Politička kultura i politički poredak

Seminarski rad

Tema: Kult ličnosti – Benito Musolini

Student: Marta Vulović 94/19 Politikološki smer

Mentor: Đorđe Pavićević

Klaster : Totalitarizmi i anarhizmi

 U ovom radu ću predstaviti Kult ličnosti Benita Musolinija. Ističući njega kao važnu
ličnost čitavog jednog razdoblja, navešću koji su to elementi i karakteristike koje su ključne
za njega . Odmah bih na početku postavila istraživačko pitanje koje glasi Šta je to što odlikuje
Benita Musolinija kao nekoga ko je izgradio sebe kao kult ličnosti? Sa tim se dolazi i do
postavke problema koji bi se odnosio na društveno istorijsku pozadinu da neko postane takav.
Važio je za jednog od vodećih u obrazovanju fašizma i njegov uticaj je i do danas ostavio
trag. Nagomilavanjem sve veće moći, postao je jedan od najpoznatijih fašista 20. veka. Uneo
je veliki broj turbulencija na političkoj sceni, a želja za sticanjem još više moći rezultirala se
gubitkom njegovog života. Moja želja je da prikažem kako se stvara kult ličnosti, do kojih se
granica može ići prilikom korišćenja različitih metoda koje imaju veliki uticaj. Bilo da je reč o
propagandi, medijima, zapaljivim govorima, demonstracijama itd. Zapravo da prikažem kako
izgleda neko za koga se može reći poseduje kult ličnosti.

Fenomen kulta ličnosti je itekako prisutan u sadašnjim političkim dešavanjima i kroz

vreme se nesumnjivo proteže. Postojao je i ranije, postojaće uvek. Zapravo on je svuda gde se
nalazi koncentrisanost vlasti u rukama jednog čoveka. Jedan od teoretičara koji se bavio
analizom ovog fenomena, vredan pomena je Andrija Krešić. Zalagao se za vrednosti kao što
je sloboda, jednakost, pravda, smatrajući da na to pravo polaže svaki čovek. Smatrao je dokle
god postoji politika, dotle će postojati težnja za kultom ličnosti među glavnim liderima
( Aktuelnost Krešićeve analize kulta ličnosti, 71, zbornik). Kult ličnosti naravno nije striktno
vezan za politički domen, on se može pojaviti i u drugim segmentima društvenog života. Ono
što je za njega karakteristično je da s jedne strane postoji moćnik odnosno određeni lider a sa
druge masa koja u njega nesumnjivo veruje, divi mu se. Nekada može toliko da se ode u
ekstrem, da se mase potpuno izgube i da lideru pridaju i čak i božanske karakteristike. Mase
obuzete nekim čovekom, mogu sebe da dovedu do toga da su spremne i svoj život da daju po
svaku cenu. Masa je očarana vođom , povučena njegovom idejom i ima snažnu želju da mu se
prikloni i dobrovoljno potčini. Vođa kao neka vrsta harizmatskog lidera ima moć da pridobije
pojedince, da tačno zna šta će da kaže i da uradi kako bi izvršio određenu vrstu obmane. On
vešto nastupa, održava vatrene govore kako bi dobio što više pristalica. Andrija Krešić u
svojoj nalazi aludira na to da je u biti kod svakog nosioca kulta ličnosti istaknut momenat
ubeđenja da je natčovek ( isto,73). Ko god da se nađe na vrhu piramide, neće mariti za
masama ni za njihovim potrebama već će se samo voditi ispunjenju ličnih preferencija i
ostvarenja. Jednom kada se oseti moć, želja za taloženjem još više moći se samo gomila.
Imajući ispod sebe ogroman pojedinaca koji im se dive i podržavaju je za takve ličnosti
neprocenjivo. Nažalost, svi ti ljudi su velike žrtve manipulacije. Sam Benito Musolini je
verovao da je on taj koji će državu izvesti na pravi put, sebe je video kao izabranika i jedinog
koji je nesalomiv i nepobediv. Dajući sam sebi potvrdu da je on glavni.

