САНУ И КОСОВСКО ПИТАЊЕ - Сто докумената

Уредник академик ЧАСЛАВ ОЦИЋ

ГЛАС ЈАВНОСТИ

БЕОГРАД 2021.

Бошко Бојовић
ТРИ ПУТА ЗА ЈЕДАН ВЕК
27. март 2020.
106-107

ТРИ ПУТА ЗА ЈЕДАН ВЕК

БОШКО БОЈОВИЋ 27. март 2020.

У три наврата у 20. веку Срби су били суочени с пресудним опредељењем у виду
ултиматума, 1914, 1941. и 1999. Сваки пут је многоструко надмоћна сила диктирала
ултиматум који је било веома тешко, готово немогуће прихватити, као што је цена била
несразмерно, несносно висока. Суочене с овако тешким изазовима, већина земаља и
народа би изабрали лакши пут, приклонити се неумољивој сили у очекивању
повољнијег односа снага и међународних околности. Да ли је било потребно користити
претходна искуства или је једини избор био пут својеврсног предодређења?

Србија 1914. има до тада најмоћније савезнике, Русију, Француску, Велику Британију,
иако далеко од њених граница. Пружа успешан херојски отпор вишеструко надмоћном
окружењу до неких годину и по дана, уз сразмерно највеће људске и материјалне
жртве, одлучујуће доприноси савезничкој победи и ствара велику државу која окупља
највећи део српског, као и два сродна народа. Циљ Аустроугарске и Немачке је
очевидно био ратни исход, тако да је ултиматум био више формалан, што значи да није
било правог избора за Србију 1914.

Неупоредив је био избор 1941, када је транзит преко државне територије за наци-
фашистичке снаге обезбеђивао бар привремено ненападање. Муњевит слом већих
држава, Пољске, нарочито Француске и Енглеске на европском континенту (које су
заједно могле окупити око 8 милиона војника), наспрам само 3 милиона за тадашњу
Немачку, нису били довољно упозорење, исход је био погубнији од претходног.
Поново сразмерно највећи број ратних жртава, препуштање тоталитарном режиму,
стратешки опредељеном на штету српских државних и националних интереса.

По трећи пут у 20. веку Србија се нашла у фаталном процепу, потпуно усамљена, без
иједног савезника, насупрот највећем војном савезу у историји, против 19 земаља
НАТО пакта. Губитак хиљада људских живота, дела или делова државне територије,
исходиште су безумља не само једног режима, него и кумулације генерацијског
одсуства стратегије.

Британски утицај имао је пресудну улогу 27. марта 1941, који је бацио Југославију у
пакао тоталног рата, с не мање погубним последицама. Пример из 1914. био је више
него упутан за рецидив беспоштедног саможртвовања малог народа као најподеснијег
полигона за надметање великих сила.

Кулминација те врсте погодности стекла се синхроним неумољивим ултиматумом и

агресијом, без преседана у ратној историји човечанства по несразмери у односу снага,
од марта до јуна 1999. Био је то „пресудан чин за будућност НАТО пакта”, како пише у
стенограму америчког Сената 19. јула 1999, хибрис доминације лажне савести и искра
у повоју мултиполарног света. Кумулација узрока и последица, по трећи пут у истом
веку, понављање за сваку генерацију, била је пресудна за безумни цинизам 1999, чије
се коначно исходиште још увек не да сагледата.

Бошко Бојовић
СПИН ДОКТОР – ЕДВАРД БЕРНЕЈС:
ПРОПАГАНДОМ ОД ХАОСА ДО ПОРЕТКА
309-313

СПИН ДОКТОР – ЕДВАРД БЕРНЕЈС: ПРОПАГАНДОМ ОД ХАОСА ДО

ПОРЕТКА

БОШКО И. БОЈОВИЋ Париз – Београд, мај 2020.

Мудрост је постала знање, знање информација, информација спиновање

Последња је реченица којом се завршава Propaganda – Public Relation (Манипулација

јавним мнењем у демократији), Едварда Бернејса (Edward Bernays, 1891–1995), књига
објављена у Њуjорку 1928. године, предодређући Нови светски поредак, како је
неподељену доминацију западног савеза прозвао амерички председник Џорџ Буш
старији, након пада Берлинског зида, пропасти комунизма и распада СССР-а.

Под утицајем Волтера Липмана, претече неолиберализма, аутор Пропаганде

систематизује методологију манипулације јавности путем медија, који се оркестрирају
преко одабраних представника елита, анимирајући најширу јавност као масу која није
у стању да мисли сопственом главом, у корист „владе из сенке”, анонимних покретача
свега онога што доноси неконтролисану моћ и профит у експоненцијалним размерама.

Бацајићи у сенку све теорије завере, које се могу ставити ад акта као успутне диверзије
и бесловесне шпекулације, Пропаганда разоткрива пројект света у коме живимо као
финални продукт једне психопатске пројекције.

