Dr Koch Nándor

Бока Которска
СА 11 ФОТОГРАФИЈА И ЈЕДНОМ ГЕОГРАФСКОМ КАРТОМ

(Путопис објављен у броју 1 часописа “Tenger” (“Море”) 1915. године у издању Мађарског
друштва “Adria” (“Јадран”) из Будимпеште)

Превео са мађарског Чаба Мађар (Csaba Magyar)

Наслов оригинала:
A BOCCHE DI CATTARO, TIZENEGY KÉPPEL ÉS EGY TÉRKÉPPEL, IRTA DR. KOCH
NÁNDOR, MEGJELENT A MAGYAR ADRIA TARSOSÁG ÚJSÁGJÁBAN A “TENGER” - BEN –
1915. 1. SZÁM

Боку не треба открити – о њој ће наши хроничари по завршетку овог рата пјевати славопојке. Бока је
себи обезбиједила угледно мјесто међу свјетским природним љепотама. Ни један свјетски путник неће
пропустити да је посјети, уз једногласно мишљење да се са својим љепотама и знаменитостима може
такмичити са језером Фирвалдсе у Швајцарској.

Али овај прелијепи залив Далмације златним словима се уписао и на страницама историје. Стјеновите
планине завијене у плавкасту измаглицу, биле су свједоци крвавих бојева, дивљања, пропасти и
препорода сјајних градова, процвату и распаду држава и појави нових народа. Видјеле су и народ Боке
послије прохујалих битки, како скромно и марљиво, у Божјем миру ради и живи. Стјеновите громаде
ћуте као нијеми свједоци, али тамо негдје у рисанским странама, проговарају гусле. Стари гуслар држи
у рукама тај једноставни инструмент и дрхтавим прстима повлачи незграпно гудало по трошној струни.
Затим поносно забацује сиједу главу, у очима му бљесне стари пламен и почиње мелодија... Послушајмо
старо предање са меланхоличних усана свједока прошлости. Једноставни стихови у пратњи монотоног
звука гусала казују нам више него ћутљиве планине. И како се у свечаној тишини спушта сутон,
склопљених очију заносно слушамо пјесму сиједог гуслара и као да је пред нама оживјела прошлост
Боке.

У логору античког Рисна (Rhizinium), чује се звекет оружја црнокосих илирских бораца поносне
краљице Теуте. Спремају се за битке са плавокосим Келтима који надиру са сјевера, као и са робусним
Македонцима који нападају са истока. Гледамо неустрашиве борце који као дивљи вихор јуре напријед
и од чијих се борбених поклича тресу планине и дрхте непријатељи. Затим се призор мијења. Пред нама
се појављује крвави леш римског посланика Корунканиуса (Coruncanius), несрећне жртве уображене
краљице Теуте, а иза леша осветнички и побједоносни римски орао. Након тога, испред наших очију
нестаје и посљедња славна илирска држава, заједно са посљедњим и незаштићеним краљем Генциусом.
Затим смо већ у покореној римској провинцији Превалитанији, у једном безначајном малом селу
Аскривиуму, између кућа, претечи Котора.

Мало даље застају нам кочије историје. Налазимо се у прекрасној провинцији пропалог Западно-
римског царства, међу Источним Готима. Нестаје и ова слика и на екрану историје нам се појављује
освајачка војска византијског цара Јустинијана, а град Котор (Decateron) одјекује од њиховог бучног
весеља. Као један тмурни и злокобни олујни облак, тако нам се појављује визија једне епизоде из
прошлости – ужаси провале Сарацена у град. Вијест о дивљим и немилосрдним барбарским афричким
ратницима прате вијести о биједи и глади градова и села, претворених у прах и пепео. Слиједи питомија
слика. Према Боки се упутила велика гомила људи по беспућу планинских голети. То су избјеглице из
околине босанске Котор Вароши. Са одушевљењем поздрављају обећану земљу која се појавила испред
њих. Пуни наде ступили су на ову крвљу натопљену земљу. Под њиховим вриједним рукама нестао је
сваки траг пустошења Сарацена. На рушевинама и згариштима никао је уређени град, који су у спомен
на напуштени завичај назвали Котор.