Društvo je u velikom problemu ako dozvoli sebi da sve zavisi od jedne osobe. Režim
bi trebalo da bude nadahnut principima koji se zasnivaju na podeli vlasti, nezavisnom sudstvu,
pravičnosti, slobodi govora i mišljenja. Treba se posvetiti otvaranju puta demokratičnom
donošenju odluka koje su interesu svih, a suzbiti manipulaciju i korupciju. Pojava vrhovnog
vođe je često posledica socijalnih i političkih okolnosti a ne njegovih izuzetnih sposobnosti
(?). Stoga, kao što Krešić naglašava moguće je ispustiti iz vida sliku o jasnom odnosu između
postojanja kulta i njegove socijalne osnove. (?) Odstranjivanjem lidera neće se rešiti svi
problemi koji su duboko ukorenjeni u društvu. Može doći do smene vrhovnog vođe ali to ne
znači da će se automatski ugušiti i autoritarni duh koji vlada u jednoj državi. Musolini može
da nestane sa političke scene ali u samom sistemu i dalje postoji mogućnost postojanja
totalitarnog režima. Možda nema više istog diktatora ali sa njim nisu umrle i metode
sprovođenja političkih odluka.

Snažan uticaj koji je imao nad masama može se primeniti prilikom korišćenja
različitih metoda. Sa jakom ambicijom i velikom željom da dopre do mozgova masa služio se
cenzurom i propagandom. Pronicljivo je želeo da modifikuje narod i da utiče na njihov stil
razmišljanja . Osnovao je Visoku komisiju za štampu, 1929. godine. Postojanje novinara kao
jedne od bitnijih profesija u zemlji, treba da vodi računa o informisanju i obrazovanju
građana. Uplitanjem vlasti u tok informacija koje će biti plasirane, krši i remeti funkcionisanje
jednog sistema koje bi trebalo da se vodi kao demokratsko. Benito Musolini je smatrao da
fašizam zahteva militantno novinarstvo. On je bio svestan samog uticaja moći ideja, te su tako
fašisti su sprovodili cenzurne aktivnosti van granica zakonske vlasti. 1934. oformljen je
Podsekretarijat za štampu i propagandu. Na taj način se manipulisanje štampom nije odvijalo
ad hoc i reaktivno, već se krojila specijalna strategija radi kontrole književnog i intelektualnog
kruga. Nalik drugim državama, u Italiji je propaganda bila prirodni dodatak cenzuri. Naročito
se propagandni materijal širio tokom rata sa Etiopijom i okupacijom Etiopije. Fašisti su ipak
želeli da predstave Italiju kao novu silu. Stvoren je i istituto Luce koji je služio za to da širi
državnu kinematografsku propagandu. Svuda se moglo primetiti aludiranje na Musolinijeve
podvige i isticanje njega kao jedne nenadmašive figure. Zajedno sa tim se i forsiralo
prikazivanje trijumfovanja Italije i isticanje nacionalnog jedinstva.
 Kako piše Andrej Ivanji, kult ličnosti se gradi kako bi se učvrstila vlast jednog čoveka.
Vođa se diže u nebesa, on je najbolji predstavnik naroda. (?)Svako ko vođu gleda drugim
očima, u smislu da u njemu ne vidi najjačeg i nepobedivog, smatra se neprijateljem. Neko ko
ne hrani vođu hvalospevima , ne može važiti za uzornog građanina. Gradovima, ulicama,
institucijama bi moralo da odzvanja vođino ime, na taj način mu se ukazuje poštovanje. Na
manje od toga se ne pristaje. Neizmerna vera u vođu i njegovu ispravnost, donekle je praćena
i strahom od toga šta bi moglo da se desi pojedincu ukoliko bi počeo da sumnja u njegov
autoritet. Zanesenost i opijenost nekom ličnošću, može dovesti do stanja zaslepljenosti, gde će
se pojedinac ponašati nekad i nesvesno suprotno svojim uverenjima. Neistomišljenici su često
na brutalan i agresivan način bili odstranjeni. Još se kod Vebera može uvideti pojava
„ harizmatske vladavine“. On u svom delu Privreda i društvo, ističe postojanje vođe i njegove
lične karakteristike i sposobnosti, praćene elementima privlačnosti i harizme. U sistemima
gde postoji izražen kult ličnosti, nema mesta legalnom vršenju vlasti.

Nastavljajući dalje, istraživajući ko zapravo može da nosi kult ličnosti, šta stoji iza tog
kulta I kako se stiče, vredi pomenuti antropologa i sociologa Gistava Le Bona. Analizirajući
Psihologiju masa kao priručnik za diktatore, jasno je naglašavao da vođe možemo pronaći
među nervoznima, razdražljivima i polu – ludima, na samoj ivici ludila. (?)

