PRODUBLJIVANJE I

PROŠIRENJE
EVROPSKIH
INTEGRACIJA
Istorijski koreni Evropske zajednice
 Ideja o ujedinjenoj Evropi je jako stara i potiče iz perioda Rimskog carstva.

 Posle njegovog raspada, bilo je više pokušaja ujedinjenja Evrope na principima

nacionalne države (Franačka država, Sveto rimsko carstvo, Poljsko-litvanska unija, Prvo
francusko carstvo i Nacistička Nemačka).

 Svi ti pokušaji su propali, zato što su bili zasnovani na prinudnom ujedinjenju država, a
ne na njihovoj međusobnoj saradnji.

 Svoje korene nalazi u drugoj polovini XIX veka nakon Francusko-Pruskih ratova 1870. Od
ovog datuma se pojavljuju realne i ozbiljne težnje tadašnjih evropskih političara ka
stvaranju jače, realne i miroljubive veze između zemalja Evrope koja je do tada
postojala samo u idejama filozofa i kosmopolitskih vizionara

 Po završetku Prvog svetskog rata, rešene da ne dozvole da se užasi rata ikada ponove,
mnoge države počinju da razmišljaju o politički ujedinjenoj Evropi.
2
 Austrijski grof Rihard Koudenhove-Kalergi je 1923.
godine osnovao Panevropski pokret i 1926. godine
je na prvom Panevropskom kongresu održanom u
Beču okupio oko 2.000 učesnika iz 24 zemlje.
Učesnici kongresa odobrili su Pan-evropski manifest
u kome su se, između ostalog, zalagali za carinsku
uniju, zajedničku valutu, vojni savez i zaštitu
https://www.facebook.com/profile.php?id=100063579861098&ref=py_c
nacionajnih manjina.

Aitiero Spineli i Ernesto Rosi su 1941. godine tajno doneli Ventotenski manifest u kojem su
udareni temelji Evropskog pokreta federalista.
Na prvom sastanku ovog pokreta u Milanu 1943.godine, utvrđena je struktura i strategija
delovanja. Da bi se izbegla međunarodna anarhija i sačuvala sloboda potrebno je osnovati
federalnu Evropu na koju nacionalne države treba da prenesu izvesna suverena prava koja su u
zajedničkom interesu svih evropskih naroda.1
https://www.bpa.edu.rs/FileDownload?filename=fcbd679f-235d-4967-8074-a3cd91765f90.pdf&originalName=EKONOMSKE%20INTEGRACIJE%20SKRIPTA.pdf

3
Nakon ratnih razaranja, posle II svetskog rata evropske zemlje su bile suočene sa
nedostatkom institucionalnog okvira za obnovu nacionalnih privreda.
Rat je ispraznio institucione veze koje su ranije postojale među zemljama i stvorio je velike
probleme, kao što su nefunkcionisanje ustanova, razorena infrastruktura, bili su razoreni
privredni objekti, postojala je masovna nezaposlenost i dr.
Bilo je potrebno da se obnovi ekonomija, i da je za to potrebna institucionalna
infrastruktura međunarodnih razmera.
Potrebno je bilo uspostaviti pravila funkcionisanja, postojanje vladavine prava i pravila
tržišne privrede.
Bezbednosni, politički i ekonomski interesi su takođe bili potrebni, odnosno, obnova je
predstavljala kratkoročan cilj, a bezbednost i stabilizacija su dugoročni ciljevi.
Nove ustanove su trebale da budu deo programa obnove, ali i saradnje kao i mehanizmi
prevencije mogućih novih sukoba.
Osim UN, bilo je potrebno uspostaviti niz sektorskih organizacija nadležnih za pojedina
pitanja (ljudska prava, međunarodni sistem plaćanja, kreditni nadzor, razvojna pomoć itd.).

4
 U Breton Vudsu 1944. godine osnovani su Međunarodni
monetarni fond (MMF) i Svetska banka (SB).
MMF je trebao da predupredi nestabilnost valuta
osiguravajući pristup kreditima zemalja a SB je bila
usmerena na odobravanje dugoročnih kredita za
razvojnu pomoć koji su bili namenjeni razorenim
zemaljama i nerazvijenom delu sveta.
https://www.britannica.com/event/Bretton-Woods-Conference

Razaranja u nekim delovima Evrope prevazilazila su

kapacitete tek osnovane SB i zbog toga je za obnovu
Evrope stvoren poseban program, odnosno, Maršalov
plan koji je pokrenut 1947. godine sa idejom da bude
okvir za privrednu obnovu zapadne i južne Evrope.
Maršalov plan prihvatile su kapitalističke zemlje, ali su ga
odbile sve zemlje sovjetske interesne zone.