Непримјетно смо напустили бурну предисторију и ушли у још бурнији средњи вијек. У историји
далматинских острва већ се појавио лав Светога Марка и отпочела је вишевјековна битка венецијанских
дуждева за доминацију над острвима, чему се сада супротставља мађарско јунаштво. Али Бока има мало
сазнања о овим потресима свјетског значаја. Са упорном заосталошћу Котор живи у својем свијету,
вођен дипломацијом лукавих патриција.

Боком су прохујале и харајуће бугарске хорде, да би послије ових краткотрајних искушења, наступило
златно доба Боке. Током неколико стољећа смјењивали су се господари Котора, али ум и срчаност
Которана били су на своме мјесту. Час би налазили излаз из већ блиједећег утицаја Византије, час би
нашли заштиту под круном српских владара. Накратко прихватају и управљање норманске принцезе
Жакете (Jaquete), али и са великим стрпљењем подносе и владавину Немање и чланова његове породице
– с тим да ни једном нијесу били покорени.

Видљиви су и резултати овако промишљене политике. Док изван стијена полуострва Понте Оштре, по
острвима и приобаљу сјеверне Далмације траје ратни вихор и ратујуће силе отимају једна од друге
поједине дјелове сунчане и крвљу натопљене земље, дотле у Боки влада бонаца и виде се знаци развоја
и благодети. У романтичне приобалне увале насељава се мирољубиви народ. Срећна времена се
одражавају на чистим и уредним селима и лијепим градовима. Владари Боке оданост народа награђују
градњом манастира, цркава и капела.

Немојмо уобразити да је овај срећан и миран живот уљуљкао поносне Бокеље у заостајање. У дну душе
је остала да тиња слободарска ватра, довољна је само искра да она поново плане. Которски јунаци се већ
боре под заставом Душана Немањића и под њиховим налетом разбјежала се војска бана Котроманића.
Када се талас побједа краља Лајоша Великог превалио преко стијена Понте Оштре, бокељски борци са
одушевљењем нуде своје ратничке услуге дичном насљеднику круне Светога Стефана и храбро се боре
против млетачког лава, који своје канџе пружа према Боки.

Послије смрти Лајоша Великог један је нови народ преплавио Боку Которску. Которски патрицији
даривају у Стефанграду (Херцег-Новом) босанског краља Твртка и уз лукави осмјех, из краљевске
резиденције међу бедеме свога старинског града, у торбици носе сигурност своје самоуправе.

Али се и сјај звијезде краља Твртка брзо гаси, да би сјај слободног Котора још јаче засијао. Снага
которских патриција Бућа, Болица, Драго и других породица је у зениту. Признају, односно споразумно
прихватају да, након вишевјековне борбе, за новог некрунисаног владара Боке признају престижну
Венецију. Постоји јак разлог за ово убрзано братимљење. Са истока главу подиже полумјесец. Босна и
Србија су већ у Мухамедовом јарму и након непуних сто година Твртковог владања Стефанградом (тада
већ Херцег-Нови), на његовим кулама повјетарац вије заставу са коњским репом.

Налазимо се на прагу новог вијека, у сред крвавих бојева које Венеција води у славу крста против
полумјесеца, уз учешће хришћанске Боке. Прескачемо ова два вијека, које је Бока преживјела под
тешким биткама и заустављамо се код 1687. године, када се слави побједа крста. Након што је двије
стотине година стењао под Турцима, Херцег-Нови је ослобођен и цијела Бока са захвалношћу прихвата
протекторат Венеције. Побједнички лав није шкрт у својим поклонима. Из захвалности за неустрашиву
оданост, или можда још више из удобности, Бокељима даје значајну аутономију.
Ова превелика слобода нашкодила је сљедбеницима старе славе. Већ је и Венеција искусила невоље из
овог новог поретка од стране паштровачког становништва, које се супротставило културном и
материјалном благостању. Још више лошег искуства са овим побуњеничким и заосталим духом стекле
су и француске и аустријске власти. Кратку аустријску владавину (1797-1807) су још некако издржали у
миру, али су се са дивљом мржњом оборили на Наполеонову војску. Да би се могли борити против
мрског француског орла, једнодушно су прихватили наметљивог руског медведа у савезу са
Црногорцима. Мармонт се са успјехом борио са удруженим савезницима и Наполеон 1807. године Боку
прикључује својој царевини. Али француски генерал Гаутијер се седам година узалудно трудио да
заведе ред. Бедеми Херцег-Новог и Котора би могли много тога да испричају о крвавим призорима који
су пратили привремена гушења побуна.

