EIRP-Skripta Kolokvijum I Ispit

Maša Vračar
EVROPSKE INTEGRACIJE – RAZVOJ I

PROBLEMI
skripta za ispit
Evropske integracije - ispit
1. UTICAJ DVA SVETSKA RATA NA IDEJU EVROPSKE INTEGRACIJE

Prvi svetski rat Evropi donosi preko 65 miliona mobilisanih, 8 miliona mrtvih, 30 miliona žrtava rata.
Nakon Velikog rata, ideja o ujedinjenju Evrope više nije samo ideja pojedinaca, već za nju počinju da
se zalažu i uticajni pokreti, intelektualci i političari. Države koje su osnovale Evropske zajednice su
izabrale da ograniče svoj sopstveni suverentiet, u korist kolektivnog mira, ekonomske
integracije i nadnacionalnog upravljanja. Evrofederalizam postaje popularan. Za generaciju
političara u svetskim ratovima, evropska integracija je postala sinonim za mir i napredak.
Iako je, po rečima ekonomiste Džona Majnarda Kejnza, Versajski ugovor i pitanje reparacija koje nosi
doneo dalje probleme nemačko-francuskim odnosima, pa tako dalje i međunarodnoj stabilnosti,
nakon Prvog svetskog rata se svakako rađa pokret za ujedinjenu Evropu – tkzv. Pan Evropu,
tvorevinu Rišara Kudenov-Kaljergija. Grupacija zamišljena kao grupa za pritisak, bila je prvobitno
namenjena za približavanje Musoliniju, međutim, kada on odbije ovu ideju, ukombinovano sa
jačanjem interesa javnosti, u prvi plan iznosi i vrednost demokratije za ovaj pokret.
Član panevropskog pokreta, francuz Astirid Brijan, sarađivao je sa nemcem Gustavom

Štrezermanom, a zajedno sa ministrom spoljnih poslova Velike Britanije, na izradi Ugovora iz
Lokarna 1925. godine, koji je garantovao granice Zapadne Evrope i otvorio prostor za članstvo
Nemačke u Društvu naroda. Od 1925. do 1929. u vladaju „godine nade“ kada je izgledalo da je
Zapadna Evropa zaista na putu ka boljoj budućnosti.
Brijan i Štrezerman su 1926. godine organizovali svečani sastanak u selu Toiri, gde su pokrenuta
brojna pitanja koja su dugo bila problem, u nadi formiranja francusko-nemačke antante. Dok je
Francuska želela da Nemačka plati reparacije, Nemci su težili okončanju vojne okupacije nad
Rajnskom oblasti. Ovom sastanku zbog obostrane sumničavosti nisu sledili konkretni rezultati.
Štrezermanova smrt dodatno je obeshrabrila mogućnost dogovora 1929. godine.
Brijan nastavlja poziv na udruživanje evropskih država čuvenim Memorandumom o evropskoj

federaciji 1930. godine. Udruživanje bi bilo podređeno Društvu naroda. Jedan od osnovnih ciljeva
Evropske federacije bi bilo uspostavljanje zajedničkog tržišta.
Nemačka i Austrija su koristile rečnikom evropske integracije da pokrenu predlog carinske unije
1931. godine, koja bi bila otvorena i za druge države. Mnogi Evropljani, koji su nemačkom
ujedinjenju pripisivali tadašnje probleme na kontinentu, plašili su se dsa bi carinska unija neizbežno
vodila ka austrijsko nemačkom anschluss-u.
Tridesete godine su bile sumorna decenija u Evropi, omeđena ekonomskom recesijom na njenom
početku i izbijanjem rata na njenom kraju. Približavanje rata je pokrenulo i obnavljanje interesa za
federalizam kao način da se zaštite demokratske nacije suočene sa fašističkom agresijom.
Federalističke ideje su u međuratnom periodu bujale u Britaniji.
Drugi svetski rat donosi novu tragediju, sa preko 60 miliona mrtvih, gde Evropa shvata svoje slabosti
i neophodnost sprečavanja budućih sukoba. Drugi svetski rat nam donosi i kraj hegemonije Evrope,
čija je privreda uništena ratom, i ekonomsku, vojnu i političku premoć SAD u odnosu na evropske
zemlje.
EKONOMSKI USPON KRAH NEMAČKO

VOJNA SLABOST
KOLAPS KOMUNIZMA KOLONIJALIZMA PITANJE
2
2. STAVOVI SAVEZNIKA O EVROPSKOJ INTEGRACIJI – VELIKA BRITANIJA

Približavanje Drugog svetskog rata pokrenulo i obnavljanje interesa za federalizam kao način da se
zaštite demokratske nacije suočene sa fašističkom agresijom. Federalističke ideje su u
međuratnom periodu bujale u Britaniji, a predvodili su ih Lajonel Keris, Filip Ker, Harold Laski.
Pridružili su se novoj grupi, Uniji federalista, čiji je neposredni cilj bila promocija demokratske
federacije u Evropi kao deo posleratnog uređenja.
Britanski federalizam je uticao i anti-komunističke pokrete otpora širom Evrope, posebno u Italiji,
gde su Spineli i ostali demokratski socijalisti deportovani na ostrvo Ventoten, sa kog su
prokrujmčarili Manifest za slobodnu i ujedinjenu Evropu 1942. godine.
Posle Drugog svetskog rata, Britanija je osećala da je ona najslabija katika među saveznicama. Ovu
slabost su težile da kompenzuju kroz evropsku organizaciju, koja bi bila kapitalistička i pro-
zapadna, kako bi se zaustavio uticaj SSSR-a. Uz svoju kolonijalnu imperiju i uticaj u Evropi, velika
Britanija bi mogla da parira i SSSR-u i SAD.
Interes Britanije je bio da održi svoja 3 ključna segmenta prisutnosti, u Komonveltu, Zapadnoj
Evropi i američko-britanskim odnosima. Situacija u Britaniji je bila posebno značajna jer su
socijalisti na kontinentu gledali laburiste kao inspiraciju u lidere. Britanija je bila jedina velika
država u Evropi u kojoj su socijalisti samostalno osvojili vlast, ali su vodili spoljnu politiku koja je
evropske poslove stavila treće po redu, iza odnosa SAD i odnosa između Carstva i Komonvelta.
3. STAVOVI SAVEZNIKA O EVROPSKOJ INTEGRACIJI - SAD

SAD su iz rata izašle zauzimajući ekonomske, vojne, političke i međunarodno-finansijski strateške
pozicije. Ruzvelt je bio pristalica saradnje u okviru antihitlerovske koalicije i insistirao je na
razvijanju dobrih odnosa unutar koalicije. Velika četvorica – SAD, SSR, Kina i Velika Britanija je
trebalo da budu garanti novog svetskog uređenja, te nije bilo planova za ujedinjenje Evrope, već je
cilj bio da se dobije sovjetski pristanak na posleratno uređenje.
Dolaskom Trumana na položaj predsednika 1945. dolazi do promene politike:
 Forsira se atlantizam i ujedinjenje zapadnoevrospkih zemalja u kontekstu sukoba istok-zapad

 Izdaje se Trumanova doktrina 1947. godine, a odmah zatim i Maršalov plan
 Vlada uverenje da se samo unapređenjem ekonomskog razvoja i jačanjem zapadnoevropskih
zemalja mogu zaustaviti uticaji sa Istoka
SAD su promovisale ekonomsku međuzavisnost kroz slobodnu trgovinu i neograničene finansijske

tokove. Evropa, ograničena Hladnim ratom na Zapadnu Evropu, bila je značajan deo globalnog
sistema koji je je bio američka ideja. Međutim, ona je bila ekonomski slaba i SAD su zato došle u
pomoć sa Maršalovim planom i Evropskom platnom unijom. Severnoatlnatski sporazum 1949.
obezbedio je bezbedonosni kišobran kojim dominira SAD.
SAD su najviše od svega želele da stvore međunarodni ekonomski sistem koji će ostvariti slobodno
tržište i biti bez granica za investicije. To je zahtevalo tripartitnu institucionalnu strukturu koju
čine Svetska banka, Međunarodni monetarni fond i Međunarodna trgovinska organizacija. Na kraju
su američki snovi za posleratni svet osakaćeni unutrašnjim i spoljnim protivljenjem i samo su
delimično ostvareni.
3
4. STAVOVI EVROPSKIH ZEMALJA O INTEGRACIJI – FRANCUSKA,

NEMAČKA, ITALIJA, BELGIJA, HOLANDIJA
FRANCUSKA - Cilj: sprečiti jačanje Nemačke. Francuska lansira svoju koncepciju evropskog
ujedinjenja kako bi kroz to kontrolisala Nemačku. Kroz evropsko ujedinjenje Francuska želela da
izbori vodeće mesto i status velike sile. Plašili su se da britanska i američka politika uprkos podeli
Nemačke i oduzimanju Rura imaju za cilj da omoguće jačanje Nemačke. Ipak, u prvim posleratnim
godinama je Francuska bila preslaba da diktira rešenje za Nemačku.
NEMAČKA – Za Nemačku je 1945. godina bila „nulta godina“. Država je promenila oblik jer su Poljska
i Čehoslovačka povratile sporne teritorije na istoku. Stotine hiljada etničkih Nemacaa je pobeglo na
Zapad. Zajedno sa velikim brojem raseljenih lica akoji su već bili u Nemačkoj, ove siromašne
pridošlice stvorile su izbeglički problem kakav nikada ranije nije postojao. Zvanična ekonomija je
propala a nastalo je rastuće crno tržište. Red i zakon su nestali. Ujedinjenje Evrope je u interesu
Nemačke: tako bi izašla iz ekonomske, političke i moralne izolacije, postepeno bi umanjivala
međunarodnu kontrolu, sticala nacionalnu suverenost i vremenom mogla težiti ponovnom
ujedinjavanju. Izgubljena tradicionalna tržišta na istoku bi se nadoknadila u ujedinjenoj Zapadnoj
Evropi.
ITALIJA – Vidi u integraciji priliku za rehabilitaciju, olakšava joj borbu sa komunistima i pruža
priliku za ekonomski oporavak.
HOLANDIJA I BELGIJA – Strah od dominacije velikih, pogotovo Nemačke. Gube kolonije i imaju
mala tržišta, pa imaju interes od velikog tržišta, kako su same male ekonomije i suočavaju se sa
gubitkom kolonija. Trajni su zagovornici ravnopravnosti, jednakih šansi za sve.
BRISELSKI UGOVOR
SAVET EVROPE
1948. OEEC 1948. NATO 1949.
1949.
VB. FR, Beneluks
Inicijator Briselskog ugovora je bila Velika Britanija, koja je želela da poveže zemlje Zapadne
Evrope, kao i SAD. Brana protiv nemačkog revanšizma bi bile privredna, kulturna i društvena
saradnja, ali pre svega i vojni savez.
5. STVARANJE EZUČ – ŠUMANOVA DEKLARACIJA I STAVOVI EVROPSKIH

ZEMALJA
Pod pritiskom da se ide u pravcu ujedinjavanja, Francuska izlazi sa 3 inicijative: Šumanovim planom
za EZUČ, Plevenovim planom za stvaranja Evropske odbrambene zajednice i Šumanovim planom
za stvaranje Evopske političke zajednice.
Šuman je bio naslednik ministra spoljnih poslova Francuske Bidoa. Dok je Bido bio povezivan sa
politikom neprijateljstva prema Nemčakoj, Šuman je bio povezivan sa politikom pomirenja. Bez
sumnje Šuman jeste bio za novi početak sa Nemačkom i stvarno je podržavao Evropsku uniju. Za
razliku od Bidoa, on je brzo razumeo značaj nadnacionalnog rešenja za problem Rura i uskoro je bio
izraz ne smao francusko-nemačkog približavanja, već i francusko-nemačkog pomirenja.
Šumanova deklaracija je predstvaljena na konferenciji za štampu 1950. godine. Šuman je predložio

i posebno rešenje za pitanje Rura, u okviru nadnacionalne organizacije za ugalj i čelik, i opšte
rešenje za nemačko pitanje, impliciranom jednakošću i nediskriminacijom u kontekstu
Evropske unije. Bio je to pristup koji je kombinovao ekonomske, političke i socijalne ciljeve, kod
4
kog je neposredni cilj bio da se osigura „modernizacija proizvodnje i poboljšanje njenog kvaliteta;
obezbeđivanje uglja i čelika pod jednakim uslovima za tržišta Nemačke i Francuske, kao i drugih
država članica i izjednačavanje, ali i unapređenje životnog standarda i uslova rada u ovim
industrijama.“ Šuman je to povezao sa višim ciljem evropske integracije, za koji je i dalje postojala
snažna podrška, gde bi ovo integrisanje postavilo konkretne osnove za evropsku federaciju
neophodnu za održavanje mira.
Šumanova inicijativa je u sebi nosila karakteristike Moneovog plana: Visoka vlast je trebalo da bude
međunarodna verzija francuske jedinice za planiranje. Baš kao što se jedinica sastojala iz
tehnokrata koji deluju nezavisno od ministara u vladi, Visoka vlast je trebalo da se sastoji od
tehnokrata koji deluju nezavisno od država članica, u cilju pružanja pravca i rešavanja sporova
između stečenih interesa.
Francuski saveznici su primili samo „kratko obaveštenje“ o deklaraciji: Britanija nije dobila nikakvo
obaveštenje zbog straha da bi London još jednom opstruirao ključnu evropsku inicijativu. London
je smatrao da bi prihatanje obaveza iz EZUČ-a umanjilo njihovu nezavisnost i posebne odnose sa
SAD i zemljama Komonvelta.
Amerikanci su bili oduševljeni deklaracijom: iako je predlog bio manji po svom dometu od onoga
što je traženo Maršalovim planom, Vašington je momentalno priznao politički značaj deklaracije.
Nemački, Adenauerov odgovor je takođe bio pozitivan. Kancelar je želeo rešenje za nemačko
pitanje. Ispunjavanje obećanja Šumanove deklaracije je postao ključni element Adenaurove
zapadne politike, kojom se nastojala povećati suverenost, integrisanje u Atlanstki sistem i
približavanje Francuskoj.
Samo su se tvrdokorni nacionalisti, komunisti i doktrinarni socijalisti Francuske i Nemačke protivili

deklaraciji. Ona je bila otvorena i za pristupanje drugih zemalja, ali su realnom opticaju bile samo
Italija i zemlje Beneluksa, kako je Istočna Evropa isključena zbog Hladnog rata, Španija udaljena
zbog Frankovih veza sa Hitlerom, a skandinavske zemlje su se odaljile zbog nepriznavanja
nadnacionalizma. Iako većina zemalja Beneluksa nisu bile pristalice evrofederalizma, nisu mogle da
priušte da budu van ove ekonomske organizacije. Premijer Italije, de Gasper, ubeđeni federalista,
ojačao je poziciju svoje vlade u odnosu na komuniste.
5
6. PREGOVORI O OSNIVANJU EZUČ

Kao što će rezultati pregovora pokazati, nadnacionalnost u praksi nije bila ni blizu tako strašna kao
što je delovala u principu. Kako je Britanija već bila zauzela sporedno mesto, Francuska je samostalo
pokrenula „diplomatsku revoluciju u Evropi“. Iako Britanija nije učestvovala u pregovorima, njeno
prisustvo za stolom se itekako osećalo. Postojala je opšta bojazan da će minirati pregovore, ali se
to, zahvaljujući interesima SAD, nije dogodilo.
Pregovori između Francuske, Nemačke, Italije i zemalja Beneluksa su počeli na leto 1950. kako bi
pojasnili Šumanov plan u više detalja i osnovali ono što će postati EZUČ. Pregovori su bili prva u
seriji međunarodnih konferencija u istoriji evropske integracije. Šumanovi razgovori postavili su
kako proceduralni tako i politički presedan.
Delegacija državnih zvaničnika predstavljala je svaku državu. Radne grupe su se nalazile na

najnižoj lestvici konferencijske skale, dok su iznad njih bili šefovi delegacija. Pregovori nisu bili
tipični u dva važna detalja: nije bilo nadnacionalnog doprinosa tokom pregovora, a francuska
delegacija se sastojala manje od predstavnika državnog vrha, a više od ekonomskih planera.
Moneov prvi nacrt ugovora predvideo je formiranje Visoke vlasti, parlamentarne skupštine i suda.
Nadležnosti Visoke vlasti su ograničene mogućnošču skupštine da je raspusti odlukom dvotrećinske
većine. Na insistiranje Holandije, formiran je i Savet ministara, iako je Visoka vlast bila glavna u
nadnacionalnim pitanjima. Belgijski doprinos je izražen u vidu konstruisanja složenog režima
finansijskih transfera, koncesija i prelaznih mera u ugovoru, kako bi bio ublažen neminovni
udarac na nacionalne industrije.
Primarni ekonomski cilj plana je bio da stvori jedinstveno tržište uglja i čelika između država
učesnica, regulisano korišćenjem brojnih instrumenata i mera od strane Visoke vlasti i Saveta
ministara, u cilju unapređenja produktivnosti, očuvanja zaposlenosti, racionalnosti distribuje i
izjednačenja uslova rada. Uvedene su čvrste mere protiv restriktivnih praksi i monopola.
Okončanje pregovora odugovlačeno je zbog pitanja dekoncentracije industrije čelika i uglja u Ruru,
čiji su uslovi posredstvom SAD regulisani na proleće 1951. godine. Raspuštena je Međunarodna vlast
za Rur, ali nije rešeno pitanje Sarske oblasti.
Preostala su još 3 velika pitanja:
1. Odmeravanje glasova u Savetu – Nemačka i Francuska dobijaju isti broj mesta

2. Upotreba jezika u Zajednici – jezik svake države članice zvaničan, francuski radni jezik u
institucijama
3. Pitanje sedišta – sastanci Saveta u Briselu, sud i Visoka vlast u Luksemburgu, skupština u
Strazburu
6
7. UGOVOR O EZUČ – INSTITUCIONALNA STRUKTURA, POČETAK RADA I

ZNAČAJ
SAVET • rotirajuće predsedavanje na 3 meseca

• najvažnije odluke donosi jednoglasno
MINISTARA • ponderacija glasova prema udelu u proizvodnji uglja i čelika
SKUPŠTINA • savetodavni karakter

• članove biraju nacionalni parlamenti
SUD PRAVDE • jurisdikcija nad svim državama članicama

• odluke obavezujuće i za državne i nadnacionalne organe, ali i preduzeća i pojedince
VISOKA • izvršni organ, članove kolegijalno imenuju zemlje članice

• sa funkcije razrešavaju samo Sud ili Skupština
VLAST • odluke se donose većinom glasova i u određenim oblastima se mogu nametnuti

rešenja članicama
EZUČ je počela sa svojim radom avgusta 1952, u vreme koje politički nije bilo baš najbolje.
Adeanauerova vlada je bila slaba i nepopularna, a francuska čak i slabija. Pitanje ponovnog
naoružanja Nemačke, tada na svom vrhuncu, predstavila je evropsku integraciju u lošem svetlu.
Sastanci Visoke vlasti i Zajedničke skupštine prolazili su bez izveštavanja. EZUČ je imala malo
uticaja na svakodnevni život većine Evropljana.
Iza scene je organizacija imala dobar start, zbog povećanja potreba za ugljem i čelikom zbog
Korejskog rata, pa ponovnog naoružanja Zapadne Evrope i SAD, kao i posleratnog buma nemačke
privrede. Ipak, nije sigurno da li je EZUČ doprinela naglom privrednom rastu u Evropi. Carinska i
kvantitativna ograničenja jesu bila uklonjena, ali su se necarinske barijere pokazale kao mnogo
teže za identifikovanje i uklanjanja. Tržište je ostalo rascepkano, konkurentnost nije znatno
uvećana, produktivnost nije mnogo porasla, a karteli su se povratili u život.
Ipak, EZUČ je bila značajna i politički i institucionalno. Visoka vlast je kreirala dobre radne odnose
sa Savetom ministara i stalnim predstavnicima država članica, te je spoj nadnacionalnosti i
međuvladinog pristupa od početka bio obeležje funkcionisanja zajednice.
EZUČ je postigla najdirektniji cilj, da reši problem Rura, kao i dugoročniji cilj prevazilaženja
francusko-nemačkog neprijateljstva. Ovo je učinjeno izbegavanjem svih glavnih pitanja rata i
mira, i umesto toga stvaranjem formalizovane mreže institucionalne ekonomske međuzavisnosti.
Međunarodno regulisanje ekonomije je institucionalizovano kao alternativa formalnom
diplomatskom rešavanju glavnih pitanja političkog konflikta.
7
8. FAKTORI KOJI SU UTICALI NA PLAN ZA STVARANJE EVROPSKE

ODBRAMBENE ZAJEDNICE
Istočna Nemačka je uz sovjetsku pomoć formirala vojne snage u vidu narodne policije – Volkspolizei,
zbog čega je Adenauer bio za remilitarizaciju još i pre izbijanja Korejskog rata. Njegov motiv je bio
manje politički (težnja za punom suverenošću), a više strateški (težnja za samoodbranom). SAD i
Britanija su od početka, u uslovim Hladnog rata bile za ponovno naoružanje, a Francuska je od toga
strahovala.
Na sastanku savetodavne skupštine Saveta Evrope 1950. godine, Čerčil je pozvao na ponovno
naoružavanje Nemačke u skolu evropskih integracija.
SAD - Ačesonov plan Francuska - Plavenov plan
Formiranje nadnacionalne evropske armije pod

sastanak NATO u Njujorku 1950.
uslovom uspešnih pregovora o EZUČ
formiranje velikih Nemačkih oklopnih jedinica, čak male nemačke pešadijske jedinice direktno u
u okviru obnovljene nemačke armije evropskoj armiji, ali ne i zasebno
ostale zemlje armije zadržavaju svoje odbrambene

uključivanje tih jedinica u NATO snage u Evropi
i komandne strukture
SAD su podržavale remilitarizaciju, što paralelno dovodi Nemačku u bolju poziciju u pregovorima o
osnivanju EZUČ. Adenauer je ovezao remilitarizaciju Nemačke sa ukidanjem Okupacionog statuta i
obnovom suverenosti Nemačke.
9. PREGOVORI O EVROPSKOJ ODBRAMBENOJ ZAJEDNICI

Februara 1951. godine, šest učesnica pregovora o EZUČ koji su tada bili u toku započelo je paralelnu
međuvladinu konferenciju kako bi formirali ono što će dobiti naziv Evropska odbrambena
zajednica. Britanija je odbila da učestvuje, što se posmatralo kao veliki neuspeh, s obzirom na to da
je bila vodeća vojna sila u Zapadnoj Evropi i tradicionalna garancija ravnoteži sila na kontinentu.
Ne bi li je privolela, Holandija je odložila puno učešće u pregovorima do decembra 1951. godine.
Mogućnost remilitarizacije Nemačke ojačala je komunističku i degolističku opoziciju u Francuskoj,

ali i socijaliste u Nemačkoj. Adenauer je zato težio da poveže pregovore o formiranju EOZ sa
poništavanjem Okupacionog statuta.
U zamenu za francuske ustupke u odnosu na veličinu i opremu vojnih jedinica Nemačke, SAD su
zagovarale revidiranu verziju Plevenovog plana kao sredstvo jačanja evropskog doprinosa NATO.
Francuski plan imao za cilj da spreči nemačku vojnu jednakost, ali je rezultat drugačiji: sve zemlje
članice bi imale samo one snage koje bi bile deo Evropskih odbrambenih snaga (+ za upotrebu
u međunarodnim misijama (Berlin) ili na ne-evropskim teritorijama (kolonijalno nasleđe)). Evropske
odbrambene snage bile bi pod komandom NATO-a.
8
Nemački kontigent nije smeo da premaši jednu

trećinu ukupnih vojnih snaga, grupacija je brojala
Komesarijat 12 500 vojnika, i nije uključivala nemačkog ministra
odbrane ili generalski tim.
Ugovor o EOZ potpisan u je maju 1952. u Parizu.

Dan ranije, Britanija, Francuska, Nemačka i SAD u
INSTITUCIJE Savet Bonu potpisale niz sporazuma koji su zamenili
Sud
EOZ ministara Okupacioni statut, i tako praktično obnovile
suverenost Zapadne Nemačke. Ugovor su
ratifikovale sve zemlje osim Francuske, gde je
Ugovor odbačen već kao proceduralno pitanje.
Parlamentarna Britanski ministar inostranih poslova, Entoni Idn,
skupština
tada iznosi predlog sa se stara organizacija
Briselskog sporazuma pretvori u
Zapadnoevropsku uniju, zajedno sa Nemačkom i Italijom, kako bi Nemačka preko unije dobila
članstvo u NATO-u. Nakon što je Unija dobila glas poverenja u francuskom parlamentu, godinu dana
nakon propasti EOZ, Nemačka postaje članica NATO-a.
Pariskim sporazumom iz oktobra 1954. uneti amandmani u Briselski ugovor, pristupile Zapadna
Nemačka i Italija. Sporazum je predviđao samo Savet i skupštinu koju bi činili poslanici zemalja
potpisnica Pariskog sporazuma u Savetu Evrope, bez nadnacionalnih institucija, što je, zajedno sa
britanskim članstvom, obezbedilo ratifikaciju u Francuskoj.
10. NEUSPEH U STVARANJU EVROPSKE POLITIČKE ZAJEDNICE

Propast EOZ takođe je kao rezultat imala i propast inicijative koja je povezana s njom – pokretanje
sveobuhvatne političke zajednice. Ona je poticala od predloga italijanskog premijera de Gasperija,
da se uz Ugovor o EOZ doda i odredba koja poziva skupština EOZ da u roku od 6 meseci uzme u
razmatranje osnivanje „stalne organizacije konfederalne ili federalne strukture“.
Ad hoc skupština kojom je predsedavao Spak usvojila je marta 1953. nacrt ugovora o osnivanju
Evropske političke zajednice. Ona je trebala da pruži organizacioni kišobran za Obdrambenu
zajednicu i Zajednicu za ugalj i čelik, čije bi organe zamenili ili nasledili:
 Dvodomi parlament koga bi činili direktno izabran Dom naroda i posredno izabran Senat
 Evropski izvršni savet čijeg bi predsednika birao Senat
 Savet nacionalnih ministara
 Sud pravde
Nadnacionalnost kao koncept tada nije bio popularan, pa su ministri spoljnih poslova do nacrt
proceduralno čeka sve do propasti EOZ, što je za rezultat imalo i propast Političke zajednice.
Sprovođenje političke zajednice bi stvorilo integrativni okvir za posebne industrijske sektore, kako
za evropsku odbranu tako i za rastući broj socioekonomskih politika. Ključna odredba u ugovoru za
političku zajednicu identifikuje ekonomski prioritet: formiranje zajedničkog tržišta.
9
11. SASTANAK U MESINI – REZULTATI I ZNAČAJ

Sastanak u Mesini izgleda kao veoma važan u istoriji evropske integracije. Povremene ocene o
poreklu EU daju Mesini kredit da je namerno ponovo pokrenula proces integracije nakon gotovo
fatalnog uzmaka zbog neuspeha EOZ. Posmatrajući iz ove perspektive, Mesina je postala mantra
„Drugog povratka“, nakon početkog prikazivanja evropske integracije u Šumanovoj deklaraciji.
Britanija je odbila da učestvuje u Mesini– nju odlikuju posebni trgovinski odnosi sa Komonveltom,
preferencijalni uslovi, a želela je samo zonu slobodne trgovine koja bi bila ograničena samo na
industrijske proizvode. SAD su želele zajedničko tržište za svoje izvoznike. Šestorica su generalno
želela mnogo kohezivniju i dinamičniju ekonomsku organizaciju nego što je to nudio labavi
sporazum o slobodnoj trgovini. Kao što je i bilo, do sredine pedesetih godina Šestorica su stvorili
neformalni trgovinski blok. Carinska unija sa zajedničkom spoljnom carinom i zajednička trgovinska
politika imali su mnogo više izgleda da razviju ekonomske potencijale takve grupe država, nego
zona slobodne trgovine.
U junu 1955. u Mesini održan sastanak ministara spoljnih poslova kako bi bio izabran Moneov
naslednik na mestu predsednika Visoke vlasti EZUČ. Predlozi za dalju ekonomsku integraciju:
Predlog Monea koji je podržao belgijski političar Pol Anri Spak

• obnavljanje evropskog projekta u vidu zajednice za atomsku energiju koja bi bila analogna EZUČ
Obnavljanje plana holandskog ministra spoljnih poslova Bejena