https://www.marshallfoundation.org/marshall/the-marshall- 5
plan/history-marshall-plan/
Posleratni period karakteriše stvaranje i drugih ustanova:
OECD – 1948. - Organizacija za Evropsku bezbednost i saradnju (kontroliše obnovu zapadne Evrope) koji je imao
ulogu da nagleda primenu Evrpskog programa obnove, koji je ustanovljen nakon Maršalovog plana.
Beneluks – 1948. – Belgija, Holandija i Luksemburg su formirale Beneluks kao carinsku unije – da kasnije preraste u
ekonomsku uniju.
NATO– 1949. - Danska, Island, Italija, Kanada, Norveška, Portugal, SAD. Osnivanju NATO pakta prethodilo je
donošenje Vandenbergove rezolucije o spremnosti SAD za učešćem u odbrani Evrope. Potom je aprila 1949.
zaključen ugovor izmedu pet evropskih zemalja Članica ZEU i SAD, Kanade, Italije, Danske, Islanda, Norveške i
Portugala o stvaranju Severnoatlantskog pakta.
Savet Evrope – 1949 – Prva evrpska ustanova šireg obuhvata – Nastaje Vestminsterskim ugovorom. Ciljevi: zaštita
političko kulturnog nasleđa zasnovanog na slobodi, individualna prava, vladavina prava, demokratija i evropske
kulturne vrednosti.
Mnogi Evropljani su smatrali da se zapadnonemačka privreda prebrzo oporavljala od posledica rata i da se mora
kontrolisati. Francuski ministar spoljnih poslova Robert Šuman je na osnovu plana, ekonomiste Žana Monea,
predložio ujedinjenje francuske i zapadno-nemačke industije uglja i čelika i pozvao je i druge zemlje da se pridruže.
Šumanova deklaracija je predstavljena 9. maja 1950. godine i počeli su pregovori o osnivanju Evropske zajednice za
ugalj i čelik, koji su uspešno završeni.3
Pariskim ugovorom iz 1951. godine osnovana je Evropska zajednica za ugalj i čelik (EZUČ).
Rimskim ugovorom iz 1957. godine osnovan je Evroatom (Evropska zajednica za atomsku energiju) i Evropska
ekonomska zajednica koja je bila zamišljena da obavlja sve ostale zajedničke poslove osim onih koje su vršili EZUČ i
Evroatom.
EZUČ, Evroatom i EEZ su nezavisna tela iako su se njihovi organi spojili Ugovorom o spajanju 1965. godine (primena
odluke nastupila dve godine kasnije). Sedište EZUČ-a je bilo u Luksemburgu (sedište EEZ i Evroatoma u Briselu).
Ilić-Gasmi, G., Pravo i institucije Evropske Unije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008., str. 10
Vukadinović, R., Pravo Evropske Unije, Megatrend, Beograd, 2001., str. 127

6
Osnivanjem EZUČ stvoreno je pet tela:
Visoki predstavnik,
Savet ministra,
Zajednička skupština,
Sud pravde i
Konsutativni komitet.
U njima se prepoznaje začetak sadašnje EU.
EZUČ su činile 6 zemlje: Francuska, Nemačka, Italija, Belgija, Holandija, Luksemburg.
Francuska i Nemačka su odabrale ugalj i čelik kao test poverenja jer su to bili ključni resursi za
tadašnje vojne industrije i ako saradnja uspe u ovoj, moglo bi se proširiti i na druge oblasti.
Nastanak prvih ustanova onoga što je kasnije izraslo u Uniju rezultat je delovanja bar tri grupe
faktora:
1. međunarodne okolnosti;
2. interesi pojedinih zemalja,
3. integrativni impulsi (nadnacionalno povezivanje zemalja).

7
Temelji ideje o Evropskoj uniji
Prva decenija delovanja Evropske ekonomske zajednice često se označava kao veoma
uspešna.
Godine 1959. već su napravljeni prvi koraci u pravcu liberalizacije trgovine,
1962. godine je počela da se ostvaruje zajednička politika u oblasti poljoprivrede, a
1968. godine okončan je proces formiranja carinske unije i to osamnaest meseci pre
planiranog roka.
Druge evropske države su počele da uočavaju ekonomski napredak Zajednice.
Velika Britanija preuzima inicijativu da se osnuje Evropsko udruženje slobodne trgovine
(EFTA – eng, European Free Trade Association) s obzirom da je zastupala koncepciju o
stvaranju jedna slobodne evropske trgovinske zone u kojoj bi carine među zemljama
članicama bile ukinute. Zajedno sa Austijom, Danskom, Norveškom, Portugalom, Švedskom i
Švajcarskom, potpisala je Konvenciju u Stokholmu, kojom je 4. januara 1960. osnovana
EFTA. 4
Kragulj D., Milićević D., Ekonomija – Uvod u ekonomsku analizu, mikroekonomija i makroekenomija, Makarije, Beograd, 2005., str. 405.

8
Temelji ideje o Evropskoj uniji
Na Samitu članica Zajednice u Parizu, 1972, postavljen je kamen temeljac ideje o Evropskoj
uniji.
Proklamovan je cilj stvaranja Evropske unije do kraja dekade.
Pružena je podrška jačanju političke saradnje članica Zajednice
Dogovoreno da se ministri spoljnih poslova ubuduće sastaju četiri puta godišnje.
Logičan nastavak započetih procesa približavanja je usledio na Samitu članica Zajednice u
Parizu, 1974, kada je došlo do odluke o ustanovljavanju Evropskog saveta, koga čine
predsednici država i vlada članica.
Cilj osnivanja je da se omogući politička saradnja članica, u postojećem institucionalnom
okviru, tj. u okviru Saveta Zajednice.
Na pariskom Samitu zaključeno je da se izradi izveštaj o stvaranju Unije, koji će biti podnet
vladama članica na razmatranje

9
Proces produbljivanja integracije
Proces produbljivanja integracije prati paralelno širenje članstva Zajednice na Veliku
Britaniju, Irsku i Dansku, potpisivanjem sporazuma o pristupanju 22. januara 1972, koji su
stupili na snagu 1973. god.
Pregovori su bili vođeni i sa Norveškom, ali je na norveškom referendumu stupanje u
članstvo bilo odbačeno sa 53,5% glasova protiv.
De Gol se protivio ulasku Velike Britanije jer je smatrao da će na taj način da oslabi uticaj
Francuske u EU i da će njenim ulaskom, ući zemlja preko koje će SAD da stekne veliki uticaj
na EEZ.
Postojala je bojazan da bi pod britanskim uticajem moglo doći do promene nekih politika
koje su odgovarale Francuskoj (ZPP).
Francuska je u vreme De Gola često ostajala usamljena u odnosu na pet ostalih članica, a
zbog protivljenja načina finansiranja ZPP-a od juna 1965. mesecima je bojkotovala sve
sastanke Saveta ministara.

