Демократија и

тоталитаризам
Ива Божиновић IV/3
Увод

• У периоду између два светска рата дошло је до разликовања и сукоба држава

са врло различитим идеологијама: с једне стране демократске, либералне
државе, а са друге стране два облика тзв. "тоталитарних" држава у виду
стаљинистичког социјализма, односно различитих фашистичких држава
(фашистичка Италија, нацистичка Немачка). Након Другог светског рата,
наставио се идеолошки сукоб између демократског и социјалистичког
поретка све до распада СССР-а 1991. године.
Идеологија

• Термин "идеологија" је смишљен с циљем да означи нову "науку о идејама",

али је с временом преображен у синоним за догму, прикривање посебних
интереса, искривљен поглед на свет... Творац овог појма, Антоан Дести де
Траси, веровао је да постоји потреба за новом науком која ће помоћу
позитивних метода открити како настају идеје и које су законитости свесног
мишљења. Међутим, уместо да постане краљица наука, идеологија је пала у
заборав све док средином 19. века овај појам, у другачијем контексту, није
употребио Карл Маркс.
• Према Марксовом схватању идеологија:
• представља лажан поглед на свет који се разликује од научног мишљења;
• изражава интересе владајуће класе, а лажно се представља као да изражава интересе
читавог друштва;
• има основну функцију да помогне одржању постојећих односа неједнаке моћи, тако
што отежава пролетеријату (радничкој класи) да схвати природу свог положаја и
чињеницу да је експлоатисан;
• нестаће оног тренутка када пролетеријат укине класне неједнакости јер више неће
бити потребе за њом.
Тоталитаризам

• Тоталитаризам је један од облика политичког поретка двадесетог века.

Дефиниција тоталитаризма (lat. сав, цео, потпун) дата је у првој половини 20.
века када се појављују први тоталитарни режими. Један од првих који је
употребио тај израз у свом програму био је познати диктатор Бенито Мусолини.
Тоталитаризам се дефинише као модерни облик деспотизма који, уз помоћ
терора, тежи да успостави апсолутну власт на свим подручјима личног и
друштвеног живота сваког појединца. Управо на терору, тоталитарне државе су
темељиле своју власт и помоћу њега владајућу идеологију претварале у
стварност. Тоталитаризам је често био замењиван тиранијом. Тиранија нема
законе, већ влада самовоља једног човека (тиранина), док у тоталитарном
систему влада терор уместо закона и устава који су усвојени.
Либералне демократије

• У периоду између два светска рата државе које су биле организоване на

основама либералне демократије биле су у мањини у Европи у односу на
различите видове диктатура и ауторитарних режима. Ипак, велике
демократске државе, које су истовремено поседовале и колонијална царства,
попут Француске и Велике Британије, нису претрпеле промене својих
демократских система и поред појаве екстремних левичарских и
десничарских странака, посебно у Француској.
• У Француској је политички систем постајао све хаотичнији, посебно током 30-их година
20. века, односно након економске кризе 1932. године. Након великих сукоба полиције и
десничарских покрета, на изборима 1936. године победила је коалиција центриста и левице
предвођена социјалистима, позната као "Народни фронт". Влада предвођена Леоном Блумом
увела је велики број популарних, социјалних реформи, попут смањења дужине радног
времена, годишњег одмора и друго. Такође је забранила деловање екстремних десничарских
и профашистичких група.
• За разлику од Француске, у Великој Британији одржала се политичка стабилност и поред
економског застоја. Уз доминантну Конзервативну партију, најважнија странка била је
Лабуристичка партија, која је по утицају претекла Либералну странку. Посебно значајна
одлука за снажење демократије у овом периоду представља закон који је увео опште право
гласа (1918) - за мушкарце старије од 21 године. Опште право гласа је 1928. године под
истим условима као за мушкарце проширено и на жене.
Италијански фашизам

• Оснивач италијанског фашизма био је Бенито Мусолини, који је 1922.

године постао премијер. Тада почиње Мусолинијева фашистичка диктатура, за
коју су били карактеристични страховит терор, империјалистичка политика и
укидање демократских слобода. До 1926. године Мусолинијеви истомишљеници
преузели су целокупан државни механизам и политички живот земље.
Социјалисти, који су уживали подршку око четвртине бирачког тела, подвргнути
су насиљу фашистичких групација. Насиље над политичким противницима
коришћено је као природни метод борбе. Уз почетну помоћ својих коалиционих
партнера, фашисти су увели строгу цензуру и изменили изборни закон тако да су
у периоду од 1925. до 1926. године присвојили сву моћ и ликвидирали друге
политичке странке претварајући Италију у тоталитарну полицијску државу на
челу с Мусолинијем.
• Кохезију фашизма чинила је строга дисциплина заснована на оданости
ауторитету вође. На челу државе био је човек коме су сви морали да се
покоре, без обзира на личне заслуге или способности. Вођа је истовремено
контролисао целокупну државну политику. Коначно изграђена фашистичка
држава заснивала се на потпуном монополу власти једне странке, на
концентрацији моћи у једној личности и на корпоративном систему.
• Фашисти су организовали државу где је нација "јединствена", па су, уместо
парламента или партија, у центар државне организације поставили
"корпорацију" - организацију свих људи из једне привредне области,
струковне и "наткласне". Корпоративна фашистичка држава заснована је на
Закону о корпорацијама из 1934. године. Корпорације су у суштини служиле
режиму да усмерава привреду, а власт је остала у центру, код "вође".
Послушност властима проглашена је за основну грађанску врлину.
Нацистичка држава