Nije Benitu Musoliniju trebalo dosta vremena da pokaže svoje pravo lice i da dođe do
izražaja njegova diktatorska priroda. Brzo su prošle godine njegovog doba kao socijaliste,
posle koga je došao talas nasilja i svirepog ponašanja. Njegove sličnosti sa Hitlerom počele su
da se naziru malo posle njegove podrške Italiji ulaskom u Prvi svetsko rat. Crnokošuljaši su
bili pripadnici fašističkog odreda koji su bili poznati po svom nasilnom ponašanju. On je
osnovao Nacionalnu fašističku partiju i zalagao se za održivost nacionalnog jedinstva. To je
činio uz velike pogubne posledice. Svako ko mu se suprotstavljao bio je pod velikom
kontrolom i pritiskom. Onaj ko misli drugačije, smatra se izdajnikom. Proterivanje , hapšenje,
ubistva, uznemiravanje, sve je to postalo ključno za svakodnevnicu. Nije mogao da se zamisli
drugačiji način života od života u strahu koji je praćen večitom tenzijom i strepnjom.
Ponesenost zapaljivim govorima koji su samo fasada svega što se krije iza, vid iluzije i
verovanje u nešto što ne postoji, prouzrokovalo je dosta problema i odvelo Italiju u propast.
Bio je vešt da izmanipuliše masama i prodre im duboko u um, u želji da u njega gledaju kao u
boga i da ga fanatično podržavaju. To je bila hrana za njegovu dušu.

Mase lako mogu da padnu pod uticaj snažnih reči i umeća držanja govora. Naročito,
kada su već dovoljno zaneseni i kada smatraju da će od datih obećanja i oni imati neku korist.
Nažalost, ono što stoji iza ide na ruku samo diktatorima, koji zapravo mase uglavnom i
preziru. Izaći pred mase, ubediti ih da postoji samo jedan koji će ih izvesti na pravi put i
uveriti ih da veruju u vođu koji je spremam da se žrtvuje za svoj narod je prilično izazovno.
Nije to lak posao. Biti na čelu kolone i glavni komandujući sa najvećom koncetracijom moći
u svojim rukama nije naivno. Narod želi bolji standard, kvalitetniji život, često će pre obratiti
pažnju na to da li se nešto bar malo poboljšalo, a sa druge strane zanemarujući način na koji
se do toga došlo. Za ličnost poput Musolinija je karakteristično da sebe vidi kao izabranika,
oca nacije. Osećaj svemoći tu igra bitnu ulog, gde u sebi vidi biće koje je uzvišene vrednosti.
Toga nije samo on svestan, nego i ljudi koji su mu potčinjeni i bezrezervno veruju u njegovu
veličinu

Ono što je važno dovesti u vezu sa postojanjem kulta ličnosti je pojava plakata. Plakati
kao vid komunikacije i informisanja žele na što koncizniji način da promovišu željeni subjekt.
On predstavlja medij masovne propagande sa ciljem da uzdigne onoga ko hoće ali i da ospori
protivnika. Musolini je propagirao fašizam koji je veoma uzdrmao političku scenu i bitno
uticao njen dalji tok. U želji da se dublje zagrebe i uvidi šta je to što je Musoliniju omogućilo
da dođe na vlast i da se tu i održi je i društvena prilika. U momentu kada je zavladala moralna
kriza, bio je potreban neko ko će nakon rata, uveriti ljude da može da bude bolje. Od sebe je
želeo da načini čoveka višeg reda. Zauzimao je važne pozicije u društvu, koje su mu i
omogućile da izgradi sebe kao vodeću ličnost. Na plakatima je želeo da istakne krucijalne
simbole, aludirajući na svoju snagu, smelost, bez ikakve skromnosti ističući se kao imperator.
Od čitave Italije je i želeo da stvori vrstu imperije. Na masu gledao kao na skupinu individua
koje moraju da budu vođene i koje za to i služe. Nije prikrivao svoju želju da bude glavni,
izražavajući svoju moć na plakatima i kroz nošenje vojne uniforme. Na njima je naglašavao i
volju i elan koji ima za proširivanjem granica države, uz primenu nasilja.

