You are on page 1of 10

Evropska integracija

39 језика
 Чланак
 Разговор

Ћир./lat.




Читај

Уреди

Уреди извор

Историја
С Википедије, слободне енциклопедије

Evropska unija

Ova članak je deo serije o


politici i vladi
Evropske unije

Izvršna vlast
Zakonodavna vlast
Evropski savet
Sudstvo
Centralna banka
Revizorski sud
Ostala tela
Politike i pitanja
Izbori
Zakoni
 p
 r
 u

Evropska integracija je proces industrijske, političke, pravne, ekonomske, društvene i


kulturne integracije država u Evropi, potpunog ili delimičnog opsega. Evropska
integracija se prevashodno ostvaruje putem Evropske unije i njenih regulacija.

Istorija[уреди | уреди извор]
Evropska kovanica iz 1928 za hipotetične „Federativne države Evrope” (États fédérés d'Europe)

U antici je Rimsko carstvo dovelo do integracije više evropskih teritorija.


Nakon katastrofe Prvog svetskog rata, mislioci i vizionari iz niza političkih tradicija
ponovo su počeli da razmatraju ideju o politički ujedinjenoj Evropi. Početkom 1920-ih
osnovan je (ili ponovo osnovan) niz međunarodnih organizacija kako bi se pomoglo
političkim strankama istomišljenika da koordiniraju svoje aktivnosti. One su se kretali u
rasponu od Kominterne (1919), do Radničke i socijalističke internacionale (1921),
do Radikalne i demokratske Antante naprednih levičarskih partija (1924), do Zelene
internacionalne stranke poljoprivrednika (1923), do centralno-desničarskog
Međunarodnog sekretarijata Demokratskih stranaka nadahnutih hrišćanstvom (1925).
Iako su ciljevi ovih organizacija bili globalni, preovladavajuća zastupljenost političkih
stranaka iz Evrope uslovila je da su omogućile interakcije između pristalica određene
ideologije preko evropskih granica. Unutar svake političke tradicije pojavile su se struje
koje su zagovarale ne samo saradnju različitih nacionalnih stranaka, već i potragu za
političkim institucijama na evropskom nivou.
Jedan od prvih koji je artikulisao ovo gledište bio je Ričard fon Kudenhove-Kalergi, koji
je u svom Panevropskom manifestu (1923) izložio konzervativnu viziju evropskog
jedinstva.[1] Prvi paneuropski kongres je održan u Beču 1926. godine, a udruženje je do
kraha na Vol Stritu imalo 8000 članova. Aktivnosti su bile specifično usredsređene na
hrišćansku, i implicitno katoličku, Evropu. Britanski državni službenik i budući
konzervativni ministar Artur Solter objavio je knjigu 1933. godine, u kojoj se zalaže
za Sjedinjene Države Evrope.
Nasuprot tome, sovjetski komesar (ministar) Lav Trocki isticao je slogan
„Za Sovjetske Sjedinjene Države Evrope” 1923. godine, zalažući se za Evropu
ujedinjenu po komunističkim principima.
Među liberalno-demokratskim strankama, francuska centralno-levičarska stranka
preduzela je nekoliko inicijativa za grupisanje stranaka istomišljenika iz evropskih
država. Godine 1927., francuski političar Emil Borel, lider centralno-levičarska
Radikalne stranke i osnivač Radikalne internacionale, osnovao je Francuski komitet za
evropsku saradnju i još dvadeset država osnovalo je ekvivalentne komitete. Međutim, to
je ostao elitni poduhvat: najveći odbor, francuski, imao je manje od šest stotina članova,
od kojih su dve trećine bili parlamentarci.[2] Dva centralno-levičarska francuska premijera
sa otišla dalje. Godine 1929, Aristid Briand održao je govor u prisustvu skupštine Lige
naroda u kome je predložio ideju o federaciji evropskih naroda zasnovanoj na