• plan za industrijsku carinsku uniju koja je prvobitno trebala da bude deo Evropske političke zajednice
NEMAČKA: ne pitanje da li, već kako liberalizovati međunarodnu trgovinu: Globalno kroz GATT, ili
regionalno? Regionalno kroz carinsku uniju ili zonu slobodne trgovine? Ludvig Erhard, nemački
ministar privrede, tvorac nemačkog ekonomskog čuda, smatrao je da bi regionalni sporazumi
ometali postizanje globalne slobodne trgovine; od regionalnih sporazuma, carinsku uniju smatrao
jenepoželjnom jer je potencijalno protekcionistička. Halštajn je u ministarstvu spoljnih poslova
zagovarao carinsku uniju, smatrajući da bi istovremeno donela ekonomske koristi od liberalizacije,
a političke od dublje ekonomske integracije.
FRANCUSKA: podeljena je po pitanju slobodne trgovine: imala je visoke trgovinske barijere i

precenjenu valutu, pretilo joj je ekonomsko zaostajanje. Mnogo je više zainteresovana za atomsku
energiju, i za mirnodopske i za vojne svrhe. Druge države su zazirale od francuskih ciljeva.
Ne želeći da Mesina završi bez dogovora, u poslednjem trenutku je dogovoreno da se formira

međuvladin komitet koji će nastaviti rad na predlozima atomske energije i zajedničkog tržišta –
komitetom je predsedavao Spak.
10
12. EURATOM – RAZLOZI OSNIVANJA, CILJEVI

Britanija i Francuska vojno su intervenisale u Egiptu u oktobru 1956. nakon egipatske
nacionalizacije britansko-francuske kompanije koja je upravljala Sueckim kanalom. SSSR je tada
zapretio da će pomoći Egiptu upotrebom nuklearnog oružja. SAD su odbile da podrže Britaniju i
Francusku, koje su se povukle. Desile su se prve nestašice u snabdevanju gorivom jer je Naser tokom
rata uništio delove naftovoda. U takvim okolnostima je od juna 1956. do marta 1957. u Briselu
vođena međuvladina konferencija o zajedničkom tržištu i EURATOM-u.
Ugovor o Euratomu je podrazumevao saradnju u sledećim oblastima:
 Unapređenje istraživanja
 Pristup informacijama
 Zaštita zdravlja i sigurnost
 Obezbeđivanje investicija
 Isporuka ruda i atomskog goriva
 Upotreba nuklearnog materijala
Predviđeno je da Euratom ne bude korišćen u vojne svrhe. Ugovori o Evropskoj ekonomskoj

zajednici i EURATOM-u potpisani su u Rimu 25. marta 1957. godine i predstavljaju „ odlučnost
da postave temelje za sve tešnju uniju među narodima Evrope”.
13. EEZ – RAZLOZI OSNIVANJA, CILJEVI

Britanija i Francuska vojno su intervenisale u Egiptu u oktobru 1956. nakon egipatske
nacionalizacije britansko-francuske kompanije koja je upravljala Sueckim kanalom. SSSR je tada
zapretio da će pomoći Egiptu upotrebom nuklearnog oružja. SAD su odbile da podrže Britaniju i
Francusku, koje su se povukle. Desile su se prve nestašice u snabdevanju gorivom jer je Naser tokom
rata uništio delove naftovoda. U takvim okolnostima je od juna 1956. do marta 1957. u Briselu
vođena međuvladina konferencija o zajedničkom tržištu i EURATOM-u.
Strah od budućnosti tržišne liberalizacije je prožimao Francusku. Molet, zajedno sa Rinoom i

Majorlinom, sprovodio je kampanju na dva fronta: u briselu na konferenciji i u Francuskoj sa svim
relevantnim akterima - takozvana bitka za Pariz. Nezadovoljstvo u Parizu smanjivano kako su
napredovali pregovori o zajedničkom tržištu, rasla podrška zbog poljoprivrede –Francuska imala
najveći poljoprivredni sektor. Dogovoreno da zajednička poljoprivredna politika bude deo
integracije.
Francuska je insistirala da se prekomorske teritorije Francuske, Belgije, Italije i Holandije pridruže

zajedničkom tržištu – Nemačka je pristala, te je dogovoreno ustanovljavanje posebnog fonda za
razvojnu pomoć van budžeta Zajednice (European Development Fund - EDF), gde će Nemačka biti
najveći donator. Carinska unija će biti uspostavljena u periodu od 12 godina, u tri faze.
Francuska je tražila i da i druge zemlje prihvate francuski socijalni model visoke zaštite, u strahu da
ne bi izdržala konkurenciju na zajedničkom tržištu. Nemačka je pristala da u Ugovor, u deo o
socijalnoj politici, bude uneta odredba o jednakim nadoknadama za muškarce i žene, kao i zalaganje
za tesnu saradnju među zemljama članicama i podsticanje harmonizacije socijalnih sistema.
Ugovori o Evropskoj ekonomskoj zajednici i EURATOM-u potpisani su u Rimu 25. marta 1957.
godine i predstavljaju „ odlučnost da postave temelje za sve tešnju uniju među narodima Evrope.”
11
Odredbe Ugovora o EZ
Slobodno
Pridruživanje
Koordinacija preko-
Carinska kretanje roba, Politika ekonomskih Socijalna
unija
ljudi, kapitala i morskih
sloboda pružanja konkurencije politika zemalja politika
usluga
članica zemalja i
teritorija
Spoljno- Evropska
Poljoprivredna Transportna Usklađivanje Institucije
politika trgovinska investiciona
politika propisa Zajednice
politika banka
INSTITUCIJE EEZ: Komisija, Savet, Skupština, Sud pravde.
TIPOVI AKATA: uredbe, direktive, odluke, preporuke, mišljenja
14. BRITANSKI ODGOVOR NA STVARANJE EEZ-A

Britanija je pokrenula ideju zone slobodne trgovine sredinom pedesetih godina. Iz straha da će EZ
prouzrokovati pad njenog izvoza na kontinent, britanskoj industriji je trebala zona slobodne
trgovine bez obzira na njenu cenu. Britanija se nadala da će ideja udaljiti Nemačku i Holandiju, zbog
njihovih niskih carina i visokog obima trgovine, daleko od EZ koja se u tom momentu samo nazirala.
Britanija je potcenila ekonomsku i političku privlačnost koje je zajedničko tržište imalo za Šestoricu,
suprotno od zone slobodne trgovine. S izvesnošću zaključenja Rimskih ugovora, Britanija je
predložila da zona slobodne trgovine uključi EZ kao blok u okviru šire zone trgovine.
Predvođene Britanijom, članice OEEC, Organizacije evropske ekonomske saradnje, a koje nisu bile
članice EZ, lobirale su za sporazum o slobodnoj trgovini.
Šestorica SU Održala ujedinjeni front krajem 1957. godine i početkom 1958. u okviru ministarskog
kabineta OEEC, koji je imao zadatak da kreira zonu slobodne trgovine. Kada je prestala da postoji
Četvrta republika i nastala Peta, Britanija se nadala da će De Gol nastaviti sa svojim negativnim
stavovima prema evropskoj integraciji. Ipak, de Gol je izabrao da sprovede stvaranje zajedničkog
tržišta i završi pregovore o zoni slobodne trgovine. Adenauer je stao na njegovu stranu, te je ovo bio
prvi primer delovanja francusko-nemačke osovine u istoriji EZ.
Britanci su odbili da odustanu od ovog pitanja, pa su i pretili da će „organizovati sopstveni protivudar

i moraće da ponovo proceni svoje mesto u NATO.“ Pozvali su ostalih šest članica OEEC, a nečlanice
EZ da započnu pregovore o osnivanju suparničkog trgovinskog bloka, Evropskog udruženja
slobodne trgovine –EFTA. Glavna svrha je bila da se poveća pritisak na EZ da ponovo otvori
pregovore o zoni slobodne trgovine.
SAD se nije dopala ideja EFTA, koja je imala mnogo manje ekonomskih prednosti od EZ. Oni su
smatrali da su liberalna trgovisnka politika EZ i uspešna runda pregovora GATT najbolja rešenja za
sve koji su u to uklučeni. Stejt Department je sastavio plan za transformisanje OEEC u Organizaciju
za ekonomsku saradnju i razvoj, OECD, čije bi članice bile i SAD, Kanada i možda Japan.
Pokretanje EZ je zbližilo Francusku, Nemačku i SAD po brojnim ekonomskim pitanjima, a još više
udaljilo Britaniju.
12
15. UTICAJ ZAJEDNIČKE POLJOPRIVREDNE POLITIKE NA RAZVOJ

EVROPSKE INTEGRACIJE
Na insistiranje Francuza, Šestorica su se Rimskim ugovorom u principu dogovorila oko formiranja
zajedničke poljoprivredne politike. Rimski ugovor nije sadržao detalje o ZPP-u, već su oni trebali da
budu utvrđeni pregovorima. Zahvaljujući velikodušnim nacionalnim subvencijama, do kraja
pedesetih, Francuska je proizvodila više hrane nego što je državi bilo potrebno. Vlada sebi nije
mogla da priušti da se sukobi sa modernim poljoprivrednim lobijem kako bi smanjila supstitucije, a
koje je nacionalni trezor teško mogao dalje da plaća. Nastojala je da izvozi svoj poljoprivredni višak,
ali supstituisani francuski proizvodi nisu bili konkurentni na međunarodnom tržištu. Francuskoj je
zbog toga trebalo ili izvorno tržište sa garantovanim visokim cenama ili darežljive izvozne
subvencije kako bi premostila jaz cena. Ovo je dovelo do spora sa SAD i Nemačkom.
I Nemačka je davala subvencije svojim poljoprivrednicima, ali oni nikada nisu mogli da proizvedu
dovoljno da nahrane celo stanovništvo, pa je država uvozila jako puno hrane. Francuska je žarko
želela da uđe na nemačko tržište, ali se francuski izvoz nije mogao takmičiti sa jeftinim izvozom
drugih država, uključujući SAD. Kompromisi postignuti nakon dugih pregovora i oštrih
sukobljavanja Francuske i Nemačke su zadovoljili obe strane: nemačko tržište će biti otvoreno za
francuske proizvode, ali će cene biti određene na nivou blizu visokih nemačkih cena. Nemačka
dobija otvoreno tržište za izvoz industrijskih proizvoda.
Uprkos svojoj opredeljenosti za zajedničku poljoprivrednu politiku, koja bi značila prenos

suverenosti na Komisiju, Francuska i druge države članice bile su nespremne da se u potpunosti
odreknu odgovornosti. Na insistiranje Francuske, uspostavlja se stalni komitet nacionalnih
predstavnika u Briselu – Specijalni komitet za poljoprivredu, čiji su članovi slali izveštaje
ministrima poljoprivrede, neverovatno zatvorenoj grupi pod uticajem nacionalnih poljoprivrednih
lobija.
Za Komisiju je izazov bio da osmisli organizaciju poljoprivrednog tržišta za celu Zajednicu koja bi
garantovala poljoprivrednicima pristojan život, a pritom ne bi generisala velike subvencije, troškove
i odbijanje trgovinskih partnera EZ. Kao kompromis, Komisija je predložila Savetu da ustanovi
opšte smernice cena u okviru kojih bi Komisija odredila precizne cene za svaki proizvod.
Pregovori o poljoprivredi su se odvijali između Francuske i Nemačke, SAD su takođe pristale na

zajedničku poljoprivrednu politiku zbog nastavnka evropske integracije, uprkos protivljenu
američkih farmera i njihovih političkih predstavnika. One nisu imale puno izbora osim da žrtvuju
ekonomske ciljeve zbog političkih.
Poljoprivreda, britanska aplikacija za članstvo u EZ i suprotstavljeni planovi za budućnost Evrope

udružili su se i proizveli prvu krizu u istoriji EZ, kada je De Gol januara 1963. uložio veto na
britansku molbu za članstvo. Adenauerov kabinet podržavao je VB i zbog ekonomskih razloga, a i
zbog proameričkih stavova. Britaniji je bio potreban lak pristup tržištu Zapadne Evrope a njega je
mogla dobiti samo ulaskom u EZ. Ni Komonvelt ni EFTA nisu bile zadovoljavajuće alternative.
De Gol je imao suprotnu viziju o Evropskoj Uniji i transatlantskom partnerstvu. On je zamislio

„Evropu država“ pre nego federalnu Evropu, Evropu koja bi stvarno bila ravnopravna sa SAD u NATO.
Britanija je delila antipatiju prema nadnacionalnosti, ali je delila viziju Vašingtona prema
transatlantskim odnosima i američkoj hegemoniji.
13
16. FUŠEOV PLAN

EZ je bila vezana kako De Golovim tako i Kenedijevim geopolitičkim planovima. Između 1959. i 1962.
godine, De Gol je imao dva predloga za unapređenje evropske političke unije. Prvi je bio saradnja
spoljnih politika Šestorice, uz pomoć sekretarijata u Parizu. Druge države članice nisu želele
sekretarijat, a ministri spoljnih poslova su se samo dva puta sastali da raspravljaju o političkoj
saradnji pre nego što je De Gol pokrenuo mnogo ambiciozniju inicijativu na konferenciji za štampu
septembra 1960. godine, pozivajući na redovne sastanke šest šefova država i vlada kako bi
usmeravali međuvladinu saradnju u političkim, ekonomskim, kulturnim i odbrambenim
pitanjima.
Komitet kojim je rukovodio francuski ambasador, Fuše, radio je na predlogu tokom 1961. i
početkom 1962. godine. Plan Fuše: u novembru 1961. predstavljen nacrt ugovora o Evropskoj
političkoj uniji.
• U pitanjima koja su od zajedničkog interesa za zemlje članice dođe do usvajanja

zajedničke spoljne i odbrambene politike
• Kroz tesnu saradnju zemalja članica u oblasti kulture i nauke obezbedi razvoj
CILJEVI zajedničkog nasleđa i očuvanje vrednosti koje čine njihovu civilizaciju
UNIJE • U državama članicama doprinese odbrani ljudskih prava, osnovnih sloboda i
demokratije
• U saradnji sa drugim slobodnim nacijama, usvajanjem zajedničke odbrambene
politike, ojača bezbednost zemalja članica protiv svake agresije
Oblast ekonomije nije bila predviđena – rečeno je da politička unija neće zadirati u nadležnost
Zajednica. Predviđena su tri organa Evropske političke unije: Savet, Parlamentarna skupština i
Evropska politička komisija
Holanđani i Belgijanci su bili posebno zabrinuti zbog moguće francuske ili francusko-nemačke
hegemonije u EZ. One su želele da i Britanija, kao kandidat za članstvo u EZ, takođe učestvuje u
pregovorima, a Holanđani su kasnje i odbili da nastave sa pregovorima sve dok Britanija ne bude
pozvana da učestvuje. De Gol nije to želeo da prihvati. Kada su razgovori propali, on je svoju
stratešku pažnju usmerio na bilateralne odnose sa Nemačkom i unilateralnu aktivnost u NATO.
SAD su bile uznemirene u vezi sa Fušeovim planom. Francuska vlada ih je uveravala da je njihov
predlog u skladu sa ciljem Vašingtona da se izgradi Evropska unija. Na kraju su se SAD oslonile na
sposobnost drugih država EZ da kontroliši De Gola. Nemačka je ostala rastrzana između zavisnosti
od SAD u polju bezbednosti i podrške koju im je Francuska pružala. Ona ipak nije vojno mogla da
zameni SAD. Problem za Adenauera je bio da pomiri De Golovu viziju Evrope sa Velikim planom SAD
i smanjivanju unutrašnje zabrinutosti da će se udaljiti od Vašingtona ako isuviše prihvati De Gola.
Neuspeh Fušeovog plana olakšao je Adenauerov položaj, kako u Vašingtonu tako i u Bonu, barem
dok De Gol nije okrenuo svoju pažnju ka razvoju francusko-nemačke osovine kao osnove svoje
„evropske Evrope“.
14
17. JELISEJSKI UGOVOR

De Gol i Adenauer su potpisali ugovor o francusko-nemačkoj saradnji u Jelisejskoj palati
krajem januara 1963. godine, nedelju dana nakon ozloglašene konferencije za štampu na kojoj je
De Gol odbacio kandidaturu Britanije. Nakon neuspeha Fušeovog plana, De Gol je zamislio ugovor
kao alternativni pristup političkoj uniji. Komisija, male članice i Italija strahovale su od nastajuće
francusko-nemačke osovine i institucionalizacije hegemonije ove dve zemlje u EEZ.
Na konferenciji za štampu, De Gol je odbacio britansko članstvo u EZ, sastavni element Velikog
plana Vašingtona. Adenauer je pokušao da umiri Amerikance, tvrdeći da Jelisejski ugovor neće
umanjiti nemačku podršku za evropsku integraciju i atlantsko partnerstvo. Ta razuveravanja nisu
bila dovoljna za Amerikance, ni Adenauerove domaće kritičare. SAD su se zadovoljile rezolucijom
koju je usvojio nemački parlament i koja je dodata Ugovoru, čime se afirmiše opredeljenost
Nemačke za EZ, NATO i GATT.
Adenauer je ponižen usvajanjem ove rezolucije i od strane vodećih članova njegove partije, za
rezoluciju su govorili da „ispravlja njegove greške“.Adenauerovom ostavkom nešto kasnije 1963, i
postavljanjem Erharda za kancelara bilo je gotovo sa vlašću nemačkih degolista u Bonu, a
nemačko-američke odnose je to dovelo na povoljniji put.
18. KRIZA PRAZNE STOLICE I LUKSEMBURŠKI KOMPROMIS

Nakon završetka treće faze tranzicije ka carinskoj uniji 1970. godine, EZ je trebalo da dobije
„sopstvena sredstva“ koja bi činili doprinosi od uvoza poljoprivrednih i industrijskih proizvoda, iz
kojih bi zajednička poljoprivredna politika bila stalno finansirana.
Halštajnova Komisija pokušala da iskoristi priliku da uveća svoju političku moć, uvezujući više
predloga u “package deal”:
 Prelazak na finansiranjeEEZ iz sopstvenih izvora 1965. umesto 1970.

 Istovremeno proširenje ovlašćenja tadašnje Evropske parlamentarne skupštine koje bi joj
omogućilo pravo da odobrava budžet, pravdajući to potrebom da prihodi EEZ, o kojima više
ne bi odlučivali nacionalni parlamenti, moraju biti predmet demokratske kontrole na nivou
EEZ
Halštajn je znao da se De Gol protivi davanju više ovlašćenja za Parlament i Komisiju, ali je takođe
znao i da se De Gol raduje uvođenju sopstvenih izvora, koji bi u velikoj meri smanjili finansijski
pritisak na Francusku.
De Gol ipak nije dobro odreagovao na kontroverzni budžetski predlog. U prrvom momentu kriza je
imala karakter lične borbe između Halštajna i De Gola. De Gol je omalovažavao predsednika
Evropske komisije kao novopridošlicu, a samu komisiju kao skup tehnokrata bez države.
Halštajnova najveća slabost je bila u tome što je predsednik Komisije postavljen, a ne izabran. Druge
države članice, podjednako nezadovoljne originalnim predlogom Komisije, želele su da pregovaraju
o novom privremenom finansijskom sporazumu za ZPP.
Tvrdeći da su njegovi partneri narušili svoju obavezu da zaključe novi finansijski sporazum u
dogovorenom roku, de Murvil, francuski ministar spoljnih poslova i predsedavajući Saveta, povukao
je svoje predstavnike iz Saveta, dok je Francuska ipak odlučno nastavila da učestvuje u rutinskim
poslovima Zajednice.
15
Nakon žestoke kritike na račun Komisije, De Gol je objavio svoju nespremnost da prihvati odredbe
koje dopuštaju upotrebu kvalfikovanog većinskog odlučivanja u velikom broju novih oblasti
politika, koje su trebale da počnu da se primenjuju od 1966. godine. Zamerke su se u principu
bazirale na odbacivanju ovog načina odlučivanja zbog elemenata nadnacionalnosti, a u praksi se
plašio uticaja takvog odlučivanja na francuske interese u poljoprivredi i trgovini. De Gol je zapretio
da će nastaviti sa bojkotom sve dok se države članice ne slože po pitanju nove finansijske
uredbe za ZPP, Komisija ograniči svoje političke ambicije a odredbe o kvalifikovanom
većinskom odluivanju budu izbačene iz Rimskog ugovora.
Druge države članice nisu imale nameru da ponovo pregovaraju o Rimskom ugovoru, ma koliko se
to nije sviđalo De Golu. Belgija je pozvala da se održi vanredni sastanak Saveta kako bi se razrešio
zastoj. Komisija nije bila pozvana da učestvuje.
Šestorica su skovala Luksemburški kompromis, prema kome će se Savet, kada su u pitanju „veoma
važni interesi“ uzdržati od donošenja odluke kvalifikovanom većinom. Zapravo, priznato je pravo
članica na stavljanje veta na zakonodavne predloge. Petorica su uspešno odbranila ekskluzivno
pravo Komisije na zakonodavnu inicijativu, ali su se složili sa Frnacuskom da smanje politički profil
Komisije. Kao deo dogovora, Francuska se složila sa zahtevom Nemačke da sve postojeće carine na
industrijske proizvode unutar EZ budu ukinute do jula 1968. godine, kada počinje da važi zajednička
spoljna carina.
Rezultat krize je delovao kao podeba EZ: Ugovor je funkcionisao, Petorica su bili ujedinjeni,
Francuska se vratila na svoje mesto u Savetu a Šestorica su uskoro postigli dogovor o zaokruživanju
ZPP, i carinske unije. Međutim, šupljina pozicije EZ uskoro je postala očigledna. Preuzimajući
obrazac Frnacuske, druge vlade su bile sve manje uzdržane u odnosu na artikulisanje i odbranu
nacionalnih intreresa. Kvalifikovano većinsko odlučivanje korišćeno je u Savetu posle 1966, možda
čak i više nego ranije, ali ne i za politički osetljiva pitanja, termin koje su vlade dosta široko tumačile
u skladu sa svojim nacionalnim politikama.
19. SPORAZUMI O PRIDRUŽIVANJU 60-IH GODINA

Pojam pridruživanja međunarodnim organizacijama se može definisati kao poseban oblik najčešće
ugovornog odnosa koji postoji između međunarodne organizacije i država koje nisu njene članice,
na osnovu kojeg se stvara posebna institucionalna struktura za ostvarivanje predviđenog odnosa.
Na osnovu akta o pridruživanju pridruženoj državi postaju dostupna neka prava i obaveze u
međunarodnoj organizaciji čiji je obim uži od prava i obaveza koje poseduju članice međunarodne
organizacije.
Pored Kenedijeve runde, najznačajniji razvoj u oblasti spoljnih poslova tokom prve decenije EZ bilo
je zaključivanje sporazuma o pridruživanju sa Grčkom, Turskom i grupom afričkih država, sve
bivših kolonija država članica EZ.
• Sporazum potpisan 1961. godine

• Poziva na carinsku uniju u roku od 12 godina, iako je EZ dopustila veliki broj
GRČKA
brodužetaka za osetljive proizvode
• Sporazum je suspendovan nakon državnog udara u Atini 1967.
• Sporazum potpisan 1963. godine

TURSKA • Imao je za cilj carinsku uniju nakon perioda neodređenog trajanja
• Praktično bez efekta zbog političke i ekonomske nestabilnosti u Turskoj
16
Sporazumi o priidruživanju 17 država Afrike u Jaundeu 1963. godine su nasledili pridruživanje EZ

prekomorskih teritorija država članica, dogovoreno kao deo Rimskih ugovora i sprovedeno 1958.
godine. Ovo originalno pridruživanje je stvaralo šitu zonu slobodne trgovine, ali i pomoć
pridruženim teritorijama kroz razvojni fond. Pregovori o onome što će postati Jaunde
konferencija su vođeni na dva fronta: spolja, između EZ i afričkih država, i unutra, između država
članica EZ.
U pregovorima sa afričkim državama, EZ ih je usmeravala politički, ekonomski i administrativno.

One su imale malu pregovaračku moć. Unutar EZ, Francuska je prevagnula u odnosu na Nemačku,
koja je pristala na novu konvenciju u zamenu za francusku podršku u Kenedijevoj rundi. Nastavljena
je pomoć kroz Evropski razvojni fond. Iako je SAD bila protiv konvencije jer defavorizuje Latinsku
Ameriku, popustila je u korist nastavka evropskih integracija.
20. PROCES INTEGRACIJE TOKOM 60-IH GODINA

EZ je napravila značajan napredak tokom 60ih godina u onim oblastima politika koje su bile
predmet preciznih odredbi i raspodela, poput carinske unije, ili su bile predmet snažnog pritiska
moćne države članice, poput ZPP. Malo je napretka bilo u oblastima koje su uopšteno definisane
Ugovorom, ili su bile od značaja samo za manje uticajne države članice.
Necarinske barijere ostale su glavna prepreka slobodnom kretanju roba. Složeni proces
harmonizacije započet od strane Komisije je naišao na otpor država. Radnici su slobodu kretanja po
Zajednici imali manje-više samo na papiru. Liberalizacija kretanja kapitala se takođe pokazala kao
neuhvatljiva, jer su vlade nastojale da zaštite nacionalna tržišta kapitala uprkos rastućoj evropskoj
i međunarodnoj zavisnosti.
KONKURENCIJA
• Unija industirijskih federacija se žali na Aktivnosti EZ, koje nisu prijateljske prema
evropskim poslovnim interesima
• Nacionalne vlade se žale zbog politike konkurencije
• Komisija i Sud ipak uspevaju da ustanove princip politike konkurencije za celu Zajednicu
SAOBRAĆAJ
• Nemačka i Holandija na ivici trgovinskog rata prilikom diskusije o donošenju zakona u

oblasti saobraćaja 1968.
ZPP
• Najupečatljivija inovacija u politikama

• Do kraja 60ih godina podržavala je preteranu proizvodnju i degradaciju životne sredine,
nagrađivala velike proizvođače nezasluženo mnogo, nije uspela da zadrži mnoge male
proizvođače na njihovoj zemlji
REGIONALNA POLITIKA
• Italija i Komisija su želele razvoj snažne regionalne politike, uključujući jačanje budžeta za
poljoprivredu
• Osnovan generalni direktorat za regionalnu politiku
17
OPOREZIVANJE
• Na inicijativu Komisije, države su se dogovorile oko uvođenja zajedničkog sistema poreza

na dodatu vrednost, uz različite stope koje su mogle primeniti
EKONOMSKA I MONETARNA SARADNJA
• Pozive Komisije na bližu ekonomsku i monetarnu saradnu koja bi vodila ka kreiranju EMU
niko nije čuo
• Formirani su Monetarni komitet i Kratkoročni komitet za ekonomsku politiku
• Prvi srednjoročni program ekonomske politike Zajednice usvojen 1966 - zapošljavanje,
regionalna politika, istraživanje
• Zbog De Gola nema govora o zajedničkoj monetarnoj politici
KOMISIJA
Kriza prazne stolice uzdrmala poverenje u Komisiju i uzdrmala njen politički aktivizam
Osnovani su novi generalni direktorati, ali evroentuzijazam je popustio pred rasprostranjenim
karijerizmom
Posebne administrati vne izazove postavilo sprovođenje Ugovora o spajanju
PARLAMENT
Pokazao karakteristike pronicljivosti i elastičnosti, neprestano se zalagao za neposredne

izbore, snažnu integraciju i više ovlašćenja
EVROPSKI SUD PRAVDE

Ključna uloga u razvoju integracije, iako se razvoj suda dešavao sporo
Naglašava u dva važna slučaja povezana sa Holandijom i Italijom nadređenost prava EZ nad
nacionalnim pravima
21. ZNAČAJ SAMITA U HAGU 1969. ZA PRELAZAK NA SOPSTVENE IZVORE