Рођен 1891. у Бечу, синовац и сестрић Сигмунда Фројда исто- времено (Бернејсов
отац је био брат жене Сигмунда Фројда /1856– 1939/, његова мајка, Ана, је била
Фројдова сестра), Едвард Бернaјс се сматра творцем политичког маркетинга или
„пропаганде”, речи коју није желео да промени у наслову његове књиге, у време када је
та реч већ добила негативно значење (N. Baillargeon, предговор E. Berneys, Propaganda.
Comment manipuler l’opinion en démocratie, Paris 2007).

Стварање концензуса је општеприхваћени назив за технику условљавања јавног мнења,

која настаје заслугом овога мага мани- пулације, у време када почиње његова каријера
у Америци. Основна поставка његовог схватања јавности састоји се у томе да масе
нису у стању да мисле својом главом, да одређене елите треба да мисле уместо њих,
што није у супротности с идејама тоталитарних система његовог доба, нацизмом и
комунизмом. Гебелс је био најуспешнији извођач радова које је пројектовао и
примењивао Едвард Бернејс, комунистички агитпроп је знатно заостајао за тим
достигнућима, која су своја најдалекосежнија и најдоследнија остварења достигла у
либералним демократијама. Оним најмоћнијим, које нису престале да усавршавају
њихову примену у све ширем оквиру такозване меке моћи (soft power). Све док од
демократског поретка није остала празна љуштура у облику представничке демокра-
тије, за коју би сламка спаса могло бити само директно, плебисцитарно изјашњавање
гласачке већине, чији најприближнији модел још увек постоји у Швајцарској.

Спиновање јавног мнења у функцији гласачког маркетинга превазилази орвеловске

размере, као што упозорава Ноам Чомски (Orwell’s Problem), иначе најцитиранији
аутор после Библије, на примеру казнене експедиције НАТО пакта против СР
Југославије 1999. године.

Одрастао у сумрачном амбијенту двојне монархије, на фону психопатологије и

психоанализе, у окружењу ујака и стрица Сигмунда Фројд, Бернејс је развио свој дар
манипулације до неслућених размера, на тај начин што је користио најтање емотивне
пориве, индивиду- алног и колективног етоса.

Уживао је да највеће тешкоће преокрене у своју корист, као да од неукусне позоришне

представе минорног француског сценаристе, о психопати и сифилистичару,
непримерен америчкој публици, напра- ви запажени бродвејски успех. Као
стогодишњак живео је таман толико, до 1995, да доживи остварење својих
најперверзијих снова – на сцени глобализације.

Приручник Пропаганда, у циљу придобијања јавног мнења, ани- мирања потрошачких

маса, као и инструментализације гласачког тела, врло је експлицитан и садржајан
према поглављима:

Организовати хаос; 2. Нова пропаганда; 3. Нови пропагандисти; 4. Психологија public

relation-a; 5. Предузећа и јавност; 6. Пропаганда и јавна власт; 7. Пропаганда и женска
активност; 8. Пропаганда у служби просвете; 9. Пропаганда и добротворна делатност;
10. Уметност и наука, 11. Механизми пропаганде.

Ако се има у виду да се управо тих година појављује у САД термин „потрошачко
друштво”, постаје јасније колико је актуелна и примарна тематика Пропаганде у време
када Америка постаје водећа светска сила. Жил Делиз назива 20. век „временом
дисциплине” или дисциплиновања, другим речима претварања слободног избора у
поредак, путем условљавања јавности, структурисања друштвене свести, све
разрађенијим средствима меркантилне, доминаторске или предаторске пропаганде.
Исти француски филозоф другу половину истог века сматра транзицијом ка „друштву
контроле”, о којој као „Орвеловом проблему” најбоље и најлуцидније расправља Ноам
Чомски. Једи- на алтернатива овој појави за Делиза је „отпор”, слично опредељењу
Чомског, с тим што је познавање методологије условљавања, пропаганде као
меркантилистичке и доминаторске друштвене субверзије, коју систематизује,
теоријски и практично установљује Едвард Бер- нејс, неопходно за рационализацију и
демистофикацију најважнијег инструмента „меке моћи”, предуслов за стање свести
које омогућава пружање отпора.

Отуда и све веће интересовање за Пропаганду, почев од новог издања 2004, овог за
ширу јавност готово заборављеног студиозног приручника, којим се као савременим
макиjавелизмом бави све већи број политичких мислилаца, у време немирења с новом
светским бес-поретком и свести да је оно кардинални услов отпора новом светском
опскурантизму.