solidarnosti i težnji za ekonomskim prosperitetom, i političkom i društvenom saradnjom.
Godine 1930, na zahtev Lige, Briand je predstavio Memorandum o organizaciji sistema
Evropske savezne unije.[3] Naredne godine budući francuski premijer Eduar Erio objavio
je svoju knjigu Sjedinjene Države Evrope. Zapravo je već postojao obrazac za takav
sistem, u vidu Belgijske i luksemburške carinske i monetarne unije iz 1921. godine.
Podrška za francuske centralno-levičarske predloge pristigla od niza prestižnih ličnosti.
Mnogi eminentni ekonomisti, svesni da ekonomska utrka do dna između država stvara
sve veću nestabilnost, podržavali su gledište: među njima je bio i Džon Mejnard Kejns.
Francuski politolog i ekonomista Bertran Žuvenel napominje široko rasprostranjeno
stanovište nakon 1924. godine, kojim se pozivalo na „harmonizaciju nacionalnih
interesa duž linija Evropske unije zarad zajedničkog prosperiteta”. [4] Španski filozof i
političar, Ortega i Gaset, izrazio je stav koji su dilili mnogi u Republikanskoj Španiji:
„Evropsko jedinstvo nije fantazija, već sama stvarnost; a fantazija je upravo suprotno:
verovanje da su Francuska, Nemačka, Italija ili Španija suštinske i nezavisne
stvarnosti.”[5] Elefterios Venizelos, grčki premijer, u govoru iz 1929. godine predstavio je
podršku svoje vlade rekavši da će „Sjedinjene Države Evrope predstavljati, čak i bez
Rusije, snagu koja je dovoljno jaka da napreduje, do zadovoljavajuće tačke
blagostanja”.[6]
Između dva svetska rata, poljski državnik Jozef Pilsudski zamislio je ideju o Evropskoj
federaciji koju je nazvao Međumorje („između mora”), na engleskom jeziku poznatu
kao Intermarum, što je bila poljski-orijentisana verzija nemačkog termina Mitteleuropa.
Velika depresija, uspon fašizma i komunizma, a potom i Drugi svetski rat, sprečili su
međuratne pokrete da dobiju dalju podršku: između 1933. i 1936. većina preostalih
evropskih demokratija potisnuta je diktaturama, pa su čak i Ortegova Španija i
Venizelosova Grčka otonule u građanski rat. Ali iako su pristalice evropskog jedinstva,
bilo da su socijaldemokrate, liberali ili hrišćanski-demokrati, bile van vlasti tokom 1930-
ih, te nisu bile u stanju da svoje ideje primene u praksi, mnogi od njih su se našli na
vlasti tokom 1940-ih i 1950-ih, i u boljoj poziciji da primene svoje ranije formulisne
pristupe protiv ekonomske i političke krize.
Na kraju Drugog svetskog rata, kontinentalna politička klima pogodovala je jedinstvu u
demokratskim evropskim zemljama, koje mnogi doživljavaju kao bekstvo od ekstremnih
oblika nacionalizma koji su opustošili kontinent. [7] U govoru održanom 19. septembra
1946. na Ciriškom univerzitetu u Švajcarskoj, Vinston Čerčil je postulirao Sjedinjene
Države Evrope.[8] Isti govor, međutim, sadrži primedbe, ređe citirane, iz kojih se jasno
vidi da Čerčil u početku nije Britaniju smatrao delom te Sjedinjene Države Evrope: Mi
Britanci imamo svoj Komonvelt nacija ... I zašto ne bi postojala Evropska grupa koja bi
mogla davati osećaj povećanog patriotizma i zajedničkog građanstva rastrojenim
narodima ovog nemirnog i moćnog kontinenta i zašto ne bi zauzela svoje dostojno
mesto sa drugim velikim grupama u oblikovanju sudbina ljudi? ... Francuska i Nemačka
moraju voditi zajedno. Velika Britanija, Britanski komonvelt nacija, moćna Amerika i ja
verujem Sovjetska Rusija - jer bi tada zaista sve bilo dobro - moraju biti prijatelji i
sponzori nove Evrope i moraju se zalagati za njeno pravo na život i sjaj.