FINANSIRANJA I REFORMU RIMSKOG UGOVORA
Zaokruživanje, produbljenje, proširenje – postalo je mantra u pripremama za samit, koji je planiran
za decembar u Hagu. Nacionalni lideri naglasili su na samitu svoju rešenost da do kraja godine
pređu u finalnu fazu zajedničkog tržišta i načine konačni finansijski dogovor za za ZPP, pod uslovom
da se dogovore da je Zajdenica finansira „sopstvenim sredstvima“ više nego doprinosima iz
nacionalnih budžeta.
Kompletiranje je značilo dovođenje prelaznog perioda za zajedničko tržište formalno do njegovog

kraja i prelazak na sistem „sopstvenih izvora“ za finansiranje EZ. Postojale su dve osnove za takve
izvore: carine na uvoz industrijskih proizvoda i dažbine na uvoz poljoprivrednih proizvoda.
Članice su ove prihode morale da dopune i delom svojih poreza na dodatu vrednost.
18
Savet se složio da fazno uvede sopstvene izvore, uključujući i nacionalne doprinose do 1% poreza
na dodatu vrednost. Faze su predviđene da traju od 1971. do 1975. godine, kada je sistem trebao da
postane potpuno funkcionalan.
Pregovori u Savetu o ulozi Parlamenta koju su sa ovim bili povezani pretvorili su se u malu
međuvladinu konferenciju. Države članice su potpisale Ugovor iz Luksemburga 1970. godine,
kojim se menja veći broj budžetskih i institucionalih odredaba Rimskog ugovora.
• Parlamentu data ovlašćenja da predlaže amandmane na one delove budžeta koji su spadali
u neobavezne rashode (istraživanje i razvoj, strukturni fondovi, veći deo sredstava za
administraciju EEZ, itd.)
• ZPP spadala u obavezne rashode, tako da je najveći deo budžeta EEZ ostao izvan kontrole EP.
Parlament i Savet postaju dve budžetske vlasti EZ, a od Komisije je traženo da u narednih nekoliko
godina dostavi predloge za dalju budžetsku reformu, što je nagovestilo povećanje nadležnosti
Parlamenta. Reforme su se dalje realizovale na samitu u Kopenhagenu 1973. i konačno Briselskim
ugovorom 1975. i formiranjem Računovodstvenog suda.
22. ZNAČAJ SAMITA U HAGU 1969. ZA PRODUBLJIVANJE EVROPSKE

INTEGRACIJE
Od tri cilja koja su proglašene na samitu u Hagu, probudljenje je bilo najmanje precizno – pre svega
se odnosilo na EMU, ali je uključivalo i saradnju u spoljnoj politici i regionalnu politiku. Saradnja u
spoljnoj politici dodala je EZ novu dimenziju, iako međuvladinog tipa.
Francuzi su posmatrali EMU pre svega kao instrument za obuzdavanje monetarne nezavisnosti
Nemačke i projektovanjaevropskog monetarnog identiteta na svetsku scenu u doba pojačanih
finansijskih turbulencija. Nemački interes za EMU je bio više strateški nego ekonomski – imajući u
vidu Brantov Ostpolitik, EMU je viđen kao način da se umiri zabrinutost Francuza i uveri SAD u
opredeljenje Nemačke za Zapad.
Pogoršana međunarodna monetarna situacija krajem 60ih godina pružila je Komisiji novu
mogućnost da zagovara EMU čak i pre De Golove ostavke i pre nego što je Britanija ponovila svoj
zahtev za članstvo. Komisija je 1969. podnela Bareov memorandum o EMU, oprezan poziv na
koordinaciju monetarnih politika i kratkoročnu podršku za probleme u budžetskom deficitu.
Na samitu u Hagu su nacionalni lideri dali uputstvo Savetu da zajedno sa Komisijom tokom 1970.
godine sastavi plan za EMU podeljen u faze. Cilj je bio prilično jednostavan – fiksne stope
konverzije, zajednička monetarna politika i jedna monetarna vlast. Glavni razlaz je nastao među
ministrima finansija i unutar za tu svrhu osnovanog Vernerovog komiteta.
EKONOMISTI
Nemačke i holandske Francuske i belgijske

želje da izbegnu preference da uživaju
stalno izvlačenje koristi od monetarne
država kao što su stabilnosti bez
Francuska i Belgija, sa plaćanja političke
stalnim budžetskim cene
deficitom makroekonomskih
MONETARISTI
političkih reformi
19
U prvoj fazi na putu ka EMU su države članice trebale da približe svoje stope konvergencije i pokrenu
srednjoročne mere monetarne podrške. U finalnoj fazi članice bi izmenile Rimski ugovor kako bi se
formirala nova tela na evropskom nivou i prenele nadležosti Parlamentu da neutralizuje gubitak
nacionalnih ovlašćenja nad ekonomskim i monetarnim poslovima. Vernerov plan nije bio jasan po
pitanju druge faze.
Prva kriza pojavila se u maju, kada je masivno kretanje fondova iz SAD u Nemačku nateralo Bon da
revalvira valutu. Nemačka je tražila u EZ zajednički plivajući kurs, dok se Francuska protivila i
zagovarala de facto devalvaciju dolara kroz povećanje cene zlata. Pošto nisu uspeli da postignu
dogovor u Savetu o zajedničkoj strategiji EZ, Nemačka i Holandija su fluktuirale svoje valute dok su
druge države uvele kontrolu kapitala. Druga monetarna kriza je nastupila kada su SAD zvanično
okončale konvertibilnost dolara u zlatu, uvele velike uvozne namete i pokrenule brojne mere radi
promovisanja prodaje američke robe.
Evropska politička saradnja uvrštena je u odluku Samita u Hagu kao ustupak Francuskoj jer je
Pompiduu bila potrebna podrška Degolista za postizanje većine u francuskom Parlamentu.
Pompidu je pristao na članstvo VB, kao i na davanje budžetskih ovlašćenja Parlamentu, čemu se De
Gol suprotstavljao, i bio mu je potreban ustupak koji bi mu olakšao da u zemlji dobije podršku za
ovaj ‘paket odluka’. Zato, desio se ustupak: politička saradnja zemalja članica, koja je bila jedan od
De Golovih projekata.
Evropska politička saradnja je trebala da unapredi razmenu informacija i pomogne zemljama

članicama da formulišu zajedničke stavove u spoljnoj politici. Nakon Samita u Hagu uspešno je
sprovedena uspostavljanjem redovnih sastanaka ministara spoljnih poslova zemalja članica
najmanje dva puta godišnje.
23. PRVO PROŠIRENJE EVROPSKIH ZAJEDNICA

Pristupanje je podrazumevalo dve grupe pregovora: jednu između Britanije i Šestorice i drugu
između samih država članica. Formalni pregovori su se odvijali u Briselu na nivou ministara i
njihovih zamenika.
Brant je bio jasan da još jedan veto Francuske nije bio prihvatljiv, ali je Pompidu mogao da
odugovlači pregovore ili da insistira na uslovima koji su neprihvatljivi za Britaniju. Uprkos opštem
dogovoru o poželjnosti britanskog pristupanja, duboke razlike su udaljavale obe strane po
posebnim pitanjima. Najsloženija su bila pitanja ribe, hrane i finansija.
Savet je prihvatio zajedničku politiku ribarstva, istoga dana kada su započeti pristupni pregovori.
Zato što je dala državama članicama neograničen prisput vodama drugih članica, politika ribarstva
je razljutila Britaniju. Pod pritiskom država koje su aplicirale za članstvo, Šestorica su popustila i
dogovorili su se da modifikuju politiku ribarstva.
Za Britaniju su bila posebno važna dva specifična pitanja: šećera i putera. Želela je da se poštuju
uslovi Ugovora o šećeru sa Komonveltom, dok je Francuska branila interese domaćih proizvođača
šećerne repe, kao i proizvođača u državama pridruženim EC na osnovu Jaude konferencije. Na kraju
je dogovoreno da se zadrži zatečeno stanje. Novozelandski puter je imao više nego sentimentalan
značaj: obezbeđivao je oko 40% britanskih potreba, koje su francuski i holandski proizvođači želeli
da preuzmu. Francuska je iskoristila puter kako bi dobila ustupke od Britanije po pitanju budžeta –
ona je pristala da poveća svoj doprinos budžetu na 8.64% u 1973. i da do 1977. isti podigne na
18.92%.
20
Pregovori su formalno okončani 1972. godine. U Britaniji je vlada pobedila sa velikom većinom, a
većina članova iz dve glavne partije glasala je za pristupanje.
Pored Britanije, kandidati za članstvo su bili i Irska, Norveška i Danska. Četiri aplikanta su posebno,
ali i istovremeno pregovarala sa Šestoricom. Kao i Britanija, i ostale zemlje kandidati imali su snažne
evroskeptične elemente:
• IRSKA: Zebnje u odnosu na neutralnost, i razvoj odbrambene politike EZ

• NORVEŠKA: doskorašnja zavisnost od Švedske i želja za autonomijom, brige oko ZPP,
ribarstva i socijalne politike
• DANSKA: protivljenje ideji približavanja Nemačkoj, ali potreba da zadrži britansko tržište;
problematično i ribarstvo s obzirom na kontrolu nad Grenlandom i Farskim ostrvima
Referendum o proširenju su tokom 1972. održale Danska, Irska, Norveška i Francuska. Francuski
referendum je postavio pitanje da li da se odobri širenje. Britanija je tradicionalno zazirala od
referenduma i insistirala parlamentarnoj suverenosti.
Franuska
61% ZA
60% izašlo
Danska Irska
REZULTATI
63% ZA 83% ZA
90% izašlo REFERENDUMA 77% izašlo
Norveška
54% PROTIV
78% izašlo
24. PROCES INTEGRACIJE TOKOM 70-IH GODINA: HARMONIZACIJA,

REGIONALNA POLITIKA
Lideri EZ u u Parizu krajem 1972. održali samit na koji su bile pozvane i 4 države kandidata, sa
ciljem da proslave proširenje. Zaključak samita je sadržao impresivnu listu neposrednih ciljeva, koji
su podrazumevali osnivanje Evropskog fonda za monetarnu saradnju, pokretanje druge faze
EMU, ali i osnivanje regionalnog fonda za razvoj.
Evropska politička saradnja, pokrenuta 1970, nastojala je da unapredi razmenu informacija

između država članica o osnovnim pitanjima spoljne politike i da im pomogne da formulišu
zajednički stav. Holanđani su pojačali pritisak da se učvrsti razlika između saradnje u spoljnoj
politici, koja je bila međuvladinog karaktera, i pitanja Zajednice, tražeći veću upotrebu
kvalifikovanog većinskog odlučivanja u Savetu i izmenu Rimskog ugovora. Protivile su se i
Francuska i Nemačka.
21
Nemačka je početkom 70ih sve više bila nezadovoljna ogromnim troškovima ZPP. Francuska
zabrinutost zbog Ostpolitik istovremeno je maglila francusko-nemačke odnose. Ipak, Brant i
Pompidu su delili stav o Komisiji: iako je nastavila sa sastavljanjem izveštaja, komunikacija i
zakonodavstva, ostala je bez podrške Bona i Pariza.
Rimski ugovor je dao Komisiji ovlašćenje da harmonizuje prava država članica kako bi unapredile
i održale zajedničko tržište. Komisija, sa monopolom nad zakonodavnim inicijativama, početkom
60ih je imala agresivni pristup harmonizaciji sve do početka krize prazne stolice. Kasnije, ona je
usvojila mnogo pragmatičniji, politički osetljiviji pristup harmonizaciji. Predložila je manji broj, ali
kvalitetnije mere, odobreni su od strane Saveta program harmonizacije i Akcioni program za
industrijsku politiku. Ipak, napredak je bio spor a nepostojanje jednoglasnosti je dalo vladama
izgovor da spreče Savet da mere harmonizacije deluju. Proširenje je dodatno zakomplikovalo stvar
kako su Britanija i Danska o harmonizaciji imale negativan stav.
Šestorica su ekonomski bili relativno homogeni, osim velike razlike između bogatog severa i
siromašnog juga Italije. Italija nije imala dovoljan uticaj da natera na razvoj regionalne politike, ali
je francuski i nemački interes za EMU dao Komisiji i Italiji dale povoda za ozbiljan pritisak za kreiranje
regionalne politike. Pažnju je privukla i regionalna zaostalost Britanije i pogotovo Irske. I pre
zvaničnog proširenja VB, Italija i Irska obrazovale nezvanični blok koji je zagovarao osnivanje
Evropskog fonda za regionalni razvoj.
Na samitu u Parizu 1972. je doneta odluka da se osnuje fond za regionalni razovj, ali sam dogovor
nije bio prevelik pomak. Zaključak samita nije pominjao iznos fonda. Na osnovu Tomsonovog
izveštaja o regionalnim razlikama unutar EZ, Komisija je dala predlog Savetu koji je na epilog
čekao sve do 1974, što zbog nevoljnosti Nemačke, što zbog rata na Bliskom Istoku. Na sledećem
samitu u Parizu je postignut kompromis o veličini fonda – 1.4 milijarde obračunskih jedinica, kao i
preraspodele, pri kojoj je svaka država trebalo nešto da dobije. Najveći deo sredstva iz fonda dobile
su Italija, Britanija i Francuska.
25. PONOVNO PREGOVARANJE USLOVA BRITANSKOG ČLANSTVA TOKOM

70-IH GODINA
Razvoj EZ sredinom sedamdesetih je bio u senci okvira ponovnih pregovora sa Britanijom i
referenduma. Pod prtiskom snažne frakcije evroskeptika u vladajućoj Laburističkoj stranci, Vilson
je pozvao na ponovno pregovaranje oko ulaska Britanije.
Zahtevi su uglavnom bili finansijske prirode: Britanija je htela manje da doprinosu budžetu a da od
njega više dobija kroz fond za regionalni razvoj. Ostali članovi su priznali pravičnost britanskih
zahteva, ali se protivili načinu na koji je pitanje pokrenuto (kao diktat).
Na samitu u Parizu 1974. sazvanom radi razrešenja ovog pitanja, došlo je do proboja u odnosu na
veličinu i raspodelu fonda za regionalni razvoj. Kada je reč o britanskom budžetskom doprinosu,
lideri EZ su tražili od Komisije i Saveta da ustanovi „mehanizam korekcije“ u okviru sistema
sopstvenih izvora – britanski rabat koji će biti utsanovljen na narednom sastanku u Dablinu 1975.
Na osnovu dogovora iz Dabilna, Vilson je zagovarao odgovor „ZA“ na referendumu u Britaniji 1975.
godine. Laburisti su ostali duboko podeljeni po pitanju članstva, dok je podela među
konzervaticima bila manje mere. Rezultat referenduma teško da je bio neizvestan, kada su lideri
glavne dve stranke zajedno sa poslovnom zajednicom zagovarali pozitivan rezultat. REZULTAT
REFERENDUMA: 67% za, uz izlaznost od 64%
22
Proces britanskog pristupanja je posebno remetio rad EEZ, zbog negativnog uticaja nevoljnih
laburista u Savetu, kao i u Parlamentu. Sa druge strane, britanski služenici u Komisiji su generalno
zagovarali evropsku integraciju i doprinosili neometanom delovanju institucija.
26. INSTITUCIONALNO PRILAGOĐAVANJE TOKOM 70-IH GODINA:

NASTANAK EVROPSKOG SAVETA
Jedan od najupečatljivijih pomaka tokom 70ih godina u institucionalnom smislu je bila pojava
novog tela, Evropskog saveta, kako bi se obezbedio opšti strateški pravac za EEZ. Blisko je povezan
sa delovanjem Šmita i D’Estena. Kako je obim pitanja koja je pokrivala Zajednica uvećan a
unutrašnji ulozi narasli, nacionalni lideri, mnogo više nego obični vladini ministri, morali su da
psotignu politički dogovor o velikom broju pitanja poput EMU i proširenja. Ako su države članice
nastojale da mnogo bliže koordiniraju svoje spoljne politike, pre svega kroz mehanizam Evropske
političke saradnje, redovni sastanci nacionalnih lidera izgledali su suštinski važni. Prema toga, oni
su u Kopengahenu 1973. odlučili da intenziviraju svoje sastanke.
Francuska, u to vreme predsedavajuća Savetom, organizovala je samit u Parizu 1974. gde su se

nacionalni lideri dogovorili da se sastaju tri puta godišnje, zajedno sa ministrima spoljnih
poslova, u formatu koji je dobio naziv Evropski savet. Nemačka je odmah podržala Evropski savet,
ali su manje zemlje članice strahovale da on predstavlja slabljenje nadnacionalnog elementa EEZ.
One su se smirile tek kada je D’Esten naglasio da Evropski savet neće biti telo za formalno donošenje
odluka i da će poštovati ulogu Komisije.
Odluka da se ustanovi Evropski savet dala je legitimitet Evropskoj političkoj saradnji kao aktivnosti
Zajednice, ojačala je ulogu stalih predtsvanika država članica i dala moć poziciji predsedavajućeg
Savetom ukazujući na snažan zaokret ka međuvladinom pristupu. Iako je Evropski savet od početka
bio međuvladino telo, koje sve do usvajanja Jedinstvenog evropskog akta nije imalo ugovornu
osnovu, on će postati najzačajnije političko telo EU.
27. INSTITUCIONALNO PRILAGOĐAVANJE TOKOM 70-IH GODINA:

NEPOSREDNI IZBORI ZA PARLAMENT
Lideri Zajednice su se u Parizu dogovorili o većem broju potencijalno značajnih proceduralnih i
institucionalnih promena. Glavni među njima je bio dogovor za se direktni izbori za Parlament
održe „što je pre moguće“. Uprkos rezervama Danske i Britanije, dogovoreno je i jačanje uloge
Parlamenta, savanjem određenih ovlašćenja u zakonodavnom postupku Zajednice.
Države članice su se godinama prepirale oko sastava direktno izabranog Parlamenta i datuma
prvih direktnih izbora. Male države članice su bile nesrazmerno predstavljene u postojećem
Parlamentu. Spor oko predstavljanja je počeo na samitu u Luksemburgu 1976. kada su male države
čvrsto držale svoje pozicije, a D’Esten otišao ljut.
Hladnije glave su preovladale na anrednom samitu iste godine, gde je pitanje konačno razrešeno.
Do tada je već bilo kasno da se planiraju izbori u 1978, te su zakazani za jun 1979. godine. Akt o
neposrednom izboru predstavnika u Parlamentu potpisan je 1976, nakon ratifikacije je u zemljama
članicama stupio na snagu 1978. U međuvremenu, ideja jačanja zakonodavnih ovlašćenja
Parlamenta je gurnuta u stranu. Prvi direktni izbori su održani u junu 1979. Nisu izazvali mnogo
interesovanja, nacionalne stranke su kontrolisale izbor kandidata i vodile kampanju, a mnogi
glasači su ih videli kao priliku o izjašnjavanju o radu svoje vlade. Izlaznost je bila niska u odnosu na
izlaznost na nacionalnim izborima.
23
28. INSTITUCIONALNO PRILAGOĐAVANJE TOKOM 70-IH GODINA: ODNOS

MEĐUVLADINOG I NADNACIONALNOG PRISTUPA
Na Samitu u Parizu pokušano je ostvarivanje ravnoteže između nadnacionalnosti i međuvladinog
elementa.
Značajno jačanje Kao protivteža

međuvladinog elementa: zaključeno:
Odluka da se ustanovi Evropski savet dala je legitimitet Evropskoj političkoj saradnji kao aktivnosti
Zajednice, ojačala je ulogu stalih predtsvanika država članica i dala moć poziciji predsedavajućeg
Savetom ukazujući na snažan zaokret ka međuvladinom pristupu.
Po strani ostavljeno je pitanje jačanja zakonodavnih ovlašćenja Parlamenta, kao i pitanje većeg
korišćenja kvalifikovanog većinskog odlučivanja u Savetu, a manje primene Luksemburškog
kompromisa, kako bi se obuzdao nacionalni veto. Kolebljive zbog recesije i povećanja
nezaposlenosti, nacionalne vlade su bile zaštitničke u Savetu.
Stavovi Šmita i D’Estena o Komisiji su takođe potkopavali nadnacionalnost. Komisija je tokom

70ih godina bila zanemarena ne samo zbog slabog vođstva već i zbog uticaja proširenja što je
remetilo mnoge stvari. Dodatak 4 nova člana Komisije su proširili koledž na 13 članova, ne baš
racionalan broj imajući u vidu obim nadležnosti Komsiije. Upliv novih službenika u službe Komisije
je bilo joše teže savladati.
24
29. PITANJE EVROPSKE UNIJE I IZVEŠTAJ TINDEMANS

Na samitu u Parizu 1972. su nacionalni lideri tražili od organa EZ da do 1975. naprave izveštaj o
načinu na koji bi se do kraja decenije oformila Evropska unija. Stvari su počele da se menjaju kada
je 1974. godine Savet dao instrukcije Copreperu da pripremi nacrt izveštaja o EU. Copreper je najpre
sastavio upitnik o tom pitanju, koji je Savet kasnije te godine odobrio i poslao u prestonice država
članica i drugim organima. Došlo se do zaključka da niko zapravo nije znao šta znači Evropska
unija.
Lideri EZ su tada zamolili Lea Tindemansa, belgijskog premijera, da do kraja 1975. podnese
sveobuhvatan izveštaj zasnovan na izveštajima institucija EZ, konsultacijama sa nacionalnim
vladama i doprinosu od „širokog kruga javnog mnjenja u Zajednici“.
I Komisija i Parlament su se u svojim izveštajima pozivali na više nadnacionalnosti, ali su se uzdržali

od promovisanja ambiciozne agende ili raspreda za Evropsku uniju. Sud, visoko nadnacionalno ali
apolitično telo, samo je pozvao na pravosudnu reformu.
Tindemans je predstavio Evropsku uniju kao fazu integracije koja se nalazi između postojeće
Zajednice i otpune federacije. Tražio je od država članica da krenu ka federalnom pravcu, ma kako
sporo, i sadržao je set preporuka za politike i institucije.
TINDEMANSOVE EMU, zajednička spoljna i bezbednosna

PREPORUKE DUBLJA INTEGRACIJA politika, kao i rad na socijalnoj i regionalnoj
politici
Predsednika Komisije da postavlja Evropski

JAČA KOMISIJA savet i odobri Parlament, a on da može sam
da postavi članove Komisije.
Dati Parlamentu podeljeno ovlašćenje za

JAČI PARLAMENT legislativnu inicijativu
Odbacivanje upotrebe jednoglasnosti,

REFORMA SAVETA produžetak predsedavanja na jednu godinu,
koordiniranje rada različitih sektorskih
Saveta
Onim državama članicama koje su više

SARADNJA DRŽAVA okrenute integraciji da bude dopušteno da
bliže sarađuju u brojim oblastima politika
Iako je imao kratak rok upotrebe, Tindemasov izveštaj je predstavljao presedan za dalje faze
evropske integracije. Evropska unija koja je nastala devedesetih godina imala je mnoge elemente
koji su pomenuti u izveštaju: EMU, saradnju u spoljnoj i bezbednosnoj politici, više ovlašćenja za
Parlament itd.
25
30. PROCES EVROPSKE INTEGRACIJE TOKOM 70-IH GODINA: EVROPSKI

MONETARNI SISTEM
EMS je bila druga velika inicijativa u oblasti monetarne poltike koju je preuzela EZ, s tim što je prva
bila napušteni Vernerov plan za ekonomsku i monetarnu uniju EMU. Neprijatna sećanja na neuspeh
da se postigne EMU do 1980. godine nateralo je države članice da ublaže svoju retoriku u odnosu na
EMS. Ne samo što nisu tvrdili da je EMS korak ka EMU, nego su ga posmatrali onakvim kakav jeste:
nastojanje da se umanji fluktuacija konverzije među valutama koje u njoj učestvuju kako bi se
borili protiv inflacije, uvećaju investicije i unaprede ekonomske pokazatelje u čitavoj EZ.
Rođenje EMS se generalno vezuje za Šmita i D’Estena, ali je predsednik Komisije Roj Dženkins
začetnik ideje. Imao je veći broj motiva:
• Davanje nove snage evropskoj integraciji

• Stavljanje sebe i Komisije u centar zbivanja u Zajednici
• Obnavljanje interesa za EMU
• Pomoć da se Zajednica nosi sa nestabilnostima kurseva na međunarodnom nivou
Komsiija je objavila komunikaciju o EMU novembra 1977 godine, ali je Evropski savet obratio malo
pažnje na to na samitu u Briselu narednog meseca. Samo je Belgija podržala predlog. Šmit je
doživeo naglu promenu stava na početki 1978, verovatno zbog još jednog pada vrednosti dolara.
D’Esten su na nemačku inicijativu puni entuzijazma prihvatili predlog. Prednost Francuske u
povezivanju slabog franka sa jakom markom bila je očigledna, posebno ako će Nemačka snositi
troškove održavanja pariteta među njima. Od tog vremena pa nadalje, EMS je postala francusko-
nemačka inicijativa.
Francusko-nemački predlog je nudio mehanizam konverzije valuta koji bi koristio mrežu pariteta
i indikator divergencije koji se zasnivao na evropskoj obračunskoj jedinici – ECU, koju je činila
korpa valuta koje su u njoj učestvovale, merene prema svojim vrednostima. Valute su mogle
fluktuirati jedna u odnosu na drugu u meri +-2.5% od svoje vrednosti. Nemačka je insistirala da
države sa slabim valutama (Francuska i Italija) preduzimaju mere fiskalne i monetarne politike kako
bi ostale u dogovorenom opsegu.
Zvaničnici su tokom 1978. godine radili u brojnim specijalizovanim komitetima kako bi završili
detalje sheme. I Italija i Irska su zahtevale finansijsku pomoć u formi veće alokacije resursa iz fonda
za regionalni razvoj, kako bi ublažile uticaj učešća u EMS, dok su Britanija i Francuska odbijale da se
odreknu dela udela u fondu.
Finalni dogovor pretio da propadne na Samitu u Briselu u decembru 1979., sve dok Šmit nije
ponudio dodatnu finansijsku pomoć. EMS je specifičan iz par razloga:
• Nije bio predviđen u Rimskom ugovoru

• Otvoren samo za zemlje članice (ali nisu sve obavezne da učestvuju –primer VB)
• Nije nastao na predlog Komisije, ali su ga vodila dva tela EEZ –Savet ministara ekonomije i
finansija i Komitet guvernera centralnih banaka
26
31. BRITANSKO BUDŽETSKO PITANJE

Dok su se institucionalni problemi filtrirali ispod površine, iscrpljujuće britansko budžetsko
pitanje (BBQ) dominiralo je sastancima Evropskog saveta između 1979. i 1984. godine. Pod znakom
pitanja nije bila samo veličina britanskog doprinosa, već i sastav samog budžeta. EZ je potrošila
većinu svog novca na ZPP – oko 70% budžeta u 1980. godini, i uzimajući u obzir rastuće troškove,
gotovo sigurno bi dostigla limit „sopstvenih sredstava“ sredinom 80ih. Države članice bi tada
morale da se dogovore da ili da uvećaju visinu svojih doprinosa iz poreza na dodatu vrednost ili da
smanje troškove za poljoprivredu – obe nepopularne opcije.
Britanija je nesrazmerno mnogo plaćala u budžet EZ i nesrazmerno malo iz njega dobijala.