10
Proces produbljivanja integracije
Pojava “prazne stolice” dovela je do Luksemburškog kompromisa kojim je propisano
jednoglasno donošenje odluka ali je ostavljena mogućnost veta kada su u pitanju vitalni
interesi neke od država članica.
Margaret Tačer slično De Golu je imala protivljenje odlukama ostalih lidera. Tačerova se
zalagala za tržišna rešenja, dok je De Gol težio etatizmu. Ipak, oboje su bili veliki protivnici
briselske birokratije i trenda prenošenja sve većih nadležnosti na nju.
Ulazak Velike Britanjije u EEZ je bio moguć tek posle De Golovog odlaska sa političke scene
1969.
Britanija, Danska i Irska su tri puta podnosile kandidaturu za članstvo 1961., 1963.i 1967.
Geografsko širenje EU bilo je praćeno i institucionalnim proširenjima (ZPP, carinska unija,
EMU).

11
Svečana deklaracija i predlog ugovora o EU
U novembru 1981. godine, nemačka i italijanska vlada podnele su državama članicama nacrt
evropskog akta koji je osmišljen za dalje evropske integracije.
U skladu sa mandatom Evropskog veća od 26. i 27. novembra 1981., ministri spoljnih
poslova izvestili su Evropski savet u Stuttgartu o svom radu na ovom nacrtu akta.
Šefovi država ili vlada država članica Evropskih zajednica koji su se sastajali u okviru
Evropskog saveta odlučili su da nastave rad započet na osnovu Pariskog i Rimskog ugovora i
da stvore ujedinjenu Evropu, što je više nego ikada neophodno kako bi se suočiti se s
opasnostima svetske situacije, sposoban da preuzme odgovornosti koje mu pripadaju
zahvaljujući svojoj političkoj ulozi, ekonomskom potencijalu i mnogostrukim vezama s
drugim narodima, ...
Šefovi država ili vlada, na osnovu svesti o zajedničkoj sudbini i želje za afirmacijom
evropskog identiteta, potvrđuju svoju opredeljenost za napredak ka sve tesnjoj zajednici
među narodima i državama članicama Evropske zajednice.
https://wikipredia.net/sh/Solemn_Declaration_on_European_Union

12
Svečana deklaracija i predlog ugovora o EU
U pitanju je bio predlog tzv. „Evropskog akta", koji prožima ideja o neophodnosti izmene
koncepcije evropskog ujedinjenja usled zahteva vremena.
Evropski akt je predstavljao pre svega politički dokument, a nikako formu ugovora.
Njime se predlaže da države potpisnice zaključe ugovor o Evropskoj uniji u roku od pet
godina.
Neposredni rezultat Evropskog akta je usvajanje Svečane deklaracije o Evropskoj uniji, na
zasedanju Evropskog saveta u Štutgartu, 19. juna 1983. godine.
Deklaracija je bila jedna od prekretnica koja je dovela do formiranja jedinstvenog evropskog
tržišta 1993.

13
Ugovor iz Mastrihta
Unija svoje korene vodi od Evropske ekonomske zajednice osnovane Rimskim ugovorom
1957. od strane šest evropskih država. Od tada se Evropska zajednica proširila
pridruživanjem novih država / članica i stekla veću moć.
Ova zajednica je oformljena pod sadašnjim imenom Ugovorom o Evropskoj uniji (više
poznatim pod imenom Mastrihtski ugovor) 1992. godine.
Mnogi aspekti EU su postojali i pre potpisivanja ovog ugovora, preko raznih organizacija
oformljenih 50-ih godina dvadesetog veka.
Cilj Evropske unije je dalji razvoj acquis communautaire, - tekovina Zajednice, ali na osnovu
novog ugovora o EU.
Zajednica je na taj način trebala da se transformiše u federalni entitet sa demokratski
odgovornim institucijama, demokratskim postupkom odlučivanja, na bazi poštovanja
osnovnih ljudskih prava i političke decentralizacije.

14
Ugovor iz Mastrihta Ugovor iz Mastrihta je bio velika prekretnica u
postupku integracije i svi integracioni procesi
su grupisani oko tri stuba:
(1) prvi stub čine EZUČ, EEZ, Evroatom i sve
zajedničke politike koje su u
međuvremenu nastale u ekonomskoj sferi;
(2) drugi stub obuhvata zajedničku spoljnu i
politiku bezbednosti;
(3) treći stub se odnosi na saradnju po
pitanjima pravde i unutrašnjih poslova.
Stubna struktura se ukida Lisabonskim
ugovorom.
Ugovor iz Mastrihta je prvi dokument EEZ i
Unije koji je dopustio da neke zemlje ne
moraju da učestvuju u nekim politikama ako
to ne žele.
15
Integracije evropskih zemalja evoluirale su u periodu od osamdesetih do 2004g.
Postojale su različiti oblici integracija:
•carinska unija - ukidanje carina;
•zajedničko tržište - ukidanje vancarinskih barijera;
•uvođenje jedinstvene valute 1999-2002.
Pored zajedničkog tršišta i valute primetni su i oblici saradnje i u drugim oblastima: politika
konkurencije, zaštita okoline, regulacija radnih uslova, transporta, energije, programa
socioekonomske kohezije.
Kohezivni fond je osnovan (1993.) - da pomogne manje razvijenim članicama EU. Od nastanka
zajedničkog tržišta, primetno je težnja Unije da pojača svoje delovanje na spoljnopolitičkom
planu. U nekim domenima, kao što su spoljna trgovina i međunarodna pomoć, ona je imala
izvene rezultate. Znatno je manji njen spoljnopolitički uticaj. Može se reći da je stvaranjem
EMU vrhunac ekonomskih integracija: uvođenje evra, zajednička centralna banka i
harmonizovana monetarna politika.