Nakon Prvog svetskog rata, došlo je do priliva novih pokreta. Ti pokreti su za cilj
imali da stvore snažnu nacionalnu državu, sa postojanjem autoriteta u unutrašnjoj politici , da
dođe do osnivanja jake i ugledne države. Pokreti su bili bazirani na ideologiji i fizičkoj sili
koja bi mogla da uguši postojanje svega što nema veze sa glavnom doktrinom. Ovakvi
autoritarni pokreti su u suprotnosti sa komunizmom, socijalizmom, demokratijom. Fašizam je
potekao iz okolnosti koje su stvorene u Prvom svetskom ratu i po okonča njega. Italija je
tokom 20. I 30. godina bila potresena slabom privredom i velikim siromaštvom. Nacionalizam
je donekle pružao ideal za nešto više, za bolje sutra. Društveni problemi su zapljusnuli Italiju
sa svih strana, nacionalizam je tražio brz prosperitet. Rešenje je donekle moglo da se nađe u
osvajanjima zemalja. Tu se i probudila želja za pretvaranje Jadrankskog mora u italijansko
jezero. U trenucima društvene podeljenosti na bogate i siromašne, zatim politička podela na
građansku demokratiju i socijalističku demokratiju i potom ideološku koja se bazirala na
nacionalizam i marksizam, sve je to otvorilo put uspinjanju fašizma. Fašisti su želeli da se
osnuje korporativna država, da građani ne budu podeljeni i da ne može da se pokrene borba
između klasa. To je u principu značilo da nacija mora biti jedinstvena. Korporacije
predstavljaju organizacije koje pretvaraju sukobe u sporazume i žele da nađu put koji će
voditi saradnji. One su proglašavane za državne organe a sama korporativna država je gledala
da usklađuje sve protivrečnosti koje postoje, kako bi se postigla nacionalna solidarnost. Kako
navodi Andrej Mitrović u svom delu Vreme netrpeljivih, ističe da je Musolini ( Duce , kako je
on voleo sebe da naziva) otelotvorenje autoritarizma. Odnosno, Fašistička država je
zasnovana na monopolu vlasti jedne stranke, moć je strogo koncentrisana u jednoj ličnosti i
pored toga postoji korporativan sistem. Korporacije nikako nisu dozvoljavale prenos
privrednih inicijativa na građane. Bile su sve suprotno od toga i vladala je stroga diktatura.
Vođa je gospodar, a poslušnost spada u najpoželjnije osobine za građanina. Ko god pokušao
da se opire vlasti i da je ne smatra vrhovnim gospodarem, surovo je završio. Postojale su i
smrtne kazne za veleizdaju. Ovo je dobar primer i pokazatelj da u jednoj ličnosti može da
bude vođa države, vođa stranke i vođa nacije. Sistem je bio uređen tako da se za donošenje
svih bitnih odluka pitao isključivo on ( Duce). Svi organi partijske i državne vlasti, bili su
njemu potčinjeni. On je imao luksuz da bira ko će biti na važnim pozicijama, isto tako je
mogao i da smeni ukoliko mu nešto ne odgovara. Naravno, to je bez pogovora moralo biti
prihvaćeno. Njemu je sve otvoreno bilo na raspolaganju, mogao je da imenuje, razrešava,
postavlja i odobrava članove za službe državne bezbednosti , Nacionalni savet korporacija itd.
Fašisti su se zalagali za stvaranje Velike Italije, a prosečan građanin je takvu politiku trebalo
samo da prihvati i da ne ulazi u detalje. Od građana se tražilo da budu kruti, ne previše
zainteresovani, da se ne pitaju za važnije događaje, već da im glavni zadatak bude da
poslušaju ono što se od njih traži. Teži se ukidanju bilo kakvog individualizma, nema mesta
samostalnom razmišljanju. Podstakao se razvitak militarizma, zvaničnici su se pojavljivali u
uniformama. Želeo je da od sugrađana napravi poslušnike. Deca su čak i podučavana bila,
održavane su vojne vežbe kako bi ih što pre pripremali. Pozdravi su bili vojnički, nešto što je
često moglo da se primeti je podignuta desna ruka sa ispruženom šakom. Radilo se i na
unapređenju vojne industrije.
 Bilo je to opasno vreme diktature I strahovlade. Čitav sistem je bio podvrgnut jasnim
merama, na čelu su bili Musolinijevi istomišljenici. Nefašistički nastupi su strogo zabranjeni.
Celokupan politički aparat je bio prožet Musolinijevim simpatizerima i zastupnicima
fašističkog uređenja. Svuda gde postoji neograničena vladavina nad ljudima je tiranija.
Musolinijev uticaj na policiju je bio izuzetno jak i išao je bržim tokom, za razliku od vojske.
Vojska je dugo negovala vernost prema kralju a ne prema Musolinijevom poretku. Emigracija
je znatno porasla. Ko god je kršio javni red i istupao protiv Musolinija je bivao gonjen. Iz
dana u dan je rastao Musolinijev uticaj, dosezao do sve daljih tačaka. Zabranjena je štampa
koja nije bila fašistička, a uvedena je i smrtna kazna za počinioce delikta. Ministri su dobili
ulogu vladinih pomoćnika, dok se narodna skupština bavila onim pitanjima koje je vođa
dopustio. Musolini i kompletna partija su sebe videli kao predstavnike nacionalnog i državnog
interesa. Centralizam je sve više jačao, došlo je i do izmene provincijske uprave gde su bili
visoki vladini predstavnici koji su služili kao sredstvo za ostvarenje diktatorske vlasti.
Narodna skupština se polako gasila, a to se desilo u trenutku kada su počeli da se oduzimaju
mandati komunistima na nagovor vlade. 1928. sprovedena je odluka da se raspišu izbori alo
samo sa jednom poslaničkom listom ( fašističkom). Kako Andrej Mitrović na još jednom
mestu naglašava a to je da se Italijanska diktatura spojila sa monarhijom, tako što se diktator
autoritetom i voljom nametnuo kralju. (?)Diktator je imao potpunu vlast dok je kralj strepio
od njega.