Laburistička vlada je želela bolji budžetski dogovor za Britaniju kao deo ponovnih pregovora, ali je
pristala na relativno mali iznos. Tek kada je Tačerova došla na vlast 1979. godine se Britanija
ozbiljno pozabavila budžetskim nesrazmerama u EZ.
Pristup koji je Tačerova imala u odnosu na ZPP bio je u skladu sa njenim unutrašnjim prioritetima –
kako je kod kuće bila obuzeta smanjenjem javnih troškova kako bi izlečila britanske hronične
fiskalne probleme, bilo bi suprotno njenoj politici da dopusti da EZ bezočno troši javna sredstva.
Samit u Dablinu 1979. se završio sa gorčinom kada je Tačerova odbila analizu Komisije o
budžetskim problemima. Impllicitno je pretila da će zaustaviti britansku budžetsku kontribuciju, a
Šmit i D’Esten su razmišljali o progonstvu Britanije u članicu EZ drugog reda. Situacija se smiruje na
sastanku Saveta opštih poslova, 1980. godine, kada je Britaniji ponuđen dvotrećinski povraćaj koji
bi pokrio trogodišnji period. Evropski savet je prihvatio dogovor na samitu u Veneciji juna 1980.
godine.
Ma kako nesalomivo tvrda bila, drugi lideri EZ su više voleli da imaju posla sa Tačerovom nego sa
njenim protivnicima, laburistima. U to vreme laburisti su zvanično bili posvećeni tome da izvuku
Britaniju iz EZ. Tačerova ponovo pobeđuje na sledećim izborima, i nastavila je da insistira na
trajnom povraćaju novca za Britaniju, kao deo dugoročne reforme finansija EZ. Do kraja 1983, EZ se
približavala bankrotu.
BBQ pitanje je konačno razrešeno na samitu u Fontenblou, 1984. godine. Spremni za dogovor,
Miteran i Kol su uskladili svoje pozicije pre nego što je samit počeo. Sv isu se saglasili o trajnom
rabatu u obliku utvrđenog godišnjeg procenta razlike između doprinosa koje Britanija daje
Zajednici iz PDV-a i onoga što Britanija od nje dobija. Ovo rešenje je konačno uklonilo upornu
iritaciju u odnosima između Britanije i drugih država članica.
27
32. PROŠIRENJE EVROPSKIH ZAJEDNICA: GRČKA, ŠPANIJA, PORTUGAL

Grčka se vratila demokratiji 1974. godine nakon sloma diktatorskog režima pukovnika i
uspostavljanja vlade Konstantina Karamanlisa. On je isključio Grčku iz vojne komande NATO, ali
je gurao za brzo pristupanje u EZ, videći je kao ključni momenat za međunarodni oporavak svoje
zemlje, političku stabilizaciju i ekonomsku modernizaciju. Nadao se da će tako osigurati bezbednost
Grske u odnosu na Tursku.
Sporazum o pridruživanju iz 1961. doneo je malo praktičnih koristi za Grčku pre nego što ga je EZ
„zamrzla“ 1967. kao odgovor na vojni udar. Grčka podnosi molbu za članstvo juna 1975. godine,
kada su države članice odgovorile pozitivno, ali je Komisija ukazala na probleme sa postojećim
sporazumom o pridruživanju, posebno u oblasti poljoprivrede, političke konkurencije i državne
pomoći, te je tražila duđi „pretpristupni period“. Ipak, Savet je odobrio aplikaciju Grčke februara
1976. godine. Uprkos sporom tempu započetih pregovora, Karamanlis je dobio snažnu podršku da
nastavi dalje kada je pobedio na izborima sledeće godine.
Nesmunjivo, stavovi u Savetu su se promenili tokom pregovora, posebno nakon što su Portugal i
Španija aplicirali za članstvo u EZ. Pošto nisu obratili dovoljno pažnje na ekonomske implikacije
grčkog pristupanja, Savet je shvatio potencijalno negativni uticaj od mediteranskog proširenja
velikog obima. Države članice su se plašile da bi davanjem povoljnih uslova stupanja u članstvo
Grčkoj postavile loš presedan za pregovore sa ostala dva kandidata.
Iako je teško pregovaranje tek bilo pred njima, druga faza pregovora 1978. godine se brzo odvijala.
Grčka je januara 1981. pristupila EZ. Angažovanje EZ sa Grčkom, Portugalom i Španijom na
početku 80ih bilo je izvor velikih sukoba i međusobne frustracije. Samo što je Grčka postala članica
EZ, socijalisti su pobedili na sledećim izborima i Papandreu je postao premijer. Težio je da postigne
bolji dogovor za svoju državu – grčka vlada 1981. dostavlja memornadum o ekonomskom uticaju
članstva, o kom su se progovori vodili sledeće skoro 4 godine.
Stanje sa pregovorima o grčkom memorandumu se odrazilo i na pregovore o pristupanju Portugala

i Španije – paralelni pregovori su započeti 1978. sa Portugalom, a 1979. sa Španijom. U svom
mišljenju iz 1978. godine Komisija je identifikovala brojne probleme u vezi sa brzim pristupanjem
Portugala, ali i Španije, vezane prvenstveno za ribarstvo i tekstil, ali i uopšteno oblasti poljoprivrede
i slobodnog kretanja ljudi.
Pregovori o pristupanju su dobro tekli, iako su gotenavedene teme postale predmet veoma
dugotrajnih razgovora. Neformalni samit premijera socijalista – Italija, Grčka, Francuska, Portugal,
Španija, 1983. godine popločao je put za dogovor. Ribarstvo je ostalo poslednje pitanje na agendi
pristupnih pregovora, pošto Zajednica nije htela da da neograničen pristup vodi ogromnoj Španskoj
ribarskoj floti. Dve strane su konačno zaključile dogovor o ribarstvu početkom 1985. godine.
Nakon rešenja BBQ, Evropski savet je u Fontenblou utvrdio januar 1986. kao datum kada bi Portugal
i Španija trebalo da pritupe Zajednici. Ove dve zemlje, iako siromašnije od svih ostalih članica izuzev
Irske i Grčke, unele su u EZ novu mediteransku dimenziju, koja je jačala ekonomske i političke
odnose sa Latinskom Amerikom.
28
33. INICIJATIVE KOMISIJE I PARLAMENTA I STAVOVI ZEMALJA ČLANICA O

PRODUBLJIVANJU INTEGRACIJE POČETKOM 80-IH GODINA
Stanje u Komsiji na početku 80ih godina je oslikavalo stanje u samoj Zajednici. Kao Dženkinsovog
naslednika, Evropski savet je izabrao Gastona Torna, koji nije imao sreću da predsedava Komisiju
u lagodno vreme. Predsednik Komsiije može biti samo onoliko efikasan koliko najuticajniji
nacionalni lideri to žele. Ni Francuska, ni Nemačka, ni Britanija nisu blagonaklono ogledale na
Komisiju.
Uprkos široko rasprostranjenom skepticizmu javnosti i političara, Komisija je istrajavala u

zagovaranju dublje integracije. Njen potpredsednik, Davinjon, želeo je da restrukturira stare
industrije, ohrabri neke nove, te kompletira unutrašnje tržište:
VISOKA UNUTRAŠNJE
ČELIK
TEHNOLOGIJA EZ u ovoj grani zaostaje TRŽIŠTE Na presudi Cassis de
Komisija uvela posle za SAD i Azijom, Dijon slučaja Komisija
krize u ovoj industriji Komisija šalje Savetu razvija princip
kvote za proizvodnju i komunikaciju o međusobnog
druge oštre mere strategiji istraživanja i priznavanja nacionalnih
razvoja 1980. pravila i standarda
Strartuje ESPRIT - Komisija predložila

Iako je industrija Evropski strateški umesto komplikovanje
spašena, restruktuiranje program za harmonizacije priznanje
je zahtevalo otkaze i istraživanje i razvoj: i prihvatanje svih
zatvaranja mali naučni značaj, ali standarda drugih
velika popularnost članica
Veliki industrijalci postali su saveznici Komisije – na inicijativu direktora Volvoa osnovan je Evropski
okrugli sto, prva lista članova 1982. godine. Direktor Filipsa 1984. objavio je dokument kojim poziva
na dovršavanje unutrašnjeg tržišta do 1990. godine.
Direktno izabrani Parlament je takođe zagovarao zaokruživanje unutrašnjeg tržišta, a jedan broj
članova je formirao i interpartijsku „Grupu kengur“, kako bi lobirali za uklanjanje unutrašnjih granica
u EZ.
Parlament je agresivno vršio kontrolu Komisije i Saveta kad god je to bilo moguće. Parlamentarni
odbori su održali više saslušanja, a članovi postavili više pitanja u brojnim oblastima politika. Sa
svoje strane, Komisija je uvela nove procedure koje je koristila za postupanje po zahtevima
parlamentarnih plenarnih zasedanja i za sastanke odbora.
Parlament je nastojao pre svega da proširi svoju ograničenu zakonodavnu ulogu. U to vreme
ugovori su davali mogućnost za uključivanje parlamenata u zakonodavno odlučivanje samo kroz
proceduru konsultovanja. U svojoj presudi u slučaju ISOGLUKOZA iz 1980. Sud je podržao Parlament
kada je Savet delovao pre nego što je primio njegovo mišljenje, gde Sud 1980. zaključio da Savet,
pre nego što donese odluku mora da dobije mišljenje Parlamenta, a ne samo da ga zatraži, kao
i da je usvajanje odluke pre prijema mišljenja Parlamenta dovoljan osnov za poništenje akta zbog
bitne povrede pravila postupka.
Parlament je bio posebno aktivan u promociji Evropske unije. Neki od članova su videli sebe kao
prethodnicu pokreta za preusmerenje EZ u federalnom pravcu i ostvarenje Evropske unije. Jedna
grupa na čelu sa Spinelijem odlučila je da koristi Parlament kao ustavotvornu skupštinu i napravi
nacrt ugovora o EU.
29
Spineli je sazvao tkzv. klub Krokodil, kasnije Odbor za institucionalne poslove Parlamenta,
zahvaljujući čijem radu je Parlament u periodu 1980 – 1982. usvojio čak osam rezolucija kojima je
zagovarao institucionalne reforme i dublju političku i ekonomsku integraciju.
Nacrt ugovora o osnivanju EU je, u jednom od najčuvenijih glasanja u Parlamentu ikada, usvojen u
februaru 1984. godine. U njegovoj preambuli naglašeno je da će EU biti odgovorna samo za pitanja
koja mogu biti bolje rešena zajednički, nego od strane država članica na nacionalnom nivou.
Iako je nacrt ugovora dobio malo medijske pažnje, a nije ni pomogao popularizaciji nadolazećih
izbora, njegovi delovi su svakako nalazili svoje mesto u reformama sporazuma koje su sledile.
34. EVROPSKA POLITIČKA SARADNJA I JAZ IZMEĐU EKONOMSKE I

POLITIČKE ULOGE EEZ
Stvoren jedinstven sistem uzajamnog Bez pravnog osnova, nezavisno od

informisanja, konsultovanja, struktura i mehanizama Evropskih
koordinacije i usaglašene diplomatije zajednica
između suverenih zemalja Pojedinačne odluke, bez srednjoročne i
dugoročne strategije
Sporo delovanje (kada su Sovjeti ušli u
Avganistan krajem decembra
1979.članicama EEZ je trebalo 3 nedelje
da se okupe da razmatraju ovu
intervenciju u EPS, zemlje već bile
istupile sa pojedinačnim pozicijama)
EPS nije obuhvatala pitanje odbrane
1 PREDNOSTI I MANE EPS
Razlika izmedju delovanja u okviru EPS i EZ u početku je striktno isticana, na insistiranje

Francuske(Holandija i Belgija, napr., želele jači uticaj Komisije i Parlamenta). Na primer, u novembru
1973. ministri inostranih poslova tadašnje devetorice su se okupili u Kopenhagenu u okviru EPS, da
bi potom odleteli u Brisel gde su istog popodneva imali sednicu Saveta ministara EZ. Striktno
odvajanje ublaženo je sa dolaskom na vlast Žiskar D’Estena 1974. i sa „Evro-arapskim dijalogom“
iste godine. Sve se više shvata potreba kombinovanja ekonomskih i političkih instrumenata, i sve je
veća potreba za učešćem Komisije.
*** ovde sigurno treba nešto da se dopuni ali nisam našla šta
30
35. PRODUBLJIVANJE INTEGRACIJE: SAMITI U FONTENBLOU I MILANU,

MEĐUVLADINA KONFERENCIJA IZ 1985. GODINE
Kombinacija agitovanja Komisije, parlamentaraca i država članica u korist dublje integracije je
kulminirala u odluci na samitu u Fontenblou juna 1984. da se organizuje komitet ličnih
predstavnika nacionalnih lidera i predsednika Komisije, da bi ocenili budućnost EZ. Ad hoc komitet
za institucionalna pitanja započeo je s radom u jesen 1984. na čelu sa Dodžom. Pored njega,
formiran je i Komitet za Evropu građana (Adonino komitet ), sa ciljem da se umanji distanca između
EEZ i građana i razvije evropski identitet (predložio: zastavu, himnu, razmene studenata, više
koprodukcija između državnih tv, itd.).
Mišljenja unutar Dodžovog komiteta predstavljala su spektar želja država članica. Na jednoj strani,
italijanski predstavnici zagovarali su radikalnu reformu ugovora u skladu sa Nacrtom ugovora o
osnovanju EU koji je napravio Parlament; sa druge strane su britanski predstavnici želeli neformalni
sporazum sa državama članicama kako bi zaokružili unutrašnje tržište i mnogo više koordinirali
svoje spoljne politike.
šira
ovlašćenja
za Komisiju
i Parlament
glasanje u
Savetu
PRIORITETI IZ DODŽOVOG
IZVEŠTAJA
nove
inicijative u
odabranim
oblastima
Ključni stav Dodžovog izveštaja bio je da Evropski savet treba da sazove međuvladinu konferenciju
kako bi se razgovaralo o reformi ugovora. Uzdržane su ostale Britanija, Danska i Grčka. Evropski
savet je odlučio da raspravlja o ovom izveštaju na svom narednom sastanku u Milanu 1985. godine.
Tamo su Miteran i Kol snažno zagovarali odluku da se organizuje međuvladina konferencija, dok je
Tačerova bila glavna ličnost protiv. Predsedavajući, Kraksi, izneo je predlog na glasanje: protiv su
opet bile Danska, Britanija i Grčka.
Konferencija je započela septembra 1985. sa Portugalom, Španijom kao posmatračima. Ni

Parlament ni Komsija nisu bili formalno deo pregovora, iako je Delor aktivno davao svoj doprinos.
Njegova strategija na konferenciji je bila da poveže cilj unutrašnjeg tržišta sa napretkom u
institucionalnoj reformi i odabranim oblastima politika poput kohezije ili socijalnih pitanja.
Komisija je izgubila osnovu na konferenciji kako su pregovori dobijali momentum krajem godine.
Očekujući postizanje dogovora na samitu u decembru, države članice su počele da štite svoj
epozicije. Bilo je manje problema u definisanju unutrašnjeg tržišta, ili odobravanju ciljne godine -
1992, ali se države članice nisu slagala oko institucionalnih koraka kojim je to trebalo da bude
postignuto. Nakon intenzivnih pregovora, države su se saglasile da odobre glasanje o harmonizaciji,
ali za ograničen broj mera. Od ostalih pitanja se kao najsloženija izdvajaju proširivanje
demokratskih ovlašćenja EZ, proširivanjem ovlašćenja Parlamenta, kao i pitanje socijalne politike.
31
POSTIGNUTO JE:
• Uvećanje autoriteta Parlamenta kroz proceduru saradnje za određene mere jedinstvenog

tržišta i kroz novo ovlašćenje pitanja sporazuma o pridruživanju i pristpupanju;
• Zaokruživanje jedinstvenog tržišta sa većom ekonomskom kohezijom sa jedne, i snažnijom
socijalnom politikom sa druge strane;
• Unose se u ugovor i politika životne sredine i saradnje u oblasti spoljne politike, i dalje na
strogo međuvladinim osnovama;
• Različite deklaracije koje se bave posebnim pitanjima.
Evropski savet je na istom samitu odobrio predlog Komisije sa zaključi jedan sporazum koji bi
obuhvatio izmene svih ugovora, a ne pojedinačne ugovore o EZ i reformi saradnje u spoljnoj politici,
te dokument dobija naziv Jedinstveni evropski akt. Ratifikovan je u svim državama, s tim što je u
Danskoj i Irskoj stavljen na referendum.
Usvajanjem JEA evropska politička saradnja postala je ugovorom regulisani oblik evropske
integracije. Uspostavlja 2 pravna režima: komunitarni –Evropske zajednice, kao i međuvladin –
evropska saradnja u oblasti spoljne politike.
36. PROGRAM JEDINSTVENOG TRŽIŠTA I NJEGOV MEĐUNARODNI UTICAJ

Na Delorovo insistiranje Evropski savet je marta 1985. ovlastio Komisiju da napravi nacrt programa
za zaokruživanje tržišta. Delor je poverio zadatak pravljenja nacrta Bele knjige lordu Kokfildu, članu
Komisije zaduženom za unutrašnje tržište. Obojica su se usmerili na pravljenje nacrta i sprovođenje
programa liberalizovanja evropskog tržišta.
Možda najpoznatiji plan ikada predstavljen u istoriji EU, Bela knjiga, sadržala je obavezujuće
objašnjenje za daljnju ekonomsku integraciju. Nabrojala negde oko 300 mera neophodnih da se
zaokruži unutrašnje tržište do kraja 1992. godine. Kokfild je organizovao mere u 3 kategorije
barijera za integraciju: fizičke, tehničke, fiskalne. Bela knjiga predstavljala je detaljan akcioni plan
prema kome zvaničnici Komisije, političari i poslovni ljudi mogu meriti napredak prema
jedinstvenom tržištu. Evropski savet ju je prihvatio bez rasprave na samitu u Milanu.
Jedinstveni evropski akt dao je zeleno svetlo i obezbedio institucionalnu mašineriju neophodnu da
se sprovede program jedinstvenog tržišta. Savet je odlučio da i pre stupanja JEA stavi u pogon
jedinstveno tržište što je efikasnije moguće.
Čak i pre nego što je JEA stupio na snagu, poslovni ljudi U Evropi su uplovili u program jedinstvenog
tržišta, dok su Komisija, vlade članica i privatni sektor organizovali konferencije i objavljivali
informacije o tome kako iskoristiti Evropu bez granica. Čečinijev izveštaj o koristima jedinstvenog
tržišta, pod nazivom Troškovi ne-Evrope, zainteresovao je javnost za ono što če posle biti poznato
kao „program 1992“.
Program je došao na svoje 1988. godine, kada je Komisija bila u poslu podnošenja većine predloga
iz Bele knjige, a Savet se složio za više od stotinu njih. Neminovno, pitanja koja su bila mnogo
složenija, kao što su harmonizovanje poreza, veterina i zdravlje bilja, kao i sloboda kretanja ljudi,
ostala su nedefinisana. U potezu koji je imao odlučujuću posledicu za EMU, Evropski savet se složio
u Hanoveru juna 1988. da liberalizuje sve trokove kapitala do jula 1990 (za Grčku, Irsku, Portugal i
Španiju do 1992.)
32
Najveću dopadljivost programa za mnoge obične Evropljane imalo je obećano ukidanje graničnih
prelaza. Bela knjiga je uključila brojne predloge za ukidanje carinskih formalnosti, procedura i
inspekcija. Savet je usvojio gotovo sve neophodne mere do kraja 1990. godine.
Manje je uspeha bilo u liberalizaciji kretanja ljudi. Kako bi pojačala pritisak na druge članice da
otvore unutrašnje granice Zajednice, Francuska, Nemačka i države Beneluksa potpisale su
sporazum u Šengenu 1985. godine. Vremenom su pristupile sve članice osim Britanije, Danske i
Irske.
Uklanjanje fiskalnih barijera je trebalo takođe da ima neposredan i očigledan uticaj na mnoge
obične Evropljane, Bela knjiga je sadržala ambiciozan skup incijativa za harmonizovanje
oporezivanja, kao preduslov za uklanjanje granica i smanjenje nepravilnosti i segmentiranje tržišta
kroz različite prakse oporezivanja. Savet je konačno 1992. usvojio opšti okvir za oporezivanje, koji
je ustanovio standardnu stopu od 15% ili više u svakoj od članica koji bi bili primenjivani od januara
1993. godine. U prethodnoj godini je donešena odluka da se ukinu ograničenja na prekograničnu
kupovinu proizvoda koji su bili podložni akcizama – gorivo, piće, cigarete, za ličnu upotrebu.
Veći deo programa jedinstvenog tržišta činile su krovne mere za ukidanje tehničkih barijera
trgovini, koje su se odnosile na standarde proizvoda, testiranje i sertifikaciju; kretanje kapitala;
javne nabavke; slobodno kretanje radne snage i profesija; slobodno kretanje usluga; transport;
nove tehnologije; kompanijsko pravo; intelektualna svojina i oporezivanje kompanija.
• Od 1985. Novi pristup – direktive EEZ vrše harmonizaciju osnovnih zdravstvenih i bezbednosnih
standarda, evropska tela za standardizaciju (CEN, CENELEC,ETSI) vrše detaljne tehničke
specifikacije, nacionalni organi nadziru tržište
• Stari pristup –razvoj jedinstvenog EEZ seta tehničkih specifikacija za dati proizvod
Novi pristup je zahtevao od Komisije da napravi ugovor sa relevantnim evropskim organizacijama

da razvija dobrovoljne evropske standarde. Proizvođači koji su prihvatali standarde trebalo je da
se pridržavaju osnovnih zahteva utvrđenih u odgovarajućoj direktivi, a njihovim proizvodima bi
tada bio obezbeđen slobodan promet u čitavoj EZ. Međutim, tela koja je trebalo da ustanove
evropske standarde nisu bila u stanju da prate brojne direktive novog pristupa. Zbog velikog
zaostatka u razvoju standarda, do kraja 1992. godine proizvođači one robe koja je bila pokrivena
direktivama novog pristupa suočili su se sa nesigurnošću i poremećajima u odnosu na tempo kojim
bi evropski standardi mogli biti razvijeni i uvedeni.
Uprkos ovim i drugim nepreciznostima, program jedinstvenog tržišta bio je uspešan poduhvat.
Implementacijom programa stvorena je klima u kojoj su pojedinci kao i firme mogli početi da se
identifikuju sa tim da su Evropljani, koji traže mogućnosti van svojih sopstvenih granica.
Baš kao što je privukla pažnju poslovnih ljudi i običnih građana, „program 1992“ je privukao pažnju
i van granica Zajednice. Strane vlade i poslovni krugovi su pokazali veliko interesovanje za razvoj i
implementaciju programa. Na iznenađenje Komisije, spoljna reakcija i nije bila sasvim pozitivna –
nastaje naziv „tvrđava Evropa“ u SAD, kako bi se pokazala zabrinutost zbog posledica programa
jedinstvenog tržišta za nečlanice.
33
Glavni trgovinski partneri Zajednice ostali su neubeđeni da će Evropsko tržište posle 1992. biti
pristupačno kao što je Evropski savet obećao. Izvoznici tekstila, banana i automobila u EZ. Su imali
legitimne zamerke. Velike kompanije iz SAD koje su imale svoja predstavništva u Evropi shvatale su
prednosti integrisanog evropskog tržišta. Druge su odlučile da tamo lociraju svoje aktivnosti kako
bi bile sigurne da neće biti isključene. Kako je program jedinstvenog tržišta napredovao, SAD i drugi
koji su željno čekali 1992, izgubili su svoj početni skepticizam u odnosu na program jedinstvenog
tržišta.
Zabrinutost zbog efekata isključenosti iz Jedinstvenog tržišta u zemljama EFTA:
• Neutralna Austrija podnela aplikaciju u julu 1989. uprkos neslaganju SSSR-a

• Neutralna Švedska nije podnela kandidaturu, iako su velike kompanije vršile pritisak da to
učini
• EEZ nevoljna da primi nove članice dok ne sprovede program i ne apsorbuje Portugal i Španiju
Delor predložio novu formu pridruživanja – između EEZ i EFTA: Evropska ekonomska oblast
(European Economic Area –EEA). EEZ je pristala da konsultuje EFTA zemlje u usvajanju novog
zakonodavstva. Sporazum o EEA stupio je na snagu u januaru 1994.
37. ‘PAKET DELOR’ I ‘SOCIJALNI PROSTOR’, PREDLOZI ZA EMU I

POLITIČKU UNIJU 1987-1990.
Jedinstveni evropski akt je podrazumevao potrebu postizanja implicitne nagodbe kako bi bilo
podeljeno bogatstvo programa jedinstvenog tržišta između bogatih i siromašnih članica i između
svih klasa u društvu. Delor je bio duboko opredeljen za ideju solidarnosti u EZ. Vršio je snažan
pritisak da se predvidi deo o koheziji i odredaba o jačoj socijalnoj politici u JEA. Naredni korak je bio
da ih brzo uspostavi reorganizovanjem i alociranjem sredstava za strukturne fondove – sredstvo
kojim je kohezija trebalo da bude sprovedena – i razvojem programa socijalne politike.
Bitka za koheziju započeta je 1987. godine kada je Delor prateći slovo još neratifikovanog JEA
predstavio paket budžetskih predloga, koji je podrazumevao i znatno uvećanje sredstava za
razvoj, istraživanje i transport, politiku životne sredine i posebno, koheziju. Na primer, Delor je
predložio dupliranje sredstava za strukturne fondove, sa posebnim fokusom na regione koji su
imali prihod manji od 75% proseka u Zajednici, po glavi stanovnika – Grčka, Irska, Portugal, Španija.
Kako bi pokrio troškove, predložio je novi izvor budžeta zasnovan na BNP država članica, ali i
obuzdavanje troškovva za ZPP i uvođenje bolje budžetske discipline.
Nemačka, kao najveći davalac sredstava Zajednice, trebala je da odredi sudbinu političke kohezije.
To se i desilo u toku nemačkog predsedavanja na početku 1988. godine, kada je Kol stavljen pred
dilemu: kao kancelar želeo je da zaštiti nemačke poljoprivrednike od smanjenja subvencija a
nemačke obveznike od uvećanja doprinosa budžetu, a kao predsedavajući Savetom želeo je da reši
težak spor koji je kočio program jedinstvenog tržišta.
Na posebnom samitu u Briselu 1988. je Kol predložio kompromis u odnosu na povećanje budžeta
a Tačerova olakšala svoje zahteve vezane za ZPP. Države kohezije dobile su dupliranje strukturnih
fondova do 1992., a nemačko predsedavanje pohvale zbog razrešenja spora.
Nakon sporazuma o Delorovom paketu, Savet je u junu i decembru 1988. godine usvojio rezolucije
kojima se reformišu strukturni fondovi EZ, što je podrazumevalo i koncentrisanje strukturnih
fondova prema 5 osnovnih ciljeva, među kojima su i finansiranje zaostalih regiona, i princip
partnerstva, koji u formulisanje strukturne politike uključuje i regione.
34
Delorove očigledne simpatije prema sindikatima i snažan interes za socijalnu političku su još
jednom pokrenuli sumnju velikih kompanija u Komisiju. Velike kompanije su pažljivo posmatrale
kako Generalni direktorat Evropske komisije za socijalna pitanja postaje sve uticajniji. JEA je uveo
kvalifikovano većinsko odlučivanje za „zdravlje i sigurnost radnika“. Kao što su se udruženja
poslodavaca plašila, ove odredbe su proizvele najveći i najznačajniji skup zakonodavstva u
oblasti socijalne politike krajem 80ih, vrhunac socijalne politike u istoriji EU.
Komisija je razvila socijalnu dimenziju programa jedinstvenog tržišta u dokumentu predloženom

septembra 1988. koji je skicirao intelektualnu ekonomsku logiku snažne socijalne politike. Ne
otkrivajaući da ima francusku podršku, Delor je napravio nacrt Povelje Zajednice o osnovnim
socijalnim pravima radnika, sa prilogom u vidu „akcionog programa“ koji se sastojao od blizu 50
mera, od kojih je polovina tražila usvajanje zakonodavstva na evropskom nivou. Zahvaljujući
Miteranovoj podršci za ovaj dokument, 11 od 12 nacionalnih lidera usvojili su socijalnu povelju na
samitu u Strazburu 1989, svi izuzev Tačerove.
Nastavljanje puta zacrtanog Socijalnom poveljom je kasnije postalo deo Socijalnog protokola kao
sastavnog dela Ugovora iz Mastrihta, čime je bilo predviđeno da će Komisija, kada socijalni partneri
ispregovaraju sporazum o bilo kom pitanju u oblasti socijalne politike automatski izneti takav
predlog pred Savet.
38. UGOVOR IZ MASTRIHTA: EMU I PRVI STUB

Decembra 1990. godine države članice su pokrenule međuvladine konferencije o EMU i političkoj
uniji. Konferencije su bile zaključene godinu dana kasnije na samitu u Mastrihtu, uz dogovor ne
samo da se izmene postojeći, već i da se sačini novi ugovor u Evropskoj uniji. Na otvaranju
konferencija postojao je konsenzus o značenju EMU, ali nije postojao o tome kako je organizovati ili
kako je postići. Bilo je malo sumnje u to da će konferencije transformisati Zajednice u EU, ali su oblik
i suština unije tek trebalo da budu uobličeni.
Ugovor iz Mastrihta – Ugovor o Evropskoj uniji potpisan je u februaru 1992., stupio na snagu u
novembru 1993. Proceduralno, konferencije 1990/91. su se razlikovale od ranijih u jednoj važnoj
tački – nijedan pripremni komitet nije pripremao osnove za političku uniju.
EMU
Osetljivi na pritisak Centralne banke Nemačke, nemački pregovarači su insistirali da odgovornost
za monetarnu politiku na evropskom nivou bude u jednoj, nezavisnoj instituciji koja bi imala jasan,
statutarni mandat za održavanje stabilnosti cena. Takođe, upozoravala je protiv osnivanja ECB na
početku Druge faze, pre uvođenja jedinstvene valute. Na kraju, nemački pregovarači su insistirali
na značaju ekonomske konvergencije između potencijalnih učesnika u EMU, ćak i ako bi to značilo
da neće svaka država članica biti u stanju da učestvuje u Trećoj fazi od njenog pokretanja.
Kako nisu imali tradiciju nezavisnosti centralne banke, Francuzi su želeli da postave ECB pod neku
vrstu političke kontrole, ali su shvatali nemogućnost toga pre nego što je konferencija započela.
Francuska je snažno zagovarala osnivanje ECB na početku relativno kratke Druge faze, pre nego na
početku Treće faze, kao što je zagovarala Nemačka.
35
Luksemburg koji je predsedavao Savetom bio je i predsedavajući konferencije, predstavio je tekst

nacrtnog ugovora o EMU maja 1991. godine. ECB bi bila formirana u predvečere Treće faze, ali je
Evropski monetarni institut, prethodnica ECB, trebalo da bude osnovan početkom Druge faze.
Luksemburški nacrt se takođe bavio i složenim pitanjem kriterijuma konvergencije, mogućnostima
sistema dvostrukog koloseka unutar EU za učesnike i neučesnike u EMU, i da li članice mogu optirati
da ne prihvate jedinstvenu valutu.
SISTEM
FORMIRANJE KRITERIJUMI OPT-OUT LUKSEMBURŠKI
DVOSTRUKOG
ECB KONVERGENCIJE
KOLOSEKA
OPCIJA NACRT
Ostvarenje EMU u tri faze:
• Prva: do kraja 1993. – liberalizacija kretanja kapitala