Moramo izgraditi neku vrstu Sjedinjenih Država Evrope. Samo na taj način,
stotine miliona radnika će moći da povrati jednostavne radosti i nade koje čine
život vrednim življenja.

„ Vinston Čerčil[9]

Teorije integracije[уреди | уреди извор]


Pitanje kako izbeći ratove između nacionalnih država bilo je od suštinske važnosti za
prve teorije. Federalistička i funkcionalizam|funkcionalistička stanovišta su se zalagala
za obuzdavanje nacionalnih država, dok je transakcionalno gledište težilo teoretisanju o
uslovima za stabilizaciju sistema nacija-država.
Jedna od najuticajnijih teorija evropske integracije je neofunkcionalizam, koji je
razvio Ernst B. Has (1958) i dalje istražio Lion Lindberg (1963). Ta teorija stavlja fokus
na prelivne vidove integracije, što vodi ka uvećanoj integraciji. [10] Suprotno tome, druga
velika uticajna teorija integracionih studija, liberalna međudržavana saradnja, stavlja
fokus na državne preferencije koje se ostvaruju pregovaranjem. Ovu teoriju je razvio
Endru Moravčik tokom 1990-ih, putem nadograđivanja na rad o međudržavnoj saranji
Stenlija Hofmana i drugih. Ona i dalje ostaje vrlo uticajna. [10] Važna rasprava između
neofunkcionalizma i liberalnog međudržavno rada i dalje ostaje centralna u
razumevanju razvoja i raznih neuspeha evropske integracije.
Kako se empirijski svet menja, tako se menjaju i teorije, a samim tim i razumevanje
evropske integracije. Danas postoji relativno nov fokus na kompleksnom kreiranju
politika u EU i upravljanju na više nivoa (MLG) kojim se pokušava da se proizvede
teorija o radu i razvoju EU.
Prema jednoj studiji iz 2016. godine, Evropska integracija se produbljuje procesom
„neuspelog napretka”, pri čemu[11]
Međuvladino pregovaranje dovodi do nepotpunosti jer prisiljava države sa različitim
preferencijama da prihvate rešenja sa najnižim zajedničkim deliocem. Nepotpunost tada
oslobađa sile koje vode u krizu. Države članice odgovaraju tako što ponovo
usaglašavaju prilagođena rešenja najnižeg zajedničkog delioca, kojima se pokušava da
se adresira kriza i koja vode ka dubljoj integraciji. Do danas je ovaj sekvencijalni ciklus
delimične reforme, praćene neuspehom politike, čemu sledi dalja reforma, uspeo da
održi evropski projekat i zajedničku valutu.

Evropska unija[уреди | уреди извор]


Učešće u Jedinstvenom evropskom tržištu zemalja EU:
  Zemlje članice Evropske unije i Ujedinjeno Kraljevstvo formiraju Evropsko jedinstveno tržište
  Zemlje izvan EU koje učestvuju u jedinstvenom tržištu EU kao
izuzeci: Island, Lihtenštajn, Norveška i Švajcarska (pogledajte takođe: EFTA)
  Zemlje izvan EU sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju EU kojima je dozvoljeno učešće u izabranim
sektorima jedinstvenog tržišta: kandidati za pristupanje EU Albanija, Severna Makedonija, Crna Gora i Srbija;
potencijalni kandidati za pristupanje EU: Bosna i Hercegovina
  Zemlje izvan EU koje imaju bilateralne aranžmane Carinske unije sa EU: Andora, San Marino i kandidat za
pristup EU Turska
  Zemlje izvan EU sa ugovrom o Dubokoj i sveobuhvatnoj zoni slobodne trgovine sa EU, što im omogućava
učešće u izabranim sektorima jedinstvenog tržišta: Gruzija, Moldavija i Ukrajina