16
Šengenski sporazum
Sporazumom sklopljenim u junu 1985. godine u Šengenu (Schengen), SR Nemačka, Belgija,
Francuska, Luksemburg i Holandija dogovorile su postupno ukidanje unutaršnjih zajedničkih
graničnih kontrola i uvođenje slobode kretanja za sva fizička lica - državljane zemalja
potpisnica sporazuma, drugih zemalja članica EU ili trećih zemalja.
Šengenski sporazum i konvencija, zajedno sa deklaracijama i odlukama donetim od strane
izvršnog odbora Šengena, čine tzv. šengenski "acquis " koji je ušao u tekst Ugovora iz
Amsterdama (1997.), s obzirom da se odnosi na jedan deo unutrašnjeg tržišta - slobodno
kretanje ljudi.

17
https://www.portalanalitika.me/clanak/190615--sengenski-sporazum-
proslavio-30-rodendan
Amsterdamski ugovor nije doneo veće institucionalne promene osim prebacivanja sadržaja trećeg u
sadržaj drugog stuba, izvršena je renumeracija članova ranijeg ugovora, uključujući pretvaranje slovnih
oznaka pojedinih članova u oznake brojevima.
Ugovor iz Nice (2001.) doneo je promene u revalorizaciji broja glasova zemalja članica u telima Unije
poput Saveta ministara i EP i prelaskom sa odlučivanja konsenzusom na većinsko odlučivanje.
Nacrt ustava EU (2004.) predstavlja vrhunac inicijative za produbljivanje političke integracije je kojim
se predlaže uspostavljanje predsednika i ministra spoljnih poslova.
Ukida se podela na tri stuba politike Unije što znači da Brisel ima odlučujuću ulogu.
Nacrt ustava je posle neuspeha referenduma o njegovom prihvatanju odbačen, tako da u nekoliko
zemalja njegova ratifikacije nije ni obavljena.
Lisabonski ugovor koji je nova verzija Nacrta ustava: efikasnost institucija EU i njihovo funkcionisanje
u duhu veće demokratije čini osnovni fokus Lisabonskog Ugovora o EU, ali u formi pravnog
kompromisa.
Decembra 2007, u Lisabonu na Samitu EU – potpisan je Ugovor o EU.
Proces ratifikacije je trajao tokom 2008. (svaka zemlja ga je morala prihvatiti; odbijen na referendumu
u Irskoj 2008.) i tek je početkom oktobra 2009. došlo do ponovljenog referenduma sa pozitivnim
ishodom u Irskoj.
Ugovor je stupio na snagu u decembru 2009. godine nakon ratifikacije u svim zemljama članicama.

18
 Institucije Evropske Unije
Stupanje na snagu Ugovora o EU, Institucije EU:
potpisanog u Masrihtu, 1. novembra 1993. • Evropski parlament,
godine označilo je prelomnu etapu u
procesu institucionalnog reformisanja • Savet EU,
Evropskih zajednica. Radi se o reviziji • Evropska komisija,
osnivačkih ugovora triju evropskih zajednica.
Za razliku od revizije izvršene Jedintvenim • Evropski sud pravde,
evropskim aktom (1986), nova sruktura • Evropski finansijski sud,
evropskh zajednica obogaćena je • Evropska centralna banka,
institucionlizavnim oblicima međuvladinih
koncepata saradnje među državama • Ekonomski i socijalni savet,
članicama u oblastim spoljne i bezbednosne • Komitet regiona,
politike i pravosuđa i unutrašnjih poslova.
• Evropska investiciona banka i
• Evropski Ombudsman.

Gasmi, G., Pravo i institucije Evropske Unije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2010, str. 164 19
 PROŠIRENJA EVROPSKE UNIJE
Evropska zajednica (unija) je do 2017. godine, sedam puta proširivana novim zemljama
članicama.
Prvi put je to bilo 1973. godine, kada su Velika Britanija, Irska i Danska pristupile Zajednici.
Drugo proširenje Zajednice je izvršeno 1981. godine, ostvarivanjem potpunog članstva
Grčke u Zajednicu,
Treće proširenje Zajednice je ostvareno 1986. godine, ulaskom Španije i Portugalije u
punopravno članstvo Zajednice.
Četvrto proširenje Zajednice, sada već pod nazivom Evropska unija izvršeno je 1995.
godine ulaskom u Uniju Austrije, Finske i Švedske.
Peto proširenje ostvareno je 2004. godine ulaskom u Uniju: Estonije, Letonije, Litvanije,
Poljske, Češke, Slovačke, Slovenije, Mađarske, Malte i Kipra (grčki deo).
Šesto proširenje izvršeno je 1. januara 2007. godine ulaskom Rumunije i Bugarske.
Sedmo proširenje je bilo 2013. kada Hrvatska postaje punopravna članica EU
20
Beslać, M., Petković, T., Međunarodna ekonomija i finansije, VPŠSS, Čačak, 2008, str. 129
 PROŠIRENJA EVROPSKE UNIJE
Integracija novoprimljenih zemalja u Uniju se ostvaruje po pravilu u prelaznom roku od
nekoliko godina, što zavisi od raskoraka (Jaza) ekonomskih (i drugih) performansi
novoprimljene zemlje i zatečenih punopravnih zemalja.
Proširenje Unije novim zemljama bilo je usporeno u poslednjoj dekadi dvadesetog veka.
Primat je u Zajednici dat aktivnostima oko uspostavljanja jedinstvenog tržišta, ekonomske i
monetarne unije.
Rašireno je mišljenje u Zajednici da bi naglo proširivanje Zajednice novim zemljama (pre
svega zemljama Istočne i Centralne Evrope) moglo da izazove ozbiljne probleme Zajednici
na sadašnjem stepenu njene integrisanosti.
Pristupanje Evropskoj uniji je složen proces koji se paralelno odvija na nekoliko međusobno
zavisnih nivoa.
S jedne strane, to je Proces stabilizacije i pridruživanja, a s druge strane su pristupni
pregovori.
Na ulazak jedne zemlje u EU odražavaju se i događaji na nacionalnom ali i na
međunarodnom planu. 21
 PROŠIRENJA EVROPSKE UNIJE
Proširenje Evropske unije je proces koji ima za cilј da ujedini države Evrope u okvirima
Evropske unije. Države koje žele da pristupe organizaciji moraju da ispune određene uslove
koji su određeni 1993. od strane Evropskog saveta kao Kopenhagenški kriterijumi.
Pod njima se podrazumevaju:
 Stabilne institucije koje garantuju demokratiju, vladavinu prava, poštovanje lјudskih
prava i zaštitu manjina.
 Postojanje funkcionalne tržišne ekonomije i sposobnost da se nosi sa pritiscima
slobodnog tržišta u okviru Unije.
 Sposobnost da preuzme obaveze koje proizilaze iz članstva, kao i posvećenost cilјevima
političke, ekonomske i monetarne unije.
Ovim kriterijumima je 1995. godine dodata i obaveza da se institucije i zakonodavstvo
usaglase sa propisima Evropske unije. U ispunjavanju ovih uslova države imaju stručnu i
finansijsku pomoć koja se ostvaruje kroz pretpristupne fondove.