Признат као најугледнији лингвиста, филозоф и политички мислилац, Ноам Чомски

истиче три философска проблема којима се бавио дуги низ година. Платонов (како су
људи с тако мало тадашњих сазнања могли разумети толико много? Чиме се иначе
бавио Бертранд Расел), Декартов (питање слободног избора и креативности) и
Орвелов проблем (како је могуће да људи који располажу с толико информација и
сазнања разумеју тако мало?), као најбољи пример са- мозаслепљења или намерног
заслепљивања Ноам Чомски узима агресију НАТО против СР Југославије.

Анкета међународне комисије, под вођством Јужноафриканца, угледог правника,

Ричарда Голдстона, закључује да је агресија НАТО илегална али легитимна – јер није
било другог начина да се заустави масакр на КиМ, што се показало нетачним, јер су
жртве, када их је и ако их је било, последица а не узрок агресије. Западна
аргументација је извршила замену теза, тако што је последицу узела као узрок.
Масакри су били предвидиви, као што је било познато на основу познатих и прецизних
извештаја с терена, стога је агресија извршена да би се они изазвали, чиме би се могла
оправдати иста та агресија.

Она представља флагрантно кршење међународног права, кардинални злочин попут

оног за који су нацисти осуђени у Нирнбергу.

Упркос бројним доказима и обиљу документације, рационална дискусија о овом

злочину НАТО агресије није могућа на Западу, што је најбољи доказ за Орвелов
проблем.

Лажи, клевете, хистерија, Public Relation индустрија, једини су одговор када се покрене
дискусија о овоме.

Да је злочиначка агресија против СР Југославије (Србије) кардинални доказ општег

правила, сведоче претече и узори либералног капитализма.

Волтер Липман: „интелигентна мањина мора имати иницијативу, јавност мора бити
стављена на своје место, што значи бити посматрач а не учесник, осим приликом
периодичних вежби које се називају изборима” (W. Lippmann, Public Opinion, New
York 1922).

Херолд Ластвин: „Интелигентна већина мора сагледати незнање и глупост маса, које
морају бити под контролом, за њихово добро”. Недостаје још само авангарда
пролетаријата и политички комесари.

Чомски такође тврди како су земље трећег света, некадашњи несврстани осудили
НАТО агресију и право на хуманитарну интервенцију, што је мање уверљиво, јер само
делимично тачно. Запад је, наиме, знатан део своје стратегије заснивао на наводној
одбрани муслимана од православаца, што је имало више успеха него неуспеха на
страни муслиманских земаља. Неке од земаља где та западна тактичка стратегија није
имала добру прођу, као Либија, Ирак, биле су нешто касније најбруталније кажњене,
као и друге, током арапских револуција.

Бернејсов макијавелизам у свим овим манипулацијама западне лажне савести имао је

одлучујућу улогу: „Тешко је сагледати друштвене, политичке и економске
трансформације до којих је дошло током 20. века, без позавања свега онога што је
Едвард Бернејс остварио” (J. Stauber, Sh. Rampton, Toxic Sludge is Good for You!,
Monroe, Maine 1995).

Као креатор индустрије public relation Бернејс је углавном при- знат као творац онога
што Американци називају spin, што значи манипулација – вестима, медијима,
јавношћу – као и праксе систематске и у најширим размерама пристрасне
интерпретације догађаја, коју Алекс Кери сврстава у једну од три најважније појаве
20. века: „масовни развој пропаганде од стране корпорација у циљу одржаја њихове
власти на штету демократије” (N. Baillargeon, предговор E. Bernays, Propaganda, Paris
2007).

„Свесна и интелигентна манипулација јавним мнењем и организованим навикама маса,

имају важну улогу у демократском друштву. Они који манипулишу тим неприметним
друштвеним механизмима, сачињавају невидљиву владу која истински управља
земљом” (E. Bernаys, Propaganda, New York 1928 (2004), Први пасус, на првој страни
Бернејсове Пропаганде).

Анимирати јавност придобијањем за пројекте који су против интереса већине,

притом у интересу опскурне и нелегитимне владајуће мањине, најважнија је
технологија владања масама и условљавања јавног мнења, „друштвеног
инжењеринга”, концензус концентрације све веће моћи у рукама све мањег броја
одлучилаца.

Слично је и на глобалном плану или на хоризонталном нивоу, где технологија

концензуса аргументизацијом лажне савести производи мистификацију критичног
ступња, којим се онемогућава кохерентни фронт отпора глобалној доминацији
најмањег над највећим бројем.

То је, дакле, оно што Чомски назива Орвеловим проблемом – како је могуће толики
број људи превести жедне преко воде упркос великом броју сазнања која би им
требало да отворе очи.

Могуће је спрегом цинизма и лицемерја, заменом теза лажне савести, саставним делом
тржишног маркетинга који се преноси на правни, етички, стратешки и политички
терен, с утолико више бескрупулозности што је у игри већи улог у доминацији лажне
савести, друштвеног модела све веће контроле над појединцем и императива све веће
концентрације моћи на глобалном плану.