• Druga: dalje usklađivanje ekonomskih politika, smanjenje inflacije i kamatnih stopa i
ograničavanje budžetskog deficita, što bi trebalo da omogući najvećem broju zemalja članica
da ispune kriterijume za uvodjenje jedinstvene valute
• Treća: nezavisna Evropska centralna banka i stvaranje jedinstvene monete najkasnije do
početka 1999. (prve 3 godine korišćen u elektonskim transakcijama, od 2002. novčanice)
Ukoliko bi Treća faza započela nezavisno od toga da li su je sve države dostigle, neizrečena je
pretpostavka da će Španija, Grčka i Portugal biti u drugom nivou, a možda i Italija. Ove države su
strahovale od političkog uticaja neučestvovanja u Trećoj fazi od njenog početka, preovladao je strah
od marginalizacije. Ministri finansija koji su raspravljali o Luksemburškom nacrtu su se složili da je
sistem u dva nivoa neizbežan. Svaka država koja je u stanju da postigne kriterijume
konvergencije, ali koja ne želi da učestvuje u Trećoj fazi, imaće pravo da to i izabere, ali ni
druge države neće moći da utiču na njen (ne)ulazak u Treću fazu.
Formula koja se pojavila na konferenciji je bila da će Treća faza započeti najranije januara 1997.
godine, ukoliko većina država članca postignu kriterijume konvergencije, ili u suprotnom 1999.
godine sa onolikim brojem članica koliko ih bude uspešno u ostvarivanju kriterijuma konvergencije.
Osnovni kriterijumi za mogućnost da neka država bude uključena u treću fazu - “Mastriht
kriterijumi”:
Nizak nivo
Stanje
Stabilnost kamata na
javnih Godišnji budžetski Valutni kurs Poštovanje okvira
cena Nizak nivo inflacije: dugoročne deficit od najviše 3% od
Ne više od 2% od finansija fluktuacije unutar
ne više od 1,5% od kredite BDP i ukupan javni dug
proseka tri EMS i izostanak
proseka tri od najviše 60% od BDP
najuspešnije države –ili ako se brzo devalvacije monete
najuspešnije zemlje
članice približava ovim u poslednje dve
članice
kriterijumima godine
36
POLITIČKA UNIJA
Za razliku od EMU, politička unija je pokrivala veliki broj različitih institucionalnih pitanja i raznih
politika. Ona su se kretala od širenja kvalifikovanog većinskog odlučivanja u Savetu, uloge
Parlamenta, socijalne politike, do transformacije Evropske političke saradnje u spoljnu i
bezbednosnu politiku.
Jedno od najsloženijih pitanja je bilo da li da se EU opiše kao federalna zajednica. Neposredno pre
samita u Mastrihtu je došlo do dogovora da se „federalno“ izbaci iz ugovora u zamenu za neke
britanske koncesije u ključnim oblastima politika.
Predsedavajući Luksemburg je predložio da se EU sastoji iz 3 stuba: Rimskih sporazuma,

zajedničke spoljne i bezbednosne politike i pravosuđa i unutrašnjih poslova.
Što se Prvog stuba tiče, Ugovor iz Mastrihta je uključio i veliki broj značajnih izmena Rimskog
sporazuma. Nakon dugih pregovora, države članice su se dogovorile da znatno prošire ovlašćenja
Parlamenta, ali ne onoliko koliko je sam Parlament želeo. Tako je Ugovor iz Mastrihta promenio
osnovu za odlučivanje u brojnim oblastima politika, od originalne procedure konsultovanja ka
saradnji i promenio i neke druge, pre svega one koje su se odnosile na unutrašnje tržište, od
saradnje ka novoj proceduri saodlučivanja. Kao rezultat, saradnja je postala najznačajnija
procedura koja se koristila u zakonodavnom odlučivanju u EU, iako je procedura saodlučivanja bila
najdalekosežnija u smislu moći Parlamenta.
Procedura saodlučivanja je uzdigla Parlament u zakonodavnoj oblasti gotovo do istog nivoa sa

Savetom. Kroz ekstremno složeni mehanizam ona je dala Parlamentu pravo na treće čitanje nacrta
zakonodavstva i ustanovljenje odbora za pomirenje u kome predstavnici Saveta i Parlamenta mogu
da pokušaju da se saglase oko kompromisnog teksta u konačnoj fazi.
Parlament je koristio svoja proširena ovlašćenja za davanje pristanka kako bi imao ograničenu
ulogu u vođenju zajedničke spoljne i bezbednosne politike. Ugovor je u velikoj meri proširio ulogu
kontrole koju ima Parlament dajući mu pravo na ispitivanje, mnogo formalnije pravo na peticiju i
pravo da postavlja ombudsmana kako bi ispitivao peticije u odnosu na greške u delovanju
institucija EU. Ugovor je takođe obavezao članice da konsultuju Parlament pre nego nominuju
novog predsednika Komisije i obavezao novu Komisiju da prođe pozitivno glasanje u Parlamentu.
Pored institucionalnih reformi, članice su dodale i brojne odredbe Ugovora kako bi ublažile
zabrinutost javnosti i pokazale širu privlačnost EU. Glavna među njima je bila ona koja je uvela
princip supsidijarnosti - EZ će delovati samo ako ciljevi akcije ne mogu u potrebnoj meri biti
ostvareni od strane zemalja članica, tj. ako mogu uspešnije biti ostvareni na nivou EZ. Akcija EZ ne
prelazi okvire onoga što je neophodno da bi se postigli ciljevi Ugovora.
Felipe Gonzales je insistirao na uključenje koncepta građanstva: Svaki državljanin zemalja članica
postaje i građanin Unije. Pravo da prilikom boravka u inostranstvu uživa zaštitu ambasada i
konzulata svake države članice. U državi gde ima regulisan stalni boravak može da bira i da bude
biran na izborima za EP i na lokalnim (opštinskim) izborima (ne može da glasa na nacionalnim
izborima za izbor parlamenta, predsednika republike, itd.). Građani EU imaju pravo da upućuju
žalbe ombudsmanu EU. Ugovor je redefinisao ili proširio ovlašćenja Zajednice u brojnim oblastima
politika, kao što su obrazovanje, kultura, životna sredina i zaštita potrošača. Kohezija je postala
glavni cilj i obećano je uspostavljanje Kohezionog fonda do 1993. godine. Kao sporno pitanje,
socijalna politika je u Ugovor ušla kao protokol.
37
39. UGOVOR IZ MASTRIHTA: DRUGI STUB

Spoljna i bezbednosna politika je središte nacionalne suverenosti. I dok su države članice bile
spremne da prenesu odgovornost za monetarnu politiku, nisu bile spremne da ustanove zaista
zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku. Države su imale različite spoljnopolitičke interese,
orijentacije i tradicije. Najviše čemu su mogle težiti je visok nivo koordinacije.
Promene u Centralnoj i Istočnoj Evropi 1989., kao i brz razvoj događaja u pravcu nemačkog
ujedinjenja tokom 1990. su nametnuli pitanjaspoljne i bezbednosne politike na dnevni red
međuvladine konferencije. Još od Šumanovog plana jedan od razloga evropske integracije je bilo
kontrolisanje Nemačke - Nemačka je sada ponovo u centru nove političke mape Evrope. Po pitanju
bezbednosti i odbrane linija podele je:
• ‘Atlantisti’ – VB, Holandija, Portugalija su bili protiv bilo kakvog slabljenja NATO-a
• ‘Evropljani’ – Francuska, Belgija, Italija
• Nemačka između
Još jedna linija podele je išla po zemljama:
• Koje su imale kapacitet i unutrašnju podršku za vođenje aktivne spoljnepolitike–VB,

Francuska
• One za koje je angažovana spoljna politika, a posebnoodbrana, bila predmet unutrašnjih
političkih otpora – Nemačka, napr.
Svaka rasprava o odbrani je neminovno vodila do rasprave o NATO. Francuska je želela da razvija
odbrambene kapacitete EU delom da bi ojačala evropski stub NATO, Britanija je imala mnogo više
osećanja prema zabrinutostima SAD, kao i Nemačka. SAD su odmah na konferenciji pokazale svoje
neslaganje sa evropskim odbrambenim identitetom ili sposobnošću, i tako poništile svaku raspravu
o ovom pitanju. U Ugovor je uneto dopuštenje da se „eventualno uobliči zajednička odbrambena
politika, koja može u neko doba dovesti do zajedničke odbrane“. Ugovor je takođe prihvatio
Zapadnoevropsku uniju kao sastavni deo razvoja EU.
Baš kao što je Zalivski rat tokom ranih faza konferencije pokazao granice spoljne i bezbednosne
politike EU, dezintegracija Jugoslavije kasnije u toku konferencije pokazala je probleme u
osmišljavanju zajedničke pozicije EU u osetljivim međunarodnim pitanjima.
EZ je imala odraničeni izbor instrumenata na raspolaganju kako bi pokušala da zaustavi borbe,

uključujući ekonomske sankcije ili podršku, i diplomatsko priznanje ili izolaciju ratujućih
zemalja. Nije bila u stanju da preduzme vojnu akciju, iako su pojedinačno države to mogle da urade
same ili u okviru UN, NATO ili Zapadnoevropske unije. Zajednica je ogranizovala mirovnu
konferenciju za vođe ratujućih strana, u Hagu septembra 1991. godine. Pogoršanje stanja u
Jugoslaviji se poklopilo sa samitom u Mastrihtu, te su članice oprezno pristupile situaciji u smislu
formiranja spoljne i bezbednosne politike.
1987. Miteran i Kol odlučili su da osnuju zajedničku vojnu jedinicu visoke spremnosti i mobilnosti,
5000 vojnika, zasnovanu na duhu Jelisejskog ugovora. Na francusko-nemačkom samitu u La Rošelu
u maju 1992. Miteran i Kol odlučili da formiraju Eurocorps - formiran 1993., iste godine francusko-
nemačka brigada stavljena pod komandu Eurocorps-a. To je multinacionalna vojna formacija koja
može okupiti 60 000 vojnika iz Francuske, Nemačke, Belgije, Španije i Luksemburga.
38
Deo Ugovora se odnosi na spoljnu i bezbednosnu politiku, relativno ograničeno. On je davao obrise
ciljeva politike – pozivao se na „sistemsku saradnju“ među članicama i davao osnova za
„zajedničku akciju“ EZ u domenu spoljne i bezbednosne politike. Takiđe, Ugovor je dopuštao
većinsko odlučivanje u sprovođenju zajedničkih akcija, ali samo ako se vlade najpre dogovore o
principu zajedničke akcije. Svesne nezadovoljavajuće prirode novog dogovra, države članice su se
u mastrihtu složile da za pet godina organizuju novu međuvladinu konferenciju da bi razmotrile
napredak u oblasti saradnje u spoljnoj, bezbednosnoj i obrambenoj politici.
40. UGOVOR IZ MASTRIHTA: TREĆI STUB, PROCES RATIFIKACIJE

U predvečerje programa jedinstvenog tržišta, 1985. godine, države osnivači bez Italije, postigle su
sporazum u Šengenu o koracima koji bi ubrzali uklanjanje graničnih kontrola. Šengenski sporazum
je postao laboraatorija za konačno ukidanje barijera za prekogranična putovanja unutar Zajednice.
Odgovarajući na veliko uvećanje broja migranata i azilanata u Zapadnoj Evropi na početku 80ih,
ministri pravde su osnovali ad hoc grupu visokih zvaničnika za imigraciju 1986. godine. Njen
najpoznatiji učinak je bio nacrt Dablinske konvencije iz 1990. godine o postupanju nad tražiocima
azila u Zajednici.
Pad Berlinskog zida i očekivan dolazak hordi centralnoevropljana u Zapadnu Evropu fokusirali su
razmišljanje država članica na sveobuhvatnu oblast pravosuđa i unutrašnjih poslova. Međuvladina
konferencija o političkoj uniji dala je vladama mogućnost da unesu imigraciju i azil,kao i policijsku i
pravosudnu saradnju u EU koju stvaraju.
Tako će Treći stub iz Ugovora pokrivati brojne oblasti od zajedničkog interesa: azil, imigraciju,
kontrolu spoljnih granica, saradnju carina, saradnju u borbi protiv trgovine drogama i
prevara, pravosudnu saradnju u građanskim i krivičnim stvarima i policijsku saradnju.
Evropljani su generalno neopredeljeni po pitanjima mogućnosti da nestane njihova nacionalna

vlada i bude usvojena zajednička. Pa ipak, nacionalne vlade su bile uverene da će se ratifikacija
odvijati bez problema. Kada su potisali Ugovor na posebnoj ceremoniji u Mastrihtu februara 1992.
godine, ministri spoljnih poslova su samouvereno predvideli da će sporazum biti ratifikovan u roku,
kako bi stupio na snagu januara 1993. godine.
Danska i Irska su jedine dve članice koje su ustavima bile obavezane da organizuju referendum o
ratifikaciji. Na iznenađenje svih, Danci su glasali 50.7% za odbacivanje Ugovora, a ako nije
ratifikovan u svim državama, Ugovor ne može početi da se primenjuje. Mnogo šire, lideri Zajednice
su shvatili da je dansko odbijanje Ugovora bilo pokazatelj široko rasprostranjenog nezadovoljstva
javnosti institucijama i procedurama evropske integracije.
Irski rezultat, 69% za Ugovor, pokvarima je za njihove standarde niska izlaznost na referendum –
57%. Glavni test je nastupio kada je Francuska organizovala referendum o Ugovoru, nakon što ga je
Parlament ratifikovao. Rezultat referenduma je bio iznenađujuće mala većina u korist ratifikacije
– 51.05% - Miteranova unutrašnja i evropska strategija je poražena.
Britanija je predsedavala Savetom kada je ratifikaciona kriza bila na svom vrhuncu – pozvano je na
usvajanje interinstitucionalnog dogovora između Saveta, Komisije i Parlamenta o konkretnoj
primeni supsidijarnosti, a usvojene su i brojne posebne mere kako bi se unapredila transparentnost
i otvorenost. U položaju utvrđenim ovim dogovoru, nova vlada Danske uspela je da ubedi većinu
glasača da ratifikuje Ugovor na referendumu maja 1993, kada je ostvarena većina od 56.8% u korist
Ugovora.
39
41. PROŠIRENJE EVROPSKE UNIJE 1995. GODINE

Kraj Hladnog rata povećao je mogućnosti da dođe do proširenja EU koje je do tada bilo nezamislivo.
Tri kategorije država su tražile članstvo u EU:
PRVA GRUPA • neutralne države koje nisu više sputane Hladnim ratom
• Austrija, Finska, Malta, Švedska
DRUGA GRUPA
• nisu neutralne, ali su aplikacije za članstvo predale ili reaktivirale
u vreme radikalnih promena na međunarodnoj sceni
• Kipar, Norveška, Turska
TREĆA GRUPA
• nove nezavisne države Centralne i Istočne Evrope
• Bugarska, Čehoslovačka, Estonija, Mađarska, Litvanija, Letonija,
Poljska, Rumunija, Slovenija
Austrija i Skandinavske zemlje su jasno pripadale jednoj grupi čije su odlike bile visok stepen
ekonomskog razvoja, politička stabilnost i veoma dobro poznavanje politika i procedura EU. Države
Centralne i Istočne Evrope su takođe predstavljale zasebnu grupu, jer su sve bile ekonomski
nedovoljno razvijene, politički nestabilne i nisu poznavale politike i proceduje Unije. Kipar i Turska
su se međusobno razlikovali i ekonomski i politički, ali su bili povezani zbog turske okupacije
severnog dela kipra i snažne podrške koju je Grčka davala pristupanju Kipra EU. Malta je bila slučaj
sui generis.
Većina članica Evropskog udruženja za slobodnu trgovinu – EFTA, koju je činilo više
zapadnoevropskih država koje nisu bile članice EU, razmišljala je da podnese kandidaturu čim se
okonča hladni rat. EU je pokušala u tome da ih uspori osnivanje Evropske ekonomske zone, koju su
činile EU i EFTA. Nezadovoljne onim što je nuđeno, najveći broj članica EFTA podnele su zahtev za
članstvo u Uniji čak i pre završetka pregovora o Evropskoj ekonomskoj zoni.
Vlade Norveške, Švedske i Švajcarske su zatražile prijem iz čisto ekonomskh razloga, ali su na
referendumu norvežani ponovo glasali protiv pristupanja EU, a u Švajcarskoj je na referendumu
odbijena već Evropska ekonomska zajednica, pa mesta pregovorima uopšte nije bilo.
Uprkos okončanju Hladnog rata, Austrija i Finska su želele da unaprede svoju bezbednost
pristupanjem EU (u slučaju Austrije i NATO). Suočile su se sa ozbiljnim poteškoćama u dokazivanju
da njihova neutralnost neće onemogućiti njihovo učešće u ZSBP EU.
Pristupanje ovih zemalja je bilo relativno brzo, kako je veliki broj pitanja već rešen kroz EFTA. Morali
su, ipak, biti rešeni problemi oko socijalne politike, energetike, zaštite životne sredine,
poljoprivrede i ribarstva. Druge poteškoće nastale su oko rešavanja specifičnih pitanja kao što su
pomoć za udaljene i slabo naseljene delove Finske i Švedske, tranzit kamiona kroz Austriju, državni
monopol na prodaju alkohola u Švedskoj.
Ugovori o pristupanju, usaglašeni do sredine 1994. godine, uključli su i prelazne aranžmane za

određena regulatorna pitanja, novu kategoriju strukturnih fondova za oblast Arktika, specijalne
mere da bi se na postojećem nivou održali prihodi zemljoradnika nakon usklađivanja cena proizvod,
kao i zadržavanje viših standarda u oblasti životne sredine. Posebni ustupci koje je EU dala
Norveškoj bili su nedovoljni za glasanje za pristupanje. Za razliku od Norvežana, u Austriji se za
pristupanje opredelilo 66% građana, u Finskoj 60%, u Švedskoj 52%.
40
Ratifikacija sporazuma bila je lakša na strani EU, iako je Parlament iskazao nezadovoljstvo time što
članice nisu podržale veliku institucionalnu reformu koja se zbog proširenja činila preko
potrebnom.
Ovo je za EU bilo najjednostavnije proširenje, Članice su bile demografski male zemlje, ekonomski
dobrostojeće. Švedska je bila dosta evroskeptična, ali su Austrija i Finska pokazivale veći
entuzijazam. Netransparentni zakonodavni sistm EU i nepoznata administrativna kultura šokirali su
Finsku i Švedsku – zahtevali su visoke standarde vezane za socijalna pitanja i zaštitu životne sredine
i mnogo liberalniju trgovinsku politiku EU. One su takođe promovisale i „severnu dimenziju“ za EU,
koja je podrazumevala zbližavanje sa Rusijom i brzo pristupanje Uniji i njihovih baltičkih suseda
Estonije, Letonije i Litvanije.
Jedna od posledica ovog proširenja je nastanak nordijskog bloka u Savetu ministara. Danska je
dobila podršku od Švedske i Finske za svoje stavove u politici zaštite životne sredine. Takođe, i
Austrija se pridružila nordijskom bloku po ovim pitanjima. Sve nove članice su neto davaoci u
budžet EU, čime su ojačale koaliciju koja je postala uticajna u usvajanju finansijskih perspektiva EU.
42. EVROPSKA UNIJA I PROŠIRENJA 2004. I 2007. GODINE

SSSR nije dozvoljavao Evropskoj zajednici da uspostavi diplomatske odnose sa državama Centralne
i Istočne Evrope, insistirajući umesto toga da EZ ima odnose sa Savetom za uzajamnu ekonomsku
saradnju, koji joj je bio neka vrsta ekvivalenta. Komisija je 1989. godine preuzela odgovornost za
koordinaciju zapadne pomoći Centralnoj i Istočnoj Evropi. Evropska zajednica je osnovala sopstveni
program pomoći Poljskoj i Mađarskoj za restrukturiranje privrede – PHARE.
Pored hitne humanitarne pomoći, PHARE je onima koji su tu pomoć primali pomogao da razviju
svoje socijalno orijentisane privrede i da uspostave demokratske institucije. Posebna inicijativa,
koju je predvodio Miteran, za rezultat je imala osnivanje Evropske banke za obnovu i razvoj –
glavnog davaoca kredita za ekonomski razvoj u bivšem sovjetskom bloku.
Finansijska i tehnička pomoć bile su dobrodošao i neophodan početni korak za modernizaciju

Centralne i istočne Evrope. One su bile komplementarne seriji bilateralnih trgovinskih ugovora i
ugovora o saradnji između EZ i država Centralne i Istočne Evrope. Što se tiče konkretnih mera za
pristup tržištu, Zajednica nije pravilaa ustupke za poljoprivredne proizvode, tekstil i čelik, veoma
osetljive oblasti ekonomije ovih zemalja.
Podržana od strane Helmuta Kola, čija je država imala tako mnogo da dobije od uspešne tranzicije
u Centralnoj i Istočnoj Evropi, Komisija je 1990. godine predložila potpisivanje sporazuma o
pridruživanju sa Čehoslovačkom, Mađarskom i Poljskom, koje su bile ekonomski najrazvijenije i
strateški važne države regiona. Ovi „Evropski sporazumi“ su podrazumevali slobodnu trgovinu,
intenzivnu ekonomsku i institucionalizovanu političku saradnju. Krajnji cilj pridružene države je bio
pristupanje EU. Komisija je takođe započela pregovore o zaključenju Evropskih sporazuma i sa
drugim državama u regionu i na kraju zaključila ukupno 10 takvih sporazuma.
Evropski savet je u junu 1993. godine u Kopenhagenu jednoglasno obznanio da „pridružene države
iz Centralne i Istočne Evrope mogu postati članice EU ukoliko to žele“. Evropski savet je takođe usvojio
uslove za pristupanje novih članova Uniji koje je pripremila Komisija.
41
Uslovi poznati kao „kriterijumi iz Kopenhagena“ su sledeći:
• Stabilnost institucija koje garantuju poštovanje demokratije, vladavine prava, ljudskih

prava i zaštitu manjina
• Postojanje funkcionalne tržišne privrede, kao i kapaciteta da izdrže tržišni pritisak i sile
tržišta u EU
• Sposobnosti da preuzmu obaveze koje proističu iz članstva, uključujući i privrženost
ciljevima političke, ekonomske i monetarne unije
Pored toga, Evropski savet predvideo da će sposobnost EU da prihvati nove članice (tzv. apsorpcioni
kapacitet) takođe predstavljati značajan element.
Između 1994. i 1996. kada su Evropski sporazumi konačno stupili na snagu, 10 država je podnelo
zahtev za članstvo. Njihov dugotrajni proces restrukturiranja i obnove uključivao je niz pravnih,
bankarskih i poslovnih reformi, privatizaciju državnih preduzeća, poljoprivrednu i industrijsku
modernizaciju, sveobuhvatnu reformu sistema socijalne zaštite, napredak u zaštiti životne sredine,
promene u javnoj upravi, obrazovnom sistemu, itd. Perspektiva članstva u EU pružila je podsticaj
državama kandidatima da istraju na bolnim reformama koje su im i inače bile neophodne, iako
model ekonomskog upravljanja u EU nije nužno bio onaj koji je najviše odgovarao njhovim
potrebama.
Evropski savet je na osnovu izveštaja Komisije odlučio da započne „strukturni dijalog“ između EU
i kandidata. Strukturni dijalog koji je pokrivao većinu oblasti politika Unije podrazumevao je
redovne sastanke šefova drđava i vlada tadašnjih i budućih zemalja članica na marginama samita
Evropskog saveta.
Unija je takođe započela proces priključivanja država u jedinstveno tržište. U junu 1995. godine
Evropski savet je prihvatio belu knjigu Komisije koja se odnosila na način pripreme država
kandidata po pojedinačnim sektorima za puno učešće na jedinstvenom tržištu. EU je izmenila
PHARE program i dala nove inicijative kako bi pomogla državama kandidatima da prihvate
standarde jedinstvenog tržišta.
Po smernicama iz bele knjige i uz pomoć EU, većina kandidata je usvojila detaljne pretpristupne
planove, dok je Komsiija počela da prikuplja informacije i sprovodi analize za svoja zvanična
stanovišta o spremnosti kandidata za članstvo u EU. Mišljenje Komsije, objavljeno jula 1997, kao
deo paketa Agenda 2000, predstavilo je sledeće zaključke o konadidatima:
DEMOKRATIJA I VLADAVINA PRAVA

• Svi kandidati su izvršili adekvatne ustavne i institucionalne promene, osim Slovačke
FUNKCIONISANJE TRŽIŠNE PRIVREDE

• svi kandidati su načinili dobar napredak, ali su strukturne reforme i dalje bile neophodne, posebno u finansijskom sektoru i u oblasti socijalne
zaštite
PRAVILA I UREDBE EU
• svi kandidati su bili u procesu prihvatanja pravila i uredbi EU i svi su i dalje imali pred sobom duh put u tom domenu
Komisija je 1999. predložila da EU započne pregovore sa pet zemalja: Češkom Republikom,

Mađarskom, Poljskom, Estonijom i Slovenijom. Komisija se za Estoniju i Sloveniju opredelila ne
samo zbog jačine njihovog uspeha nego i zbog toga što je želela da postavi oštru granicu između
proširenja EU i proširenja NATO.
42
Pregovori su započeti u martu 1998. i početni stadijum se sastojao od screening procesa koji je
trebalo da pokaže u kojoj meri su kandidati već ispunili pravila i obaveze vezane za članstvo u EU.
Pregovori koji su sledili odvijali su se na bilateralnoj osnovi između EU i svakog kandidata, a agenda
je organizovana u gotovo 30 poglavlja. Pregovori sa Litvanijom, Letonijom, Slovačkom,
Bugarskom i Rumunijom otpočeti su početkom 2000. godine.
Na sastanku u Geteborgu 2001, Evropski savet je konačno odlučio da države sa kojima se pregovori
uspešno okončaju do decembra 2002. mogu da pristupe Uniji na početku 2004. godine. U
izveštaju o proširenju iz 2002. godine, Komisija je preporučila da do 2004. godine pristupi 8
kandidata, a da Bugarska i Rumunija to urade 2007. godine. Istakla je opšteprisutne probleme sa
korupcijom, ekonomskim krivičnim delima, implementacijom EU propisa itd.
Uprkos razočarenju što im je EU ponudila manje poljoprivredne subvencije od onih koje su uživalj
poljoprivrednici postojećih članica, kandidati su okončali pregovore na samitu u Kopenhagenu
decembra 2002. godine, čime se pristupanje završilo „od Kopenhagena do Kopenhagena“, skoro 10
godina kasnije.
EU je pregovarala o pristupanju i sa Kiprom i Maltom. Kipar je podneo zahtev za pristupanje 1990,

na koji je Komisija dala pozitivno mišljenje 1993. godine. Pregovori su ostavljeni za kasnije zbog
podele ostrva na severni deo pod turskom okupacijom i grčko-kiparski jug. Evropski savet je 1997.
odlučio da uz 5 kasnijih kandidata pregovara i sa Kiprom.
Turska, takođe kandidat, nije ličila ni na jednog drugog. Zemlja je bila očajno siromašna i politički
nestabilna, a imala je i veoma sumnjiv istorijat poštovanja ljudskih prava, posebno u ophođenju
prema kurdskoj manjini. Strateška važnost Turske je bila jedina jaka turska karta u inače slaboj
poziciji. Kao bedem Zapada u opasno nestabilnom regionu, Turska je pokušala da iskoristi svoju
stratešku poziciju u zamenu za obećanje pristupanja EU. Turska vlada je nakon 1997. snažno
protestvovala što nije uključena u proces proširenja, a istovremeno je ulagala veliki napor da
poboljša svoje izglede za članstvo, te je Evropski savet bio primoran da je 1999. prizna kao
kandidata. Spremnost EU da primi Kipar, bez obzira na podelu ostrva, lišila je Tursku mogućnosti
da izvrši određeni pritisak na EU.
Malteška konzervativna Nacionalistička stranka je podnela zahtev za članstvo u EU 1990. godine,

koji je opoziciona stranka po dolasku na vlast povukla. Povratkom konzervativaca na vlast,
kandidatura je reaktivirana 1998. godine. Komisija je predložila da se i Malta priključi pregovorima
sa 5+1 kandidatom.
43. UGOVOR IZ AMSTERDAMA: KONCEPT OJAČANE SARADNJE, REFORMA