Takođe pogledajte: Proširenje Evropske unije i Buduće proširenje Evropske unije


Evropska unija (EU) je udruženje 27 suverenih država članica koje su sporazumom
prenele određeni deo svojih nadležnosti na zajedničke institucijama, kako bi koordinirale
svoje politike u velikom broju područja, a da pritom ne čine novu državu povrh država
članica. Zvanično uspostavljena Mastriškim ugovorom iz 1993. godine na osnovu
postojeće Evropske ekonomske zajednice.
Postoji 12 osnivačkih država, a to su Belgija, Danska, Francuska, Nemačka, Grčka,
Irska, Italija, Luksemburg, Holandija, Portugalija, Španija i Velika Britanija. Godine 1995.
u EU su ušle Austrija, Finska i Švedska. Kipar, Češka, Estonija, Mađarska, Letonija,
Litvanija, Malta, Poljska, Slovačka i Slovenija pridružile su se 2004. Bugarska i
Rumunija su se pridružile 2007. Hrvatska je pristupila 2013. Velika Britanija se povukla
2020. godine nakon 47 godina članstva. Zvanične države kandidati su Albanija,
Severna Makedonija,[12] Crna Gora, Srbija i Turska. Prijava Maroka je odbijena. Island i
Švajcarska su povukli svoje prijave. Norveška je odbila članstvo na dva referenduma.

Reference[уреди | уреди извор]
1. ^ Ben Rosamond, Theories of European Integration, Palgrave Macmillan, 2000, pp. 21–22.
2. ^ Guieu, Jean-Michel (2003). „.Le Comité fédéral de coopération européenne”.  Organisations
internationales et architectures européennes (1929-1939): 73—91.
3. ^ D. Weigall and P. Stirk, editors, The Origins and Development of the European Community,
Leicester: Leicester University Press, 1992, pp. 11–15.
4. ^ Jouvenel, Bertrand (1980).  Un Voyageur dans le Siècle. Paris. стр.  79.
5. ^ Ortega y Gasset, José (1998) [1929]. The Revolt of the Masses. Madrid: Editorial Castalia.
6. ^ Emm. Papadakis, Nikolaos (2006). Eleftherios K. Venizelos - A Biography. National
Research Foundation "Eleftherios K. Venizelos". стр. 48—50.
7. ^ „The political consequences”.  Cvce.eu. Приступљено  16. 1. 2015.
8. ^ „Ein britischer Patriot für Europa: Winston Churchills Europa-Rede, Universität Zürich, 19.
September 1946”  [A British Patriot for Europe: Winston Churchill's Speech on Europe
University of Zurich, 19 September 1946]. Zeit Online. Приступљено 13. 1. 2010.
9. ^ Churchill, Winston (1946).  Speech to the Academic Youth  (Говор). Zürich, Switzerland.
Архивирано из  оригинала  на датум 15. 05. 2016. Приступљено  06. 10. 2019.
10. ^ Врати се на:а б Policy-making in the European Union. Wallace, Helen (Helen S.), Wallace,
William, 1941-, Pollack, Mark A., 1966- (5th изд.). Oxford: Oxford University Press. 2005.
стр.  16–19.  ISBN  0199276129. OCLC  58828845.
11. ^ Jones, Erik; Kelemen, R. Daniel; Meunier, Sophie (2016). „Failing Forward? The Euro Crisis
and the Incomplete Nature of European Integration”. Comparative Political Studies.  49  (7):
1010—1034.  doi:10.1177/0010414015617966.
12. ^ Until February 2019, officially referred to by the EU and most other European organisations
by the provisional appellation "the former Yugoslav Republic of Macedonia", due to a naming
dispute.

Literatura[уреди | уреди извор]
 Carrasco, C. A., & Peinado, P. (2014). On the origin of European imbalances in the context of
European integration, Working papers wpaper71, Financialisation, Economy, Society &
Sustainable Development (FESSUD) Project.
 Glencross, A. (2014). The Politics of European Integration: Political Union or a House Divided.