Musolini je bio željan vlasti, uživao je da izlazi pred narod i drži nadahnute govore.
Tako je i izgradio kult Vođe. Voleo je da bude viđen, da ga ljudi gledaju i veruju da je on
heroj. Njegov lik je pratio svakodnevna dešavanja i građani su svog glavnog mogli da vide na
svakom ćošku. Isticao se u prvom planu i nije izbegavao situacije da upadne u oči gde god to
može da postigne. Imao je i svoju ličnu gardu koja je ponosno nosila ime Dučeovi strelci.
Postojao je sam vrh vlasti, elitni sloj koga su činili Duče i fašistički prvaci. Vršio je čišćenja
partije od svih koji su pokušali da mu se suprotstave. Sebe je stavio u ulogu borca, jedine
ličnosti koja može da dovede Italiju u bolji položaj. U svojoj koncepciji je uvek želeo da
očuva svoje sposobnosti govora, pisanja , teatralnih nastupa.

Političku scenu je dodatno uzdrmalo italijansko anektiranje Etiopije, 1936. godine.

Ovaj događaj bih navela jer i tu mogu primeniti snažan pečat koji je ostavio Musolini u želji
za što većom slavom. Naime, prema mom mišljenju on je verovao da upravo Etiopija može da
mu pomogne u tome da ostvari italijanski imperijalistički san. U trenutku kada je Evropa bila
pogođena sa svih strana posledicama ekonomske krize i dok je tle podrhtavalo od goruće
situacije, Musolini je ostao veran svom planu. Po svaku cenu je radio na tome da Italija dospe
u red moćnih država. Ne bi dopustio sebi da to izvede mirnim putem, već dosta
spektakularnijim metodama. Želeo je da stekne vojnu slavu. Dodala bih da je sam karakter
fašizma bio antiprosvetiteljski i antirevolucionarni. Zvezda vodilja im je bio Poredak, autoritet
i pravda. Iznedrila ga je frustracija Prvog svetskog rata, ali mu je sudbinu zapečatio Drugi
svetski rat. Istakla bih i jedan od simbola, a to je i da sama reč fašizam potiče od latinskog za
svežanj štapova. Taj snop (fasces) je imao bitnu političku i kulturnu težinu , kao i pretnju
nasiljem. Musolini je kombinovao ,,M“ sa snopovima i kovao je novčiće i naručivao brojne
reljefe koji su koristili štapove. Služili su kao vizuelni argument njegovog vlastitog autoriteta,
pozivajući se na italijansku dugu istoriju drevnih rimskih ,,fascesa“ kao simbola legitimne i
neophodne sile. Benito Musolini je bio opsednut rečima, arhitekturom i simbolima drevne
rimske moći kao sredstvom istorijskog povezivanja sopstvenog autoriteta.