INSTITUCIJA, PROŠIRENJE NADLEŽNOSTI
Međuvladina konferencija je započeta marta 1996. godine posebnim samitom u Torinu. Pitanje
pojačane saradnje postajalo je najmanje sporno kako su pregovori napredovali. Postignut je
konsenzus da bi fleksibilnost trebalo da bude poslednja opcija, privremeno rešenje za pojedinačne
izazove. U zajedničkoj inicijativi 1995. godine, Širak i Kol su predložili da fleksibilnost ima primenu
u EU i da se za to iskoriste institucije, procedure i mehanizmi EU.
Pregovarači su predstavili opšte „onemogućavajuće“ odredbe kako bi dozvolili većini članica da

bliže međusobno sarađuju, a uneli su i dodatne odredbe kojima se predviđalo kako se ta saradnja
može odvijati u određenim oblastima politika. Pregovarači su takođe uključili i odredbu kojom se
članicama dozvoljava da blokiraju korišćenje fleksibilnosti iz razloga „nacionalnog interesa“.
43
Fleksibilnost je bila značajan institucionalni novitet u Ugovoru iz Amsterdama, iako je zbog načina
na koji je formulisana bilo skoro nemoguće primeniti je u praksi: Mogućnost da se u ugovoru nađu
odredbe koje bi omogućavale nekim članicama da tešnje saradjuju u određenim oblastima.
Na konferenciji su razmotrena 3 pitanja koja su se ticala reforme institucija: širenje upotrebe

kvalifikovanog većinskog odlučivanjau Savetu, relokacija broja glasova između država
članica, i smanjenje broja članova Komisije na jednog člana po državi članici.
Pre nego što su odlučile da prošire primenu kvalifikovanog večinskog odlučivanja, velike države su
ili tražile da dobiju više glasova u Savetu ili da se uvede sistem dvostruke većine koji bi kombinovao
tradicionalni zahtev da se postigne kvalifikovana većina zajedno sa novim demografskim
kriterijumom.
Odmeravanje glasova u Savetu vezalo se za još jedno osteljivo političko pitanje: broj mesta koje su
članice imale u Komisiji. Formula od jednog člana Komisije po maloj članici i dva po velikoj nije se
menjala od osnivanja EZ, pa je komisija brojčano porasla sa 9 na 20 članova do održavanja
konferencije. Lideri EU su se dogovorili da na samitu u Amsterdamu juna 1997. prošire glasanje
kvalifikovanom većinom na nekoliko novih oblasti politika, ali nisu uspeli da preraspodele glasove
u Savetu i da promene većinu i sastav Komisije.
Ipak, Ugovor iz Amsterdama sadržao je veći broj institucionalnih promena koje su vredne pažnje.
Velika pobeda Parlamenta bila je ta što je ovim ugovorom skoro u potpunosti uklonjen postupak
saradnje u zakonodavnom odlučivanju i što je proširena i pojednostavljena procedura
saodlučivanja. Ugovor u sebi sadrži i predlog Parlamenta da se broj poslanika smanji na 700.
44. EVROPSKA UNIJA I MOGUĆNOST UVOĐENJA SANKCIJA ZEMLJI

ČLANICI
Član 6 Ugovora iz Amsterdama definisao da je “Unija zasnovana na principima slobode, demokratije,
poštovanja ljudskih prava i osnovnih sloboda, vladavine prava”. Prvi put zemlje članice eksplicitno
definisale koje su osnovne političke vrednosti Unije.
Član 7: odredba o sankcionisanju članice koja odstupi od osnovnih vrednosti EU iz člana 6:
Ukoliko bi Evropski savet jednoglasno (na predlog 1/3 država članica ili Komisije i nakon
saglasnosti EP) utvrdio postojanje ozbiljnog i dugotrajnog kršenja načela iz člana 6, Savet bi
potom kvalifikovanom većinom mogao da odluči da suspenduje određena prava toj članici,
uključujući i pravo glasa te članice u Savetu.
Članice su ovu odredbu napisale imajući u vidu kandidate iz Centralne i Istočne Evrope. To je bila
jedna od retkih odredbi Amsterdamskog ugovora koja je svoj epostojanje neposredno mogla da
zahvali predstojećem proširenju.
Nedugo posle stupanja Ugovora na snagu, Demohrišćanska partija i ultradesničarska Partija
slobode stupile su u koalicione pregovore kako bi formirale vladu u Austriji. Kada su austrijske
partije ipak, uprkos upozorenjima EU, formirale ovu vladu, ostale članice su uvele mlake sankcije
protiv Austrije:
• vlade „četrnaestorice“ neće prihvatati zvanične bilateralne kontakte na političkom nivou sa
vladom Austrije u kojoj bi učestovavala Partija slobode
• neće biti podrške za austrijske kandidate za položaje u međunarodnim organizacijama
• austrijski ambasadori će u prestonicama „četrnaestorice“ biti primani samo na tehničkom
nivou.
44
Bilo je očigledno da nova austrijska vlada ne ugrožava principe slobode, demokratije i osnovnih
ljudskih prava. Ubrzo nakon što je stupila na vlast, austrijska vlada je objavila program u kome je
neopredeljeno prihvatila evropske integracije i osudila rasizam. Komitet eksperata imenovan od
strane ostalih članica da ispita političku situaciju u Austriji izvestio je u leto 2000. da su prava
manjina, imigranata i izbeglica tamo zaštićena kao bilo gde drugde u EU. Iako nije bio zvaničan akt
EU, odluka članica da uvedu sankcije Austriji duboko je uvredila mnoge ljude. Uprkos tome što su
preduzimali akciju zajedno, neke članice su bile odlučnije od drugih u zagovaranju i uvođenju
sankcija.
Ugovorom iz Nice uvedena je složenija procedura za uvođenje sankcija zemlji članici:

• Amsterdam: Evropski savet jednoglasno, potom Savet kvalifikovanom većinom
• Nica: Na predlog 1/3 zemalja članica, EP ili Komisije, Savet, većinom od 4/5 glasova, nakon
dobijanja saglasnosti EP, može da utvrdi da postoji jasan rizik ozbiljnog kršenja načela na
kojima je EU zasnovana;Nakon toga Evropski savet jednoglasno utvrđuje da li postoji ozbiljno
i trajno kršenje
45. UGOVOR IZ AMSTERDAMA: ZAJEDNIČKA SPOLJNA I BEZBEDNOSNA

POLITIKA I ‘TREĆI STUB’ (sa prezentacije)
Uvođenje ‘konstruktivnog uzdržavanja u glasanju’ – ne
sprečava donošenje odluke. Član koji se uzdržao od
glasanja može o tome da priloži deklaraciju i nije
obavezan da primeni odluku, ali prihvata da odluka
Zajedničke
strategije
obavezuje Uniju. Ako uzdržani čine više od 1/3
Zajedničke
akcije ponderisanih glasova, odluka se ne usvaja.
Zajednički „Emergency brake“ odredba: kada na osnovu

stavovi
zajedničke strategije Savet može kvalifikovanom
većinom odlučivati o zajedničkoj akciji i zajedničkom
stavu, ili kada Savet usvaja odluku kojom se primenjuju
zajednički stav ili akcija, zemlja članica može, zbog
Instrumenti obrazloženog važnog razloga nacionalne politike,
ZSBP zatražiti da o tom pitanju odluči Evropski savet
jednoglasno. Ova odredba, analogna Luksemburškom
kompromisu, prva je ove prirode uneta u Ugovor.
TREĆI STUB
Naslov VI Ugovora o EU: Odredbe o policijskoj i pravosudnoj saradnji u krivičnim stvarima. Cilj EU je
da obezbedi visok nivo zaštite građana u okviru prostora slobode, bezbednosti i pravde. Ovaj cilj će
se postići sprečavanjem i borbom protiv organizovanog i drugog kriminala, posebno terorizma,
trgovine belim robljem, krivičnih dela protiv dece, krijumčarenja droga i oružja, korupcije i
krivotvorenja, na sledeći način:
• Bližom saradnjom policijskih snaga, carinskih uprava i drugih nadležnih organa u ZČ, direktno
ili posredstvom Evropske policijske službe (EUROPOL)
• Bližom saradnjom pravosudnih organa ZČ
• Usklađivanjem, u meri u kojoj je potrebno, propisa krivičnog zakonodavstva ZČ
45
„Komunitarizacija“ znatnog dela pitanja prethodno sadržanih u III stubu: Deo III, Naslov IV Ugovora
o EZ: Vize, azil, imigracija i ostale politike koje se odnose na slobodno kretanje lica
• Protokolom br. 2 tekovine Šengena uključene u okvire EU:Irska i VB nisu obavezane

tekovinama Šengena
• Poseban status za Dansku: ‘pravo’ Šengena ostaje međunarodno pravo za Dansku - izlaženje
u susret danskim protivnicima dublje integracije u toj oblasti
46. OD AMSTERDAMA KA NICI: RAZVOJ ZSBP EU

EU je nastavila da bude važan igrač na međunarodnoj sceni ina kraju prethodnog i na početku
novog veka, ali prvenstveno kao međunarodni ekonomski entitet. Ipak, u domenu spoljne politike,
bezbednosti i odbrane, EU je ostala nejaka. Odredbe ugovora iz Amsterdama o zajedničkoj spoljnoj
i bezbednosnoj politici zaista su predstavljale napredak, ali nisu bile onoliko dalekosežne kao što
su se nadale nadnacionalne institucije EU i nadnacionalno orijentisane članice EU.
EU je osmislila i primenila veći broj korisnih zajedničkih strategija u periodu nakon Amsterdama,
pre svega prema Rusiji, Zapadnom Balkanu i Mediteranu. Evropski savet je 1999. godine postavio
Havijera Solanu za prvog visokog predstavnika. Solanino iskustvo u NATO mu je omogućilo bliske
kontakte sa tvorcima spoljne i odbrambene politike SAD, bilo je od neprocenjivog značaja za EU.
Kao što je i bila namera, Solana je predstavljao saradnju odbrambene i spoljne politike EU. Ipak,
proceduralni nedsotaci su nastavili da umanjuju efikasnost spoljnopolitičkih poteza Unije.
Anglo-francuski poziv iz decembra 1998. da bi EU trebalo da razvije „kapacitete za autonomsnu vojnu

akciju“ započeo je proces koji se završio osnivanjem Snaga za brzo reagovanje. Britanija, koja je
vojno bila najmoćnija država u EU, tradicionalno je izbegavala evropske odbrambene inicijative
zbog bliske saradnje sa SAD. Pošto su se odlučili da ne prihvate evro, Bler je video odbrambenu
politiku kao mogućnost da Britanija dobije lidersku ulogu u EU.
Uprkos određenim sumnjama koje je imala američka administracija, NATO je prihvatio cilj
autonomnog odbrambenog kapaciteta EU na samitu u Vašingtonu 1999. godine. Na sastanku u
Kelnu dva meseca kasnije, Evropski savet je pozvao EU da razvie kapacitet da preduzima vojne
operacije nezavisno od NATO, što je u praksi značilo nezavisno od SAD. Prema Deklaraciji iz Kelna,
ovo je trebalo da predstavlja „novi korak u izgradnji EU“. Pola godine kasnije, na samitu u
Helsinkiju, Evropski savet je konkretizovao ovo pitanje:
• Snage od najviše 60 000 obučenih pripadnika

• Njihova neophodna kontrola, komanda i obaveštajne sposobnosti
• Sposobnost da se u roku od 60 dana razmeste i da na tom prostoru ostanu najmanje godinu
dana
EU je osnovala više organa za upravljanje njenom bezbednosnom i odbrambenom politikom u

razvoju: Komitet za politiku i bezbednost, Vojni komitet, Vojni štab. Istovremeno, EU je efikasno
preuzela strukturu i nadležnosti Zapadnoevropske unije. Najveći izazov je, međutim, bio ujednačiti
retoriku bliže saradnje u oblastima bezbednosti i odbrane sa realnošću ograničenih državnih
budžeta članica.
46
Uprkos obavezivanju da će formirati Snage za brzo reagovanje, učinak EU u oblastima spoljne,

bezbednosne i odbrambene politike ostavljalo je mnogo neispunjenih želja. Stvari su dovedene do
usijanja marta 2003. godine kada su SAD i Britanija izvršile invaziju na Irak uprkos oštrom
protivljenju Francuske i Nemačke. Ubrzo potom, lideri Nemačke, Francuske, Belgije i Holandije su
održali mini samit krajem aprila o saradnji u oblasti odbrane, bez Britanije. Kada je završena
Konvencija o budućnosti Evrope, tek rođena politika bezbednosti i odbrane EU je izgledala kao da
je raskomadana.
Solana je Evropskom savetu 2003. predstavio dokumnet pod nazivom „Bezbedna Evropa u boljem
svetu“ u kom je identifikovao tri glavne pretnje globalnoj bezbednosti: terorizam, oružje za
masovno uništenje i psoledice propalih država. Solana se založio za odlučan nastup EU u odnosu
na ove pretnje, uključujući i upotrebu sile kao mogućnost. To je bila osnova Bezbednosne
strategije.
Istovremeno, nacrt ustava je uključio i odredbe o stalnom predsedniku Evropskog saveta i ministru
spoljnih poslova EU, u cilju pojačavanja međunarodnog uticaja EU i jačanja njenog kredibiliteta.
Ipak, postojala su ograničenja za uspostavljanje potpuno efikasne bezbednosne i odbrambene

politike izvan onoga što je većina članica bila voljna da prihvati. Ni Britanija ni Frnacuska niseu bile
spremne da istupe iz Saveta bezbednosti UN u korist da to zajedniččko mesto dobije EU. Samo je
nekoliko članica želelo da nacionalnu bezbednost prenese na nadnacionalne organe EU. Iako
nevoljna i nesposobna da postane supersila kao SAD, EU je počela na međunarodnoj političkoj sceni
da se ponaša odgovornije i koherentnije.
47. UGOVOR IZ NICE – NAJZNAČAJNIJE IZMENE

EU se odlučila za još jednu konferenciju u 2000. godini da bi završila sa tzv. Ostacima iz Amsterdama
– proširenjem kvalifikovanog većinskog odlučivanja, odmeravanja glasova u Savetu i veličine
i sastava Komisije. Kao deo opšteg institucionalnog reogranizovanja, članice su takođe postavile
pitanje broja mandata i glasova za buduće nove članice.
Komisija je od „tri mudraca“ zatražila da izrade nacrt izveštaja o tome čime bi se sve konferencija
bavila. Na čelu ove grupe je bio bivši belgijski premijer Žan-Luk Daen, koji je u izveštaju preporučio
dnevni red sa mnogo više pitanja. Jedina neizvesnost je bila da li treba dodati pitanje fleksibilnosti
u agendu. Najviše zbog insistiranja Portugala, koji je predsedavao tokom prve polovine 2000.
godine, članice su se na početku konferencije dogovorile da to urade.
Pitaanje fleksibilnosti podelilo je članice koje su bile više i manje opredeljene za integraciju. Ipak,
pristankom da se ovo pitanje uključi u Ugovor iz Amsterdama, članice su ga već u principu prihvatile.
Zato, donešena je odluka da se ukloni veto država članica na upotrebu fleksibilnosti i smanji
broj država članica potrebnih za prihvatanje iniciranja ove procedure – najmanje 8.
Sukob između velikih i manjih članica, tipičan za pregovore o težini glasova i veličini Komisije,
produbljivao se kako se konferencija odvijala. Francuska je bila glavni predlagač institucionalnog
rebalansa u korist velikih članica. Rasprava o težini glasova je napravila duboke podele između
članica. Francuska je bila odlučna da zadrži isti broj glasova kao Nemačka, koja je imala mnogo veći
broj stanovnika. Širak: jednakost između Francuske i Nemačke je nezamenljiv deo prvobitnog
francusko-nemačkog dogovora (na kraju odlučeno da Nemačka, Francuska, VB i Italija nakon
proširenja imaju po 29).
47
Što se malih država tiče, Holandija je iznervirala Belgiju time što je za sebe zahtevala više glasova u
Savetu, čime bi okončala tradicionalnu ravnopravnost između dve zemlje. Najveći dobitnici su bile
Poljska i Španija: svaka po 27 glasova, samo po 2 glasa manja od „velike četvorke“ - Francuske,
Nemačke, Italije i VB, iako je njihov broj stanovnika dosta manji u odnosu na „veliku četvorku“.
Retko se dešavalo da međuvladina konferencija posveti tako mnogo vremena tako malom broju
pitanja uz još manje postignutih rezultata. Pogađanje u Nici o pitanjima vezanim za proces
donošenja odluka u Savetu bilo je posebno neslavno. Ono je uvelo trostruku većinu:
1. Kvalifikovanja večina glasova 72%

2. Apsolutna večina država članica
3. Kvalifikovana većina stanovništva EU 62% pod uslovom da je posebno zahtevana
Uporno odbijajući da prihvati manje glasova od Holandije, jedan manje od holanđanskih 13, Belgija
je na kraju popustila uz dobijanje obećanja da će svi sastanci Evropskog saveta biti održavani u
Briselu. Ugovorom je povećan broj oblasti javnih politika u kojima je za donošenje odluka bila
potrebna kvalifikovana većina.
Na kraju su se svi složili da svaka članica ima jednog člana Komisije i to sve dok EU ne bude činilo
27 članica, kada će se države rotirati u postavljanju članova Komisije po naknadno razrađenom
sistemu. Naglašeno je i da se broj članova Parlamenta ponovo poveća da bi se mesta prerasporedila
u odnosu na budućih 27 članica. Nemačka je dobila 99, VB, Francuska, Italija po 87 poslaničkih
mesta.
Irsko glasačko telo je odbilo Ugovor u junu 2001. godine sa čak 64% glasova protiv, ali je
Evropski savet saopštio da će se EU proširiti najverovatnije početkom 2004, bez obzira na rezultate
iz Irske. Kao olakšanje za zvaničnike EU, Irci su iz drugog pokušaja prihvatili Ugovor sa 63%
glasova za.
Političko nasleđe Nice:
• Ugovor ratifikovan 2003.

• Nesimpatije javnosti za međuvladine pregovore o izmenama Ugovora
• Nepoverenje između velikih i malih članica
• Strah malih zemalja (i članica i kandidata) da se EU kreće ka dominaciji velikih
48. KONVENCIJA O USTAVU ZA EVROPU

Iako je irsko biračko telo odlučilo o sudbini Ugovora iz nice u oktobru 2002, predstavnici članica i
organa EU sreli su se u Briselu na Konvenciji o budućnosti Evrope da bi pripremili nacrt ustava za
EU. Započinjanje „rasprave posle Nice“ u periodu dok se Nica još nije završila ukazivalo je na široko
rasprostranjen manjak iluzija o uskom fokusu konferencije koja je održana 2000. godine. U
deklaraciji predruženoj ugovoru članice su pozvale na „dublju i širu raspravu... o budućnosti EU“, kao
najavu za još jednu konferenciju za 2004. godinu, koja bi se bavila isključivo ulogom nacionalnih
parlamenata u sistemu EU, pojednostavljenju ugovora, podeli nadležnosti između EU i država
članica i statusu Povelje o osnovnim pravima.
Između samita u Nici i samita u Laekenu 2001, reformski opredeljene članice su uspešno izvršile
pritisak da se proširi agenda anredne konferencije. Uzimanje u obzir obima proširenja i stepena
otuđenja javnosti od EU na kraju je ubedilo Evropski savet da naredna konferencija ne treba da se
odvija kao prethodna.
48
Metodom korišćenom tokom 2000. godine za pripremu nacrta Povelje o osnovnim pravima,
Evropski savet je objavio da će se predstavnici vlada i parlamenata članica, predstavnici Komisije i
predstavnici Parlamenta sastati da pripreme međuvladinu konferenciju „onoliko otvoreno i široko
koliko god je to moguće.“
Predviđeno je da sastanak ima predsedavajućeg i dva zamenika. Širak je izjavio da će

predsedavajući biti Francuz ili se sastanak neće održati. Na to mesto je postavio D’Estena.
Konvencija je započela sa radom u Briselu 2002. i tokom prvih šest meseci je osim plenarnih
zasedanja organizovan i rad u grupama za teme koje su se bavile ekonomskim upravljanjem i
spoljnim poslovima. Predsedništvo su činili predsedavajući, dva zamenika, devet članova
Konvencije i predstavnik izabran od strane zemalja koje su bile u procesu pristupanja.
• Moglo da zatraži usluge drugih institucija ili organizuje saslušanje stručnjaka o pitanjima od
interesa zarad Konvencije
• Osnivalo radne grupe kojima je određivalo mandat, sastav i način rada.
Sve debate organizovane su u okviru Konvencije i prateća dokumentacija su bili javni, a izveštaji i
pisani materijali dostavljani kao doprinosi debatama su bili dostupni na vebsajtu Konvencije.
Javnost rada: Sednice Konvencije su bile pod lupom civilnog društva, akademske zajednice i
štampe, dokumenti i izveštaji dostupni, što je sve otežavalo klasične diplomatske nagodbe koje se
postižu iza zatvorenih vrata međuvladinih konferencija.
Odluka da se pripremi nacrt Ustava imala je više simbolički nego realni značaj, pošto je Evropski sud
pravde već dao tumačenje ugovora kao ustavnih akata. Najkontroverzniji insitucionalni predlog bio
je da predsednik Evropskog saveta bude biran na period od 5 godina.
Još jedna velika promena bila je usmerena ka tome da pomogne EU da bolje upravlja svojim
spoljnim odnosima: spajanje mesta visokog predstavnika za zajedničku spoljnu i bezbednosnu
politiku i člana komisije zaduženog za spoljne poslove u ministra spoljnih poslova EU, poziciju koja
je trebalo da podupre Savet i Komisiju.
Iz razloga legitimnosti, na sastanku je predloženo da svaka članica predlaže po jednog člana

Komisije, iz razloga efikasnosti, da samo centralna grupa članova Komisije ima pravo glasa, iz
razloga jednakosti, da se članstvo u središnjoj grupi (13 članova) rotira pravično između država
članica. Izračunavanje kvalifikovanje većine se pokazalo kao najspornije na sastanku i zahtevalo je
međuvladinu konferenciju. D’Esten je insistirao na većini članica koje predstavljaju bar 60%
stanovnika u EU. Odbijen je od strane španskog premijera.
Ustav je politički bio veoma značajan. Inkorporirajući Povelju o osnovnim pravima, ustav je pružio
EU ekvivalentnost Povelji o pravima, i proklamovao da se EU zasniva na demokratiji, vladavini
prava i poštovanju ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ključni organizacioni principi: preneta
ovlašćenja, supsidijarnost, proporcionalnost, lojalna saradnja između članica.
Sastavši se u Solunu 2003. godine, Evropski savet je pozdravio nacrt ustava kao „dobru osnovu za
početak“ međuvladine konferencije, koja je započela u oktobru iste godine.
49
49. MEĐUVLADINA KONFERENCIJA, UGOVOR O USTAVU ZA EVROPU I

PROCES RATIFIKACIJE1
Španija i Poljska oštro su branile ponderaciju glasova iz Nice, dok su Francuska i Nemačka pretile
da će ishod međuvladine konferencije dovesti u vezu sa predstojećim pregovorima o budžetu
(nagoveštavano smanjenje sredstava namenjenih Španiji i Poljskoj) i da će postepeno napredovati
u saradnji sa “vodećom” grupom zemalja (Španija i Poljska ne bi bile u njoj). Aznar je uzvratio
kritikom na račun francusko-nemačkog nepoštovanja Pakta za rast i stabilnost, ali je ubrzo došlo
do promena vlada u Španiji i Poljskoj, nove vlade spremne na kompromis.
Konferencija je usvojila 80 amandmana na nacrt Konvencije (VB predložila skoro polovinu). Male
zemlje su pristale na mnogo manju EK, ali tek od 2014. Nova dvostruka većina: 55% zemalja članica
i 65% stanovništva (tri najveće države ne mogu same da formiraju blokirajuću manjinu). Predlog
Ugovora o ustavu je usvojen 2004.
U martu 2003. godine grupa članova Konvencije je podnela predlog da Ustav bude ratifikovan uz
izjašnjavanje na referendumima, predlažući da oni budu održani istog dana kad i izbori za EP, što bi
doprinelo stvaranju zajedničkog političkog prostora. Bila bi potrebna većina broja glasača i zemalja
članica, a ni jedna zemlja ne bi trebala da bude primoravana da prihvati odluku protiv koje bi bili
njeni građani. Predlog nije prihvaćen.
Organizacije kao što je Institut Evropa za inicijativu i referendum i mreže kao Evropska kampanja za
referendum doprinosile su uobličavanju javnog mnjenja – U novembru 2003. godine Eurobarometar
je zabeležio da 88% građana ustavni referendum smatra „nezaobilaznim“ ili „ključnim“. Iz vlada
Španije, Francuske, Portugala i Poljske su počeli da se čuju argumenti da Ustav predstavlja
kvalitativnu promenu u procesu evropske integracije koja zahteva direktnu legitimizaciju od strane
građana. Danska vlada je, uprkos mišljenju Državnog saveta da Ustav EU ne utiče na danski ustav i
ne podrazumeva novi prenos ovlašćenja, sledila argumente opozicije da će referendum ojačati
ulogu građana u politikama EU i povećati informisanost o pitanjima vezanim za EU uopšte.
Predviđajući pozitivan ishod, vlada je tvrdila da će referendum ojačati legimititet evropskog
projekta.
I u Luksemburgu su predlozi za raspisivanje referenduma bili inspirisani nastojanjem da se obezbedi

široka podrška Ustavu EU koji je podržavala velika parlamentarna većina, kao i većina političkih
partija, kao i argumentima da će to približiti građane procedurama EU, i da izuzetan značaj teksta i
vrednosti koje nosi zahtevaju pristanak građana. Slični stavovi o povećanju efikasnosti i
transparentnosti i jačanju demokratičnosti u EU kroz referendume, demokratskoj, politički snažnoj
i pravednoj Evropi, su se čuli i u Nemačkoj i Grčkoj, kao i u drugim zemljama. Ključni argument
Blerove vlade je bio da Ustav ne menja odnos između zemalja članica i EU, već da je svrha
referenduma deliberacija i učenje o EU. On jeimao za cilj i da potvrdi privrženost britanskog
biračkog tela članstvu u EU, zbog čega je bio planiran za kraj referendumskog ciklusa nakon,
očekivalo se, ubedljivog pozitivnog izjašnjavanja u drugim zemljama.
• Referendum u Francuskoj – 29. maj 2005, i vladajuća desnica i opozicioni socijalisti podržali
Ustav, 55% glasova protiv–“Nismo protiv Evrope, mi smo za drugačiju Evropu”
• Referendum u Holandiji –1. jun 2005, 61,6% protiv, Ustav podržali vladajući demohrišćani,
podržali i laburisti i zeleni, protiv desnica, socijalistička partija
1
Od ovog pitanja do kraja su samo informacije sa prezentacija, knjiga ne pokriva dalje gradivo
50
50. LISABONSKI UGOVOR: SASTAVNI DELOVI UGOVORA I OPŠTE

KARAKTERISTIKE
Lisabonski ugovor je međunarodni ugovor potpisan 13. decembra 2007. u Lisabonu. Službeni naziv
Ugovora je „Ugovor o izmenama i dopunama Ugovora o stvaranju Evropske unije (Mastriški ugovor)
i Ugovora o stvaranju Evropske ekonomske zajednice (EEZ) (Rimski ugovor)“. Posle ratifikacije u
svim zemljama članicama, Ugovor je stupio na snagu 1. decembra 2009. godine.
Demokratski
principi
Institucije
UGOVOR O EU
Ojačana saradnja
UGOVOR IZ Ugovor o
LISABONA funkcionisanju EU
ZSBP, ZBOP
Povelja o
osnovnim pravima
EU
• EU dobija status subjekta međunarodnog prava

• Ukida se sistem stubova
• EZ postaje EU (Unija zamenjuje i nasleđuje Evropsku zajednicu)
• EURATOM posebna organizacija
• Prvi put u istoriji predviđen je u članu 50 Ugovora o EU postupak za istupanje jedne zemlje
članice iz Unije
51. LISABONSKI UGOVOR: INSTITUCIJE EU

EVROPSKI PARLAMENT
EP dobio još više nadležnosti:
• Procedura saodlučivanja, preimenovana u ‘redovnu zakonodavnu proceduru’, primenjuje

se u gotovo svim oblastima (čak i u zajedničkoj poljoprivrednoj politici, ali i u policijskoj i
pravosudnoj saradnji u krivičnim stvarima, azil, imigracija, policijska saradnja)
• Proširena budžetska ovlašćenja –celokupni budžet usvajaju EP i Savet, ukinuta podela na
obavezne i neobavezne troškove
• EP odobrava kandidata za predsednika EK kojeg bira Evropski savet, vodeći računa o
rezultatima izbora za EP
Broj poslanika
• Minimalno 6, maksimalno 96 poslanika po zemlji članici