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%BE%D1%88%D0%B8%D1%80%D0%B5%D1%9A%D0%B5_%D0%95%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0
%B5_%D1%83%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5 22
 PROŠIRENJA EVROPSKE UNIJE – Faze pristupanja
I FAZA - Analitički pregled zakonodavstva (skrining)
Analitički pregled zakonodavstva - skrining
Evropska komisija izrađuje Izveštaj o skriningu
Savet EU raspravlja o Izveštaju o skriningu i usvaja Rezultate
skrininga
II FAZA - Sadržajna faza pregovora (otvaranje, privremeno
zatvaranje poglavlja)
Država kandidat ispunjava merila za otvaranje pregovora
Savet EU odlučuje o otvaranju poglavlja
Država kandidat dostavlja pregovarčku poziciju
Predsedavajućem EU
Evropska komisija izrađuje Nacrt zajedničke pozicije EU
Savet EU usvaja zajedničku poziciju EU
Država kandidat ispunjava merila za zatvaranje poglavlja
Privremeno zatvaranje poglavlja na međuvladinoj
konferenciji
III FAZA - Zaključenje ugovora o pristupanju
Potpisivanje Ugovora o pristupanju
https://www.google.com/url?sa=i&url=https%3A%2F%2Feupregovori.bos.rs%2Fsta-su-
pregovori.html&psig=AOvVaw32bgxXw9DTmLEHx4E1alp6&ust=1648593701249000&source
Stupanje na snagu Ugovora o pristupanju 23
=images&cd=vfe&ved=0CAsQjRxqFwoTCIjm26fx6fYCFQAAAAAdAAAAABAD
https://eupregovori.bos.rs/progovori-o-pregovorima/faze-u-procesu-pregovora
Pravne tekovine EU - pregled pregovaračkih poglavlja
1. Slobodno kretanje robe, 19. Socijalna politika i zapošljavanje,
2. Slobodno kretanje radnika, 20. Preduzetništvo i industrijska politika,
3. Pravo osnivanja preduzeća i sloboda pružanja usluga, 21. Trans-evropske mreže,
4. Slobodno kretanje kapitala, 22. Regionalna politika i koordinacija strukturnih instrumenata,
5. Javne nabavke, 23. Pravosuđe i osnovna prava,
6. Pravo privrednih društava, 24. Pravda, sloboda i bezbednost,
7. Pravo intelektualne svojine, 25. Nauka i istraživanje,
8. Politika konkurencije, 26. Obrazovanje i kultura,
9. Finansijske usluge, 27. Životna sredina,
10. Informaciono društvo i mediji, 28. Zaštita potrošača i zaštita zdravlja,
11. Poljoprivreda i ruralni razvoj, 29. Carinska unija,
12. Sigurnost hrane, veterinarska i fitosanitarna politika, 30. Spoljni odnosi,
13. Ribarstvo, 31. Spoljna, bezbednosna i odbrambena politika,
14. Transportna politika, 32. Finansijski nadzor,
15. Energetika, 33. Finansijske i budžetske odredbe,
16. Oporezivanje, 34. Institucije,
17. Ekonomska i monetarna politika, 35. Ostalo.
https://eupregovori.bos.rs/pregovaracka-poglavlja.html 24
18. Statistika,
Kako se vode pregovori o pristupanju EU
Nakon pozitivnog mišljenja i preporuka Evropske komisije, te zaključaka i preporuka Saveta EU,
Evropski savet potvrđuje i donosi političku odluku da se sa državom kandidatom otvore pregovori
o pristupanju. Istovremeno, on poziva Evropsku komisiju da izradi nacrt pregovaračkog okvira za
pregovore sa državom kandidatom sa namerom da se održi prva međuvladina konferencija.
Pregovarački okvir Evropske unije (еng. Negotiating Framework) predstavlja deo opšte pozicije
EU, tj. opšti okvir na kome su zasnovani pregovori o pristupanju sa državom kandidatom za
članstvo.
Reč je o dokumentu koji određuje načela, suštinu i procedure po kojima će biti vođeni pristupni
pregovori. On je zasnovan na iskustvima i praksi iz prethodnih procesa proširenja, konstantno
rastućim pravnim tekovinama EU (acquis), uključujući i novi pristup praćenju napretka u Poglavlju
23 (Pravosuđe i osnovna prava) i Poglavlju 24 (Pravda, sloboda i bezbednost), koji podrazumeva
da eventualni zastoj u pregovorima u navedenim poglavljima znači zastoj u čitavom
pregovaračkom procesu.
Takođe, ovaj okvir uključuje i neke elemente (uglavnom političkog karaktera) koji su specifični za
državu koja treba da otpočne proces pregovora. Kada je reč o Republici Srbiji, to podrazumeva
pitanja u okviru Poglavlja 35, koje obuhvata sprovođenje Briselskog sporazuma.
Prethodno usvojen pregovarački okvir uslov je za zakazivanje datuma i održavanje prve
međuvladine konferencije. https://eupregovori.bos.rs/progovori-o-pregovorima/kako-se-vode-pregovori 25
Formalno, pregovori o pristupanju EU vode se u okviru bilateralne međuvladine
konferencije (MVK) između države kandidata za članstvo, sa jedne, i država članica EU, sa
druge strane.
Evropska komisija koordiniše celokupan proces pregovora u okviru međuvladine
konferencije.
Prva međuvladina konferencija (eng. First Intergovernmental Conference) predstavlja
važan politički iskorak i formalni početak pregovora o pristupanju. Ima svečani karakter, a
na ovoj konferenciji predstavnici država članica EU i države kandidata predstavljaju svoja
očekivanja u vezi sa predstojećim pregovorima.
U delegaciji EU su predstavnici Saveta EU i Evropske komisije. Delegaciju EU predvode
ministar spoljnih poslova države koja u tom momentu predsedava Savetu EU i komesar EU
zadužen za proširenje i susedsku politiku.
Delegaciju države kandidata predvodi šef misije, koji dolazi sa najvišeg političkog nivoa. Na
prvoj međuvladinoj konferenciji predstavljaju se opšte pregovaračke pozicije (uključujući i
prethodno usvojeni pregovarački okvir), pregovarački timovi i kalendar, tj. raspored
održavanja narednih sastanaka. Formalno i suštinsko otvaranje, ali i zatvaranje pregovora o
pristupanju po pojedinim poglavljima se ubuduće organizuje u formi ovakvih bilateralnih
pristupnih konferencija i to na polugodišnjoj osnovi na ministarskom nivou i na nivou
zamenika šefova delegacija.
26
https://eupregovori.bos.rs/progovori-o-
pregovorima/uploaded/kako%20se%20vode%20pregovori%201.jpg