Ono što smatram da je važno za postojanje kulta ličnosti je što vrhovni autoritet
preuzima na sebe misiju koja će i njega i narod odvesti do željene tačke. Njegovi sledbenici
ga u tome prate i veruju u njegovu nadljudsku formu ličnosti. Musolini je koristio tehnike
pozorišta, vizuelnih umetnosti i masovnih medija u personalizovani sistem vladavine.
Pozadina koja stoji iza formiranja njegovog kulta ličnosti je i era Rizorđimenta ( naziv za
italijanski kulturni i politički pokret 19. veka za ujedinjenje Italije). Sa tim i želja da se Italija
uzdigne do super sile. Postojala je čitava procedura koja je bila značajna za njegovo
pojavljivanje u medijima i na koji način ostali moraju da ga tretiraju. Njegovo ime je smelo da
se piše samo velikim slovima u novinama, novine su imale jasne instrukcije šta da govore o
njemu. Nije bilo dozvoljeno da se prikazuje kako igra ili sa sveštenicima. Slike koje su
prikazivane morale su da budu eksplicitne, gde se tačno nazirala njegova teatralna priroda.
Jedno od njegovih propagandnih sredstava, bio je prikaz njega golog do pojasa koji radi na
poljima. To je bila „Bitka za žito“ odnosno kampanja koja je radila na pospešivanju
proizvodnje žitarica a zalagala se za smanjenje uvoza hrane. U sebi je imao donekle
element ,,čoveka iz naroda“ . (!)

Ko zna da se služi propagandom, poseduje moćno oružje. Taj medij je vrsta režimskog
megafona koji će njegove govore prenositi velikom brzinom i kod ljudi pokretati različite
emocije(.). Zato i mislim da bi neko sebe doveo u poziciju da bude vodeći i slušan mora
aktivno da se pojavljuje u medijima i u svakom obliku masovne komunikacije. Ne sme da
bude pasivan. Pojavljivanje pred širokim narodnim masama, ponavljanje glavnih krilatica i
ideja u krug je način da se ljudima ureže u mozak kako treba da razmišljaju. Tako su i fašisti
bili zaokupirani radiom. Podrobnijim opisivanjem mesta koje je on zauzimao u medijima,
želela sam da potkrepim svoj argument koliko je zapravo bitno ko nam i šta nam servira.
Način plasiranja informacija je izuzetno bitan za građenje naših stavova. Naša pažnja će biti
usmerena na sadržaje koji iziskuju zvučni i vizuelni efekat. Slike, tonovi, boje kod nas moze
da utiče na različite osećaje. U zavisnosti od tematike, možemo da se razbesnimo,
iznerviramo, radujemo itd. Ljudi poput Musolinija idu na kartu da nam rasplamsaju emocije,
da manipulišu njima i komanduju. Za cilj imaju da nas pridobiju i da pohrlimo prema njima
veoma brzo. Kao žrtve i psihičkog i fizičkog nasilja, upravo ćemo kod zlostavljača tražiti
spas.

Činjenica je da je ostavio snažan trag, ne samo u godinama pre jednog veka nego i
danas. On se u zapisima, radovima, emisijama i dalje spominje. U nekom smislu je još živ.
Počinilac je ozbiljnih zlodela, kriv je za gubitke mnogih nevinih života. Ali, bez obzira na
nedaće i probleme za koje je on zadužen, prisutan je u našoj svakodnevnici. Odao je utisak da
želi slavu, počasne titule, da pleni političkom pozornicom gde ima ulogu glavnog aktera. Taj
glavni akter je smatrao da je rođen da vlada a ne da prati. Postojali su ti koji će pratiti, našao
je ljude koje posmatra kao svoje stado. Bila je to mnogobrojna bezlična masa koja nije
verovala da će ih odvesti u beznađe. Nagomilavanje moći, veličanje sopstvene snage mu je
hranilo ego. Jednom kad je osetio da je sposoban da sebe uzdigne visoko, nije bilo nazad. Nije
mogao da se zaustavi, hteo je više, dobijao je više. Ali, sve dođe na naplatu, ne može
bezgranično da ugnjetava druge a da kad tad ne snese i on neku posledicu. Nije radio na
utemeljenju zdrave zajednice, potencirao je autoritarne vrednosti koje su razarale normalno
funkcionisanje. Želeo je da ostvari lične preferencije i koristi, zalagao se za isključivo
sopstveni interes, ne unoseći se u to kako je drugima. Kroz rad sam se trudila da objasnim šta
je to što čini nekog ko nosi kult ličnosti, kakva je pozadina toga odnosno koje su mu okolnosti
prokrčile put da se vine do tog mesta. Aludirala sam i na političke, i na ekonomske i društvene
segmente koji su poljuljani tokom vladavine čoveka koji ima želju da sve drži u svojim
rukama. Duboko je prodro u svaku poru društva i nikoga nije ostavio ravnodušnim.