скупи
п

у
Теме Evropske unije 

ија  Prije 1945.

 1945—1957.

 1958—1972.
Vremenska linija
 1973—1993.

 1993—2004.

 Od 2004

Prethodnici  Vremenska linija

 Osnivači

 Evropska zajednica za ugalj i čelik (1951—2002)


 Evropska ekonomska zajednica (1958—1993/2009)

 Evropska zajednica za atomsku energiju (1958—danas)

 Evropske zajednice (1967—1993/2009)

 Policijski i pravosudna saradnja u krivičnim pitanjima (1993—2009)

 Krajnje tačke

 Geografsko središte

 Najveći gradovi

ија  Veća urbana zona

 Države članice

 Regioni (prvostepena NSTJ)

 Specijalne teritorije

ка  Evropski savjet

 Evropska komisija

 Evropski parlament

Institucije  Savjet Evropske unije

 Sud pravde Evropske unije

 Evropska centralna banka

 Evropski finansijski sud

 Bankarstvo

 Granična i oblaska straža (Fronteks)

 Prevencija i kontrolu bolesti

 Prirodna sredina

Agencije  Spoljno djelovanje

 Sudska saradnja (Evrodžast)

 Saradnja u sprovođenju zakona (Evropol)

 Pomorska bezbjednost

 Rekonstrukcija

Pravo  Pravna stečevina

 Povelja o temeljenim pravima

 Konkurentsko pravo

 Autorsko pravo

 Direktiva 
o Direktiva o pravim građana
 Poboljšana saradnja

 Politika životne sredine

 Jedinstveno tržište 
o kretanje radnika

 Vladine nabavke

 Službeni glasnik

 Mehanizam za saradnju i verifikaciju

 Zakonodavna procedura

 Građanska inicijativa

 Uredba

 Politika ruralnog razvoja

 Šengenska zona

 Ugovori 
o izuzeci

Politika  Izbori 
o izborne jedinice

 Proširenje 
o 1973

o 1981

o 1986

o 1995

o 2004

o 2007

o 2013

o Budućnost

 Evromitovi

 Politička stranka 
o Političke stranke prema pripadnosti

 Evropskepticizam

 Spoljni odnosi 
o bezbjednost i odbrana

 Integracija

 Parlamentarne skupine

 Proevropeizam
 Povlačenje 
o Bregzit

 Nobelova nagrada za mir 2012.

 Budžet

 Centralna banka

 Poljoprivredna politika

 Ribarska politika

 Valute

 Energetska politika

 Evro

 Evrozona

 Ugovori o slobodi trgovine

 Investiciona banka

 Investicioni fond

 Regionalni razvoj
еда
 Jedinstveno tržište

 Societas Europaea

 Fond solidarnosti

 Saobraćaj 
o Galileo navigacioni sistem

 Minimalni prihod

 Prosječni prihod

 Stopa nezaposlenosti

 Zdravstveni izdaci po osobi

 Karta zdravstvenog osiguranja

 Vozačka dozvola

 Zajedničko vazduhoplovno područje

ра  Državljanstvo 
o pasoš

o lične karte

 Kulturne politike

 Demografija

 Duzelaž

 Vozačka dozvola
 Obrazovanje

 Dom evropske istorije

 Institut inovacija i tehnologije

 Lezer-paser

 Jezici

 Medijske slobode

 Praznici

 Religija

 Sport

 Statistike

 Simboli

 Evrosfera

 Intergovermentalizam

 Više brzina
ije
 Neofunkcionalizam

 Optimalna valutna zona

 Nadnacionalna unija

 Категорија

 Портал

 Nemačka

ativna kontrola: Narodne biblioteke   Japan

 Češka
Категорије: 
 Европска унија
 Савет Европе
 Датум и време последње измене странице: 8. октобар 2022. у 09:23.
 Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство—Делити под истим условима; могући
су и додатни услови. Погледајте услове коришћења за детаље.

You might also like