• Evropski savet usvaja jednoglasno, na inicijativu EP i na osnovu njegove saglasnosti,
odluku kojom utvrđuje sastav EP: 705 nakon Bregzita
51
EVROPSKI SAVET
Jačanje uloge Evropskog saveta u institucionalnom sistemu EU:
• Utvrđuje političku orijentaciju i prioritete, ne vrši zakonodavnu funkciju–Odlučuje o broju

komesara
• Odlučuje o broju poslanika u EP
• Obrazuje Savete, pored Saveta za opšte poslove i Saveta za spoljne poslove
• Bira Visokog predstavnika za spoljne poslove i bezbednosnu politiku
Uvodi se funkcija predsednika Evropskog saveta
• Imenuje se na period od 2,5 godine, sa mogućnošću jednog ponovnog imenovanja
SAVET
Predsedavanje se menja na šest meseci, Savetom za spoljne poslove predsedava Visoki predstavnik
za spoljne poslove i bezbednosnu politiku.
Glasanje u Savetu od novembra 2014.
• Kada Savet odlučuje na predlog Komisije, kvalifikovanu većinu čini 55% zemalja članica
Saveta, u kojima živi najmanje 65% populacije EU
• Manjina za blokadu mora imati najmanje 4 člana i predstavljati više od 35% populacije
• Kada Savet ne odlučuje na predlog Komisije ili Visokog predstavnika za spoljne poslove i
bezbednosnu politiku, kvalifikovanu većinu čini najmanje 72% zemalja članica Saveta u
kojima živi najmanje 65% populacije EU
KOMISIJA
Od 2014. broj komesara trebao je da odgovara broju od 2/3 zemalja članica (po ravnomernom
sistemu rotacije između zemalja članica), osim ako Evropski savet jednoglasno ne donese drugačiju
odluku (ES to već učinio 2008.)
52. LISABONSKI UGOVOR: PODELA NADLEŽNOSTI

Ugovor o funkcionisanju EU, član 2:
1. Isključiva nadležnost EU – ZČ mogu usvajati pravna akta samo ako su ovlašćene od EU ili za
sprovođenje akata EU
2. Podeljena nadležnost – i EU i ZČ mogu usvajati pravna akta. ZČ vrše svoje nadležnosti u meri
u kojoj EU nije preduzela mere na ostvarivanju nadležnosti. Ako EU prestane da vrši svoje
nadležnosti, ZČ ponovo preuzimaju
Ugovor o funkcionisanju EU, član 3:
• Isključiva nadležnost EU u oblastima:

o carinske unije
o pravila konkurencije na unutrašnjem tržištu
o monetarne politike za ZČ čija valuta je evro
o očuvanja bioloških resursa u moru u okviru zajedničke politike ribarstva
o zajedničke trgovinske politike
• EU isključivo nadležna da zaključuje međunarodne ugovore kada je to potrebno za vršenje
njenih nadležnosti
52
Ugovor o funkcionisanju EU, član 4 - Podeljene nadležnosti u oblastima:
Određeni aspekti Poljoprivredna i ribarstvo

Ekonomska, socijalna i
Unutrašnje tržište socijalne politike (osim očuvanja bioloških
teritorijalna kohezija
(definisani Ugovorom) resursa u moru)
Trans-evropske mreže
Zaštita životne sredine Zaštita potrošača Transport (trans-European networks
TEN)
Zajednički bezbednosni
Oblast slobode, aspekti u pitanjima javnog Istraživanje, tehnološki
Energetika
bezbednosti i pravde zdravlja (definisani razvoj
Ugovorom)
Razvojna saradnja i
humanitarna pomoć
Koordinacija (Ugovor o funkcionisanju EU, član 5)
• Ekonomske politike –Savet usvaja široke smernice

o Posebne odredbe se primenjuju na zemlje čija valuta je evro
• Koordinacija politika zapošljavanja ZČ (EU definiše smernice)
• EU može preduzimati inicijative da obezbedi koordinaciju socijalnih politika ZČ
Ugovor o funkcionisanju EU, član 6 - EU ima nadležnost da podržava, koordinira ili dopunjuje
delovanje ZČ. Oblasti ovakvog delovanja EU, na evropskom nivou, su:
1. Zaštita i unapređenje ljudskog zdravlja

2. Industrija
3. Kultura
4. Turizam
5. Obrazovanje, profesionalno osposobljavanje, omladina i sport
6. Civilna zaštita (sprečavanje i borba protiv katastrofa)
7. Administrativna saradnja
53
53. LISABONSKI UGOVOR: ODREDBE O DEMOKRATSKIM PRINCIPIMA I

FLEKSIBILNOST
Funkcionisanje Unije je zasnovano na predstavničkoj demokratiji:
• Građani su predstavljeni u EP
• Države su predstavljene u Evropskom savetu
• Vlade su predstavljene u Savetu
• Političke partije, na evropskom nivou, doprinose formiranju evropske političke svesti i
izražavaju volju građana Unije
Evropska građanska inicijativa: Najmanje milion građana Unije, iz većeg broja zemalja članica,
mogu pokrenuti građansku inicijativu kojom pozivaju Evropsku komisiju da, u okviru svojih
nadležnosti, utvrdi predlog o nekom pitanju za koje građani smataju da ga je neophodno regulisati
pravnim aktom Unije u cilju primene Ugovora.
Uloga nacionalnih parlamenata:
• Predlozi zakonskih akata se dostavljaju i nacionalnim parlamentima, 8 nedelja pre

stavljanja na dnevni red Saveta
• Ako 1/3 nacionalnih parlamenata (ili ¼ u pitanjima koja se odnose na prostor slobode,
bezbednosti i pravde) smatra da nije poštovano načelo supsidijarnosti, predlagač mora
preispitati predlog
• U okviru redovne zakonodavne procedure, ako većina parlamenata smatra da nije
poštovano načelo supsidijarnosti, Komisija mora da preispita predlog; ako ostane pri
njemu, mišljenje parlamenata se mora dostaviti Savetu i EP
Detaljnija procedura za primenu fleksibilnosti (ojačane saradnje), članovi 326-334 Ugovora o FEU:
1. Ne može se primenjivati fleksibilnost u oblastima u isključivoj nadležnosti EU

2. U oblasti ZSBP zahtev se podnosi Savetu
3. U ostalim oblastima zahtev se podnosi Komisiji, odobrava Savet, na predlog Komisije i posle
saglasnosti EP
4. U svim slučajevima odlučuje Savet
5. Procedura za naknadno uključivanje zemalja (ispunjavanje uslova, prelazne mere)
6. Troškovi bliže saradnje na teret zemalja učesnica, osim ako Savet jednoglasno ne odluči
drugačije
7. Najmanje 9 zemalja članica (član 20 Ugovora o EU)
54
54. LISABONSKI UGOVOR: POSTUPAK IZMENE UGOVORA

Redovna procedra za reviziju:
• Vlada svake zemlje članice, EP i Komisija mogu podneti Savetu predlog za izmenu Ugovora. Evropski savet
prostom većinom usvaja odluku o sazivanju Konvencije koja se sastoji iz predstavnika nacionalnih
parlamenata, šefova država ili vlada zemalja članica, EP i Komisije (ECB je konsultovana u monetarnoj
oblasti), koja razmatra predloge izmena i konsenzusom usvaja preporuku za sazivanje Konferencije.
• Evropski savet može prostom većinom, posle saglasnosti EP, odlučiti da ne saziva Konvenciju ako obim
planiranih izmena to ne opravdava. U tom slučaju sam Evropski savet utvrđuje mandat Konferencije
predstavnika vlada zemalja članica.
• Izmene koje usvoji Konferencija moraju, kao i ranije, ratifikovati sve zemlje članice.
Pojednostavljena procedura za reviziju:
• Vlada svake zemlje članice, EP i Komisija mogu podneti predlog Evropskom savetu za reviziju Trećeg dela
Ugovora o FEU (Politike i unutrašnje akcije Unije –unutrašnje tržište, slobodan promet roba, poljoprivreda
i ribarstvo, sloboda kretanja lica, usluga i kapitala, prostor slobode, bezbednosti i pravde, saobraćaj,
konkurencija, poreski sistem, približavanje zakonodavstava, ekonomska i monetarna politika,
zaposlenost, socijalna politika, Evropski socijalni fond, obrazovanje, stručno osposobljavanje, omladina i
sport, kultura, javno zdravlje, zaštita potrošača, transevropske mreže, industrija, ekonomska, socijalna i
teritorijalna kohezija, naučna istraživanja, tehnološki razvoj i svemir, životna sredina, energija, turizma,
civilna zaštita)
• Evropski savet odlučuje jednoglasno, a odluka stupa na snagu posle njenog odobravanja u svakoj zemlji
članici, u skladu sa njihovim ustavnim odredbama
Passerelle/klauzula premošćavanja
• Kada je Ugovorom o FEU ili Naslovom V Ugovora o EU (ZSBP) predviđeno da Savet jednoglasno donosi
odluke u nekoj oblasti ili u određenom slučaju, Evropski savet može usvojiti odluku kojom ovlašćuje Savet
da odlučuje kvalifikovanom većinom u toj oblasti ili u tom slučaju. Ovaj stav se ne primenjuje na odluke
koje su povezane sa vojnim pitanjima ili sa domenom odbrane.
• Kada Ugovor o FEU predviđa da Savet usvaja zakonska akta na osnovu posebne zakonske procedure,
Evropski savet može usvojiti odluku kojom odobrava da se navedena akta usvajaju u skladu sa redovnom
zakonskom procedurom
• Svaka inicijativa ove vrste koju pokrene Evropski savet dostavlja se nacionalnim parlamentima. U slučaju
protivljenja nekog nacionalnog parlamenta, u roku od 6 meseci, odluka nije usvojena
55. LISABONSKI UGOVOR: ZAJEDNIČKA SPOLJNA I BEZBEDNOSNA

POLITIKA
Uvođenje funkcije Visokog predstavnika za spoljne poslove i bezbednosnu politiku čime se
objedinjavaju dve pređašnje pozicije: visokog predstavnika i komesara za spoljne poslove. Visoki
predstavnik za spoljne poslove i bezbednosnu politiku je istovremeno i zamenik predsednika EK i
predsedavajući Saveta za spoljne poslove. Nadležnosti Visokog predstavnika za spoljne poslove i
bezbednosnu politiku obuhvataju
• Izradu predloga za definisanje ZSBP

• Staranje o primeni odluka Evropskog saveta i Saveta
• Predstavljanje Unije prema trećim zemljama, u međunarodnim organizacijama i na
međunarodnim konferencijama u oblasti spoljne i bezbednosne politike (odnos sa
predsednikom Evropskog saveta)
• U vršenju zadataka oslanja se na Evropsku službu za spoljno delovanje (European External
Action Service –EEAS)
55
Uprkos institucionalnoj vezi koju Visoki predstavnik stvara sa Komisijom, ZSBP i nakon ukidanja
stubova zadržava međuvladin karakter :
• Evropski savet jednoglasno donosi opšte smernice u ovoj oblasti, a Savet ministara spoljnih
poslova jednoglasno formuliše odluke
• Može odlučivati kvalifikovanom većinom ukoliko se ni jedna zemlja članica ne usprotivi; ako
najavi protivljenje zbog vitalnih razloga nacionalne politike, neće se glasati većinom
Međudržavni karakter ZSBP ogleda se i u vrlo skromnim mogućnostima za uključivanje Evropskog

parlamenta: Visoki predstavnik ga redovno informiše, stavovi EP se 'razmatraju sa dužnom
pažnjom'
Sud pravde Evropske unije nije nadležan za oblast ZSBP (Član 275 Ugovora o FEU):
• Nadležan da spreči da ZSBP naruši podelu nadležnosti u Uniji

• Nadležan za kontrolu legalnosti odluka kojima je predviđeno usvajanje restriktivnih mera
prema fizičkim i pravnim licima koje je Savet usvojio na osnovu Specifičnih odredbi o
zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici
Zadržava se mogućnost konstruktivnog uzdržavanja (član 31, stav 1 UEU):
• Prilikom glasanja, zemlja izjavljuje da primenjuje ovu mogućnost

• U tom slučaju, zemlja nije obavezna da primenjuje tako usvojenu odluku, ali prihvata da ta
odluka obavezuje Uniju
• U duhu uzajamne solidarnosti, ta zemlja će se uzdržati od svakog delovanja koje bi ugrozilo
delovanje Unije po toj odluci, a druge zemlje članice će poštovati njen stav
• Ograničenje primene konstruktivnog uzdržavanja: ako se od glasanja uzdržava trećina
zemalja članica, koja istovremeno predstavlja trećinu stanovnika Unije, odluka neće biti
doneta
56. RAZVOJ ZBOP OD 2003. GODINE
2003. EU izvodi svoju 2003. EU pokrenula svoju

prvu samostalnu akciju 2003. Evropska 2004. koncept
2003. Aranžman prvu vojnu operaciju:
van Evrope: bezbednosna borbenih grupa,
Berlin plus “Concordia” u operacija“Artemis”, do
Makedoniji dolaska snaga UN
strategija rok 2007
ARANŽMAN BERLIN PLUS

1.Omogućavanje pristupa EU operativnom planiranju NATO-a
• U ranoj fazi, dok EU još nije donela odluku da li će početi operaciju, NATO može sarađivati
sa Vojnim štabom EU na definisanju opcija (tzv. Vojne strateške opcije)
• Potom, ako se odluči da operacija koristi NATO sredstva, NATO će vršiti operativno
planiranje
2.Korišćenje NATO vojnih aktiva i potencijala u operacijama pod vođstvom EU
• NATO predvideo sredstva koja bi stavio na raspolaganje EU

• Predviđeni principi na kojima će se zasnivati korišćenje NATO kapaciteta od strane EU: za
svaku operaciju će se sklapati EU-NATO sporazum kojim se određuju uslovi zakorišćenje
NATO kapaciteta
56
3.Korišćenje Vrhovne komande savezničkih snaga u Evropi – SHAPE (Supreme Headquarters Allied
Powers Europe) za operacije pod vođstvom EU
• Ovaj element takođe definiše da se zamenik vrhovnog komandanta savezničkih snaga u

Evropi (Deputy Supreme Allied Commander Europe - DSACEUR) može staviti na
raspolaganje EU, kao glavni komandant neke operacije EU, koja se izvodi u okviruBerlin-
plus aranžmana
EVROPSKA BEZEDNOSNA STRATEGIJA

U situaciji raskola evroatlantskih saveznika (ali i samoj EU –podela na ‘staru’ i ‘novu’ Evropu)
izazvanoj američkom intervencijom u Iraku i pregovorima oko Ustava za Evropu, EU, predvođena
Francuskom i Nemačkom, usvaja svoju Bezbednosnu strategiju. U decembru 2003. u Briselu
usvojena Evropska bezbednosna strategija (European Security Strategy–ESS).
Strategija polazi od situacije na međunarodnoj sceni nakon terorističkih napada na SAD i Madrid,
ali i nove realne snage proširene EU: mora da bude spremna da preuzme svoj deo odgovornosti za
globalnu bezbednost. Strategija uzima u obzir dominantne izazove tzv. soft security i definiše pet
glavnih izazova za bezbednost i stabilnost
1. Terorizam
2. Proliferacija oružja za masovno uništenje
3. Regionalni konflikti
4. Slabe države (state failure)
5. Organizovani kriminal
Koncept borbenih grupa podrazumeva:
• Visokoobučene formacije od po 1500 vojnika uključujući i transportnu i ostalu logističku

podršku
• Mogu biti upotrebljene u roku od 15 dana od odluke
• Mogu delovati najmanje 30 dana (do 120 dana)
• Treba da budu dovoljno fleksibilne da brzo preduzmu operacije u udaljenim kriznim
područjima pod mandatom UN (ali mogu delovati i bez ovog mandata)
• Mogu biti u stanju da vrše borbene misije u svakom okruženju (planine, pustinje, džungla,
itd.)
• Cilj im je da pripreme teren za veće i tradicionalnije trupe očuvanja mira
• Koncept podrazumeva raspoloživost strateških transportnih i borbenih sredstava
Od 2007. EU ima stalno dostupne dve borbene grupe. Kao specifičan oblik snaga za brzo reagovanje,
BG ostaju u pripravnosti po 6 meseci i spremne su da se pokrenu u bilo kom trenutku u okviru svoje
šestomesečne rotacije; obe bi mogle da budu iskorišćene istovremeno. Ali...Grupe bi mogle da
deluju po 120 dana, do odluke da se upute trupe UN može proći i 6 meseci? Kakvim krizama bi
odgovarale ovako male trupe?
57
LISABON I ZBOP
U ZSBP spada i Zajednička bezbednosna i odbrambena politika (ZBOP):
• Još izraženiji međudržavni karakter, sve odluke jednoglasne

• ZBOP poštuje obaveze koje proizilaze iz Ugovora o Severnoatlantskom paktu
• Nova odredba: u slučaju da neka zemlja članica bude žrtva oržane agresije na svojoj
teritoriji, ostale zemlje članice moraju da joj pruže svu raspoloživu pomoć (član 42 UEU, stav
7)
Klauzula solidarnosti omogućava da se vojna sredstva ZBOP-a povežu sa konceptom unutrašnje

bezbednosti EU. Ona je deo Ugovora o FEU (Naslov VII, član 222): Unija i njene države članice deluju
zajednički u duhu solidarnosti u slučaju da je neka članica predmet terorističkog napada, prirodne
katastrofe ili katastrofe prouzrokovane ljudskim faktorom. Unija mobiliše sve instrumente kojima
raspolaže, uključujući i vojna sredstva država članica, za:
• Sprečavanje terorističkih pretnji na teritoriji zemalja članica

• Zaštitu demokratskih institucija i civilnog stanovništva od svakog terorističkog napada
• Pružanje pomoći zemlji članici, na njenoj teritoriji, na zahtev njenih političkih organa, u
slučaju terorističkog napada
• Ako je neka država članica predmet terorističkog napada, prirodne katastrofe ili katastrofe
prouzrokovane ljudskim faktorom, ostale države članice pružaju joj pomoć na zahtev njenih
političkih organa
• Načini delovanja Unije se utvrđuju odlukom Saveta, na osnovu zajedničkog predloga
Komisije i Visokog predstavnika
Lisabon i Peteresberške misije: Lisabon utvrđuje misije za koje Unija može primeniti civilna i vojna
sredstva u okviru ZBOP – Reč je o proširenim Petersberškim misijama. Dopunjene su zajedničkim
operacijama razoružavanja, vojnim savetima i tehničkom podrškom, a zadaci borbenih snaga
dopunjeni postkonfliktnom stabilizacijom. Tako proširene Petersberške misije obuhvataju
zajedničke misije razoružanja, humanitarne i spasilačke misije, misije vojnog savetovanja i pomoći,
misije sprečavanja sukoba i održavanja mira, borbene misije u upravljanju krizama, uključujući i
misije uspostavljanja mira i operacije stabilizacije po završetku sukoba. Široka lepeza operacija: od
humanitarnih misija do postokonfliktne stabilizacije, mogu biti korišćene za borbu protiv terorizma,
uključujući i podršku trećim zemljama u borbi protiv terorizma na njihovoj teritoriji.
57. EVROPSKA UNIJA I PROSTOR SLOBODE, BEZBEDNOSTI I PRAVDE

U ovoj oblasti dolazi do niza važnih izmena od kojih većina ide u pravcu komunitarizacije –
Proširenje upotrebe redovne zakonodavne procedure. Omogućena je ojačana saradnja između
grupe zemalja članica u policijskoj saradnji i u krivično-pravnim pitanjima. U okviru Saveta
ustanovljen je Stalni komitet za unutrašnju bezbednost (COSI), nadležan za jačanje operativne
saradnje nacionalnih organa zemalja članica. Lisabon predviđa uspostavljanje Evropskog tužilaštva
za borbu protiv prestupa koji pogađaju finansijske interese Unije.
58
58. EVROPSKE INTEGRACIJE U SVETLU TEORIJA MEĐUNARODNIH

ODNOSA: REALIZAM, SOCIJALNI KONSTRUKTIVIZAM
REALIZAM
• EZ posledica bipolarnosti SAD-SSSR
• Zahvaljujući činjenici da su SAD bile garant zapadnoevropske bezbednosti, zemlje članice
su mogle da se posvete integraciji ne strahujući od bezbednosnih pretnji svojih evropskih
partnera (Kenet Valc)
• Džon Miršajmer 1990. ukazivao da bi kolaps SSSR-a i povlačenje SAD-a iz odbrane Evrope
dovelo do porasta zabrinutosti u pogledu relativnih dobitimeđu zemljama članicama,
posebno u pogledu nemačke moći i namera, i stavilo na probu budući tok evropske
integracije
• Stiven Valt 1999. predvideo rastuće tenzije u odnosima EU-SAD budući da duboke
strukturne snage proizvode različite geopolitičke interese u Evropi i SAD-u
• Zemlje EU će, zbog relativno nižeg nivoa izdvajanja za odbranu, sporijeg ekonomskog rasta
i demografskih problema, imati sve uži prostor u svetu kojim će dominirati SAD i sile u
usponu (Robert Kagan)
• Kako pokazuje analiza neoklasičnog realiste Farid Zakarie, tek kad su centralizovale
politički sistem SAD su bile u stanju da projektuju svoju moć –može li EU da ostvari
bezbednosnu autonomiju, a da ne postane država?
• Poslednjih godina, grupa uglavnom neoklasičnih realista se bavi ZSBP, kritikujući
konstruktivistički koncept EU kao ‘normativne sile’
o Adrijan Hajd-Prajs: univerzalističke tvrdnje EU služe kao instrument kolektivne
hegemonije
o Robert Kagan: zalaganje EU za međunarodne institucije i pravo je samo odraz njene
vojne slabosti
o Pitanje je u kojoj meri je EU privržena međunarodnom pravu: kada joj je u interesu,
krši ga kao i SAD i druge zemlje?
SOCIJALNI KONSTRUKTIVIZAM
• Konstruktivisti (Christiansen, T., Jorgensen, K.E., Wiener, A.) smatraju da je neophodno
razmatrati uticaj socijalnog konteksta kako bi se razumelo kako je evropska integracija
dospela do sadašnjeg stepena i da ne treba zanemarivati konstruktivnu snagu samog
procesa integracije
• Ne pretendujući da razviju celovitu teoriju evropske integracije, bave se fenomenima kao
što su norme, pravila, diskursi, deliberativni procesi, nastanak kolektivnih identiteta,
komunikativna akcija, itd. Smatraju da je međusobno konstituišuća socijalna akcija
značajan faktor koji vodi ka konstrukciji identiteta, a time i interesa i delovanja u
međunarodnim odnosima
• Konstruktivisti kritikuju Moravčikovo viđenje uobličavanja nacionalnih preferencija,
smatrajući da on ignoriše uticaj koji vrši samo članstvo u EU („članstvo jestebitno“)
59
• Prema njihovom mišljenju, evropska integracija vrši „transformativni uticaj“na evropske

državne sisteme, i realno je prihvatiti da su se u procesu integracije menjali i identiteti, a sa
time i interesi učesnika u procesu–Institucije EU uobličavaju ne samo ponašanje već i
preferencije i identitete kako pojedinaca, tako i zemalja članica.
• Konstruktivistička istraživanja procesa evropske integracije kao stvaranja političke
zajednice se, uopšteno, mogu razvrstati u tri pravca
o Jedan pravac izučava ulogu pravila i normi
o Drugi pravac istraživanja je usmeren na pitanje odnosa pojedinca i nastajuće
političke zajednice kako u pogledu razvoja prava građanstva EU, tako i po pitanju
(re)konstrukcije identiteta
o Treći pravac istraživanja je usmeren na pitanje jezika i diskursa

ODNOSA: NEOFUNKCIONALIZAM
• Pluralistička teorija međunarodne politike
• Ernst Has, Leon Linberg, Filip Šmiter
• Naročito uticajna tokom 60-ih i 70-ih godina 20. veka
• Za razliku od realističkog viđenja ističe da na regionalnu integraciju utiču ne samo države,
već i nedržavni akteri – organizovani interes, pre svega ekonomski, kao i nadnacionalne
institucije
• Neofunkcionalizam ukazivao:
o Na uticaj političkih procesa u državama na njihovo delovanje u međunarodnim
odnosima
o Da su međunarodne aktivnosti država rezultat pluralističkog političkog procesa koji
karakteriše moderna industrijalizovana društva, a u kojem na vladine odluke utiču
različite interesne grupe
• Pristalice ove teorije su očekivale da će se predstavnici organizovanog interesa međusobno
povezivati na međunarodnom nivou
• Podvlačeći značaj nedržavnih aktera, neofunkcionalisti su ukazivali na uticaj
multinacionalnih korporacija
• Isticali Evropsku komisiju kao najznačajnijeg ne-državnog međunarodnog aktera: Uočavali
su jedinstven položaj Evropske komisije koji joj omogućava da manipuliše i nacionalnim i
međunarodnim pritiscima na nacionalne vlade kako bi unapredila proces evropske
integracije, čak i onda kada nacionalne vlade nisu tome bile sklone
• Sektorska integracija stvara sopstveni podsticaj za širenje na čitavu ekonomiju. Ovaj efekat
spillover-a, zbog međuzavisnosti različitih ekonomskih sektora i oblasti, dovodi do
proširenja integracije sa pojedinih i na ostale sektore
• Has je ukazivao na dva tipa spillover-a: funkcionalni i politički. Funkcionalni proizilazi iz
činjenice da je nemoguće izolovati jedan sektor od drugog. Sektorska integracija vodi ka
političkoj, kao procesu u kojem „politički akteri iz više različitih nacionalnih položaja
postaju ubeđeni da preusmere svoje lojalnosti, očekivanja i političke aktivnosti ka novom
centru“
• Iako kasnije dosta kritikovan, pre svega u pogledu stavova o političkoj integraciji,
neofunkcionalizam je dao izuzetan doprinos razumevanju procesa integracije
• Uticaj ove teorije je bio naročito izražen u ranoj fazi evropske integracije, kada se činilo da
je ova teorija nepogrešiva
60
• Međutim, 60-ih godina prošlog veka, sa korišćenjem veta pre svega od strane De Gola,
postalo je jasno da nacionalne vlade nisu izgubile moć i da su spremne da je koriste
određujući pravac i domašaj integracije, što je uticalo na jačanje tzv. međuvladinog pristupa

ODNOSA: MEĐUVLADIN I LIBERALNI MEĐUVLADIN PRISTUP
Stenli Hofman 60-ih godina polazeći od viđenja uloge država koje je mnogo bliže realizmu, kritikuje
neofunkcionalizam: Jedini moćni akteri procesa evropske integracije su nacionalne vlade: one
kontrolišu prirodu i brzinu integracije sa ciljem da zaštite i unaprede nacionalni interes. Kada im se
interesi poklapaju, vlade mogu pristati na tešnju integraciju u tehničkim, funkcionalnim sektorima,
ali se proces integracije neće proširiti na područja ‘visoke politike’ kao što su nacionalna
bezbednost i odbrana.
Hofman je pridavao određeni značaj uticaju unutrašnje politike: uvažavao je da i drugi interesi osim
vladinog imaju ulogu u procesu integracije, ali samo u ‘običnoj politici’ -interesne grupe imaju uticaj
u manje bitnim sektorima.
LIBERALNI MEĐUVLADIN PRISTUP