27
Izlazak iz EU
Članom 50 utvrđena je procedura za članicu koja želi da napusti EU.
Kako navodi Evropski parlament u tekstu kojim objašnjava proces, na članici koja želi da se
povuče iz EU je da se pozove na član 50 “u skladu sa svojim ustavnim odredbama”.
Kada jednom bude aktiviran, član 50 omogućava dve godine pregovora, mada taj rok može
da bude produžen jednoglasnom odlukom Evropskog saveta.
Velika Britanija je na referednumu 2016. godine donela odluku o izlasku iz EU.
29. marta, devet meseci nakon što je glasala za Bregzit, pokrenula je istorijski proces izlaska
iz EU u koju je ušla pre 44 godine i otvorila dvogodišenje, kako se očekuje, komplikovane
pregovore.
Pozivanje Britanije na član 50 Ugovora EU smatra se formalnim obaveštenjem o nameri o
izlasku iz EU. Aktiviranjem tog člana počeo je da teče rok od dve godine za postizanje
sporazuma o izlasku iz Unije. Pored toga, dve strane treba da odluče o budućim
trgovinskim odnosima ali se očekuje da dogovor o tome traje znatno duže.

28
Strategije daljeg razvoja EU
Predviđa se više scenarija i strategija o dominantnim konceptima razvoja EU, ali se neki od
njih izdvajaju.
Tako, prema strategiji "produbljenja pre proširenja" vršila bi se dalja integracija EU pre
prihvatanja novih članica.
Nove članice bi pristupile EU posle njenog reformisanja.
Ovaj koncept, međutim, nije usvojen 2004. godine kada je primljeno deset novih članova u
članstvo EU.
Strategija "proširenje bez produbljenja" EU sastoji se u povećanju broja članova u
postojećem političkom i institucionalnom status quo-u, koji se samo mehanički
prilagođava.
Dosadašnja proširenja, a naročito iz 2004. godine, izvršena su na ovaj način. Najnovije
reforme iz Nice, prvenstveno u pogledu Evropskog saveta, Komisije i Parlamenta, ovu
strategiju dovode u pitanje.
Babić, I., Pravo Evropske unije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2006., str. 22

29
Strategije daljeg razvoja EU
U deklaraciji o budućnosti Unije, koja je usvojena na samitu u Nici, kao važna pitanja su
istaknuta:
1) preciznije razgraničenje nadležnosti između Brisela i nacionalnih vlada, posebno u
svetlu načela supsidijarnosti,
2) da li će Povelja o osnovnim pravima Evropske unije biti obavezan ili fakultativan
dokument,
3) uprošćavanje Ugovora Unije, tako da postane "jasni i shvatljiviji", ali bez promene
njegovog značenja
4) preciziranje uloge nacionalnih parlamenata u arhitekturi evropskih ustanova.
Godine 2004. urađen je nacrt Ustava EU.
Svih 25 zemalja članica je trebalo da ratifikuje Ustav EU do 1, novembra 2006. godine.
Do sada je Ustav EU ratifikovalo 11 država članica.
Dubina podela među članicama EU oko daljeg razvoja Unije je vrlo velika. U Briselu su
svesni da EU preti institucionalna kriza bez Ustava, a doći će i do stopiranja daljeg širenja
Unije.
30
Strategije daljeg razvoja EU

EU može do daljeg da funkcioniše na bazi postojećih sporazuma tj. Ugovora o EU iz

Nice, koji predstavlja pozitivno pravni okvir delovanja Unije.
Međutim, Ugovor o EU iz Nice omogućava nesmetano funkcionisanje EU u sastavu
od 27 zemalja članica.
Zbog toga će se bez Ustava EU stopirati dalje širenje Unije, posebno u kontekstu
rešavanja sastava i efikasnog delovanja ključnih institucija EU.
Na junskom sastanku Saveta ministara EU, 2007. u Nemačkoj, uoči završetka
predsedavanja Nemačke šefovi diplomatija EU su se dogovorili o ključnim
odrednicama budućeg dokumenta Unije.

