera ili imaju karakter nedeljne hronike. TV program
emituje 32 televizije - 27 u Vojvodini, a 5 u ostatku Srbije.
Mediji na jezicima manjina izloeni su snanim izazovima u aktuelnom procesu privatizacije
medija. Imajui u vidu ogranienost njihovog trita i manju konkurentnost u ukupnom
medijskom prostoru njihovi izgledi za opstanak i odrivost su znaajno ugroeni.

5.6 Pravo na uestvovanje u javnom ivotu i ravnopravnost pri zapoljavanju u

javnoj slubi

Zakon o zatiti manjina (lan 21) propisuje da se prilikom zapoljavanja u javnim slubama,
ukljuujui policiju, vodi rauna o nacionalnom sastavu stanovnitva, odgovarajuoj
zastupljenosti i o poznavanju jezika koji se govori na podruju organa ili slube. Ovo pravo,
meutim, nije adekvatno preneto u zakonodavstvo Republike Srbije.
Izmenama Zakona o izboru narodnih poslanika iz 2004. ukinut je izborni cenzus od 5% glasova
za politike stranke nacionalnih manjina Ovo reenje, meutim, korisno je jedino za pripadnike
maarske i bonjake manjine, ali ne i brojano manjih, budui da i po njemu one ne mogu da
preu novi realni cenzus. Odlukom nezakonodavnog tela, Republike izborne komisije, pred
poslednje izbore za stranke nacionalnih manjina smanjen je broj potpisa neophodnih za predaju
izborne liste. Pitanje politikog reprezentovanja manjina reeno je, dakle, samo trenutno i ad hoc
tj. zahteva zaokrueno i dosledno zakonsko ureenje.
Godinama unazad istrajava problem znaajne podzastupljenosti manjina u razliitim oblastima
javnog ivota, posebno na visokom nivou u sudstvu i policiji. Na njega kontinuirano ukazuju i
dokumenti relevantnih meunarodnih institucija i organizacija. Pokrajinska administracija je
jedina instanca vlasti u Srbiji, koja inicira neke promene po tom pitanju.

15
6 Zakljuak
Nacionalne manjine su realnost u vienacionalnim dravama, koja se ne moe
prevazii ni odreivanjem tih drava kao graanskih, tj. zasnovanih na suverenosti graana i
sprovoenjem pune jednakosti svih graana nezavisno od nacionalne pripadnosti. I u takvim
dravama se moraju garantovati manjinska prava, a zahtevi manjina za uvaavanjem njihove
posebnosti kreu se u rasponu od personalne i kulturne autonomije do teritorijalne autonomije
i federalizacije drave.
U vezi sa pravima pripadnika nacionalnih manjina bitno je odrediti tri stvari: prvo,
koja etnika skupina ljudi ima svojstvo nacionalne manjine; drugo, koje su to nacionalne
specifinosti koje treba obuhvatiti manjinskom zatitom; i tree, koji su mehanizmi za
sprovoenje u ivot manjinskih prava i za njihovu zatitu.
Sadrajno unapreenje legislative na planu zatite manjina i razvoj konkretnih manjinskih
politika u Srbiji usporeno je ve due vreme. Interesi za manjinska pitanja nisu na vrhu
prioriteta kod relevantnih politikih inilaca.
Neophodno je postaviti jasnu dravnu strategiju prema manjinama, multikulturalizmu
i interkulturalizmu. Polazei od pozitivnih i izglednih reenja, koja danas imaju veinsku
podrku u svetu, Srbija treba da pronalazi optimalne i funkcionalne modele regulisanja
odnosa manjine i veine, ne samo zbog politike stabilnosti zemlje ve i iz razloga koje
nalae pravedno ureenje drutva i drave.

16
7 Literatura
Avramov Smilja, Krea Milenko: Meunarodno javno pravo, Beograd, Savremena
Administracija, 2003.
Markovi Ratko: Ustavno pravo, Beograd, IP Justinijan, 2004.
Radulovi B. Nikola: Ljudska prava i nacionalne manjine u medjunarodnom javnom pravu i
zatita jugoslovenske manjine u Albaniji, Zbornik radova sa meunarodnog naunog skupa
odranog na Cetinju 21., 22. i 23. juna 1990.
Bulaji Milan: Pravo na samoopredeljenje u Drutvu naroda i Ujedinjenim nacijama (1917-
1962), Beograd, 1963.
Nikoli Milan: Obrazovanje i nacionalne manjine u Srbiji - problemi i izazovi, Beograd,
Centar za prouavanje alternativa, 2005.
ZAKON O ZATITI PRAVA I SLOBODA NACIONALNIH MANJINA ("Sl. list SRJ", br.
11/2002, "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja i "Sl. glasnik RS", br. 72/2009 - dr.
zakon i 97/2013 - odluka US)
site web: http://www.gradjanske.org
site web: http://sr.wikipedia.org
site web: http://www.srbija-info.yu
site web: http://www.zastitnik.gov.rs
site web: http://www.humanrights.gov.yu
site web: http://www.forumtz.com
site web: http://www.bgcentar.org.yu
site web: http://www.susedski2007.cdcs.org.yu
site web: http://www.chris-network.org

17