Бока је доживјела олакшање када се енглески комодор Хосте са својом фрегатом “Bacchante”
(“Бакханте”), на челу флоте појавио испред Боке. Као да је удар чаробног штапића пробудио пригушену
мржњу и Бокељи су незадрживо јурнули на француске ратне бродове. Горуће олупине бродова биле су
знак за општи устанак. Котор се није могао дуго одржати. Дана 8. јануара 1814. године је капитулирао и
љубимац Енглеза. Владика уз одушевљене Бокеље улази међу зидине древног Котора. Али Которани,
који су осјетљиви на своју славну прошлост, са стидом су принуђени да дан Светог Трипуна славе под
влашћу Црногораца и са истим одушевљењем којим су славили пропаст француске власти, дочекују и
Аустријску царевину након пола године. Генерал Милутиновић без и једног замаха сабљом заузима
Боку и становништво Боке жељно мира, смирено се ставља под окриље двоглавог орла.

Горе пак, у шкрапама голих планина Кривошија, још дуго нема мира. У души планинских горштака,
изолованих од свијета, још дуго траје успомена на златно доба које су спремни одбранити и по цијену
своје крви од упада њима тако стране културе. Кроз четири деценије аустријска власт се наоко узалудно
бори, више промишљеном политиком него силом, против укоријењених обичаја. Али са морске обале
струји повјетарац и носи жамор мирног и угодног живота међу планине и сивило тврдоглавог
планинског живота, који као да попушта у мирису овог повјетарца. У бунилу прошлости њихов живот
се мијења са жељом за миром и радом. За непуно пола године од заузимања Боке, гувернер Јовановић
може да јави у Беч да су се Кривошије покориле.

***

Стари гуслар је ућутао. Уморно испушта на кољено свој изанђали инструмент, а затим погледа
унаоколо. Очи му пламте од одушевљења и у тишини са заносом посматра прекрасну околину Боке.
Затим сузних очију баца поглед на нас и од узбуђења дрхтавом руком показује према Котору. Овим
нијемим гестом као да жели казати: “Завршио сам са прошлошћу, садашњост погледајте ви. Крените
отворених очију, гледајте овај диван свијет”.

***

Бока Которска је најљепша креација Далмације. Кривудаво се уклинила у стрме гудуре и шумама
покривено залеђе Динарида, које га са својим ртовима дијели на четири залива. Величанствени, ту и
тамо тмурни околиш, само у југоисточном Тиватском заливу прекида Жупа са својом мочварном
равницом. У смјеру исток-запад шири се полуострво Луштица, које залив одваја од отвореног мора.
Врата Боке, стијешњена између рта Кобила и западног краја полуострва Луштица, широка су једва 1,5
километар. Бродови који упловљавају у залив најприје пролазе између двије тврђаве које га чувају као
Кербери (митолошки троглави пси који чувају улаз у подземље). Са југоисточне стране, на једном уском
стјеновитом издужењу (Понта Оштра), улаз у залив штити утврђење Оштра, а два километра источно се
налази округла хрид Ластавица, коју надвисује тврђава Мамула. Ова утврђења су имала ватрено
крштење када су се седмицама одупирала опсади француске флоте и на крају је отјерали од улаза у
Боку. Топови огромног калибра на Кобили и Луштици, чекају час када ће ухватити у унакрсну ватру и
савремене гусаре.

Тамо гдје хиљаду смрти чека на упад незваних гостију, у мирно вријеме безбрижно можемо пловити, а
да и не обратимо пажњу на ове монструме. Пажња нам је сада усмјерена на друге појаве. Уочавамо
интересантне стјеновите ртове који окружују живописан град Херцег-Нови. Пловећи према западном
дијелу залива, брод нам је усмјерен у плаве воде Топаљског залива и тада нам се у пуном сјају развија
панорама старог Стефанграда, касније новоизграђеног Херцег-Новог.