31
Osnovni uzroci problema proširenja
Glavna pitanja sa kojima se Evropska unija u ovom trenutku bavi je njeno proširenje na jug
i istok, odnosi sa Sjedinjenim Američkim Državama, revizija pravila Pakta za stabilnost i
ratifikacija Ustava Evropske unije od strane država članica.
Još od svog prvog proširenja 1973. kada su joj se tri zemlje pridružile (Velika Britanija,
Danska, Irska), Evropska unija (tada Evropske zajednice) jasno je definisala svoju dalju
politiku u pravcu proširenja svoje teritorije, povećanja broja svojih država-članica i ukupnog
broja stanovništva.
I dan danas, nakon najvećeg proširenja u istoriji Evropske unije maja 2004. kada joj se još
deset zemalja pridružilo, ona i dalje zvanično zastupa i promoviše ideju proširenja.
Politika EU bila je i ostala proširenje.
Do maja 2004. ona se konkretno odnosila većinom na zemlje Centralne Evrope, uz tri
izuzetka baltičkih zemalja koje su u poslednjoj deceniji doživele neverovatan ekonomski
razvitak, te konsolidaciju demokratije, institucija i politika neophodnih za harmonizaciju sa
acquis-em, time ispunivši dobar deo kriterijuma iz Kopenhagena i osiguravši sebi put u EU.

32
Osnovni uzroci problema proširenja
Nakon priključenja Centralne Evrope, ostao je manji, ali po svemu sudeći problematičniji,
deo za harmonizaciju i priključenje.
Od zemalja Jugoistočne Evrope, prikljčeni su Rumunija, Bugarska i Hrvatska, dok je Turskoj
nevoljno dat datum za početak pregovora za pridruženje nakon nekoliko decenija u statusu
zemlje-kandidata.
Izazovi proširenja imaju pre svega geografski ugao posmatranja slike.
Dolaskom novih članica, teritorija EU se proširila na preko tri miliona kvadratnih
kilometara, a samim tim je administracija postala komplikovanija, dugotrajnija i skuplja.
Problem koji se nameće kada se govori o pridruženju zemalja Balkana EU jeste večito
pitanje nesloge.
Evropskoj uniji ne ide u prilog uključenje zemalja koje nisu spremne na saradnju, a upravo
ispunjenje kriterijuma iz Kopenhagena upućuje na spremnost budućih zemalja-članica na
volju za saradnjom.

33
Zamor od proširenja
„Zamor od proširenja” se koristi kao mehanizam usmeravanja nezadovoljstva Evropljana
zbog nesposobnosti i neveštosti političke elite da reši probleme sa kojima se društva država
članica suočavaju, i ona nalazi da je diskurs o ovom fenomenu često neosnovan i
neproduktivan, štetan kako po same članice unije tako i po proces prijema novih članica.
Detaljnija analiza ukazuje da proces proširenja nije glavni krivac rastućem nezadovoljstvu u
zemljama članicama EU.
Osećaj nezadovoljstava više je rezultat nezadovoljstva političkom elitom i njenom
vladavinom, u novim članica EU nema zamora i da javnost u državama centralane i istočne
Evrope nema ništa protiv daljeg proširenja, dok je drugačija situacija u Francuskoj,
Nemačkoj, Belgiji.
Istraživanja javnog mnjenja sprovedena početkom ove godine ne govore o tako ubedljivom
negativnom stavu država prema daljem proširenju. Samo manjina od 15 starih država
članica se suprotstavlja daljem proširenju EU”
Batt, J., IBSEU, Evropska spoljna i bezbednosna politika, Forum škola evropskih integracija, Beograd, 2007., str. 92

34
Pridruživanje Srbije EU
Evropska unija je najvažniji trgovinski i investicioni partner Srbije i time jedan od
najznačajnijih faktora ekonomske stabilnosti zemlje.
Prema članu 49. Ugovora o Evropskoj uniji, svaka evropska država koja poštuje set
vrednosti navedenih u članu 2. ovog ugovora (ljudsko dostojanstvo, sloboda, demokratija,
jednakost, vladavina prava i poštovanje ljudskih prava, uključujući i prava manjina) i koja se
obavezala da ih promoviše može da podnese zahtev za pridruživanje Evropskoj uniji.
Evropski Savet (čine predstavnici država članica na nivou šefova država i vlada) u
Kopenhagenu je 1993. godine dopunio ove kriterijume sa tzv. „Kopenhaškim
kriterijumima" (politički, ekonomski i pravni) koji su 1995. g. upotpunjeni kriterijumom iz
Madrida o postojanju odgovarajućih administrativnih kapaciteta za postepenu i skladnu
integraciju u EU.
Svi kriterijumi su uvršteni u Lisabonski ugovor EU iz 2009. g. i deo su pravne tekovine EU
(tzv. acquis communautaire).