• Трећи рајх био је заснован на неким политичким и идеолошким ставовима

непосредно наслеђеним од 19. века, које је Адолф Хитлер разрадио у
политичку теорију и претворио у политчку праксу, а Алфред Розенберг
(главни нацистички идеолог) назвао "митом 20. века". Према тим учењима,
кључну улогу у људском друштву и човековој историји имају расе.
Националсоцијалистички покрет је, дошавши на власт, почео да остварује
друштво и државу расне чистоте, у првом реду основу антисемитизма
(прогона Јевреја). Нинбершки расни закони о немачком грађанству и
заштити немачке крви и немачке части усвојени су 1935. године.
• Осим суровог прогона Јевреја који су проглашени за нижу расу, националсоцијалистичка
партија настојала је да под свој потпуни надзор и вођство стави друштво, а посебно
целокупан политички живот и основе привреде. Систем је био заснован не на слободи
грађана, већ на грађанској дужности и дугу према нацији. Нацистичка партија
функционисала је по начелу "вође", а основни принцип понашања био је заснован на
"верности". Фирер је био свемоћан руководилац државне политике у коме је концентрисана
сва власт и био је практично изнад закона, по принципу "један народ, једна држава, један
вођа". Начело вође подразумевало је укидање свих представничких тела.
• Нацистичка Немачка је била потпуно идеологизована држава. Свуда се тражило вербално
заклињање и понашање у духу националсоцијалистичких погледа на свет. Контрола странке
над државом и друштвом подразумевала је строго централизовану државу са свемоћном
полицијом и врло разгранатим државним апаратом као ослонцем диктатуре. У складу са
идеологијом и дневном политиком, морао је бити и рад судства који се претворио у орган
нацистичког организованог насиља над свим политичким противницима.
Стаљинистички социјализам

• Стаљинистички социјализам представља државни систем изграђен у СССР-

у након периода револуције и грађанског рата, као форма бољшевизма у
периоду када је Јосиф Висарионович Стаљин, као генерални секретар
бољшевичке партије, преузео сву власт у држави. Стаљинистичка политика у
Совјетском Савезу своје основе имала је у убрзаној индустријализацији,
концепту о социјализму у само једној земљи, потпуној централизацији
државе и власти, колективизацији пољопривреде, као и ширењу утицаја
комунистичке партије СССР-а у свету преко других комунистичких партија,
чланица комунистичке интернационале.
• Стаљин је настојао да себе прогласи творцем социјализма. Његове заслуге, његови лични
празници (рођендани и сл.), његова реч, говори, чланци - свуда су слављени и хваљени.
Стаљин је инсистирао на "гвозденој дисциплини Комунистичке партије" као основном
механизму власти. У таквим приликама, у пракси је забрањивано свако властито мишљење
које одступа од партијских догми. Истовремено, укинута је свака лична сигурност грађана,
што се односило и на оне који су заузимали високе положаје. Након атентата на партијског
секретара Кирова у Лењинграду, Стаљин је организовао масовне "чистке" које су постале
једно од главних обележја његове тоталитарне власти. Логори у Сибиру пунили су се
стотинама хиљада, можда и милионима ухапшених и депортованих људи, како оних који су
имали неке политичке функције, тако и других. Чистке су у потпуности престале само током
Другог светског рата.
• Након Стаљинове смрти, ново совјетско руководство је, након 20. конгреса Комунистичке
партије Совјетског Савеза (КПСС) године 1956, започело процес дестаљинизације. У
периоду дуге владавине генералног секретара КП СССР-а Леонида Брежњева више није
било масовног терора, али је СССР задржао начин власти и многа политичка ограничења,
укључујући и прогоне политичких противника. С друге стране, део комунистичких партија
одбио је да се одрекне стаљинистичке идеологије и у пракси, за шта је најпознатији пример
Комунистичка партија Кине под вођством Маоа Цедунга. Кина је након доласка на власт
Денга Сјаопинга у пракси знатно изменила друштвено-економски систем, иако је
Комунистичка партија наставила да контролише политички живот у земљи и државни
апарат. Данас се једино Северна Кореја може убрајати у државе стаљинистичког и
тоталитарног типа.
Хвала на
пажњи!