U skladu sa liberalnim teorijama međunarodnih odnosa koje su usmerene na razmatranje odnosa
država-društvo, Endrju Moravčik smatra da nacionalni interesi nisu nepromenljivi, već nastaju kao
rezultat unutrašnjeg političkog procesa u kojem se društvene grupe bore za uticaj i nacionalnih i
transnacionalnih koalicija–prepoznavanja novih političkih alternativa. Razumevanje unutrašnje
politike svake zemlje je preduslov je za analizu strateške interakcije zemalja članica EU.
• Cilj država članica je da štite i unapređuju svoj nacionalni interes i svaka zemlja u procesu
integracije nastoji da maksimizira svoju korist
• Nacionalne vlade ostaju gospodarisvih odluka u procesu integracije i taj proces će ići samo
onoliko daleko koliko su vlade spremne to da dozvole
• EU je u suštini forum za međudržavne pregovore
• Države članice su jedini značajni akteri na evropskom nivou, dok društveni akteri vrše uticaj
samo kroz domaće političke strukture država članica
• Politika se na nivou EU vodi kroz pregovore između zemalja članica ili kroz pažljivo
određeno delegiranje ovlašćenja, a u oba slučaja vlade su centar moći u EU
Moravčik proces evropske integracije vidi kao igru na dva nivoa – Prvi nivo čine unutrašnji politički
procesi koji određuju definisanje nacionalnog interesa i poziciju sa kojom vlade ulaze u međusobne
pregovore. Drugi nivo čine pregovori na nivou EU i način na koji se od suprotstavljenih interesa
dolazi do zajedničkog stava. Moravčik smatra da najkrupniji koraci u pravcu dublje integracije nisu
rezultat delovanja nadnacionalnih organizacija, koalicija poslovnih grupa, ili nepredviđenih
spillover-a dotadašnjeg toka integracije, već rezultat postepenog približavanja preferencija
najmoćnijih zemalja članica koje prvo izvrše ključne pregovore među sobom, a potom manjim i
oklevajućim zemljama članicama ponude kompenzaciju.
Institucije koje nastaju ovakvim pregovorima služe da obezbede informacije i umanje transakcione
troškove za države članice, ali ne vode prenosu vlasti ili lojalnosti sa nacionalnih država na novi
centar, kako su predviđali neofunkcionalisti. Upravo suprotno od toga, smatra Moravčik, evropska
integracija jača položaj nacionalnih izvršnih vlasti u domaćem političkom poretku.
61
Stoga, rezultati pregovora u EU odražavaju pregovaračku poziciju država, a preterano pridavanje

značaja formalnom prenosu nadležnosti na EU često sakriva činjenicu da ne dolazi do stvarnog
prenosa suvereniteta - proces integracije ima pre svega regulatorni karakter.
Zamerke:
• Bavi se pre svega ‘velikim’odlukama, kakve su one o reformama Osnivačkih ugovora

• Zanemaruje funkcionisanje EU u periodima između istorijskih odluka i potcenjuje uticaj
ovog funkcionisanja na proces integracije
• Ne može da objasni evoluciju uloge Evropskog suda pravde

ODNOSA: NOVI INSTITUCIONALIZAM
• Novi institucionalizamshvata EU kao sistem protivtežnih institucija u kojem se racionalni
akteri ponašaju strateški kako bi postigli željeni rezultat
• Institucije jesu bitne
• Institucije nisu neutralna područja jer institucionalne strukture i pravila utiču na pristup
političkom procesu čineći ga više ili manje dostupnim za različite društvene grupe
• Institucionalisti, za razliku od konstruktivista, prihvataju Moravčikovu tezu o nacionalnim
preferencijama, ali se ne slažu sa njegovim modelom međuvladinih nagodbi, tvrdeći da
postojeće institucije EU uobličavaju i ograničavaju međuvladino vođenje politike na način
koji liberalni međuvladin pristup ne uzima u obzir
• Novi institucionalizam se može razvrstati na:
o Institucionalizam racionalnog izbora
o Sociološki institucionalizam
o Istorijski institucionalizam
• Institucionalizam racionalnog izbora (Džordž Cebelis, Džefri Garet, Mark Polak)je pružio
značajan doprinos razumevanju načina na koji funkcionišu institucije EU, legislativnog
procesa, kao i načina na koji nadnacionalni akteri uspevaju da ostvare određeni stepen
autonomije koji im omogućava da ostvare sopstveni uticaj na politički proces
• Primenom principal agent modela, ukazuje se na teškoće principala (nacionalnih vlada) da
kontrolišu delovanje njihovih agenata (nadnacionalnih institucija):
o kako rastu broj i obim delegiranih ovlašćenja, rastu i teškoće u praćenju delovanja
agenata
o kako je proširenjima EU rastao broj principala, povećavala se uloga agenata u
stvaranju koalicija
o sa porastom udela većinskog odlučivanja, takodje je rastao uticaj agenata u
procesu postizanja većine
• Autonomija agenata varira kako od oblasti do oblasti, tako i tokom vremena, u zavisnosti
od preferencija zemalja članica, distribucije informacija između principala i agenata, i
pravila po kojima se donose odluke bilo u pogledu sankcija, bilo usvajanja nove regulative
62
• Dok se prenos ovlašćenja sa nacionalnih vlada na Komisiju i Sud pravde lako objašnjava
potrebom smanjenja transakcionih troškova vođenja politike na nivou EU, na ovaj način je
teže objasniti prenos ovlašćenja na Evropski parlament. U slučaju Evropskog parlamenta,
prenos ovlašćenja je u većoj meri bio motivisan nastojanjima nacionalnih vlada da umanje
tzv. 'demokratski deficit' na nivou EU, što bi se pre objasnilo „logikom primerenog
ponašanja“ koja karakteriše sociološki institucionalizam
SOCIOLOŠKI INSTITUCIONALIZAM
• Blisko povezan sa socijalnim konstruktivizmom
• Ukazuje da institucije ne utiču samo na strateške proračune aktera, već i na njihove
preferencije i identitete
• Dok institucionalizam racionalnog izbora smatra da racionalni akteri stvaraju institucije
kako bi efikasno ostvarili određene ciljeve, prema sociološkom institucionalizmu institucije
se često stvaraju i razvijaju zato što doprinose društvenoj legitimaciji pre nego efikasnosti
• U skladu sa time, racionalističkoj „logici instrumentalnosti“ se suprotstavlja sociološka
„logika primerenost
ISTORIJSKI INSTITUCIONALIZAM
• Najznačajniji predstavnik Pol Pirson
• Istorijski institucionalizam prihvata osnovne postavke međuvladinog pristupa, ali ukazuje
da postoje ograničenja za zemlje članice i da se javljaju procepi u njihovoj kontroli nad
razvojem institucija i politika EU, kao i da su ovi faktori značajniji nego što to međuvladin
pristup priznaje, a uočljiviji su kada se evropska integracija posmatra kao vremenski
proces.
• Akteri mogu biti u snažnoj početnoj poziciji, nastojeći da maksimiziraju svoje interese, a
ipak sprovesti institucionalne i političke reforme koje suštinski menjaju njihovu sopstvenu
poziciju (ili poziciju njihovih naslednika), na načine koji nisu bili predviđeni i/ili željeni.
• Uzroci nastanka razlika između preferencija zemalja članica i stvarnog funkcionisanja
institucija i politika EU:
o Delimična autonomija institucija EU
o Ograničen vremenski horizont donosioca političkih odluka
o Veliki potencijal za nastanak neočekivanih posledica
o Verovatnoća menjanja preferencija predstavnika država članica
• Sama činjenica nastanka neočekivanih posledica nije ništa neobično, ali Pirson ističe da u
slučaju EU one često neće biti uklonjene. Pristalice međuvladinog pristupa smatraju da
zemlje članice, kada vremenom uoče neočekivane posledice, preduzimaju efektivne
odgovore na njih, sa čim se Pirson ne slaže, i iznosi tri razloga koja otežavaju efektivna
rešenja:
o otpor nadnacionalnih aktera,
o institucionalne prepreke za reforme,
o visoke troškove izlaza i „sunk costs“
63
62. DIFERENCIRANA INTEGRACIJA

Kao posledica primene koncepta diferencirane integracije, EU danas predstavlja skup više
podsistema koji su razvijani po različitim osnovama.
Voljno neučestvovanje (opt-out): Karakteristika ovog oblika diferencirane integracije je da ona ne

predstavlja podsistem koji je uvek i u svakom trenutku otvoren svakoj zemlji članici da ga izabere,
već je kao izuzetak određen primarnim pravom, najčešće protokolima uz Ugovor o EU kojima se
definiše o kojoj zemlji ili kojim zemljama se radi. Takođe, opt-out se primenjuje na oblasti integracije
koje su, opet kao izuzetak, jasno određene –nije nešto što se može koristiti u svakoj javnoj politici
EU. Tipičan primer je, u vreme potpisivanja Ugovora iz Mastrihta, bio britanski opt-outu slučaju
Sporazuma o socijalnoj politici, ili njen i danski opt-out po pitanju prelaska u treću fazu Ekonomske
i monetarne unije (EMU).
OJAČANA SARADNJA
• Izbor prava koje će se primenjivati u slučaju razvoda višenacionalnih brakova (2010) –17
zemalja
• Usvajanje zajedničkog evropskog patenta koji bi zamenio zaštitu patenata u svakoj državi
članici (2011): Španija I Italija bile protiv predloga da se u svim zemljama članicama
patenti mogu zaštiti sa dokumentacijom na jednom od 3 jezika –engleski, francuski,
nemački(26 ZČ učestvuje)
• Porez na finansijske transakcije: januar 2013. Savet usvojio odluku kojom se dozvoljava
ojačana saradnja za 10 zemalja (Francuska, Nemačka, Italija, itd.), još se vode pregovori
• 2016 Pravila o imovini višenacionalnih brakova –17 ZČ, stupilana snagu u januaru 2019.
„Usmerena“ ojačana saradnja: U Prostoru slobode, bezbednosti i pravde je predviđen specifičan

oblik ojačane saradnje: a priori predviđena primena ovog modela u slučaju da se ne može doneti
odluka redovnim putem. Ugovor iz Lisabona predviđa da je, po pitanju lakšeg međusobnog
priznavanja presuda i sudskih odluka, kao i saradnje policijskih i sudskih organa u krivičnoj oblasti
koja ima prekograničnu dimenziju, osnivanja evropskog tužilaštva za borbu protiv prestupa koji
pogađaju finansijske interese Unije i razvijanja policijske saradnje, u slučaju da se ne postigne
odluka prema proceduri predviđenoj Ugovorom, aktiviranje ojačane saradnje gotovo automatsko.
Paralelna funkcionalna integracija: Oduvek su postojali i oblici saradnje koji su formalno izvan prava
EU, često u njima ne učestvuju sve zemlje članice, a kasnije mogu ili ne moraju biti uključeni u pravni
okvir EU: napr. Zapadnoevropska unija 1954, Sporazum iz Šengena 1985, Ugovor o stabilnosti,
koordinaciji i upravljanju u ekonomskoj i monetarnoj uniji, potpisan 2. marta 2012. godine.
Potpisale su ga sve zemlje članice EU osim Velike Britanije, Češke, Hrvatske, stupio na snagu
1.1.2013., predviđa ojačanu saradnju u okviru evrozone (9 zemalja).
64
63. POLITIKA PROŠIRENJA EVROPSKE UNIJE I BALKAN

EU i Turska:
• 1987 Turska podnosi kandidaturu za članstvo

• Postala kandidat 1999., pregovori počeli 2005.
Proces stabilizacije i pridruživanja:
• Strategija EU za zemlje ‘zapadnog Balkana’ (Albanija, BiH, Hrvatska, Makedonija, Srbija,

CrnaGora)
• Lansirana u junu 1999. godine
• Cilj PSP-a –Stabilizacija regiona putem:
o Potencijalnog članstva u EU kao podsticajareformama
o Podsticanja regionalne saradnje
o Političkih i ekonomskih uslova koji se moraju ispuniti kako bi se unapredio proces
pridruživanja
OSNOVNI ELEMENTI PSP-a: autonomne trgovinske mere EU, prigrami finansijske pomoći CARDIS,
IPA, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, perspektiva članstva.
64. KLAUZULA O ISTUPANJU I SLUČAJ VELIKE BRITANIJE

Izlazeći u susret evroskepticima, Konvencija predložila izlaznu klauzulu, sa detaljno razrađenom
procedurom za povlačenje neke zemlje iz EU. „Važan politički signal svakome ko bi zastupao stav
da je Unija rigidni entitet koji se ne može napustiti“. Lisabonski ugovor, čl. 50: Svaka ZČ može da
odluči da se povuče iz članstva, u skladu sa svojim ustavnim procedurama:
 O svojoj nameri obaveštava Evropski savet

• Na osnovu smernica Evropskog saveta, EU će pregovarati i zaključiti sporazum sa tom
državom
• Sporazum će biti zaključen po proceduri predviđenoj za zaključivanje sporazuma sa trećim
državama, zaključiće ga Savet, nakon dobijanja saglasnosti od Evropskog parlamenta
65
Osnivački ugovori će prestati da se primenjuju na zemlju koja se povlači nakon stupanja na snagu
sporazuma o povlačenju (nije potrebna ratifikacija sporazuma, osim ako sporazum ne predviđa i
reguliše nove odnose sa tom zemljom), ili nakon dve godine od notifikacije povlačenja, osim ako
Evropski savet, u dogovoru sa zemljom o kojoj se radi, jednoglasno ne odluči da produži ovaj period.
Zemlja koja istupa potom sama odlučuje kako će regulisati pravo EU koje je do tada transponovano
u nacionalno zakonodavstvo, određeni delovi mogu biti dogovoreni u sporazumu o istupanju.
Tokom pregovora o istupanju, zemlja koja se povlači ne učestvuje u razgovorima i odlučivanju o

tom pitanju u Evropskom savetu i Savetu. Odluke se donose “super-kvalifikovanom” većinom koju
čini 72% ZČ i predstavlja najmanje 65% stanovništva zemalja koje učestvuju u odlučivanju. Ako
zemlja koja se povukla zatraži da ponovo postane članica, na nju će se primenjivati procedura
predviđena za pristupanje, kao i za svaku drugu zemlju.
BREGZIT
 23 juna 2016. održan referendum u VB
 51,9% za istupanje iz EU
 48,1% za ostanak
 Izlaznost 71.8%, više od 30 miliona ljudi glasalo
 Britanska vlada otpočela proces istupanja 29. marta 2017.
Nacrt Ugovora o povlačenju VB usvojen je oktobra 2019:
 Prelazni period će trajati do 31. decembra 2020.

 Za to vreme VB će primenjivati sva pravila EU, ali neće učestvovati u radu institucija EU
 Prelazni period će moći da bude produžen jednom, ali odluka (VB i EU) mora biti doneta
pre 1. jula 2020.
 „Divorce bill“ –utvrđen sistem izračunavanja VB obaveza u finansiranju EU tokom
prelaznog perioda
 U slučaju produžetka od još dve godine, novo finansijsko učešće VB
 Građani VB u EU, i EU u VB, će zadržati svoja prava boravišta i socijalne zaštite nakon
Bregzita
 Građani koji počnu da borave u VB i EU tokom prelaznog perioda, zadržaće to pravo
 Svako ko boravi u istoj EU zemlji tokom 5 godina imaće pravo da podnese zahtev za trajni
boravak
 Otvorena pitanja:
o Da li će građani VB koji borave u nekoj od zemalja EU moći da rade u drugoj zemlji,
jer se pravo boravka odnosi samo na zemlju u kojoj žive
o Priznanje profesionalnih kvalifikacija
o Ribarstvo –treba da bude potpisan poseban dogovor: ako VB želi da nesmetano
prodaje svoje proizvode na tržištu EU, mora i da dozvoli ribarenje brodovima iz EU
66
Nacrt Ugovora o povlačenju VB oktobar 2019: Protokol o Severnoj Irskoj:
 Pitanje “meke” granice između Irske, članice EU i britanske oblasti Severna Irska bilo
sporno u nacrtu Sporazuma o povlačenju iz novembra 2018.
 Bila je predviđena „jedinstvena carinska teritorija“ između EU i VB –VB bi ostala bez
carinske autonomije u sklapanju trgovinskih sporazuma sa trećim zemljama
 Prema nacrtu iz oktobra 2019. VB, sa Severnom Irskom, posebna carinska teritorija:
o Neće biti carina u trgovini između Irske i Severne Irske
o Roba iz VB koja ide u Severnu Irsku neće biti carinjena osim ako “nema rizika” da
završi u EU
o Na “rizičnu” robu će se primenjivati carine EU, a VB može da obešteti trgovce ako
se dokaže da je roba ostala u Severnoj Irskoj
o Uvodi se carinska provera između VB i Severne Irske
o Četiri godine nakon završetka prelaznog perioda Severna Irska će se izjasniti da li
pristaje na nastavak primene Protokola (i kasnije periodično pristajanje)
o Ako ne pristane moraće da bude pronađen novi aranžman između EU i VB
65. PAKT ZA RAST I STABILNOST

Pakt uveden 1997. na inicijativu Nemačke, predlagala čak da ne sme da se pređe 1% budžetskog
deficita i da sankcije budu automatske. Cilj Pakta je bio da se osigura da ZČ nastave da poštuju
kriterijume konvergencije iz Mastrihta i nakon što postanu članice evrozone:
 Politička obaveza za ZČ
 Preventivni mehanizam: Evropski savet razmatra programe stabilnosti i konvergencije
 Korektivni mehanizam: procedura u slučaju prekomernog deficita – sankcije u vidu depozita
od 0,2% BDP-a, plus dodatnih 0,1% za svaki procenat prekomernog deficita
Francuska i Nemačka prekršile su pravilo o 3% budžetskog deficita 2003. Ubedile su ostale zemlje
da suspenduju primenu postupka za prekomerni deficit. Politički pritisak Francuske i Nemačke
doveo je do suspenzije Pakta za rast i stabilnost u decembru 2004. “Reformisani” Pakt iz 2005.
godine ublažio proceduru postupka za prekomerni deficit
REFORMA PAKTA NAKON FINANSIJSKE KRIZE

 Evropski semestar” 2010.
 Razmatranje budžetskih i ekonomskih planova zemalja članica pre nego što budu usvojeni
u nacionalnim parlamentima
Na osnovu iskustva stečenog tokom krize, reformama je uveden sistem praćenja širih
ekonomskih politika kako bi se u znatno ranijoj fazi uočili problemi kao što su baloni na tržištu
nekretnina, krize bankarskog sektora ili pad konkurentnosti. Sve zemlje članice u
okviruEvropskog semestra podnose nacionalne programe reformi. U novembru svake godine
Komisija objavljuje rezultate u Izveštaju o mehanizmu upozorenja u kojem se navode zemlje
članice za koje je potrebno sprovesti detaljno preispitivanje. Zemlje članice su obavezne da
rezultate preispitivanja uzmu u obzir u svojim planovima reformi za sledeću godinu.
67
Zemlje članice se ocenjuju na osnovu toga da li ostvaruju srednjoročne budžetske ciljeve

utvrđene u trogodišnjim budžetskim planovima, tj. Programima stabilizacije (za zemlje članice
evrozone) odnosno konvergencije (za ostale zemlje članice). Planove i programe proveravaju
Komisija i Savet.
Rano upozorenje: Ako se ustanovi znatno odstupanje od srednjoročnog cilja ili kretanja ka
njemu, Komisija toj zemlji članici upućuje upozorenje koje potvrđuje Savet. Stanje se zatim prati
tokom cele godine i, ako se ne uklone odstupanja, Komisija može predložiti polaganje depozita
u iznosu od 0,2% BDP-a na koji se obračunava kamata (samo za evrozonu), zašto je potrebno
odobrenje Saveta. Ako ukloni odstupanja, zemlji članici taj iznos može biti vraćen.
Procedura prekomernog deficita: Ako prekrše kriterijum deficita ili kriterijum duga, na zemlje
članice se primenjuje postupak prekomernog deficita u okviru kojeg podležu dodatnom
praćenju (obično svaka tri ili svakih šest meseci), i određuje im se rok za ispravljanje deficita.
Komisija na osnovu redovnih ekonomskih prognoza i podataka Eurostat-a prati da li zemlja
ispunjava obaveze.
Brže sankcije: Za zemlje članice evrozone koje su u proceduri prekomernog deficita novčane
kazne se primenjuju brže i njihov iznos se može postupno povećavati. Ako ne smanje deficit,
novčane kazne mogu iznositi 0,2% BDP-a. Ako se utvrde lažni statistički podaci, novčane kazne
mogu dostići najviše 0,5%. Kazne mogu uključivati obustavu sredstava Evropske unije za
regionalni razvoj (čak i za zemlje članice koje nisu u evrozoni).
Novi sistem glasanja: Odluke o većini sankcija po proceduri prekomernog deficita donose se po
pravilu obrnute kvalifikovane većine, što znači da se novčane kazne smatraju odobrenim od
strane Saveta, osim ako kvalifikovana većina zemalja članica odluči drugačije.
66. EVROPSKA UNIJA KAO GLOBALNI AKTER
Pred veliko proširenje 2004. EU je počela da razmatra

spoljno -
trgovinska posledice koje će to proširenje imati po zemlje
saradnja nečlanice sa kojima će se graničiti. Iste godine je
lansirana Evropska politika susedstva, kao instrument
bezbednos saradnja ostvarivanja bližih odnosa sa zemljama susedima na
ni akter
EU KAO
za razvoj istoku i jugu EU.
GLOBALNI
AKTER Cilj politike: ostvarivanje prosperiteta, stabilnosti i
bezbednosti na granicama EU. Obuhvata 16 zemalja
širok istočne Evrope, južnog Kavkaza i Mediterana.
politika
ZSPB proširenja
URAVLJANJE KRIZAMA: trenutno se odvija 10 civilnih i 6
vojnih misija.
Uticaj EU u odnosu na treće zemlje: Potencijal EU u kombinovanju ekonomskih, političkih i vojnih

faktora, značaj ekonomskih odnosa, finansijske pomoći, itd. EU kao ‘civilna sila’ koja koristi ne-
vojna sredstva kako bi ostvarivala civilne ciljeve kakvi su, napr., unapređenje ljudskih prava,
konsolidacija demokratije, itd. (Duchene); EU kao ‘soft’ power
68
Proširenje kao uspeh ‘meke’ moći EU:
 Ulazak novih članica u EU promenilo geopolitički kontekst na kontinentu, obezbedio

konsolidaciju tranzicije, izbegnut ex-YU scenario
 Proširenje kao spoljnopolitiko delovanje koje trajno menja međunarodno okruženje
 Proširenje menja tradicionalan koncept spoljne politike jer stvara ‘porozne granice’: ruši se
rigidna podela na ‘unutra’ i ‘spolja’ -današnji sused može sutra postati član
Delovanje van kontinenta nameće dodatne zahteve:
 Evropska atipična politika proširenja i ‘civilna moć’ su bili mogući zato što je zaštita SAD-a
tokom Hladnog rata garantovala poredak na kontinentu
 Uspostavljanje poretka u drugim delovima sveta u savremenim uslovima? Novi izazovi i
pretnje (terorizam, širenje naoružanja za masovno uništenje, itd.) dolaze iz drugih delova
sveta
 Aktuelnost transatlantskih odnosa
o Robert Kagan: razlike između SAD i EU će rasti zbog slabosti evropske spoljne
politike -SAD će morati da globalno koriste svoju moć kako bi očuvale međunarodni
poredak, dok će se EU povući u relativni prosperitet i bezbednost nakon proširenja
o Charles Kupchan: suprotno, EU će steći instrumente ‘tvrde’ moći jer svet postaje
multipolaran, a spoljna politika SAD-a će postati unilateralnija i neće garantovati
zaštitu evropskih interesa
Da bi EU razvila spoljnu politiku zasnovanu i na hard i soft moći, moraju se otvoriti suštinska pitanja
procesa integracije:
1. Kako bi se EU borila u sukobima visokog intenziteta ako kontrola nije preneta na kolektivni
evropski nivo?
2. Kako bi evropske institucije mogle da objave rat, a da prethodno ne uživaju pun
demokratski legitimitet?
3. Rat sa 28 veto igrača?
4. Spoljna politika bez federacije?
69

EIRP-Skripta Kolokvijum I Ispit

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

EIRP-Skripta Kolokvijum I Ispit

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Maša Vračar

EVROPSKE INTEGRACIJE – RAZVOJ I

1. UTICAJ DVA SVETSKA RATA NA IDEJU EVROPSKE INTEGRACIJE

Član panevropskog pokreta, francuz Astirid Brijan, sarađivao je sa nemcem Gustavom

Brijan nastavlja poziv na udruživanje evropskih država čuvenim Memorandumom o evropskoj

EKONOMSKI USPON KRAH NEMAČKO

2. STAVOVI SAVEZNIKA O EVROPSKOJ INTEGRACIJI – VELIKA BRITANIJA

3. STAVOVI SAVEZNIKA O EVROPSKOJ INTEGRACIJI - SAD

Dolaskom Trumana na položaj predsednika 1945. dolazi do promene politike:

 Forsira se atlantizam i ujedinjenje zapadnoevrospkih zemalja u kontekstu sukoba istok-zapad

SAD su promovisale ekonomsku međuzavisnost kroz slobodnu trgovinu i neograničene finansijske

4. STAVOVI EVROPSKIH ZEMALJA O INTEGRACIJI – FRANCUSKA,

5. STVARANJE EZUČ – ŠUMANOVA DEKLARACIJA I STAVOVI EVROPSKIH

Šumanova deklaracija je predstvaljena na konferenciji za štampu 1950. godine. Šuman je predložio

Samo su se tvrdokorni nacionalisti, komunisti i doktrinarni socijalisti Francuske i Nemačke protivili

6. PREGOVORI O OSNIVANJU EZUČ

Delegacija državnih zvaničnika predstavljala je svaku državu. Radne grupe su se nalazile na

Preostala su još 3 velika pitanja:

1. Odmeravanje glasova u Savetu – Nemačka i Francuska dobijaju isti broj mesta

7. UGOVOR O EZUČ – INSTITUCIONALNA STRUKTURA, POČETAK RADA I

SAVET • rotirajuće predsedavanje na 3 meseca

SKUPŠTINA • savetodavni karakter

SUD PRAVDE • jurisdikcija nad svim državama članicama

VISOKA • izvršni organ, članove kolegijalno imenuju zemlje članice

VLAST • odluke se donose većinom glasova i u određenim oblastima se mogu nametnuti

8. FAKTORI KOJI SU UTICALI NA PLAN ZA STVARANJE EVROPSKE

SAD - Ačesonov plan Francuska - Plavenov plan

Formiranje nadnacionalne evropske armije pod

ostale zemlje armije zadržavaju svoje odbrambene

9. PREGOVORI O EVROPSKOJ ODBRAMBENOJ ZAJEDNICI

Mogućnost remilitarizacije Nemačke ojačala je komunističku i degolističku opoziciju u Francuskoj,

Nemački kontigent nije smeo da premaši jednu

Ugovor o EOZ potpisan u je maju 1952. u Parizu.

10. NEUSPEH U STVARANJU EVROPSKE POLITIČKE ZAJEDNICE

11. SASTANAK U MESINI – REZULTATI I ZNAČAJ

Predlog Monea koji je podržao belgijski političar Pol Anri Spak

Obnavljanje plana holandskog ministra spoljnih poslova Bejena

FRANCUSKA: podeljena je po pitanju slobodne trgovine: imala je visoke trgovinske barijere i

Ne želeći da Mesina završi bez dogovora, u poslednjem trenutku je dogovoreno da se formira

12. EURATOM – RAZLOZI OSNIVANJA, CILJEVI

Ugovor o Euratomu je podrazumevao saradnju u sledećim oblastima:

Predviđeno je da Euratom ne bude korišćen u vojne svrhe. Ugovori o Evropskoj ekonomskoj

13. EEZ – RAZLOZI OSNIVANJA, CILJEVI

Strah od budućnosti tržišne liberalizacije je prožimao Francusku. Molet, zajedno sa Rinoom i

Francuska je insistirala da se prekomorske teritorije Francuske, Belgije, Italije i Holandije pridruže

INSTITUCIJE EEZ: Komisija, Savet, Skupština, Sud pravde.

TIPOVI AKATA: uredbe, direktive, odluke, preporuke, mišljenja

14. BRITANSKI ODGOVOR NA STVARANJE EEZ-A

Britanci su odbili da odustanu od ovog pitanja, pa su i pretili da će „organizovati sopstveni protivudar

15. UTICAJ ZAJEDNIČKE POLJOPRIVREDNE POLITIKE NA RAZVOJ

Uprkos svojoj opredeljenosti za zajedničku poljoprivrednu politiku, koja bi značila prenos

Pregovori o poljoprivredi su se odvijali između Francuske i Nemačke, SAD su takođe pristale na

Poljoprivreda, britanska aplikacija za članstvo u EZ i suprotstavljeni planovi za budućnost Evrope

De Gol je imao suprotnu viziju o Evropskoj Uniji i transatlantskom partnerstvu. On je zamislio

16. FUŠEOV PLAN

• U pitanjima koja su od zajedničkog interesa za zemlje članice dođe do usvajanja

17. JELISEJSKI UGOVOR

18. KRIZA PRAZNE STOLICE I LUKSEMBURŠKI KOMPROMIS

 Prelazak na finansiranjeEEZ iz sopstvenih izvora 1965. umesto 1970.

19. SPORAZUMI O PRIDRUŽIVANJU 60-IH GODINA

• Sporazum potpisan 1961. godine

• Sporazum potpisan 1963. godine

Sporazumi o priidruživanju 17 država Afrike u Jaundeu 1963. godine su nasledili pridruživanje EZ