35
Pridruživanje Srbije EU
Republika Srbija je 29. aprila 2008. godine potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju
sa EU, koji je, nakon završenog procesa ratifikacije u Narodnoj skupštini Republike Srbije,
parlamentima država članica EU i Evropskom parlamentu, stupio na snagu 1. septembra
2013. godine.
SSP je ključni instrument kojim se otvaraju sveobuhvatne pripreme za članstvo Srbije u EU,
i biće na snazi do momenta pristupanja Srbije EU.
Njegova primena je preduslov za pozitivnu ocenu spremnosti Srbije u pregovorima sa EU.
Dve najvažnije obaveze koje je Srbija preuzela ovim sporazumom su uspostavljanje zone
slobodne trgovine i usklađivanje zakonodavstva sa pravom EU.
Obaveza Srbije se sastoji u postepenom ukidanju carina na uvoz robe poreklom iz EU u
prelaznom periodu.
Sa druge strane, Evropska unija ovim ugovorom potvrđuje slobodan pristup robi iz Srbije
tržištu EU.
Tempo liberalizacije i stepen zaštite zavisi od stepena osetljivosti proizvoda za industriju
Srbije..

36
Pridruživanje Srbije EU
Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju predviđena je i obaveza Republike Srbije da u
dogovorenim rokovima uskladi domaće zakonodavstvo sa propisima koji spadaju u pravne
tekovine Evropskih zajednica.
S obzirom na obim pravnih tekovina EZ, određena su prioritetna područja koja imaju
direktan uticaj na stvaranje zone slobodne trgovine između EU i Srbije: zaštita konkurencije
i kontrola dodele državnih pomoći (subvencija), pravo intelektualne svojine, javne nabavke,
standardizacija i zaštita potrošača.
Status kandidata Srbije za članstvo u EU je stekla 1. marta 2012. godine, a odlukom
Evropskog saveta od 28. juna 2013. o otvaranju pristupnih pregovora sa R. Srbijom
započinje najzahtevnija faza evropske integracije - pregovori o članstvu, koja podrazumeva
potpuno usaglašavanje sa sistemom, vrednostima i zakonodavstvom EU.
Pregovori Republike Srbije o članstvu u EU zvanično otpočeli su 21. januara 2014. godine u
Briselu, Prvom međuvladinom konferencijom o pristupanju Srbije EU, na kojoj su
razmenjeni stavovi između predstavnika EU i Srbije, predstavljen je Pregovarački okvir EU.

37
Zaključak
Evropska unija je veoma složen skup pravila koje važe za 27 zemalja.
Komunikacija počiva na skoro 170.000 stranica pravila komunitarnog prava.
Njegov sastavni deo čine i nekoliko ugovora, koji vrše ulogu Ustava.
Osnovni akteri su vlade zemalja članica, ključna tela tri oblika vlasti EU i odgovarajuća tela
u zemljama članica.
Na politiku Unije snažno utiču i interesne grupe, strukovna udruženja, mediji, grupe za
lobiranje, međunrodne organizacije, uključujući i NVO sektor.
Politika Unije danas ima direktne i indirektne uticaje na 27 zemalja u Evropi, a indirektno i
na čitav svet.
Unija danas neposredno utiče na život pola milijarde ljudi širom Evrope.

38
 Literatura
https://www.facebook.com/profile.php?id=100063579861098&ref=py_c
https://www.bpa.edu.rs/FileDownload?filename=fcbd679f-235d-4967-8074-
a3cd91765f90.pdf&originalName=EKONOMSKE%20INTEGRACIJE%20SKRIPTA.pdf
https://www.britannica.com/event/Bretton-Woods-Conference
https://www.marshallfoundation.org/marshall/the-marshall-plan/history-marshall-plan/
https://www.slideshare.net/acatod/evropska-unija-13179762
https://www.portalanalitika.me/clanak/190615--sengenski-sporazum-proslavio-30-rodendan
https://europeanwesternbalkans.rs/sest-decenija-od-rimskih-ugovora-eu-svetlost-senke/
https://wikipredia.net/sh/Solemn_Declaration_on_European_Union
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%BE%D1%88%D0%B8%D1%80%D0%B5%D1%9A%D0%B5
_%D0%95%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5_%D1%83%D0%BD%D0%B8%D1%98
%D0%B5
https://www.google.com/url?sa=i&url=https%3A%2F%2Feupregovori.bos.rs%2Fsta-su-
pregovori.html&psig=AOvVaw32bgxXw9DTmLEHx4E1alp6&ust=1648593701249000&source=images&cd=vfe
&ved=0CAsQjRxqFwoTCIjm26fx6fYCFQAAAAAdAAAAABAD
https://eupregovori.bos.rs/progovori-o-pregovorima/faze-u-procesu-pregovora
39
 Literatura
https://eupregovori.bos.rs/pregovaracka-poglavlja.html
https://eupregovori.bos.rs/progovori-o-pregovorima/kako-se-vode-pregovori
https://eupregovori.bos.rs/progovori-o-pregovorima/uploaded/kako%20se%20vode%20pregovori%201.jp
Ilić-Gasmi, G., Pravo i institucije Evropske Unije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008., str. 10
Vukadinović, R., Pravo Evropske Unije, Megatrend, Beograd, 2001., str. 127
Kragulj D., Milićević D., Ekonomija – Uvod u ekonomsku analizu, mikroekonomija i makroekenomija,
Makarije, Beograd, 2005., str. 405
Gasmi, G., Pravo i institucije Evropske Unije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2010, str. 164
Beslać, M., Petković, T., Međunarodna ekonomija i finansije, VPŠSS, Čačak, 2008, str. 129
Babić, I., Pravo Evropske unije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2006., str. 22
Batt, J., IBSEU, Evropska spoljna i bezbednosna politika, Forum škola evropskih integracija, Beograd, 2007.,
str. 92
Miroslav Prokopljević , Udžbenik Evropska unija: uvod-, str. 9-21

40
HVALA

41