Посебност овог прекрасног призора чине стрме стијене које се из мора издижу према небу. Рушевне
куле на чијим ободима висе букети пузавица, говоре нам о некадашњој слави краља Твртка и о снази
некадашњег поносног Стефанграда. Мало даље, према истоку, тихи таласи испирају оронуле темеље
некадашње турске стражарске куле. На овом бившем споменику турске владавине виде се трагови
земљотреса, јединог природног непријатеља Боке. Огромну камену громаду бедема, са које су се некада
без учинка одбијала ђулад са венецијанских галија, сада је располутила једна пукотина. Старе остатке на
стрмој падини у амфитеатралном облику, сада окружује шаренило кућа. У маслињацима и између тамно
зелених агрума провирује понека од зуба времена начета кула или дио бедема. Врхунац ове романтичне
панораме је тврђава Шпањола, чији су бедеми остали сачувани од зуба времена, као споменици на
шпанске крсташке витезове који су се борили уз Млечане против полумјесеца.

Опраштамо се од бијелих херцегновских кућа и његових тмурних рушевина и наш пут настављамо
према сљедећим примамљивим љепотама. Са десне стране, уз руб питомом шумом обрасле обале,
накратко нам пажњу заокупља најстарије насеље у Боки – Росе, са својих неколико бијелих кућица.
Према лијевој страни дивимо се изванредном положају Савине. Тек што је иза нас нестао манастирски
звоник љетње резиденције православног патријарха из IX вијека, иза истуреног рта, уз морску обалу,
појављују се торњеви љетовалишта Зеленика. Овај лијепи комплекс заштићен је од сјеверних хладних
вјетрова 1500 метара високим брдом Радоштак. Заједно са Херцег-Новим, ово је најпосјећеније
љетовалиште у Далмацији.

Послије Зеленике, залив се сужава, да би се мореуз са источне стране Кумбора поново проширио у
Тиватски залив, који је највећи међу четири залива Боке. Испред нас се бијеле објекти тиватског војног
гарнизона, дјелимично заклоњени гомилама црног угља, у ишчекивању часа када ће се преселити у
утробе увијек незајажљивих ратних бродова. Мали транспортни бродови за угаљ и торпиљарке црног
трупа крстаре по мору, замућеном од угљене прашине. Чврсто везано уз обалу, налази се незграпно
старо распремљено трупло ислуженог бојног брода “Кајзер Макс”, који се користи као плутајућа
касарна мјесног гарнизона. На ову слику бучног живота умирујуће дјелују у залеђу падине брда Врмац
са виноградима који подсјећају на Малагу, гдје рађа жестоко вино “марзеним”. Иза њега, завијен у сиву
измаглицу, издиже се према небу снијегом покривени врх Ловћена.

На крају југоисточног дијела Тиватског залива, тамо гдје мочварна равница Жупе шири своје болести и
гдје се прекида планински вијенац који окружује Боку, протежу се једно веће и једно мање острво. На
острву Превлака, које је најближе обали, на мјесту гдје се налази црквица, био је некадашњи манастир
Светог Михаила, који је основао зетски патријарх Свети Сава.

Стару славу Превлаке дијели и острво Страдиоти и острвце Оток. Већ у самом освиту средњег вијека,
овај архипелаг је био омиљено љетовалиште которске властеле, које им је поклонио као награду за
вјерност српски краљ Радослав.

Од Тивта путовање настављамо према сјеверу. Као да се у овом правцу затвара кривудава обала Боке,
као да смо доспјели у слијепу улицу. Заварава нас нагло сужење Тиватског залива и у залеђу као кулисе
стрме стијене врха планине Касон (Илијино брдо). Али чим смо прошли мореуз Вериге, који је
стијешњен на свега 250 метара између ртова Ђурићи и Ђиновић, који је својевремено Лајош Велики
запријечио ланцима против венецијанских галија, залив се поново шири лијево и десно. Стижемо до
врхунца нашег путовања. Као да се брод њише на водама великог алпског језера. Околне стрме планине
са малим карстним висоравнима, голим гудурама и пећинама у љубичастој измаглици, у тмурној су
супротности са питомо намрешканом, свјежом и зеленкастом морском површином, бродицама и
једрењацима, шареним насељима и кућама у цвијећу дуж обале. Овај складни и величанствени призор
са острвцима Св. Ђорђе и Госпа од Шкрпјела, дирљиво подсјећа на језеро Фирвалдштате у Швајцарској.
Скоро цијела равна површина острва која провирује из воде, покривена је групом објеката који наизглед
као да плутају по површини воде. Манастир Св. Ђорђе и његова црквица је најстарији у Боки. Једнако
поштовање религиозних Бокеља ужива и црква Госпа од Шкрпјела, која је изграђена из пијетета на овој
маленој хриди, гдје се према легенди, једном сиромашном рибару указао блистави лик Госпе. У залеђу
ова два острва, у подножју брда Касон (Илијиног брда), налази се некадашњи напредни и богати град
Пераст – сада само група кућа осиромашене општине. Између скромних и једноставних кућа, као
успомена на некадашње златно доба, стоје рушевни остаци импозантних “палаца”, као и црква која личи
на катедралу са лијепим звоником, који би могли пуно да причају о некадашњем сјају Боке.

Истурени дио Илијиног брда на којем се смјестио Пераст, дијели залив Боке на сјеверозападни и
југоисточни дио. Први је Рисански залив, који са својим сјевероисточним огранком дубоко задире у
масив Кривошија. На крајњем сјеверу се налази Рисан, најстарији град Боке, који датира из времена
Илира. Данас је то значајан градић, који се налази на крају важног војно-стратегијског колског пута од
Херцеговине преко Кривошија. Југоисточни дио залива, који се сужава према југу, је Которски залив.
Југозападну страну чини појас шумовитог полуострва Лепетана, које је својом питомином сушти
контраст са сјеверном страном и њеним суровим стијенама са оскудним растињем. Прошавши
шумовито полуострво Лепетана и стјеновите врхове изнад Столива, пролазимо испред насеља Прчањ,
које је било познато по својим трговачким везама са Венецијом, да би на крају опазили и град Котор,
крајњу тачку нашег пута. Већ из даљине запажамо карактеристичне бедеме овог античког града, који су
се пружили по стјеновитом обронку брда, да би се сусрели на самом врху, гдје се шири тврђава Св.
Ђорђе, лицем окренутим према Ловћену. Појављује се и бискупска катедрала са звоницима у
византијском стилу, изграђена у IX вијеку, да би за неколико минута већ били и испред егзотичног града
славне прошлости. Уски сокаци оивичени низом околних старинских кућа, са ту и тамо насилно
рестаурираним палатама патриција, оронулим луковима капија и градским бедемима, одају утисак као
да ходамо улицама једног средњевјековног града. Улице чине још интересантнијим шаренило
пролазника. На которским улицама без тешкоће и без изузетка можемо наићи на представнике
националности свих сусједних држава у лијепим народним ношњама. И ово шаренило нас мири са
бабилонском збрком нарјечја која испуњава ове улице и сваки кутак широке риве. Посјетом Котору
завршава се и наше путовање кроз Боку. Док се наш излетнички брод окреће, праћен погледима
радозналог народа, како би прије сумрака стигли до пристаништа у Тивту, сунце је већ зашло иза
планина. Опроштајни сунчеви зраци обојили су у црвено голет лобање Ловћен, а ми опчињени и са
слатким укусом смиреног духа, уживамо у умјетности природе. Ко би могао повјеровати да ће за
неколико мјесеци зелени пламен људске мржње да освијетли снијегом покривени врх Ловћена.
 1. Сутон у Боки (мореуз Вериге)

2. Бока Которска из птичје перспективе

3. Понта Оштра
4. Херцег-Нови

5. Савина
 6. Зеленика (купалиште)

7. Острва Госпа од Шкрпјела и Св. Ђорђе

 8. Пераст

9. Тиват (иза је брдо Врмац, а у позадини Ловћен)

10. Рисан